Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'страха'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Владика Иринеј за „Печат”: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде Објављено 29/12/2023 Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепота“ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Цркви“, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквеносло венски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања Српске Православне Цркве говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или , сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство. Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже! Због чега, према Вашем мишљењу, синтагма „српски“, односно „руски“ свет толико онеспокојава све дежурне критичаре Српске и Руске Православне Цркве? Обојица смо већ поменули тужну, али општепознату чињеницу да на јавној сцени, не само у околним државама и државицама него и у нашој матичној земљи, има људи којима смета, чак их и онеспокојава, и сам придев српски, -а, -о. Њима смета и придев руски, поготову ако се ради о руском свету. Могли бисмо се овим поводом играти значењем речи јер се „руски свет” на руском језику каже „руски мир”. У исто време ти исти падају у екстатични занос када се каже pax Americana, „амерички мир”, за који није непознато шта значи и како у пракси изгледа. Ради се о колонијалној свести људи који прихватају сваку хегемонију Сједињених Америчких Држава – економску, војну, културну… Том синдрому је подлегао знатан део европског континента. И ми, живећи на размеђу Запада и Истока, са жаљењем увиђамо да предивне културе које је Европа столећима рађала и неговала под својим скутима буквално нестају у америчком melting pot-у (лонцу за претапање). Отпор таквим процесима изазива и феномен који помињете – да чак и поједине речи изазивају отпор и непријатељства. Али узмимо европски контекст као олакшавајућу околност за домаће поклонике америчке хегемоније! Рећи ћу и своје мишљење о термину који наводите. Нова кованица српски свет наглашени је део политичког дискурса. Црквеној терминологији је стран. Савремена синтагма, која се користи у Српској Патријаршији, а и мом схватању више одговара, јесте српски духовни и културни простор. То је простор који у себи садржи све српске светове, простор у коме се општи без контролâ и царинâ, а његово једино ограничење представља општенародна – као и појединачна, лична – самосвест и жеља за мирним свеопштим напретком народа. Изрази као што су pax Romana, руски свет, византијски свет, pax Аmericana и слични утемељени су у геополитичкој реалности. Али то не важи за израз „православни свет” који се у првом реду односи на веру и на духовне вредности, а укључује и укупни збир свих елемената историјског бића, живота и искуства православних хришћанских народа у њиховом саборном јединству и узајамном прожимању, као и у трајном дијалогу са осталим вероисповестима и културама. Саобразан њему и истозначан са њим јесте и термин „православна васељена”. Ових дана се у јавности говори како судови у Хрватској својим пресудама покушавају да преотму имовину Српске Православне Цркве. Није ли то само пробни балон, не припрема ли се правни поступак по коме би хрватска држава преотимала православне цркве и манастире у Хрватској? Не треба сметнути с ума да је у Хрватску дошао из Бугарске самозвани „хрватски православни архиепископ” Александар Радоев Иванов, кога су пригрлили екстремни хрватски кругови. Није ли то знак да је њему, уколико се за то створе повољне прилике, намењена важна улога? Да ли се некакав сличан развој догађаја и „програм деловања” припрема и за Косово и Метохију? На ово питање Вас је вероватно подстакла недавна пресуда Трговачког суда у Загребу по којој је тамошња српска црквена општина изгубила спор за надокнаду штете за зграду Митрополије загребачко-љубљанске у самом центру града, минирану и скоро срушену. С обзиром на то да Црква није давала службено обавештење о том предмету, у нашој јавности се око тога подигла бура. Објаснићу о чему се ради, а потом прокоментарисати медијске реакције. Млађи о свему овоме не знају ништа, а требало би да знају. Далеко иза линијâ сукоба, иза фронта, на подручју без икаквих оружаних борби, како рекох, у центру Загреба, – где су голоруке и мирне суграђане Србе, без обзира на узраст, као и у време злогласне НДХ, из кућа изводили на мучење или, штавише, на стрељање, – дана 11. априла 1992. године, у 22:45, минирана је палата Митрополије у центру Загреба. Штета је била огромна. Први спрат се урушио и уништио све у приземљу, добрим делом и веома драгоцену музејску поставку и богату библиотеку са ретким издањима, које су се, уз резиденцијални део, у палати налазиле. Када је рат завршен, мудри старац, блаженог спомена митрополит загребачко-љубљански Јован, знајући за праксу коју је држава, у другим случајевима, по правилу примењивала сносећи трошкове за обнову непокретности уништених у рату