Претражи Живе Речи Утехе

Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/

https://m.facebook.com/Crnogorska-Crkva-Crkva-Svetog-Ivana-Crnojevića-Gospodara-Crnogorskoga-150670498880817/videos/?ref=page_internal&mt_nav=0

ВИШЕ десетина политичара, политиколога, адвоката, историчара, новинараиз региона потписало је Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори, у коме се наводи да је “Држава Црна Гора изложена покушају насилне дестабилизације, угрожени су јој мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница“. Они сматрају да је “реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе“ ипозивају„све политичке актере у међународној заједници и региону да недвосмислено осуде дестабилизацију Црне Горе и региона коју креира и подстиче званични Београд“. Они сматрају да је “Држава Црна Гора изложена покушају насилне дестабилизације: угрожени су јој мир, територијални интегритет, уставни поредак, владавина закона, једнакост грађана и равноправност цркава и верских заједница.“ У Апелу је наведено да “Своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године, Црна Гора је обновила на референдуму 21. маја 2006. Усвајањем Закона о верским заједницама, припремљеним у сарадњи са Венецијанском комисијом и усаглашеним са највишим европским стандардима у тој области, Црна Гора мења закон донешен пре пола века. Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. Године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара“. - Октобра 2016. Црна Гора је успела да се одбрани од руско-српског удара. Успе ли нови покушај дестабилизације Црне Горе, његове директне последице биће оружани сукоби, губитак људских живота и материјална разарања - поручују потписници апела. Стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе је званични Београд, односно власти Србије, Српска православна црква и највеће опозиционе странке. И овога пута српске елите консенсуално од власти у Србији захтевају радикалну реакцију. Упозоравамо да су механизми дестабилизације Црне Горе једнаки онима осмишљеним деведесетих година прошлог века. И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом најсигурнији је начин очувања идеје велике Србије. “Споменици” такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Они поручују и да “Због значаја Црне Горе као водеће државе у евро-атлантским интеграцијама у Југоисточној Европи, сматрају недопустивом пасивност европских институција и влада демократских земаља у осуди новог покушаја дестабилизације Црне Горе на принципима политике Слободана Милошевића. Политичком, црквеном и медијском кампањом дезинформација из Београда, која се спроводи и у Подгорици и Бања Луци, озбиљно је угрожен мир не само у Црној Гори, већ и у целом региону“. Апел су потписали: Латинка Перовић, историчар Стјепан Месић, председник Председништва СФРЈ и председник Хрватске Милан Кучан, председник Словеније Будимир Лончар, министар спољних послова СФРЈ Богић Богићевић, члан Председништва СФРЈ Раиф Диздаревић, председник Председништва СФРЈ Харис Силајџић, председавајући Предсједништва БиХ Азем Влласи, адвокат Вељко Булајић, редитељ Богдан Тањевић, кошаркашки тренер Шербо Растодер, историчар Иво Голдстеин, историчар Хуснија Камберовић, историчар Миливој Бешлин, историчар Момир Самарџић, историчар Никола Самарџић, историчар Живко Андријашевић, историчар Драган Марковина, историчар Един Омерчић, историчар Аднан Прекић, историчар Иво Вајгл, дипломата, члан ЕП Жарко Папић, директор ИБХИ Димитрије Поповић, сликар Сенад Пећанин, адвокат Тамара Никчевић, новинар Соња Бисерко, Хелсиншки одбор у Србији Милорад Поповић, писац Борис А. Новак, писац Мирјана Миочиновић, драматург Владимир Арсенијевић, писац Давид Филип, писац Светислав Басара, писац Ненад Прокић, драматург Ветон Суррои, писац и публициста Андреј Николаидис, писац Схкелзен Малиqи, филозоф Владимир Милчин, редитељ Дино Мустафић, редитељ Радмила Војводић, редитељ Емир Хаџихафизбеговић, глумац Наташа Мићић, посланица у Скупштини Србије (ЛДП) Чедомир Јовановић, народни посланик, председник ЛДП Ненад Чанак, народни посланик, председник ЛСВ Бојан Костреш, политичар (ЛСВ) Александар Оленик, адвокат Тања Петовар, адвокат Александар Секуловић, Савез антифашиста Србије Синан Алић, новинар Нерзук Ћурак, политиколог Проф. Едина Бећиревић Проф. Гјyлета Мусхколај Слободан Бацковић, академик ЦАНУ Славо Кукић, социолог Есад Дураковић, филолог Бранка Драговић Савић, новинар Динко Грухоњић, новинар Слободан Саџаков, филозоф Томислав Марковић, новинар Белул Беqај, новинар Лула Микијељ, активисткиња Срдјан Шушница, социолог Изабела Кисић, Хелсински одбор у Србији Реуф Бајровић, политичар Агон Бајрами Славиша Лекић, новинар Борис Варга, политиколог и новинар Златко Диздаревић, новинар Бошко Јакшић, новинар Драган Бањац, новинар Мијат Лакичевић, новинар Гордана Суша, новинар Боро Контић, новинар Драган Бурсаћ, новинар Емир Суљагић, новинар и писац Наташа Говедарица, драматург Снежана Чонградин, новинар Павле Радић, колумниста Бојан Тончић, новинар Душан Мијић, предузетник Проф. Иво Комшић, Сузана Кадирић, новинар Ћерим Бајрами, политичар Есад Растодер Русмир Махмутћехајић, Међународни форум Босна Милош Ћирић, политиколог Проф. Ферид Мухић Латинка, Кучан, Чанак, Соња Бисерко, Наташа Мићић и Чеда бране Мила од Србије: Ево ко све осуђује “Угрожавање мира од стране Београда“ | Регион | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Више десетина политичара, политиколога, адвоката, историчара, новинара из региона потписало је Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори

Ово је тема за све отворене и прикривене подржаваоце тренутне власти како би могли износити своје аргументе зашто би требало подржавати СНС власт. Пожељно би било ( иако је, знам, јако илузорно ) када би и противници СНС-а износили ствари које сматрају позитивним код СНС-а. Па, кренимо онда: Фискална консолидација: СНС је, званично, заузео курс фискалне дисциплине и смањивања јавног дуга Србије. Истина, на почетку власти, од 2012-2015 повећали су јавни дуг за значајан износ ( што је Вучић правдао потребом да се исплате обавезе које је ранија власт преузела ). Гледајући јавни дуг у односу на српски БДП, то је његова путања изгледа овако: Извор За прве 3 године власти СНС је увећао јавни дуг за скоро 15% у односу на БДП Србије, али је након 2015 јавни дуг почео опадати истом брзином којом је и растао. Тако да, макар мени, изгледа да се СНС-у ово може признати - знају управљати јавним дугом. Истина, фискална консолидација је постигнута смањењем пензија ( још увијек нисам провјерио да ли је тачно то што Вучић тврди, да су смањили само пензије изнад 50.000 динара - што, ако је истина, одузима сваку критику ове СНС-ове политике као друштвено безосјећајне, јер сиромашнији слојеви су тиме остали нетакнути. Ако је истина тј... ). А зашто је битна фискална консолидација? Битна је, прије свега, што подиже кредитни рејтинг државе, јер ММФ ће лакше одобрити зајам држави која показује способност да враћа своје дугове - што се може показати судбоносним у неки тешким економксим тренуцима које не можемо предвидјети. Друго, јачање државне касе смањивањем њених расхода кроз смањивање дуга значи, на дуге стазе, више новца за трошење на инвестиционе пројекте, на социјална давања или чак више простора за давање пореских олакшица или ослобођења зарад покретања конкретних привредних грана - јер онај новац који би ишао на плаћање дуга онда може да се уложи у неке продуктивније сврхе. Појачане привредне везе са земљама које не спадају у Запад: СНС се труди да се покаже као власт која је успјешна у довођењу страних инвеститора. Колико су сада ти подаци, које њихови медији пласирају, тачни - увијек је отворено питање. Но, чињеница је да су стране инвеститоре довели у ЈАТ па га претворили у Ер-Сербиа ( на страну сад колико је то лоше урађено, јер то је засебна тема - битно је сада само довођење страног инвеститора ), у ПКБ ( на законски дубиозан начин, благо речено, али фактички гледано - инвеститор је доведен ), Комерцијалну банку ( која је недавно ушла у поступак приватизације ), те што знам из личног искуства за новоотворене фабрике на југу Србије. С обзиром да се претходна власт имала похвалити искључиво довођењем Фиата у Србију, или патриотског продавања српске електродистрибуције Русима, може се рећи да СНС-у не иде тако лоше на фронту довођења страних инвестиција. Критике генералног поступка којим Србија привлачи стране инвеститоре ипак остају, но оне су опет нека засебна тема. Снажнија спољња политика, у односу на претходну власт: Прво, Вучић је изабрао Титову стратегију "ни Исток ни Запад" како би извукао што више користи из тренутног положаја Србије у лимбу ходника за ЕУ, прије него дође одсудни тренутак када ћемо морати пресјећи "за" или "против" Запада. То се огледа у већем прихватању руских, кинеских и арапских инвестиција, које нису тако добродошле унутар саме ЕУ због геополитичких разлога, а са друге стране успјешним одржавање функционалних односа са Западом ( прије свега Њемачком ). Вучићу и Дачићу се мора признати да спољњу политику не воде на идеолошким принципима ( јер да је тако, Вучић би био на линији Орбана нпр., коме највише и личи, а не на линији умјереног ЦДУ-а Меркелове ), већ на реалполитичким основама. Изгледа да се воде тиме да ако Србија може имати користи од партнерства са одређеном државом, да се то мора искористити без обзира на идеолошку, вјерску или цивилизацијску различитост или сличност. При томе се донекле пази да се не узнемири деликатни баланс Великих сила у Србији, како не би једна страна постала доминантна. То се огледа у присуству одређених медија. Прозападни, попут Н1 или О2 ( бивше Б92 ) телевизија постоје заједно са проруским Спутњиком нпр. Највише простора заузимају, ипак, прорежимске домаће новине. Друго, Вучић посједује политичког капитала из својих радикалских дана којег може трошити на помирљивије подухвате. Његов одлазак у Сребреницу није нарушио његов углед у његовом бирачком тијелу. Чак напротив, наруку му је ишло оно каменовање. Има довољно снаге да одржава тренутни статус кво, али да не губи свој националистички политички капитал јер истовремено наглашава да подржавање статуса кво не значи само одустанак Србије од територијалних претензија, већ и појачавање улоге и помоћи Србије Републици Српској и Србима у околини уколико се покаже потреба за тим. "Нећемо вас дирати, немојте ни ви нас". Још к томе, Вучић ужива много већи углед преко Дрине него што је то уживао Тадић за своје власти - што додатно ојачава положај Србије. Вучић је успијевао да смири ситуацију чак и када би је Додик усијао до кључања - јер су обојица превазишли своју ранију супротстављеност ( Додик је подржавао Тадића 2012-е ) и прихватили принцип координације и симфоније дјеловања Србије и Српске. Фактички, тиме је утицај Србије на БиХ још више увећан јер се Српска понаша као дио Србије, одбијајући да пусти БиХ у спољњополитички курс који је противан интересима Србије ( приступање НАТО-у ). Тако се понашала и раније, но данас та симфонија изгледа још јачом. Макроекономски резултати: БДП Србије је на узлазној путањи, и то тачно од тренутка почетка смањивања јавног дуга: Ако се овако настави, за 2-3 године ће се заиста у Србији живјети боље - али само на папиру. БДП изражен у куповној моћи становништва је такође скромно порастао: Док је раст БДП-а такође подударан са почетком смањивања јавног дуга: Запосленост у Србији је порасла ( мада овдје постоје најјаче критике основаности благосиљања оваквих резултата - промјена методологије рачунања броја запослених и незапослених, као и масовно запошљавање у јавном сектору ): Плате су порасле, у просјеку, за 50%. Остаје, наравно, питање методологије рачунања и опаске да просјек не значи да је свима боље ( јер просјек могу вадити веома успјешни тако да се мизерни резултати оних на дну не примјећују у пресјеку стања ). Чика Ацо, јесам ли добро изботовао?

