Претражи Живе Речи Утехе

Тврд сан Господ Бог пусти на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, а мѣсто попуни месом. Од ребра, које узе од Адама, створи Господ Бог жену и доведе је к Адаму. (Пост 2, 21-22) Пошто се није могао „наћи друг Адаму“ међу створеним животињама, Бог му ствара жену. Према тексту жена настаје као послѣдње Божије дѣло, настаје као биће потребно Адаму. Адам је имао посебан статус међу свим створењима. Био је некако између Бога и створеног свѣта. И тамо и овамо, између Бога и осталих створења – а сам. Разлози због којих је Бог створио жену су очигледни: она треба да буде Адамов садруг. То, наравно, са собом повлачи извѣсна теолошка питања, чије су се импликације вишеструко уткале у касније предање. Читав опис настанка човѣка и жене представља вешто осмишљен теолошки концепт. Према овом сликовитом наративу, Бог ступа у ‘близак додир’ са Адамом, узимајући му ребро и од њега обликује жену. Одмах је уочљиво да писац наглашава човѣкову блискост са Богом, који га, слично грнчару, и самог ‘рукама својим’ обликује. Божији однос према човѣку, поред тога што га је створио, огледа се и у томе што се Бог брине о Адаму. Стога жели да му начини друга спрам њега. Адам је у Еденском врту требао да живи задовољан и испуњен. Требало је да чува врт Божији, и на тај начин метафорички речено „сарађује са Богом“. То није могао постићи као самац, што посредно говори о самој природи људског бића. Иначе, у Старом Савезу самоћа није била пожељна. На више мѣста се могу наћи размишљања да није добро да је човѣк сам (уп. 1Цар 21, 1; Проп 4, 9-12; Пс 25, 16; 102, 6). Тек преко Еве, Адам је могао да изиђе из себе и да се отвори другом људском бићу. Отварање према другом и успостављање међусобног односа је требало човѣку да донесе радост и испуњеност. Из наведеног концепта развија се читав сноп теолошких идеја. Прво се поставља питање: шта значи то што је Ева створена од Адамовог ребра? На основу егзегетских анализа, долази се до закључка да то што се каже да је жена створена од човѣковог ребра више говори о томе које је жена, него о томе од чега је жена. Овдѣ се под ребром не подразумѣва само ребро, већ више део човека; чак, његова половина. То значи да је жена, као и мушкарац, у потпуном смислу човѣк – исте природе и од истог Творца. Иако то из савремене перспективе звучи саморазумљиво, у доба када је настао текст то се није подразумѣвало, напротив. Тада и задуго после на жену се гледало као на посед. На читавом Блиском истоку, то је било опште увѣрење, које је по природи ствари било блиско и тадашњим Израилцима. Многи старосавезни текстови то посредно или непосредно показују. Треба се само сетити Лотовог предлога Содомљанима (Пост 19, 8) или једне сцене приликом описа злочина становника Гаваје (Суд 19, 24). Чак и велики број закона у Старом Савезу третира жену као посед. Тако се нпр. у Изл 22, 16-17 говори: „Ако неко заведе девојку која није заручена и са њом легне, нека за њу даде залог и узме је за жену. Ако њезин отац одбије да му је даде, заводник да одмери сребра једнаке вредности залога за девојку“ или Изл 21, 7: „Ако неко прода кћер своју да буде робиња, да не одлази као робови што одлазе“. Жена се овде третира као посед, очев или потом мужевљев. Такве законе треба посматрати у другачијем контексту, у односу на текст Пост 2-3. Староизраилско законодавство је изражавало свакодневну ствраност оновременог друштва. Тешко је замисливо да је у Израилу на друштвеном плану жена имала радикално другачији статус у односу на остатак тадашњег свѣта. У том смислу, треба и посматрати овај извештај. Наиме, приповѣст о стварању првих људи је била теолошки идеал, којем је требало тежити. Смисао оваквих и сличних текстова био је у томе да своје реципијенте теолошки усмѣри, да им отвори мисаону и егзистенцијалну перспективу, засновану на вери у Бога отаца. С друге стране, из многих других старосавезних примѣра познато је да су Израилци често напустали религијске идеале вѣре у истинског Бога. Чак и површно читање библијског штива на то указује. Сасвим је извесно да позиција жене у тадашњем Израилу била рањива, поготово у смислу могућих злоупотреба. Опис настанка жене од ребра човѣковог је управо био и теолошки апел против њене злоупотребе. Текст је настао у временима доминације мушкараца, патријархалног друштва. На читавом Блиском истоку и касније античкој Грчкој у друштвеном погледу жена је имала подређену улогу. Писац у суштини говори против таквог схватања. Стога се ова приповѣст може схватити као