и водећи се начелом потпуне правичности, покренуо је процес за надокнаду штете од оних који су и порушили ову палату из 1886. године, дело немачког архитекте Круне Вајдмана. Српска Православна Црква је, после вишегодишњег суђења, изгубила ову парницу, претрпевши двоструку штету и неправду: резиденција митрополита загребачких, са музејском поставком и библиотеком, минама је срушена, штета није надокнађена, а пресуђено је да Српска Црква мора да надокнади држави судске трошкове у износу од сто хиљада евра. Правда, нема шта! У међувремену је наша Црква издвојила огромна средства и, као добар домаћин, до најмањег детаља обновила своју палату, која је и данас репрезентативни украс Загреба. Вест да је наша Црква изгубила парницу и да треба да плати држави судске трошкове нису објавили главни хрватски медији (изгледа да код њих ипак постоји извесна етика и осећај за срамоту) него је први у јавност изишао један другоразредни загребачки сајт. Готово истог часа су вест пренела београдска гласила, од којих је позната група аутошовинистичких и црквоборачких медијских платформи тријумфално објавила да је „Црква банкротирала”. Један пак сајт – који је, по свему, структурни део антисрпског медијског корпуса, али то прикрива речју Србин у имену – лио је крокодилске сузе и погано користио ову неправедну судску пресуду да појача небивалу кампању која се води против Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. И ето, питам и себе и Вас: ко прави већу штету српском народу? На кога треба усмерити сву пажњу? Чији пагубни утицај треба спречавати и спречити? Да ли главни проблем представља извесна бугарска скитница, човек који је пресрећан када га за кров над главом и тањир штрукли „пригрле” србофоби и усташоиди, или изрод, биолошки Србин, који са београдских тв-екрана и преко интернета псује мајку, сестру, Цркву, браду и крст духовном вођи милионâ православних Срба. Незваном госту из Бугарске не желим никакво зло, али мислим да би му духовно користило да се упозна са „житијем” и судбином Гермогена, лажног поглавара лажне Павелићеве Цркве из времена Другог светског рата. Ако то учини, има изгледа да схвати да је за њега најбоље да одгурне тањир врућих загребачких штрукли и да се заувек растане са онима који су га „пригрлили”. Има у Бугарској довољно честитих послова (окопавање паприке и друго), али да се и онде пази. Јер, зна се: „Курица не птица, Болгария – не заграница.” Што се тиче положаја наше Цркве и српског народа на Косову и у Метохији, посебно док западне силе држе на власти Куртија, могу само да се послужим стиховима старца Милије: „Куд гођ Марко земљу походио, ничему се није зачудио.” Непосредно после потписивања Дејтонског споразума, о чему је „Печат“ писао, иноверци, муслимани, покушавали су да у Босни и Херцеговини створе засебну „Православну Цркву” за тамошње Србе. Очигледно је да се од таквих покушаја није одустало. Данас, на друштвеним мрежама могуће је наићи на прилоге где муслимански верски службеници „бране“ чистоту Православља (sic!), Светога Саву називају секташем, а Српску Православну Цркву секташком. Је ли Вам скренута пажња на овакве примере? Знам за различите екстремистичке изјаве једног броја верских службеника Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Утисак је, не само мој, да није реч о импровизацији, о појединцима, о хоџама-екстремистима, него о изазивању смутње, неспокојства и несигурности код православних Срба, посебно тамо где су у мањини, на подручју Федерације Босне и Херцеговине, где је живо сећање на српска страдања у Другом светском рату, на Павелићево cvieće hrvatskog naroda, на Ханџар-дивизију… Каткад стичем утисак да они не маре ни за живот свог народа и својих верника и да су спремни да их жртвују за неоствариви пројекат прве „чисто исламске” државе у Европи, што су више пута показали током несрећног рата. Знам да обични људи, муслимани, као и сви остали, брину бригу о свакодневном животу, послу, школовању деце, здрављу. И њих брину и узнемиравају овакве изјаве. Стога је наш Патријарх потпуно у праву кад опомиње да ни свештеници ни наш народ не треба да одговарају на провокације фанатикâ и екстремистâ и што апелује на верске вође у Сарајеву, на реис-ул-улему и на надбискупа сарајевског, да заједно учинимо све за мир и међусобно разумевање свих у Републици Српској и у читавој Босни и Херцеговини. Мада је један од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине, које треба да служи помирењу међу народима, Српска Православна Црква је одлучила да замрзне своје учешће у његовом раду због потпуно игнорантског, злонамерног, често и клеветничког односа према њеним ставовима и потребама. Упутили смо тим поводом званичан синодски допис, али је он остао без икаквог одговора. Веће је наставило рад као да је у пуном саставу. Нажалост, у томе има подршку Европске уније. О tempora, o mores! Различите околности о којима данас, поред осталог, разговарамо, описао је, кратко и јасно, највећи