Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника Преподобног Стефана Штиљановића, чије се мошти чувају у београдској Саборној цркви, бденије ће данас, 16. октобра, од 17 сати служити Епископ Доситеј, сазнаје Радио Слово љубве. Света Литургија на дан празника, 17. октобра, почеће у 9 сати. Извор: Радио Слово љубве

Пошто Свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, то јест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини у новом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом Светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба. Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти Светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: “Лукијане! Лукијане! Лукијане!” и стаде говорити: “Иди у Јерусалим и реци Светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, – зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама”. – Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: “Ко си ти, господине и ко су ти о којима говориш да су с тобом?” – Овај одговори: “Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега”. – Презвитер га опет упита: “Где ћемо вас тражити?” – Гамалил одговори: “Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (то јест њива људи Божјих)”. – Рекавши то, он постаде невидљив. Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: “Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут”. – И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење. Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: “Зашто си пренебрегао отићи и обавестити Светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао?” – Презвитер му одговори:” Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост.” – А Гамалил, пруживши руку, рече: “Мир теби, презвитере, почивај!” – И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: “Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује”. – Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: “Шта то означава, господине?” – Он одговори: “То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб Светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству”. – Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе. После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: “Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје”. Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести Светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: “Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти Светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, – обрати се он презвитеру, – отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести”. Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: “Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић”. Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб Светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб Светог Никодима; а на западној страни, према Светоме Стефану, почиваше Свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи. Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб Светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: “Слава на висини Богу и на земљи мир!” (ср. Лк. 2, 14). А од моштију Светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти Светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону. У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу Светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти Светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију Светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу Светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега Светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу. Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: Светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима Светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: “Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас”. Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: “Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра?” – А она, лијући сузе од радости, одговори: “Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов”. – Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави Свети првомученик Стефан и рече: “Ја сам с вама, не бојте се!” Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти Светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: “Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору”. Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима Светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог “Константинова купатила”, стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: “Зашто нас бијете забадава? Јер Свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту”. Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име Светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин. https://spc.rs/пренос-моштију-светог-првомученика-и/

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, упутио је архипастирско слово поводом великог и значајног јубилеја - 60. годишњице хиротоније блажене успомене Епископа Стефана (Ластавице), првог Епископа источноамеричке и канадске Епархије СПЦ. Владика Иринеј је такође наложио да се у недељу 16. јула 2023. године, у свим светињама подручне му Епархије, служи помен блаженопочившем Епископу Стефану. Архипастирско слово Епископ Иринеја у наставку преносимо у целини: ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада богомчуване Епархије источноамеричке наше Свете Цркве! Са неизмерном благодарношћу која извире из Нашег очинског срца, поздрављамо Вас овом приликом поводом великог и значајног догађаја у нашој црквеној историји: 60. ГОДИШЊИЦЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ХИРОТОНИЈЕ ЕПИСКОПА ИСТОЧНОАМЕРИЧКОГ И КАНАДСКОГ СТЕФАНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 13. ЈУЛ 1963-2023 „Ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старешина као слуга.