својеврсни почеци библијског персонализма и, што би се данас рекло, еманципације жена. Такво разумѣвање жене, подразумева и њен адекватан однос са мушкарцем. Следеће питање гласи: да ли је она његова слушкиња или садруг? И по овом питању писац је био далеко испред свога времена. Текст јасно говори да је жена човѣков садруг. Садруг значи помоћница, али не робиња. Чак је и идеја рађања и продужења рода у овом контексту занемарена. Жена нема никакву другу функцију, сем да буде са човѣком. О рађању се говори тек после грѣхопада. Већ на почетку љубав између мушкарца и жене има своју наглашену сексуалну димензију. Стих у којем се каже: „Зато ће оставити човѣк оца свога и матер своју, и прилѣпиће се к жени својој, и биће двоје једно тѣло“ (2, 24) управо сугерише на сексуални однос – полно сједињавање. Сексуални однос се овде разумева као израз највеће блискости и повѣрења које постоји између мушкарца и жене као начин пријављивања љубави и остварење живота. Јасно је наглашена да између мушкарца и жене постоји привлачна сила, заснована на сексуалности. Међусобна привлачност је ‘покретачка снага’ која покреће на заједништво. Сексуалност није циљ по себи, него се њоме остварује циљ. Овим писац посредно истиче моногамни идеал: једна жена. У преводу то значи и један муж. Иако многи старосавезни текстови реалистично говоре о пракси многоженства, што се види и у случају праотаца. Јаков је имао двѣ жене и двѣ наложнице. Самуилов отац, Елкана је имао двѣ жене. Затим, полигамија цара Давида и Соломона. Ипак, библијски идеал је моногамија. Истовремено, писац је реалистично представио поводљиви и радознали карактер жене, као и њену способност да утиче на мушкарца. Тај моменат је описан у згоди пробања плода са дрвета познања. Многи теолози су то касније искористили у намѣри да учврсте своја мизогина настројења. У томе се ишло предалеко, нарочито у монашким круговима. Свѣсно или несвѣсно је заборављено да је Бог, прѣ него што је и створио жену, забранио Адаму плодове са дрвета познања (уп. Пост 2, 17). Највећа одговорност је била на Адаму. Он је као и Ева подлегао искушењу, у чему се такође види њихова базична сродност „кост од мојих костију, и тѣло од мојег тѣла“ (2, 23). Тек после грѣха Бог прориче жени да ће бити подређена мужу: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар“ (3, 16). Пад у грѣх је имао своје конкретне последице. Адам је убудуће морао „са знојем лица свога јести хлеб“, док је Ева постала подређена мужу „са муком ћеш дѣцу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога“. После грѣхопада завладала су нека нова правила, људи су изгнани из Еденског врта. Свет је постао ‘несигурно место’. У новим животним условима, када се међу људе увукло међусобно неповѣрење и подозривост, завладао је закон јачег. Управо је то жену довело у подређен положај. Услови у свѣту су због грѣхопада постали груби и сурови. Међутим, то није идеал библијског писца или етос библијског предања. Он је управо супротан. Идеал је да Адам и Ева или мушкарац и жена остваре заједништво које је Бог на почетку назначио, створивши Еву од Адамовог ребра. Извор: Теологија.нет View full Странице

„Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, а место попуни месом. Господ Бог створи жену од ребра, које узе од Адама, и доведе је к Адаму“ (Пост. 2, 21-22). Пошто се није могао наћи друг Адаму међу створеним животињама, Бог му ствара жену. Према тексту, жена настаје као последње Божије дело, настаје као биће потребно Адаму који је имао посебан статус међу свим створењима. Разлози због којих је Бог створио жену су јасни: она треба да буде Адамов садруг. То, наравно, са собом повлачи важна теолошка питања, чије су импликације вишеструко одзвањале у каснијем предању. Заправо читав опис настанка човека и жене представља добро осмишљен теолошки концепт. Бог ступа у „близак додир“ са Адамом, узимајући му ребро и од њега обликује жену. Тиме се, свакако, наглашава човекова блискост са Богом који га „рукама својим“ обликује. Божији однос према човеку огледа се и у томе што он брине о Адаму. Стога жели да му начини друга спрам њега. Адам је у Еденском врту требао да жи­ви задовољан и испуњен. То није могао постићи као самац, што посредно говори о самој природи људског бића. Иначе, у Ста­ром Савезу самоћа није била пожељна, нити је добро да је човек сам (уп. 1. Сам. 21, 1; Проп. 4, 9-12; Пс. 25, 16; 102, 6). Тек преко Еве Адам је могао да изиђе из себе и да се отвори другом људском бићу. Отварање према другом и успостављање међусобног односа је требало човеку да донесе радост и испуњеност. Тако је могао да постане потпуно људско биће. Међутим, из тог концепта се развија читав сноп теолошких идеја. Податак да је жена створе­на од човековог ребра више гово­ри о томе ко је жена, него од чега је жена. Жена је, као и мушкарац, у потпуном смислу човек, исте природе и од истог Творца. Иако то из савремене перспективе зву­чи саморазумљиво, у доба када је настао текст то се није подразу­мевало. Напротив, и тада и задуго после на жену се гледало као на власништво. То посредно или непосредно показују и многи старосавезни текстови. Чак велики број закона у Старом Савезу третира жену као посед (уп. Изл. 20, 17). Додуше, њих треба посматрати у другачијем контексту. Они су изражавали свакодневну стварност оновременог друштва. Тешко је замисливо да је у Израилу на друштвеном плану жена имала радикално другачији статус у односу на остатак тадашњег све­та. Приповест о стварању првих људи је била теолошки идеал којем је требало тежити. Из многих других старосавезних примера познато је да су Израилци често напуштали религијске идеале јахвеизма. Опис настанка жене од ребра човековог је управо био и теолошки апел против њене злоупотребе. Наравно, то су била времена доминације мушкараца, патријархална друштва. На читавом Блиском истоку и касније у античкој Грчкој у друштвеном погледу жена је имала подређену улогу. Писац у суштини говори против таквог схватања. Стога се ова приповест може схватити као својеврсни почетак библијског персонализма. Такво разумевање жене подразумева и њен адекватан однос са мушкарцем. Да ли је она његова слушкиња или садруг? И по овом питању писац је био далеко испред свога времена. Жена је човеков садруг, што такође значи и помоћница, али не робиња. Чак је и идеја рађања и продужења ро­да у овом контексту занемарена. Жена нема никакву другу функцију, сем да буде са човеком. О рађању се говори тек после грехопада. Ипак, љубав између мушкарца и жене има своју наглашену сексуалну димензију. Стих у којем се каже „Зато ће оставити човек оца својега и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело“ (2, 24) упра­во сугерише полно сједињавање. Полно сједињавање се овде разумева као израз највеће блискости и поверења које постоји између мушкарца и жене. То је начин остваривања истинског заједништва, што и јесте улога полности: „биће двоје једно тело“. Међусобна привлачност је „покретачка снага“ заједништва. Овим писац истиче моногамни идеал: једна жена. У преводу то значи и један муж, иако многи старосавезни текстови реалистично говоре о пракси многоженства, што се види и у случају праотаца. Јаков је имао две жене и две наложнице. Самуилов отац Елкана је имао две жене. Када се овом дода полигамија цара Давида и Соломона. Ипак, библијски идеал је монога­мна која се заснива на достојанству човекове личности, било да је у питању мушкарац или жена. Приповест о стварању првих људи је била теолошки идеал којем је требало тежити… Опис настанка жене од ребра човековог је управо био и те­олошки апел против њене злоупотребе. … Истовремено, писац је реали­стично представио поводљиви и радознали карактер жене, као и њену способност да утиче на му­шкарца. Тај моменат је описан у згоди пробања плода са дрвета познања. Многи теолози су то касније искористили у намери да учврсте своја мизогина настројења. У томе се често ишло предалеко, нарочито у монашким круговима. Свесно или несвесно је заборављено да је Бог, пре него што је и створио жену, забранио Адаму плодове са дрвета познања (уп. Пост. 2, 17). Највећа одговорност је била на Адаму. Он је, као и Ева, подлегао искушењу, у чему се такође види њихова базична сродност „кост од мојих костију, и тело од мојег тела“ (2, 23). Тек после греха, Бог прориче жени да ће бити подређена мужу: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар“ (3, 16). Пад у грех је имао своје конкретне последице. Адам је убудуће морао „са знојем лица својега јести хљеб“, док је Ева постала подређена мужу. У новим животним условима, када се међу људе увукло међусобно неповерење и подозривост, завладао је закон јачег. Управо је то жену довело у подређен положај. Услови у свету су због грехопада постали груби и сурови. Међутим, то није идеал библијског писца или етос библијског предања. Он је упра­во супротан. Идеал је да Адам и Ева или мушкарац и жена остваре заједништво које је Бог на почетку назначио, створивши Еву од Адамовог ребра. … „Православље“ број 1188 – 15. септембар 2016. г. View full Странице