српски песник Његош речима: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега!” Ако знамо да и у Београду, па, нажалост, и у Новом Саду, има политичких странака и „социјалних група”, како би их именовао велики руски мислилац Александар Зиновјев, којима смета постојање Републике Српске, као што има и „Срба” који се поносе тиме што презиру српски народ, посебно онај западно од Дрине, чему смо претходних дана били сведоци, не можемо се чудити ни оном хоџи из традиционално усташког Козарца. Лично, дуги низ година био сам учесник међународног православно-муслиманског дијалога, имам блиске пријатеље међу муслиманима у Србији, један зид Владичанског двора у Новом Саду краси слика на којој је приказан манастир Милешева, слика коју је сликао један мени драги муслиман из Пријепоља, а коју ми је поклонио један други драги муслиман из Пријепоља, тако да свесно и по савести тврдим да постоје и другачије – по мени кудикамо аутентичније – интерпретације Корана него што су то оне које заступају бивши реис Церић и његов наследник реис Кавазовић или неки имам из Козарца. Сложене светске прилике и оштро сукобљени интереси великих сила чине веома тешким садашњи положај и уопште укупну националну ситуацију српског народа. Чини ли Црква све што је у њеној моћи и домашају да ублажи осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености српског народа? Вама вероватно нису непозната критичка мишљења која помињу да „СПЦ није у довољној мери ангажована и није колико би било од народа жељено присутна у страдањима свог верног народа“! То се, наравно, посебно односи на подручје КиМ, али и на друге делове некадашње нам заједничке земље. Говорили смо пре коју годину да смо увек „на линији ватре”. Тако и живимо. Не примећујем да као народ имамо осећање егзистенцијалне угрожености и историјске усамљености. А нема ни разлога за то. У реалном животу готово да нема дана, а да се са неке од значајних светских говорница не изговоре похвалне речи о Србији и о српском народу. Чак и из западног света стигне повремено снимак из неког парламента или са неког форума како неки, макар и усамљени, народни заступник или политичар говори о правдољубивости, поносу и отпору српског народа. Независно од тајних друштава (Трилатерала и слично), често губимо из вида да је то што су западне државе потпуно подлегле америчком, односно англосаксонском империјализму, историјски условљено, на одређени начин логично. Например, некад моћна Немачка је поражена у рату и окупирана, и све до данас је окупирана. У операцији Overlord („Врховни господар”) – како је, не случајно, гласило шифровано име битке за Нормандију – за слободу Француске живот је дало више од двадесет хиљада америчких младића, једанаест хиљада Британаца, око пет хиљада Аустралијанаца, а толико и Канађана, док је број рањених био десетоструко већи. И у инвазији на Италију Англосаксонци су имали значајне губитке. И данас, дакле, западноевропске државе знају да ту хипотеку не могу никада исплатити. Знају и ко је оverlord, док њихове политичке елите у томе не виде проблем него слушају и извршавају. Ми смо за своју слободу у Другом светском рату сами проливали крв, и то у две војске, а, нажалост, и једни против других. У ослобађању од нациста помогла нам је Црвена армија. Без ње и жртава из њених редова питање је кад и како бисмо дочекали слободу која је убрзо уступила место новом ропству, физичком и духовном. Критичка мишљења на која се односи Ваше питање потичу махом од неформалних група које се, с мене па на уштап, састају у београдским „салонима”, а крштавају се именима као што су „Одбор за заштиту” овога или онога и њему слична. Ни најмање не желим да оспорим њихово родољубље, као ни њихова завидна академска, научна, интелектуална и стручна звања и знања. Као појединци, они остављају утисак пристојних људи, али као група, због свог вођства или због нечег другог, они имају проблем који се показао и пред протекле парламентарне изборе и после њих, када је покрет „Србија против насиља” (?) постао протагониста вандалског насиља у Београду. Чезну, види се, за политичким утицајем, за влашћу пошто-пото, позивајући се, наравно, искључиво на патриотске разлоге, али никако да се снађу на политичкој арени. Или презају да их народ неће препознати као заиста веродостојне или им нека невидљива рука, месец дана пред изборе, ускрати жељени успех. Стога они, колико упорно толико и безуспешно, настоје да за своје политичке идеје и пројекте буквално упрегну Српску Православну Цркву, патријарха, владике, свештенике… Они би да дају програм, стратегију и тактику, а Црква послушно да извршава. Када схвате да су њихове жеље неоствариве, дуре се, а недавно, у бесу, скоро да су прешли сваку меру. Његову Светост Патријарха – који се у име Цркве буквално први, док они нису ни схватили шта се дешава, одлучно огласио против француско-немачког концепта за решавање косовско- -метохијског проблема – прозивали су непрестано да он и Црква ћуте о том предлогу, опасном и ризичном, чак катастрофалном са српског становишта. Када је наша Црква поновила свој став, метнули су их пред камере и микрофоне домаће CCN-медијске групе, где су непрестано понављали своју мантру. Наравно, и друге политичке групације – лажни Европејци, лажне демократе, лажни еколози, лажни заштитници људских права, посебно лажни заштитници женских права – сви имају „критичко мишљење” о Српској Православној Цркви. Њихов људски морал и интелектуални ниво „сублимирао” је поменути псовач на једном од CNN-медија. Сви они упорно покушавају да Цркву упрегну у своја кола, а када би им се пружила прилика, вероватно не би били нимало другачији од својих идеолошких претходника. Не заборавимо: српски комунисти су побили двеста тринаест православних свештеника, а хрватске усташе четрдесеторицу мање. Треба додати и послератне жртве „диктатуре пролетаријата”. По питању критичког мишљења ваља ми погледати и у „своје двориште”. Већ сам, протекле године, говорио о томе колико је запањујуће да и поједини свештеници, различитог ранга и чина, на своју руку јавно заступају идеолошки различите, а политички нереалне пројекте и агенде, за које би да заложе Цркву као капару, па ако пропадне пројекат, нека цех плаћају и Црква и њена спаситељска мисија. Поштења ради и истине ради ваља рећи и то да знатан број „лојалних интелектуалаца” из кругова присталицâ или пак симпатизерâ владајуће политике и идеологâ прокламованог, али не и доследно спровођеног вредносног система, показује исту или сличну тенденцију употребе, односно злоупотребе Српске Православне Цркве. Такви су и инспирисали Лењина да смисли термин корисни идиоти. Поновићу оно што појединци, с обзиром на то да не верују у Бога, не могу разумети, макар док им Бог не отвори ум: као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни гарант или жирант постојања државе по сваку цену. Због чега је то тако? Због тога што постојање и мисија Цркве нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, тако да она остаје увек и заувек уз људе, уз народ, вршећи своју мисију. Њен хоризонт је сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли за то бољег примера од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању се Црква држи духовног оријентира и сагледава какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људског, а не у категоријама међународне политике и геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних „агенди” које лако могу да окрену Србе против Срба. Завршићу упућујући два питања онима који тврде да наша Црква није „у довољној мери ангажована” и није „довољно присутна у страдањима свог верног народа”. Прво питање: ко данас највише страда на Косову и Метохији борећи се за вековне светиње и за опстанак српског народа? Српска Црква или неко други? Друго питање: када је и који београдски носилац „критичког мишљења” о Српској Цркви последњи пут био – ако је икад и био – на Косову или у Метохији? Да ли зна у каквом окружењу и гету живе свештеници у тамошњим градовима и селима, „очишћеним” од Срба, или монахиње у Девичу, у Дреници? Зашто су за Куртија, ма шта да им је мотив, а против Цркве својих предака и потомака, па и своје сопствене? Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Чини се да надлежне институције за ово не хају и не одазивају се овим предлозима. Како бисте оценили и како коментаришете статус веронауке у Србији данас? Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Тема која је изузетно узнемирујућа, заправо недопустива, јесте поодмакло и подмукло – а у неким срединама, па и у извесним државним институцијама, наводно „чињенично документовано” – лицитирање бројем јасеновачких жртава. Чини се да се наша Црква још увек није довољно енергично и пуним ауторитетом огласила овим поводом. Хвала Вам што сте тачно и прецизно именовали проблем. Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије. Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена тезâ – истина је лаж, а лаж је истина! У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима: „Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?” Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце. Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори? Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста. Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха. На крају нашег разговора желим да Вама лично, уредништву и читаоцима Печата и свој нашој браћи по вери честитам празник Рођења Спаситеља света, Господа Исуса Христа, и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди! Печат, 29. децембар 2023, стр. 3-22. Извор: pecat.co.rs