ТВ Мост из Митровице јуче 21. марта објавио је очигледно политички наручену вест под називом „Владика СПЦ у тајности примио команданта приштинских специјалаца“ (http://www.tvmost.info/post/vladika-spc-u-tajnosti-primio-komandanta-pristinskih-specijalaca ) у којој је најгрубљим клеветама нападнута личност Епископа Рашко-призренског Теодосија и углед СПЦ. Чињеница је да није реч о никаквом „тајном састанку“ већ о разговору који је са министром унутрашњих послова из Приштине одржан у присуству мисије ОЕБС у гостопримци манастира Грачаница 1. марта ове године, а поводом недавних претњи депортацијом појединим клирицима Епархије Рашко-призренске. Будући да српски представници, који иначе и даље учествују у раду институција у Приштини, нису до сада показали ни минимум бриге за ове претње о којима је већ обавештавана јавност, Епископ Теодосије је ради заштите свог монаштва и свештенства затражио директан састанак са приштинским министром уз посредовање мисије ОЕБС-а. Циљ овог састанка је био да се омогући нормално издавање дозвола за боравак оним клирицима Епархије рашко-призренске који немају косовска документа и да се клирици поштеде застрашивања депортацијом од стране припадника косовског МУП-а. На састанку су добијене гаранције да се овакви догађаји убудуће неће понављати. Неспоразуми око издавања дозвола за боравак кулминирали су почетком ове године када је монаху Антонију (Михајлу Сурлану) из манастира Зочиште уместо рутинског продужетка дозволе за боравак, у канцеларији МУП-а у Приштини саопштено да ће ускоро бити депортован са Косова и Метохије јер је поседовао српски пасош Координационе управе за КиМ. Овим случајем су се одмах позабавили и међународни представници, посебно из мисије ОЕБС-а, која је и предложила организовање овог састанка. Нажалост, сведоци смо да се напори Епископа Теодосија у борби за опстанак свештенства, монаштва и верног народа наше Цркве на Косову и Метохији и даље користе као политичка мета оних који, уместо да представљају свој народ, раде за уске политичке и личне интересе. Већ месецима по наруџбама истих налогодаваца у медијима се блати Епархија Рашко-призренска због свог гласног противљења политици поделе и признања Косова и Метохије и сведочи јасан став свих Епископа СПЦ изражен у Саборским саопштењима СПЦ и у мају и у новембру прошле године. Сведоци смо такође у жалосне чињенице да ТВ Мост, који се иначе директно финансира из Канцеларије за Косово и Метохију, и који би требало да објективно информише народ и ради у интересу његовог опстанака, бива коришћен за јефтине политичке обрачуне, стварање подела у народу и подривање угледа СПЦ. Ова таблоидска вест ТВ Моста о фамозном „тајном састанку“, нажалост је, без икакве провере са представницима Епархије по политичком налогу одмах објављена и од стране појединих других медија у Србији, који су на тај начин показали тужно и забрињавајуће одсуство елементарне новинарске етике и професионалности. Зато остајемо у нади да ће објективности и поштења ради одговорни медији пренети исправну вест о овом састанку и напорима Епископа Теодосија, његовог свештенства и монаштва да очувају опстанак Цркве и њеног верног народа на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске петак 22. март 2019. год. -------------- Вест ТВ Моста објавио је на још малициознији начин и Пинк http://www.pink.rs/politika/121897/suruje-sa-albancima-sumnjiva-posla-vladike-teodosija-tajno-ugostio-haradinajevog-ministra-u-manastiru-gracanica епархија рашко призренска View full Странице

Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице

Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице

Будући да су се у неким медијима појавиле информације о наводном финансирању Епархије Рашко-призренске од стране косовских привремених институција желели бисмо да из одговорности према нашим верницима наведемо следеће чињенице: Једина цифра која је приближна цифри од 650.000 евра која се помиње у медијима јесте износ који институције у Приштини дугују Епархији Рашко–призренској за две узурпиране зграде у центру Приштине које користе косовска Агенција за борбу против корупције и косовско Министарство рада. Посредовањем међународне заједнице, косовске власти су 2012. године пристале да плаћају кирију за та два објекта, да би престали после неколико месеци, и од тада се тај дуг скупљао. Након дуге и исцрпљујуће борбе, Српска Православна Црква се крајем 2017. године изборила за део дуговане суме од 287.000 евра (од које је приликом плаћања одузет порез), док се за остатак дуга и даље боримо. Од тог новца, Епархија Рашко-призренска финансира опстанак свештенства и одржавање објеката тамо где Срба више нема али су цркве обновљене, као што је случај са храмом Св. Николе у Приштини. Дакле, не постоје никакве дотације Епархији Рашко-призренској од стране власти у Приштини, већ се ради о кирији за узурпирану имовину. СПЦ је више пута покушала да интервенише да узурпатори напусте њене просторије, али за сада без успеха. Важно је такође напоменути, због разних дезинформација које су се злонамерно појављивале у јавности, и питање обнове објеката СПЦ на Косову и Метохији које су финансирале међународне организације. Средства из ових извора некада не иду директно Српској Православној Цркви, већ се исплаћују извођачу на основу тендера. Некада због услова конкурса средства формално пролазе кроз косовски буџет па се тако уплаћују извођачима. Више цркава је на такав начин обновљено од средстава које обезбеђују међународни донатори. Уз учешће и знање институција Владе Србије, Савет Европе је од 2005 године организовао на овај начин обнову једног броја цркава и манастира који су били уништени или оштећени у Мартовском погрому 2004. године. Епархија Рашко-призренска ни сада, као ни раније, нити тражи, нити очекује било какво финансирање од стране институција у Приштини, али задржава право да се правно бори за оно што јој припада. Ово се посебно односи на случајеве имовине која је била узуприрана од краја рата 1999. године. Дато у канцеларији правне службе Епархије Рашко-призренске 26. јула 2018. године у Грачаници Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Otkrivenje 22,18 Jer svjedočim svakome koji čuje riječi proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; Otkrivenje 22,19 I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dijel od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj.