Претражи Живе Речи Утехе

Често читам негативне коментаре у вези са наставницима и наравно да ме повређују. Слушам о лошим искуствима. Видим некад и огроман степен разочарења, чак и мржње. Свега има у тим коментарима. Као да се сав животни бес излије у став родитеља према школи. Што је и разумљиво. Ту су најрањивији. А немоћни да било шта промене. Има ли лоших наставника? Има. Увек их је било. Неки су лоши јер су некомпетентни, нестручни. Неки су бахати и обесни јер помешају личну жељу за моћи са ауторитетом. Велики број њих нема основна педагошка знања јер су образовани за нешто сасвим друго, па су у школу залутали. А неће ни да уче јер место наставника виде као личну казну и потонуће, или тренутну тезгу док не наиђе нешто боље. Неки су превише лични, превише присни, више личе на дадиље, па из тог пајташког односа нестане професионалности, деца им се приближе, родитељи их окупирају и они издишу под теретом који не могу да носе, па га онда разбацују около стварајући разредне кланове у којима могу дати себи одушке жалећи се једнима на друге, стварајући савезнике и непријатеље. А неки су просто лоши људи. Има ли начина да се овакви наставници поправе? У закону и на папиру има, али у стварном животу то не бива. По закону сваки нови наставник има приправнички стаж, има свог ментора, полаже испит за лиценцу, има педагошку службу која га прати, има директора. Међутим, све то постоји само формално. У реалности нови наставник долази у школу и бачен је да се носи сам са свим околностима које се пред њега постављају. За мањкавости у његовој служби знају сви, али су, опет, сви немоћни. О томе се прича по кулоарима, родитељи се некад жале, стигну обећања да ће бити боље, али живот тече даље. Интересантно је да о таквим наставницима често прича читав град, да они постају део урбане легенде, али квалитативних промена нема, нити их може бити у оваквом школском систему какав је наш. У овој причи о лошим наставницима већ два пута сам употребила реч немоћ јер је она кључна. Она је слика наше стварности, уз свеприсутну апатију и мирење са датошћу која нам није пријатна, али је гутамо и подносимо. И сад на ред долазе деца Она свакога дана долазе у школу. Та школа их обликује. Они се боре и суочавају са лошим наставницима. Родитељи су очајни док слушају како им се деца муче, теше их, некада прете и бесне, ретко предузимају било шта сувисло, олакшају савест пишући по друштвеним мрежама, али им најчешће шаљу поруку да ћуте и слушају јер ће и то проћи. И све је то погрешно. Све су то погрешне поруке. Свака порука детету да је немоћно и како му једино преостаје да псује у себи је погрешна. Свака увреда на рачун лошег наставника је погрешна. Јер увредама прибегавају губитници. А деца воле правду и ред. Они се не мире са глупостима одраслих. Препознају их у лету, осећају их целом душом, али у мору немоћних не могу да их трасирају и култивишу. А имају способности за то. Ми одрасли им ту способност одузимамо. Ми им не саопштавамо кључну истину. Истину да живот није увек праведан, да њега чине и лоши људи, да у животу има и незнања које се крије под маском охолости, има пакости која чучи испод лепих речи, има неспособности, има разочарења. Мислимо да су деца мала и да не могу све ово разумети. Грешка. Деца нису глупа. Ако нешто не разумеју, они то осећају. А ми им тај природни осећај за борбу блажимо и чувамо их од сваке сенке и ране. На тај начин им одсецамо руке којима ће се у будућем животу бранити. Укидамо им способност да се прилагоде и сутра, кад одрасту, кад буду имали посао, кад буду очеви, мајке, комшије, мужеви, жене, кад буду све оно што једна одрасла особа јесте, постану свесни да живот није цветна ливада. Често је полигон за преживљавање. И деца треба то да знају. Под светлом ове чињенице, лоши наставници су врло корисни за дечије одрастање, ма колико то парадоксално звучи када се каже. И сурово. Али васпитање и родитељство није само мажење и кување камилице. Камилицом се ране не лече. Лече се истином, ставом и кичмом. А ту кичму можемо исправити баш на грешкама и мањкавостима