“ (Лк. 22:26) На свечани спомен 60. годишњице избора и посвећења у епископски чин блаженопочившег Епископа источноамеричког и канадског Стефана, чини Нам особиту част поклонити се лику и делу једног од Наших најцењенијих претходника на трону Епископâ источноамеричких. Изабран од Светог Архијерејског Сабора 11. маја 1963. године, овај, у свему одан и предан слуга Божји, одазвао се на апостолски позив: „Ко је међу вама највећи, нека буде као млађи, и старешина као слуга“ (Лука 22:26). Тако је Епископ Стефан, почевши са празником Сабора Светих Апостола 13. јула 1963. године, тј. од момента своје хиротоније, па до преране смрти, 10. маја 1966. године, владичествовао и служио Господу своме испуњавајући управо поменуте јеванђелске речи. У време његовог избора за Епископа, Српска Православна Црква у Сједињеним Америчким Државама и Канади нашла се у јеку великих превирања. С обзиром да су три епархије формиране од јединствене Епархије америчко-канадске, изричити задатак Цркве био је посвећење и устоличење три достојна кандидата на односна епископска трона. Од три Епархије, само једна епархија – источноамеричка и канадска, није имала своје седиште, те се чврсто уздала у Бога у нади да ће Архипастирска десница њеног новог епископа осигурати њену будућност. Историјски избор првог Епископа источноамеричког и канадског пао је на плећа протопрезвитера Стефана Ластавице, који је у то време службовао као парох у Виндзору, Онтаријо. Његовим избором за Епископа, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве определио се да на трон српске Епархије у источној Америци и Канади, уздигне човека достојанствена, врсног просветитеља, реномираног музиколога, чији је милозвучни глас одушевљавао све оне који су га слушали, а поред осталих многобројних и изванредних квалитета, и доказаног и способног администратора. Позван да се придружи Архијерејској трпези без епархијског седишта и епархијског центра, па и без службеног особља, његов, заиста тежак задатак, био је да васпостави распарчану групу парохија са недовољним бројем свештенства које би исте опслуживао, те да уједно успостави и епархијска административна тела. И тако, формирајући Епархију источноамеричку и канадску, настала је данашња Епархија источноамеричка. Епископ Стефан је свим својим бићем к срцу примио савет Светог апостола Павла своме ученику Тимотеју: „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему“ (I Тим. 4:14-15). Стога је све своје напоре усредсредио организацији преко потребних епархијских управних тела, а својевремено је успео и да попуни упражњене парохије рукополагањем четири кандидата у свети и свештени чин презвитера. Својим марљивим радом и залагањем основана је и нова црквено-школска општина у Лондону, Онтаријо. Епископ Стефан осветио је три цркве, три школе, пет парохијских домова и две црквене сале. После три године, успео је да Епархијско седиште из градића Клертона, Пенсилванија, пресели у град Кливленд, Охајо.Тиме је показао и доказао могућност да Епархија може да напредује и оствари се у свим областима њеног црквеног и административног живота. Међутим, како се здравље Епископа Стефана нагло погоршало, забринут и под стресом, а понајвише несрећном ситуацијом у којој се Црква нашла на овом континенту, Епископ Стефан се са надом у Васкрсење и живот вечни, у својој 53. години живота представио у Господу. Иако је на Архијерејском трону службовао само три године, његово мудро управљање као Епископ Епархије источноамеричке и канадске, испунило је читаву једну животну службу, оставивши за собом једну постојану помесну Цркву – Епархију источноамеричку и канадску. Његова добра дела одиста ће живети вечно, јер је још за живота испунио речи Спаситеља: „добри и верни слуго; у малом си био веран, над многим ћу те поставити: уђи у радост Господа свога“ (Мт. 25,23). Нека нас наш владика Стефан помене пред Престолом Свемогућег Бога, као што га се и ми молитвено сећамо са великим и дубоким поштовањем. ВЕЧАН МУ ПОМЕН! С Архијерејским благословом и очинском љубављу, +Иринеј ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ Извор: Епархија источноамеричка

Актуелна изложба Историјског музеја Србије под називом “Чекајући сталну поставку” од ове недјеље је богатија за недавно откупљени оловни печат великог жупана Стефана Немање из друге половине ХII вијека, као и реконструкције жезла цара Душана и жезла царице Јелене, које је по узору на фреске из манастира Лесново, а у консултацијама са бројним релевантним стручњацима, израдио филиграниста Горан Ристовић Покимица. “Изложба ће и у наредном периоду бити обогаћивана новим оригиналним предметима, али и новим реконструкцијама круна, као што су круне краља Михаила I Војислављевића, краљице Симониде, краља Твртка I Котроманића и деспота Ђурађа Бранковића, које су тренутно у процесу израде”, наводи се у саопштењу Музеја. У години обиљежавања пуних шест деценија од оснивања, Историјски музеј Србије је изложбом „Чекајући сталну поставку” пред посјетиоце изнио највредније предмете из заоставштине двије нововјековне српске династије – Карађорђевић и Обреновић, који се чувају у збиркама Музеја. Изложба је конципирана тако да пружи увид у поједине цијелине будуће сталне поставке: у централној и бочним салама презентовани су предмети који су припадали родоначелницима и њиховим наследницима из династија Карађорђевић и Обреновић, док је у остатку простора представљен период преднемањићких и немањићких владара, као и период српске Деспотовине. https://mitropolija.com/2023/07/13/pecat-stefana-nemanje-izlozen-u-istorijskom-muzeju-srbije/

Акција "Манастирски бадњак" и Мисионарско братство при манастиру св. Стефана у Сланцима ове године прослављају леп јубилеј - 10 година постојања, каже за Радио "Слово љубве" уочи нове Божићне акције, г. Иван Веселиновић из овог Братства. Уз подсећање на само неке од активности духовне заједнице коју је благословио данас блажене успомене о. Андреј (Јовичић) а наставио свесрдно да подржава и унапређује о. Стефан (Вукославчевић), г. Иван такође наводи и локације на којима ћете моћи да набавите манастирски бадњак и прикључите се овој дивној акцији, благодарећи којој се помогне велики број потребитих породица и појединаца, Г. Иван Веселиновић о јубилеју и овогодишњој акцији: Позивају се сви који су у могућности да учествују као добровољци у овој акцији, могу се јавити на број телефона: 065 477 01 21 На Ју-тјуб каналу "Стефан архиђакон", "Фејсбук" и "Инстаграм" страницама манастира Сланци, Мисионарског братства и Музичког састава "Метох", такође ће бити објављен списак локација за овогодишњу акцију "Манастирски бадњак". Извор: Радио "Слово љубве"

Мисионарско братство св. Стефана које делује при манастиру св. Архиђакона и првомученика Стефана у Сланцима, почетком јуна 2022. године спровело је још једну акцију помоћи српским породицама на светом српском Косову и Метохији, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи г. Ивану Веселиновићу из овог Братства. Како је наведено на "Фејсбук" страници Братства, овога пута је материјална помоћ стигла у четири породице у области Косовског Поморавља и једној породици из Грачанице. Опширније у наставку. По благослову схиигуманије Грачаничке, мати Теодоре, чланови Братства посетили су вишедетну породицу Стојановић која дуги низ година, када им год обавете допусте, помаже светињи око манастирске економије. Глава породице, отац Горан, са супругом је одгајио шест кћерки, од којих су три сада добри студенти, а пристигла материјална помоћ добро ће доћи овој породици са недовољним примањима. У селу Пасјане чланови Братства су обишли петочлану породицу Ристић, са троје мале деце која још не иду у школу. Овом дому је потребно много тога, од кревета, кућних апарата и других потрепштина, а родитељи су незапослени. Слична ситуација је и у петочланој породици Стоилковић у Ранилугу, која преживљава благодарећи надничарском раду, а чијој малој кући недостају бојлер и веш машина. Млада петочлана породица Ђорђевић која живи у Доњем Кормињану је уз помоћ манастира Драганац добила кућу, коју је потребно још опремити. А у Великом Ропотову живи петочлана породица Николић у којој троје старије деце надниче, а родитељи су незапослени. Ова породица никада раније није добијала помоћ, а треба уредити кућу и други животни простор. Како су забележили чланови Братства св. Стефана, "отишли смо са намером да им помогнемо, а заправо су они помогли нама да се опет осетимо срећно и испуњено када видимо њих", који "живе у енклавама без много тога на шта смо ми у Београду навикли, без слободе, а некако су слободоумнији од нас". Извор: Радио "Слово љубве"

На таласима Радио-Беседе, а у оквиру новог издања емисије Богослужбене особености празника српских светитеља, говорили смо о житију и делима хришћанске љубави светог и благоверног Стефана Штиљановића и Јелене (Јелисавете) Штиљановић. У оквиру наведене емисије указали смо на богослужбено величање ових угодника Божјих, уз истицање химнографије која нам предочава све врлине њиховог благочестивог служења Богу и ближњима. „Постао си као светла звезда и извор смерности, љубављу испуњен, кротак и милостив и љубитељ сиротих, као непотрошиво благо доброте, животом богоугодан и вером непостидан, надо часна и мудрости православнаˮ! (Прва стихира на Господи возвах) „Све задивљује глас о врлини твојој и сви прослављају Творца и Саздатеља што тобом, преподобни, тако нешто учини, јер си од младости искао знање истинито и примио савршенства познање Божјег благовољења, и стога да о судовима Божјим размишљаш не лењо ранио јеси, сирочади и удовицама заступник будући, гладне нахранио си и ништима десницу пружену држао. Стога, Стефане свети, награда тебе чека од Христа Бога, Судије праведног, и венац небеског царстваˮ. (Слава на Хвалите) Аутор емисије катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом 75. годишњице од освећења храма Светог краља Стефана у Алхамбри, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је честитку Његовом Преосвештенству Епископу западноамеричком г. Максиму, свештенству, управи парохије и благочестивом народу следеће садржине: Ваше Преосвештенство, драги Нам у Христу брате и саслужитељу, Заједно са Вама, Преосвећени Владико, са радошћу у срцу се обраћам свештенству, часницима и парохијанима цркве Светог Стефана Првовенчаног, као и свим Вашим епархиотима, честитајући им велики јубилеј, седамдесет и пету годишњицу освећења овог храма који свакако спада међу најлепше које је наш народ подигао у двадесетом столећу. Заједно са нама, драга браћо и сестре, овом јубилеју, који је заправо израз ваше верности Светосавској Цркви, радује се и патрон храма, први српски крунисани краљ Стефан Немањић, монах Симон, кога је Бог као светитеља прославио и због тога што се заједно са својим равноапостолним братом Светим Савом, определио баш за Православну Цркву и веру, православну културу и цивилизацију, и то у часу када се чинило да је она поражена и нестаје са историјске сцене. Радују се данас и они ваши свети преци, махом честити Херцеговци, који су свој амерички сан почели половином деветнаестог века, а многи га и завршили оставивши кости у окнима рудника злата, да би њихови потомци већ после пар деценија, подигли прве српске православне храмове у Америци, и то баш у Калифорнији, у Џексону, у Ејнџелс Кампу, Сан Габријелу и другде. Највише се, верујем, радује Свети Севастијан Дабовић, који је учествовао и покренуо изградњу неких од ових храмова, али је највише градио живу Цркву, окупљајући православне Србе у самосталну црквену заједницу, повезану са Црквом у Отаџбини. О прослави Саборне цркве у Лос Анђелесу, њеном