  2. Веома ретко је ко вољан да страда да би следио Христове заповести у свом животу. Међутим, ово је најприроднији и најнеопходнији подвиг за хришћанина. Од постанка света па све до данас, не само у старозаветном, већ и у новозаветном периоду, највећи број трагедија, највећи број страдања људског рода везује се за страшну жеђ за влашћу. Неутољива жеђ, ирационална жеђ која првенствено уништава оне који су јој подложни. Јер моћ човеку никада није донела и не може донети срећу. Човек је срећан када воли и када је вољен. Човек је срећан када ствара нешто лепо. Човек је срећан када са другима подели оно што има а они су захвални на томе. И што је најважније, осећа да ради оно за шта нас је Господ створио: да воли друге људе и чини им добро. И тако ствара благодарност Ономе који га је створио. А моћ човеку не доноси апсолутно ништа осим осећаја страха да ће је изгубити. Када човек дође на власт, он готово увек постаје њен талац. Са изузетком веома малог броја људи који моћ доживљавају не као прилику, не као ексклузивно право или положај који онога ко је има сврстава међу супермене, већ као одговорност. Таквих је увек био мали број. Ово је хришћански подвиг – третирати власт као нешто што ти је Господ дао и за шта мораш да одговараш пред Њим. И да је само користиш да животе људи око себе учиниш бар мало бољим, мало љубазнијим, мало светлијим. Заправо, када говоримо о власти, не говоримо само о владарима, краљевима, председницима ... Веома често, људи који су на врло, врло скромним позицијама - теже моћи. Када човек изгуби смисао свог живота, када престане да разуме зашто га је Господ довео на овај свет, тада почиње да граби и држи се за ову моћ. Чини му се да је то једино важно. И чини му се да та моћ омогућава да контролише свет око себе, којег се плаши. Али то, ни под којим околностима, не би требало да буде случај ни са ким од нас. Зато што нисмо створени да доминирамо над другим људима. Створени смо да будемо срећни. Волите Бога и волите људе. И будите вољени од Бога и људи, да би се створило нешто добро на овом свету, не нужно велико, бар мало. И радујте се што трудови ваши доносе плодове. И ако нам се у једном тренутку у срце унесе жеља да некога поседујемо, да будемо изнад некога, треба да одагнамо ову мисао, присећајући се каквих великих катастрофа је она почетак и какве користи лишава човека. И испунимо своја срца том простом и природном љубављу према ближњима, која теши наша срца и чини нас заиста угоднима Богу. игуман Нектариј Морозов https://www.pravmir.ru/vlast-ne-prinosit-cheloveku-nichego-krome-straha-ee-poteryat-igumen-nektarij-morozov/
  3. Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  4. Македонске власти и даље истражују како је крајем прошле године дошло до озбиљног скандала, али и светогрђа, када су преименоване фреске српских средњовековних владара и светитеља у манастиру Свети Јоаким Осоговски крај Криве Паланке. Да подсетимо, свети цареви Урош и Лазар, и свети краљеви Милутин и Стефан Дечански “постали” су цар Владимир Кијевски, Јован Милостиви, Константин Велики, Нићифор Фока. Читав скандал је обелоданило Српски културни центар Спона из Скопља који је поднео кривичне пријаве против “непознатих извођача радова”. У интервјуу за “Вести”, један од епископа Православне Охридске архиепископије СПЦ у Северној Македонији, Владика полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким (Јовчевски), истиче да идеја о оваквом фалсификовању историје “није дошла преко ноћи него је тињала дуго времена чекајући да се испуни у своје време”. *Како је дошло до тога да се имена светитеља на овај начин фалсификују? Питамо се из каквих је побуда то учињено? Условно говорећи, уколико је пак то злонамерно учињено онда је то са одређеним циљем и учињено, а таква идеја није дошла преко ноћи него је она тињала дуго времена чекајћи да се испуни у своје време. Да се брише са фрескама имена српских Светитеља то је неразумљиво. Има се утисак (анализирајћи овај вандалски чин) код неких као да им смета све што је српско и за њих неприхватљиво. Онај који је то урадио без страха и стида је то урадио , и добро би било да се такви сете из историје цркве како пролазе и како завршавају земни живот они који устају на Цркву Божију у овом случају они који мењају имена одређених ликова светитеља са другим како би избрисале историјске чињенице. Они таквим начином уносе смут у верном народу и стварају саблазне. Молимо се да им Бог отвори очи да би видели како не би срљали у злу и у вечну пропаст, него да се покају(преуме). Говори нам Господ: саблазни ће доћи, али тешко човеку оном кроз кога долазе саблазни (Мат. 18,7). *Да ли је ово једини случај или таквих примера има још и можете ли их навести? Колико нам је познато има и других таквих случајева. Примера ради: у Манастиру у селу Журче у близини Битоља види се да је на фресци Светог Саве са десне стране брисано име српски. У манастиру у селу Лешак код Тетова постојала је фреска Светог кнеза Лазара заједно са Светом Атаснасијом. После минирања манастирске Цркве 2001, манастир је био у разрушеном стању. Приликом обнављања манастира и фреске, обновљена је фреска само Св.Атанасија, док је фреска Св.