лоших наставника. Тридесет година сам разредни старешина. Тренутно ми је актуелна осма генерација. Сада су седми разред. Слушам их сваки дан. Знам шта причам. У мом разреду постоји једно правило од кога никад не одступам. Када причамо о другима, били то другари из одељења или наставници, када се жалимо на нечије понашање, то мора бити само са аргументима. Мора бити јасно изложено, уз искрен приказ целе ситуације, личне улоге у свему и спремност да се проблем реши. Морају бити дати предлози за превазилажење неугодне ситуације. Не дозвољавам жалопојке, оговарање без смисла, препричавање ради тупљења језика и олакшавања душе. Некада им помажем. Некада само одржавам ред. Некада сам само модератор у расправи. Али не блажим. Не бојим у розе. Не обећавам да ће проћи само од себе. Вичем на простаклук. Урлам на неправду. Тражим истину и акцију. Захтевам да буду одговорни. И за себе и за друге. Када се жале на наставнике, од почетка им верујем, али им не дозвољавам да одступе. Никада не говорим да ћу их заштитити. Кажем да ћу са наставником попричати. Успут им сугеришем да од тог разговора не очекују много. Он је наставник, они су ђаци. Тако је. Неће се много променити. Истовремено, не браним поступке наставника, не тврдим да је он увек у праву. Кажем да је погрешио, да не ради како треба. Признам да је нешто лоше, недопустиво, али тражим да нађу финту, ублаже пад, очврсну рамена, отпишу глупости као ванбилансни губитак. Стално им говорим, готово као мантру, да је интелигенција способност човека да се сналази у свим ситуацијама, да нађе начин да их реши у своју корист. Да ће сутра имати незгодне шефове, љуте комшије, надрндане рођаке. Хоће ли стално плакати некоме на рамену? Хоће ли бити ту разредни, мама, тата? Хоће ли се вечно крити и кукати или ће нешто смислити и предузети? Говорим јасно и изричито да живот није праведан, да се за сопствену правду и лични интегритет морају борити сами, да морају наћи механизме да прескоче препреку, или да је заобиђу, или да је превеслају, или да је мангупски преваре. Некада се дешава покушај удруженог разредног настојања да се наставничка строгост или начин испитивања прикаже као бахатост и неразумни захтев. Придруже им се често и родитељи. Убеде их доследним објашњењима како су постављени критеријуми немогући. То је већ знак да су деца порасла, да су схватила поруку. Смислили су начин да превазиђу проблем. Али, ако је прозвани наставник довољно савестан, а најчешће јесте, ако су му критеријуми јасно постављени, покушај пуча пропада. Истина увек нађе свој пут. А деца науче још једну лекцију, науче да испред проблема нема повлачења, ма колико он био велики. Постане им јасно да је предаја, било групна, било појединачна, ипак само предаја. Деца временом проговарају јасно и разговетно. Уче да мисле својом главом, критички, без драме. Границе су постављене. Верујемо једни другима. Причају шта се дешава на неким часовима. Препричавају глупости, неправде и пакости. Али не кукају над судбином. Све се поређа. На неке се лекција прими. Они ће у животу вероватно бити самостални људи. На неке не делује тако. Они су мало мекши, али бар знају без околишања и бајковитих очекивања како ствари стоје. И они су нашли неки свој пут који их не боли превише, са којим могу да се носе. Али истина им је речена. Јер, не служи школа само томе да науче све формуле, понеки глагол и основе страног језика. Треба да их направи људима, да их спреми за живот. А живот је тежак. Нарочито ако си као дете само мажен и препуштен на мамине облоге од убоја, па искочиш у страни свет и пренеразиш се колико је у њему лоших људи. Тада ти остаје да се до краја тог живота само чудиш, пренемажеш и слиниш. Зато су и најгори наставници некад благотворни. Као горак лек. Као шамар у стању шока. Као зид кога мораш срушити. А зид се не руши ни сузама, ни главом. Животни зидови се руше сазнањем да си од њих и бољи и паметнији, само треба да им нађеш добитну цаку. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/losi-nastavnici-su-priprema-za-zivot-kao-gorak-lek-kao-samar-u-stanju-soka/