значају, историји, треба да знају, да прослављају и да се радују сви чланови наше Цркве, у Отаџбини и у расејању. Али да би имали могућност да се радују, да будемо Црква, заједница, сабор у пуном смислу речи, ми треба и у старом крају и у Америци да негујемо наше аутентичне вредности, оне особине по којима ће нас и Бог препознати као православне Србе, оне вредности које карактеришу наш етос, наш начин живота, а то су: православна вера и хришћанска култура, традиционална и уједно савремена, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји, гостољубље и поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера... Желим да у том смислу посебно истакнем и да апелујем на вас да учините напор и у међусобном општењу, посебно на интернету, друштвеним медијима и слично, што више користите српски језик и ћирилицу, јер уколико то не чинимо, много је већа могућност да се једни од других бесповратно удаљимо. У овоме посебну одговорност, преосвећени Владико имају Ваши свештеници, јер као што јесу пример верности Христу и Цркви Његовој, тако треба и да буду пример и у чувању православне светосавске културе. Јер да није било свести о јединству нашег народа, особеностима наше културе и начина живота, не би било ни овог велелепног храма Светог Стефана у Алхамбри, а ни оног на Врачару, посвећеног његовом равноапостолном брату Сави. Овог другог свакако не би било без учешћа православних Срба са Северноамеричког континента, који су од осме деценије прошлог столећа дали апсолутно највећи допринос његовом подизању, на тај начин пројављујући свест да се и јединство народа изражава кроз саборност Цркве. Са тим мислима, са молитвеним жељама да прославаљање великог јубилеја у здрављу, љубави и у јединству, буде и подстицај за прегалаштво и у чувању народног идентитета и културе, поздрављам Вас у љубави Господа и Спаса нашега Исуса Христа. С љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит беогарадско-карловачки и Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу, 1. августа 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог деспота Стефана Лазаревића, на дан храмовне славе, верни народ архијерејског намесништва космајског предвођен својим свештеницима дочекао је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија у селу Бабе. Звучни запис беседе Заједно са првојерахом Српске Православне Цркве свету Литургију су служили Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени канадски Георгије, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Доситеј Хиландарац и Петар (Драгојловић), архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Новак Илић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакони Радомир Врућинић и Драган Радић. Том приликом обављено је литургијско крштење малог Матеја, унука ктитора храма Светог деспота Стефана у Бабама, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића. -Данас, на празник Светога Стефана Деспота, благодарим Господу што заједно са свим верујућима који су се овде окупили служим свету Литургију у овој Богом украшеној, предивној и лепој Шумадији. Данас заједно са свима вама упућујем молитве, не само за нас овде који смо сабрани, него и за сав наш православни и благоверни народ, као и за читав свет, за сављудски род, јер света Литургија се служи за спасење света, за спасење човека, за спасење људског рода. Господ је постао човек како би сви људи дошли у познање Истине, односно да сви људи дођу до познања Њега као Спаситеља. Господ је дошао у свет да спасе све људе, не правећи границе и поделе међу људима онако како ми то чинимо. Господ је као корен нашега живота дао сваком људском бићу зрно, семе вере, толико да свако од нас, сваки човек, где год се налазио, ако има вере колико је зрно горушичино он, по речи Господњој може и горе да премешта, подсетио је патријарх Порфирије. -Данашња прича из светог Јеванђеља је прича о човеку који је болестан, парализован, одузет. Тај човек може бити симбол свакога од нас, јер свако од нас има неку духовну слабост, свако од нас има своје падове, тј. свако од нас греши и има своје грехе, а греси произведе своје ефекте као слабост телесну, али и као слабост духовну - што ће рећи да је болест неретко последица нашег погрешног духовног живота, наших грехова. Управо стога што су често болести производ наших промашаја, оне могу бити и излечене нашим духовним исправљањем кроз покајање, кроз познају да смо погрешили на овај или онај начин, кроз отварање своје душе Богу и уздизањем својих духовних очију ка небесима где само оног тренутка када помислимо на Господа са свешћу да смо слаби и немоћни и да имамо потребу за Његовом благодаћу, за Његовом љубављу, долази чудесно исцељење, долазе чудесна оздрављења, беседио је Патријарх и додао: -Често идемо на места за која смо чули да се дешавају чуда и мислимо да је довољно отићи на такво место и само стајати, учинити неки прилог и да ће се десити чудо. Чудо је увек, браћо и сестре, производ нашега смирења, спознаје наших слабости, наших болести, наших грехова, али и поверења у Бога да је Он тај који може бити наш исцелитељ. Исцељење или чудо јесте последица љубави Божје, али и наше вере као предуслова. Потребно је да имамо живу, истинску и праву веру, да имамо поверење у Бога, да Он има силу и моћ, да Он зна боље него ми шта је нама у сваком тренутку потребно. У данашњем Јеванђељу описано је управо то, каква је и колика снага вере, и то вере Цркве. Човек из светог Јеванђеља, кога Свети апостол Матеј описује, није имао некаву веру и по свој прилици имао је погрешан, грешан живот, али Господ га је исцелио, јер је нагласио снагу вере коју су имали они који су донели одузетог пред ноге Господње. Господ је указао колика је снага вере Цркве, јер је Црква имала веру да Бог може да помогне, да може да исцели, да може да залечи сваку духовну и телесну рану. Вера у живога