Лазара изостављена. *Шта се још ради у покушају да се “прекроји историја” односно присвоји имовина али и историја срба и СПЦ? Конкретно на то питање не могу дати одговор јер није ми познато. Али на који начин се долази до “прекројавања историје”, уопштено говорећи можемо сагледати на примерима како из историје Цркве, тако и из опште историје. Ако се вратимо уназад у прошле векове, видимо на који начин се анулирају историске чињенице и на који се начин врши прекројавање историје, односно одузимање територије једне земље, стварање раскола итд. Моћници овога света за остваривање својих планова у том правцу користе разне методе: заплашивање, подмићивање, уцењивање, увођење санкција, режирање ратова итд. *Који је ваш коментар оцена ових догађаја? Одговор је дат на претходна питања, но можемо још додати следеће: ово што је урађено на овакав бруталан начин, посебно када се ради о Цркви и светитељима Божијим који су из српскога рода и замењују се именима других светитеља који нису из српске Цркве, овакви и слични догађаји говоре сами по себи. То се ради тендециозно са одређеним циљем, да се брише сваки историјски траг. Онај који је то урадио, види се да му смета све што је српско па и сами српски светитељи. *Каква је тренутна ситуација када је реч о животу и раду вас као епископа, али и свештеника у вашој епархији? За сад у овим условима у којим се налазимо, тече у нормалном поретку. *Ваша порука Православним верницима у српској дијаспори поводом најрадоснијег Хришћанског празника – Божића? А кад дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега Јединороднога… да искупи оне које су под закону (Гал. 4,4-5). Видећи како у гресима пропада род људски, Син Божји силази на земљу, рађа се од Пресвете Дјеве, од које прима нашу људску природу да би извршио спасење људскога рода. То је време када је људски род доспео до потпуне моралне пропасти, када су се људи налазили у тами и сенци смртној и нису знали нити су могли да се избаве из тог стања. А то стање је било тако погибелно да су људи из старога света говорили: “Или ће Бог доћи на земљу, или ће свет пропасти, ако Бог не дође.” А какво је стање данашњег света када се ближи своме крају, и приближава се дан Страшнога Суда када ће доћи Син Божји Вечни Судија да свакоме да по неговим делима. Потпуно морално расуло, морална пропаст, содомизам се шири на све стране и хоће да преплави цео свет. Чује се топот антихристових сила. Они долазе да прождеру земљу и све што је у њој. Наилазе таласи мутних вода који хоће да потопе сав људски род. Врши се страшан притисак на православну веру, на Цркву Божју. Ево шта нам говори о томе Откривење: “И змија испушти за женом из уста својих воду као ријеку, да би је ријека однијела (Откр. 12,15).” Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и силе зла и таме овога века води се непрекидно и све више јача, а та борба је почела још онда када је Ирод погубио Витлејемске младенце рачуњајући да ће међу њих убити Богомладенца. Та борба се одвија у читавом свету, на сваком месту и она се одвија унутар свакога човека. И сада бесни та демонска злоба и злоба непријатеља Христових, који изналазе све нове и нове методе и технологије за поробљавање људскога рода. Сведоци смо свакодневног запрашивања отровима из авиона. Сада је на дневном реду ковид19 и вакцине о којој говоре да ће лечити овај вирус. Али многи стручнаци доктори медицинских наука из Европе и Америке као и неки наши стручњаци говоре да је овај вирус вештачки произведен и пуштен у свету са циљем поробљавања и истребљења човечанства. Аналогно томе и вакцина о којој се много говори, по речима многих научника медицине у себи садржи живу и неке отровне метале, наночестице, дакле није направљена са циљем да лечи вирус, него она има сасвим другу намену, мења ДНК у људскоме телу – не лечи него разара. Ово потвђују информације који долазе и из којих видимо да су неки од оних који су је примили умрли, а неки добијају тешке аутоимуне болести као аутизам и др. Имајући све ово у виду шта треба ми да чинимо у ова тешка времена да би спасили своје душе, да би се људи ослободили паничног страха који је завладао у срцима многих. Говори нам Господ: “Трпљењем спасавајте душе своје.”,”Не бојте се ја победих свет”. Покажимо трпљење и истрајимо у вери Свету Православну. Овде добро нам је сетити се Св.мученика и исповедника за веру, угледајмо се на њихову веру, подвиг и живот. Молимо се Господу Богомладенцу, коме сва творевина Божја хита да се поклони Цару који се родио од Дјеве, Творцу Своме, Анђели му приносе појање, пастири-побожно усхићење, земја-пећина, пустиња-јасле, а род људски Мајку Дјеву, Који је ради нас људи постао човек да заштити верне своје – Цркву, на Његовој крви основану. Покајањем вратимо се једином Човекољубцу Господу Христу Богу нашему, утврдимо себи у вери у Њега како би Он Свој мир уселио у срца наша и испунио срца наша Божићне радости и онда ће сваки панични страх овога света бежати из човека. Нека би сваког човека обасјала светлост витлејемске звезде да сви са радошћу ускликнимо анђелским славопојем “Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља”. То је моја порука, не само православним верницима у српској дијаспори него свим православним хришћанима на свим континентима. Све православне хришћане поздрављам са сверадосним Божићним поздравом мира и љубави: “Мир Божји! Христос се роди!.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. “Вјера у васкрсење Христово и његова славна побједа над смрћу је она основа на којој је све саграђено, вјера је највеће чудо и она се стално изнова обнавља“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питајте свештеника“ протојереј-ставорофор Жељко Ћалић парох даниловградски, тумачећи Свето Јеванђеље на Томину недјељу. Звучни запис емисије Говорећи нашим слушаоцима о “блаженом невјеровању“ Светог апостола Томе отац Жељко је поучио слушаоце наше емисије о томе како да побиједимо маловјерје, и објаснио зашто су нам и данас потребна чуда да би повјеровали у Господа. „Вирус страха од смрти је много опаснији од вируса корона. Превише је страха у нама а премало страха Божијег“-каже отац Жељко, одговарајући на питање слушалаца, како да искористимо на духовну корист вријеме изолације изазване корона вирусом. Отац Жељко је објаснио и значај Побусаног понедјељка (први понедјељак након Томине недјеље), када наша Црква учи да је потребно обићи гробове наших ближњих, однијети васкршње јаје и поздравити се најрадоснијим поздравом наше вјере: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Свештеник Жељко Ћалић је потом одговарао и на бројна питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  6. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја. У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово: Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник. Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру. А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи. Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу. На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар. Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер – Христос воскресе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић обележио је прошле године пола века служења Цркви и народу. У емисији Спутњик интервју говорио је о свом животном путу али и актуелној политичкој ситуацији у Црној Гори. Они који га познају кажу да је цео свој живот посветио Божјој служби. Он, пак, за себе каже да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа али и да је испуњен, јер свакодневно осећа љубав народа који долази у Цркву светог Николе. Открива нам како је изабрао свој пут, колики траг нa њега је оставио отац али и чему он учи своје потомке. Уредник и водитељ је Наташа Милосављевић. Извор: Спутник
  8. Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро. „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору. Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера. „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“ „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“. Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника. „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“ „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика. Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“. Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају. „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је. Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву. Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају. „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“ Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом. „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.” Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече. Вера је овде јача од страха Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха. „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“ Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом: „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“ Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали. „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви. Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна. „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“ Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју. „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“ Да чинимо добра дела За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи. „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“. Како је то када се изађе бољи? „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце. Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем: „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести, изгубили. Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник. Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“. Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао. Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.
  11. Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске
×
×
  • Креирај ново...