Господа, вера Цркве чини чуда, исцељује и то пре свега наше душе, васкрсава их из таме, из смрти. Ми често, имајући недовољно јаку веру, међусобно подељени, неудруживши своју веру, хоћемо да Бог магијски покаже своје присуство међу нама. Критични смо у односу на оне који не долазе у Цркву, критични смо на њихов погрешан живот, осуђујемо чак и оне за које знамо да су бољи врлински од нас у духовном животу. Међутим, због вере заједнице ове четворице, због вере Цркве, исцељен је онај који је био болестан, а није имао веру. Ту је одговор. Наша вера је недовољно јака и недовољно снажна, Наша вера се недовољно показује, не пројављује у нашим животима, у нашим врлинама, и зато многи људи, који су се ко зна из каквих разлога нашли на беспућу овога света, далеко од Извора Живота, далеко од Бога, а чезну за Богом и спасењем, нису видели Бога и нису га упознали, јер ми нисмо показали довољно сложну и довољно јаку веру, онакву какву је имао деспот Стефан Лазаревић. -Замислимо само каква ли је његова вера морала бити када види да све тоне у његовом отачаству, да његов родитељ, пријатељи и сродници, сви, губе своје животе, губе их на крсту Христовом, на Крсту који нуди васкрсење. Деспот Стефан у онима кокји су страдали и дали свој живот види Христову жртву, и зато је његова вера морала бити силна и снажна, пре свега да поднесе бол, а одмах потом да нејак и слабашан преузме улогу онога који ће водити народ. Толике предивне, духовне и богате плодове је дао имајући управо веру живу и чврсту, снажну веру која може и горе да помера, веру у Живога Једнога у Тројици Бога, за коју се молимо да и нама Господ подари како бисмо онда заједно са Светим Стефаном и толиким угодницима и светитељима Божјим из рода нашега из Православне Цркве и ми славили Једнога у љубави нама Откривеног и по вери датог Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин, беседио је патријарх Порфирије. Након причешћа свештенослужитеља, Светој Чаши приступио је и велики број верника, а потом је преломљен славски колач када је читава заједница узнела своје молитве за ктитора храма протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића и цео његов дом. Затим се присутнима обратио и Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки г. Јован: -Велики је благослов Божји што је данас овде са нама поглавар наше Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије, који је служио свету Литургију и за све нас принео бескрвну жртву и што је данас крстио малога Матеју и увео га да буде члан Цркве. Молимо се за нашег Патријарха, који носи крст народа српскога, да му Бог, Свети Сава и Свети деспот Стефан помогну да приводи лађу Цркве наше ка спасењу. Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован је том приликом одликовао орденом Вожда Карађорђа г. Здравка Ђорђевића из Поповића, као и Певачко друштво Србски православни појци из Београда у знак признања за велику љубав према својој светој Цркви и бослужењима. Орденом Светих новомученика крагујевачких одликован је отац новокрштеног Матеје, г. Никола Сараџић из Париза, који љубав према храму Светог деспота Стефана у Бабама исказује већ дуго година. Домаћин славља архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић организовао је садржајан културно-уметнички програм у којем је учествовао познати драмски уметник и човек који својим литургијским животом исповеда веру у васкрслог Господа г. Андреј Шепетковски, који је говорио текст чувеног Слова љубве. Његов син, Алексеј Шепетковски, победник овогодишњег рецитаторског фестивала, одрецитовао је песму Стефан Високи и ја коју је аутор, његов отац Андреј, написао у част доласка патријарха Порфирија и прославе храмовне славе. Певачко друштво Србски православни појци из Београда су такође узели учешћа у програму, а звуком фруле придружио се и г. Милинко Ивановић, као и КУД Космај из Сопота. Извор: Инфо-служба СПЦ

Од пре недељу дана, када су сазнали да коначно могу да посећују ову српску средњовековну светињу, верници су почели да најављују масовнији долазак. Ипак, како за Вечерње новости објашњава отац Петар, ограничења ће бити, јер је засад предвиђено да у манастир истовремено може ући петоро посетилаца уз придржавање прописаних епидемиолошких мера о ношењу маске и дистанци. Уколико дођу веће групе, онда могу да улазе на смену. – Много сам се ужелео Високих Дечана. Недостајало ми је ово свето место, али срећан сам што поново, после више од годину дана, могу да уђем у ову порту и цркву. У овој светињи човека, верника прожима неки узвишени осећај. Не може се остати равнодушан, јер се овде заиста осећа да Бог постоји. Чини ми се да је сваки камен, сваки део овог простора под небеском заштитом и зато овај манастир не може нико да угрози. Једноставно, то не дају ни Свети краљ Стефан Дечански чије мошти чувај овај простор, нити сам Бог – искрен је један од верника које смо у петак срели у Високим Дечанима. Каже, дошао је у задужбину краља Стефана Дечанског да се помоли за здравље и напредак своје породице и пријатеља. – Од када су дозвољене посете, имали смо једну групу туриста из Шпаније, али су почеле да се најављују организоване посете већ од следећег викенда. Најавиле су нам се групе поклоника из Београда, Ниша, Војводине – каже нам отац Петар, задужен за пријем посетилаца, али и друга бројна послушања у светињи. Питамо га долазе ли и Албанци, будући да је ова велика српска светиња често на мети екстремиста из редова овог народа, али и неких представника привремених приштинских институција, који на све могуће начине нападају ову светињу. Почев од вербалних атака на монаштво до узурпације дела имања. – Тачно је да у светињу долазе и Албанци. Често и породично – каже нам отац Петар. Паркинг испред прилаза манастиру минулог петка био је готово празан. На пункту Кфора војници посетиоцима траже документа. После провере откључавају капију на огради постављеној одмах покрај пункта, која је саграђена пре неколико година као додатна заштита светињи. Манастирска дрвена капија је отворена. У порти монах и неколико искушеника косе траву. Тишину ремети звук косилице, али и фрезе којом односе покошену траву. Манастирска црква блиста. На тераси конака са десне стране, покрај улаза у манастир, стоји неколико војника Кфора. Припремају се за одлазак на стражу на пункту испред светиње. – Војници су стационирани у конаку од 2016. године, од када су исламисти ухапшени испред манастирске капије. Тада су поставили и додатно видео-обезбеђење око манастира. Војници се смењују, сада су Молдавци, пре недељу дана су били Словенци, пре њих Македонци, Аустријанци… Најавили су се и Хрвати…Али, сви су они под италијанском командом… Они им помажу око страже, а италијански командни кадар задужен је за безбедност светиње – појашњава отац Петар улогу војника Кфора који чувају светињу отворену пре недељу дана за посетиоце и вернике. Радосно додаје да су у манастиру од Васкрса и два нова искушеника, из Бијелог Поља и Осојана, а четворица из Панчева и Шумадије су у светињи већ неколико година… – Они који су са нама већ више од три године, “зрели” су за монашење – прича нам отац Петар. – У почетку се искушеницима поверавају једноставнији послови, али временом све одговорнији. А у светињи, има много посла. Манастирска економија поседује око 200 животиња, крава, оваца, коза, гусака, патака… Један од монаха, отац Кирило, у манастирском метоху у Великој Хочи стара се о пчелама, али и о производњи вина и ракије коју пеку од својих засада јабука, шљива, крушака… Прошле године произвели су 1.000 литара јабуковаче, пет пута више лозе, више од 30.000 литара вина… Сада имамо интернет-продавницу која је активна и одлично фунцкионише. Све ове послове братство Високих Дечана обављало је у време пандемије. Своја послушања извршавају редовно, а добронамерним гостима двери задужбине краља Стефана Дечанског увек су отворене… Њих је увек било и биће, каже нам један од монаха. – Манастир живи пуним животом, монаси имају своја задужења, али најважнији је духовни живот светиње и молитве Светом краљу Стефану Дечанском – каже нам један од монаха. ПРИПРЕМАЈУ ШТАМПАЊЕ НОВИХ КЊИГА Недавно смо објавили “Дневник дечанског монаха 1903-1906”, а ускоро ће из штампе изаћи “Страдање старе Србије и Македоније” на српском језику. Објављујемо искључиво изворна документа која се тичу Дечана. Тако је један текст пронађен у Руској националној библиотеци. То је писмо два дечанска јеромонаха руском епископу у Јерусалиму из 1859. у којем га они моле да их због тешког стања у манастиру препоручи у Русији да траже помоћ за Дечане. Они су и донели помоћ 1860, о чему сведочи књига са посветом руске царице Марије Александровне јеромонасима Кирилу Андрејевићу и Анталгелу Ристићу. У плану је и албум историјских фотографија Дечана, међу њима и фотографије Турака који стражаре поред манастира, потом италијанских војника из Другог светског рата који као и данас чувају манастир – најављује отац Петар. Извор: Вечерње новости

У суботу, 12. децембра 2020. године, у навечерје празника Светог апостола Андреја Првозваног, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је бдење у манастиру Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском. У току бдења, епископ Пахомије извршио је монашки постриг две искушенице ове обитељи, Ане Покержник и Божане Ћулум, које су добиле монашка имена Екатерина и Февронија. У пригодној беседи на крају богослужења, епископ је истакао да је стицање благодати Светога Духа наша превасходна дужност, ради које морамо све потчинити томе циљу, имајући за помоћнике Светитеље који су нам дати на монашењу као заштитници. Новопострижене монахиње упутио је да се као невесте Христове потруде у смирењу и трпљењу на путу ка Царству Господњем, као и да своју љубав према Господунајвише изражавају кроз љубав и жртву према ближњима у општежитељној заједници. Епископ Пахомије је, сутрадан у недељу ујутру, у манастирском храму служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), протојереја ставрофора Станисава Петрушевића и ђакона Немање Милића. Тумачећи јеванђелски одломак о исцељењу згрчене жене, епископ је нагласио да је та жена била свезана нечистим силама због свог удаљавања од Бога, а тако и нас нечастиви везује за себе, када услед егоизма и грехољубља пропуштамо да чинимо добро. Међутим, Господ Христос је зато и дошао међу људе, да нас благодаћу Светога Духа одреши греховних свеза којима су нас везали наши прародитељи, закључио је епископ и пожелео да сви у слободи од греха следујемо путу Господњем. Извор: Епархија врањска

Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке. О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију. Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса. У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога. У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли! “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика. Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом. “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски. Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије. “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.” По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе. Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом. “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско. Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању: “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи. Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља: “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир. “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.” Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу. Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника. Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас

На крајњем југу Бачке – у Гардиновцима, 15. августа 2019. године, у предивном храму посвећеном Преносу моштију светог архиђакона Стефана прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом началствовао је протојереј-стврофор Чедо Опарница, парох у пензији, а поучну беседу о значају празника произнео је надлежни парох, протојереј Иван Вачик. По трократном опходу служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, свештенослужитељима и упокојеним парохијанима ове парохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре вечерњег богослужења, верни народ и свештенство из жабаљског и околних намесништава дочекали су Његово Преосвештенство Епископа мохачког г. Исихија. По благосиљању славског колача, владика Исихије је нагласио суштински смисао вере и жртве светог архиђакона Стефана. Величина његове вере у Христову науку је безгранична, јер он свесно жртвује свој живот и на самрти моли Господа да опрости онима који га убијају, навео је Епископ мохачки. Надлежни парох је захвалио владици Исихију и свештенству на доласку у Гардиновце и учествовању у молитви, као и надлежним представницима власти у том месту. Кумовао је г. Димитрије Јанковић, а за новог кума јавио се његов отац – г. Радослав Јанковић. Извор: Радио Беседа Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

Доносимо звучни запис свечане Духовне академије у Вазнесењској цркви у центру Београда, одржане 31. јула 2019. године у навечерје празника св. Деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему "Витештво Св. деспота Стефана данас" произнео је презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, а историчар и археолог Марко Алексић говорио је на тему "Св. деспот Стефан Високи као историјска личност". О Светом деспоту Стефану певали су Небојша Мастиловић и Јелена Јеж, а програм је водила Бојана Јовановић, новинар радија "Слово љубве". Вече је словом закључио јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

Храм Светог Вазнесења Господњег у Београду (Адмирала Гепрата бр. 19) позива на прославу празника Светог деспота Стефана Лазаревића, заштитника града Београда, чије се свете мошти налазе у том храму. У среду, 31. јула, празнично бденије биће служено у 17 часова, а од 19 часова почеће свечана духовна академија у славу Господа а у част Светог деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему Витештво Светог деспота Стефана данаспроизнеће презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, док ће историчар Марко Алексић говорити на тему Свети деспот Стефан Високи као историјска личност. О Светом деспоту Стефану певаће Небојша Мастиловић и Јелена Јеж. Програм ће водити Бојана Јовановић, новинар Радија Слово љубве. Братство Вазнесењског храма саопштило је да ће на дан празника 1. августа 2019. године света Литургија бити служена са почетком у 9 часова. Извор: Телевизија Храм

Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача, у манастиру Дуљево у Паштровићима данас је прослављена храмовна слава – празник Светог архиђакона и првомученика Стефана. Богослужили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да у животу и дјелу Светог архиђакона Стефана видимо новог, Христовом новином препорођеног човјека. Звучни запис беседе „Видимо човјека савршене врлине, и храбрости, и мудрости и љубави – све то засновано, наравно, на вјери, светој, дубокој. Али, видимо и ону посебну врлину, којој хришћани теже, да знају да опраштају и својим непријатељима и да се моле за њих“, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Казао је да врлине Светога Стефана врхуне у љубави. „У оној љубави која је спремна на жртву, да се жртвује за Онога који је љубав и који је једини човјекољубац – Господ Исус Христос. Свети Стефан, уподобивши се Христу својим врлинама и проповиједајући Јеванђеље, зажелио је да се уподоби Његовим страдањима да би се с Њиме савршено сјединио“, казао је Владика. Владика Јоаникије је рекао да новина коју је Господ својим рођењем донио у овај свијет савршена љубав. „Кроз, наравно, велике промјене и подвиге које човјек на том путу треба да пређе. Циљ је јеванђелска љубав, која се жртвује за Бога и за ближње. Када је пострадао, Свети Стефан је тиме утврдио вјеру хришћана оног времена и постао коријен безбројних хиљада и милиона мученика за крст часни и слободу златну до данашњега дана. И зато је постао узор и заштитник, небески покровитељ побожних владара. Наши Немањићи су због тога имали Светога првомученика Стефана за заштитника династије, а крсна слава њиховог дома био је Свети архангел Михаил“, казао је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштеног дјечака Нектарија, а на крају богослужења је заблагодарио Владици Јоаникију на присуству и утјешној ријечи и поздравио новог градоначелника Будве Бата Царевића, који је свој први радни дан на овој функцији почео Светом литургијом. Митрополит Амфилохије је рекао да је то добар знак и пожелио и њему и будванској општини многаја љета. На крају је Митрополит Амфилохије дјеци подијелио божићне поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог апостола, првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2019. године, Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Према речима Владике Иринеја, исказаним у евангелској омилији: ,,данас је трећи дан Божића, трећи дан како прослављамо Рођење Спаситеља света. Оно ће се прослављати до Празника Богојављења, а цео Његов живот јесте јављање славе Његове вечне. Први дан празника посвећен је Господу Исусу Христу, други дан његовој мајци Пресветој Владичици Богородици, а трећи дан молитвено помињемо и прослављамо Светог Стефана, коме је Црква Христова дала три епитета, апостол, првомученик и архиђакон. Он је био из реда седамдесеторице Светих апостола а убројан је био и у ред првих седам ђакона Цркве Христове, који су помагали Светим апостолима у делу спасења. За своје сведочење Истине био је каменован до смрти, молећи се речима: ,,Господе, не урачунај им ово у грех" и због тога га је Господ и прославио. Прослављати Свете угоднике Божје, значи подражавати им по мери наше вере. Свети апостол, првомученик и архиђакон Стефан је светли образац за хришћане свих времена, а његов пример треба да буде путовођ, путоказ свима нама ка спасењу..." Извор: Епархија бачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј крстио је 15. децембра 2018. године младог принца Стефана Карађорђевића, сина принца Филипа и принцезе Данице, у дворској капели Светог Андреја Првозваног на Дедињу. Саслуживао је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије који је 1985. године венчао престолонаследника Александра и принцезу Катарину, а такође је крстио принчеве Филипа и Александра. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Принц Стефан је на крштењу носио одело које је краљ Петар II носио на дан свог крштења које је обавио патријарх Димитрије 1923. године у Београду, а његов кум је био је британски краљ Џорџ V. После крштења, Његово Краљевско Височанство Принц Стефан стекао је право и обавезу да буде носилац Великог крста Краљевског ордена Карађорђеве звезде првог реда, највишег одликовања Краљевског дома. Поред чланова Краљевске породице крштењу су присуствовали и принцеза Марија да Глорија од Орлеана и Браганце, војвоткиња од Сегорбе,принцеза Ана од Француске, као и гђа Маја Гојковић, председница Народне скупштине Републике Србије. Поводом крштења Принца Стефана, у Краљевском двору представљена је изложба „Краљевске свечаности“ која приказује фотографије са свечаности као што су крунисање краља Петра I, венчање краља Александра I и краљице Марије, крштење краља Петра II, венчање краља Петра II и краљице Александре, крштење престолонаследника Александра, венчање престолонаследника Александра и принцезе Катарине, крштење принца наследника Петра, крштење принца Филипа и принца Александра и друге. Принц Стефан је рођен 25. фебруара 2018. године у Београду. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, звона београдског храма Светог Саве огласила су рођење новог члана српске Краљевске породице. Извор: Српска Православна Црква

Храм Светог краља Стефана Дечанског у Железнику прославио је 24. новембра 2018. године, на празник свог небеског покровитеља, 113 година постојања светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереји Никола Гаврић, Емил Миловановић и Александар Грујић, протођакони Радомир Перчевић и Младен Ковачевић, као и ђакон Драган Танасијевић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника. Малишани из Сремчице и Железника сабрани на светој Литургији са вероучитељима и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач преломио је Патријарх српски г. Иринеј са овогодишњим кумом храмовне славе г. Зораном Златановићем и члановима његове породице. Његова Светост доделио je високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог краља Милутина г. Душану Милосављевићу, власнику уметничке радионице Свети Никола из Батајнице, за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим несебичним даривањем и залагањем приликом израде црквеног мобилијара за потребе храма у Железнику. Патријарх је уручио и грамате члановима Црквене управе господи Илији Љубичићу, Миодрагу Јелићу, Зорану Павловићу, Петру Милеуснићу, Милосаву Влајковићу, Слободану Златановићу, Миленку Милановићу, као и добротвору г. Горану Мишићу из Железника. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високи Дечани у Метохији, који је понос наше културе и историје. Старешина храма протојереј-ставрофор Драган Т. Анђелић заблагодарио је Његовој Светости Патријарху на молитвеном присуству и приношењу бескрвне жртве поводом празника великог светитеља српског рода, као и саслужитељима, добротворима, дародавцима и свима присутним. Црква Светог краља Стефана Дечанског у Железнику саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље, а надгробни споменици су искоришћени за зидање темеља цркве. Црква је подигнута захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда, која је то учинила за покој душе својих предака пореклом из Железника (од фамилије Урошевић). У крипти храма налази се њена породична гробница. Храм је посветила Светом Стефану Дечанском, Краљу српском, својој крсној слави, а поред новчаног прилога (хиљаду дуката или 12 хиљада динара) и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је уложила велики труд на издвајању цркве из остружничке и формирању железничке парохије, који је крунисан 7. октобра 1909. године, по одлуци Светог Архијерејског Сабора. Поред прилога ктиторке удео у изградњи цркве имала је и Општина Железник, а посебно признање се одаје Радовану Радојевићу, тежаку из Железника, који је био на челу сељана који су својим трудом и самоодрицањем несебично помогли да се црква подигне и освешта. Радови на изградњи су текли убрзаним темпом, тако да је, од освећења темеља (1905. године) до завршетка радова и опремања храма, прошло свега годину дана. У присуству краља Петара II Карађорђевића и државних представника освећење храма 16. априла 1906. године извршио је Архиепископ београдски и Митрополит српски Димитрије. Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу са карактеристичном полихронијом зидних површина. На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића, трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1905. године Светом краљу Стефану Дечанском. На иконостасу ширине 4,35м налазе се мањи дуборезачки украси. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине. Икона Светог Стефана Дечанског изнад улазних врата рад је академског сликара Живка Стојисављевић из Београда. Извор: Српска Православна Црква