Здравствено стање умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, током протекле седмице се погоршало. Епископ Атанасије и даље се налази на болничком лијечењу, а тренутно у тешком општем стању, са упалом оба плућна крила, уз неинвазивну респираторну подршку. Особље ЈЗУ Болница Требиње непрестано се стара о здравственом стању Епископа Атанасија, као и о многобројним другим болесницима, због чега им се Епархија захумско-херцеговачка и овим путем нарочито захваљује, као и свима онима који се интересују и моле за здравље његовог преосвештенства. Представник Епархије ЗХиП за медије, Бранислав Рајковић, ђакон извор

Након спроведених контролних лабораторијскох, дијагностичких и физикалних прегледа љекари су изразили задовољство добрим општим стањем Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија, и констатовали да је лијечење успјешно приведено крају. Серолошким тестом утврђено је одсуство IgM и присуство IgG антитијела, те се може рећи да је организам створио имунитет на корона вирус. По тренутно важећим епидемиолошким мјерама законски период самоизолације епископа Јоаникија је истекао, а такође и период изолације намијењен за одмор и опоравак који је одређен од стране љекара. Епископ ће по препоруци љекара започети контролисан и постепен повратак пастирским дужностима. Овим путем у име Епископа Јоаникија, као и у име Епархије будимљанско-никшићке изражавамо захвалност менаџменту и медицинском колективу Опште болнице Беране, на уложеном труду и показаном професионализму приликом потребних дијагносточких прегледа и пружања медицинских услуга за вријеме Епископовог кућног лијечења. Особиту, срдачну благодарност исказујемо љекару Епископа, ђакону др Никодиму Раденовићу и медицинским сестрама Бранки Делевић и Дијани Чукић. Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке

Поводом вијести у медијима и на друштвеним мрежама, којима је једини циљ дискредитација епископата Српске Православне Цркве у ово смутно вријеме, објављено је и да је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије инфициран корона вирусом. Овом приликом обавјештавамо јавност да је ова информација у потпуности нетачна и злонамјерна, а душебрижнике замољавамо да прије неке наредне објаве провјере своје изворе (дез)информисања, како се јавност не би још више збуњивала површним, злонамјерним, а поврх свега нетачним информацијама. Епископ Сергије је, Богу хвала, жив и здрав, и редовно обавља све дужности епархијског архијереја. Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Демант поводом нетачних написа о здравственом стању Епископа бихаћко-петровачког Сергија | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Преглед саопштењâ за јавност о здравственом стању Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: Деманти Инфо-службе СПЦ поводом лажних вести о наводном упокојењу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја Саопштење за јавност: Здравствено стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја комплексно, али стабилно Саопштење за јавност: Дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја Саопштење за јавност: Здравствено стање Његове Светости стабилно Саопштење за јавност о здравственом стању Патријарха српског: Постоје знаци клиничког побољшања Саопштење за јавност о здравственом стању Патријарха српског: Испољавају се симптоми и знаци погоршања хроничне срчане слабости Саопштење за јавност о здравственом стању Патријарха српског Иринеја Заједничко саопштење Српске Православне Цркве и Министарства одбране Републике Србије Саопштење за јавност: Патријарх српски г. Иринеј позитиван на вирус корона (SARS CoV2), без симптома и одличног општег стања

Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ

Конзилијум лекара специјалиста прегледао је Његову Светост Патријарха српског господина Иринеја, остварио увид у медицинску документацију и закључио да у односу на јучерашњи дан и погоршање хроничне срчане слабости, постоје знаци клиничког побољшања. Стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја је стабилно. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј хоспитализован је у Војној болници Карабурма због инфекције SARS CoV2. У раним јутарњим часовима 15. новембра 2020. године испољавају се симптоми и знаци погоршања хроничне срчане слабости. На примењене мере лечења стање Његове Светости се стабилизује. Конзилијум лекара специјалиста континуирано прати здравствено стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј хоспитализован је у Војној болници Карабурма због позитивног назофарингалног бриса на SARS CoV2, а ради лечења и клиничког праћења. Стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја током хоспитализације је добро, стабилно и под контролом. Пролазно стање фебрилности било је забележено пре два дана, а после тога Његова Светост је афебрилан и без субјективних тегоба. Конзилијарно лечење Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја се спроводи по протоколу за лечење оболелих од COVID 19, уз такође предузете конзилијарне мере лечења пратећих хроничних болести. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ

Са обзиром на медијске написе који су вечерас изазвали велику забринутост вјерног народа, желимо да овим путем извијестимо јавност о здравственом стању Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија. Током данашњег дана владика је осјетио малаксалост уз констатовану благо повишену тјелесну температуру. Непосредно затим владика се самоизоловао у Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке. Након опсежног физикалног прегледа и лабораторијских налаза, љекари су констатовали да је физикални налаз по системима уредан и да су фактори запаљења у физиолошким границама. Након ординиране симптоматске терапије (љекови за обарање температуре и витамини) владика нема повишену тјелесну температуру и осјећа се добро. За сјутра је планирана даља дијагностика (скенер плућа и вирусолошко тестирање на нови корона вирус - PCR, која је једина званична дијагностичка метода на основу које се издаје налаз на COVID 19). Епископ је под будним надзором љекара који ће редовно пратити његово здравствено стање. Позивамо јавност да се о здравственом стању Епископа информише искључиво преко званичних гласила Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави, као и другим важним питањима у погледу новонастале ситуације, а у духу пречасних дана Великог поста. Извор: Телевизија Храм

Од краја децембра прошле 2019. године до данас у градовима Црне Горе, под духовним вођством Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, одржавају се масовне молитвене литије. Иако је народ тамо побожан и за велике празнике иде у литије, у овом случају се изражава неслагање са спорним Законом о слободи вероисповести који је изгласан у Скупштини. Овај правни документ дискриминише положај Српске православне цркве и прети национализацијом њене имовине у Црној Гори. У вези са догађајима који су уследили као одговор на усвајање таквог закона, 11. марта ове 2020. године на телевизији СПАС у емисији „Реагловање“ одржан је округли сто током којег се разговарало о тренутном стању у Црној Гори. По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног богословског факултета Универзитетау Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској духовној академији, Николај Сапсај. У свом говору о ситуацији у Црној Гори након усвајања спорног закона истакао је да су ове литије усмерене на очување светиња, храмова и манастира - извор идентитета српског народа на канонској територији Српске православне цркве. Таква тежња је приметна и на Косову и Метохији, где се такође врши покушај брисања српског идентитета. С обзиром на то да је данас велики притисак на Православље, верници треба узајамно да се подржавају и моле једни за друге. Током дискусије приказане су изјаве митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) о значају и смислу литија, као и речи подршке Његовоог Блаженства митрополита Онуфрија током његовог недавног боравка у Црној Гори. На крају дискусије изражена је нада да ће ова емисија бити мали допринос у информисању о стању ствари и масовним литијама, и да нас подсети на важност молитвене подршке за народ у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ове године новогодишње и божићне дане верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве дочекали су на улицама у многим градовима Црне Горе. Празнично расположење је било укаљано усвајањем Закона о слободи вјероисповести од стране црногорске Скупштине којим се дискриминише положај Српске Цркве у Црној Гори. Посебну пажњу и опасност изазивају чланови Закона којима се црногорској власти даје могућност да национализује имовину Српске Цркве, у шта спадају и храмови и манастири - вишевековни чувари српског идентитета на канонској територији Српске Православне Цркве. С тим у вези, 21. јануара ове године на телевизији СПАС приказана је емисија „До саме сржи”, током које је одржан округли сто на тему „Ко раздваја Цркву на Балкану?”. По благослову Његовог Преосвештенства епископа моравичког Антонија (Пантелића), представника Патријарха српског при Патријарху московском и све Русије, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви, у дискусији је учешће узео мастер теолог Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, тренутно на постдипломским студијама у Московској Духовној Академији, Николај Сапсај. Учесници округлог стола, међу којима је био и јеромонах Игнатије (Шестаков), размотрили су актуелна питања о положају СПЦ у Црној Гори. Било је речи о делатности председника Црне Горе, о усвајању спорног Закона о слободи вјероисповести, и о томе како народ у Црној Гори, региону и свету брани светиње Српске Цркве, као и колики је значај Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у решавању ове спорне ситуације. Током емисије покушано је да се направе паралеле са ситуацијом у Украјини, где се канонска Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије такође налази у тешкој ситуацији. Говорећи о паралелама, отац Игнатије је истакао да Митрополија црногорско-приморска није исто што и Украјинска Православна Црква, јер ова друга има широку аутономију, док Митрополија има статус као и свака друга епархија Српске Цркве, што ни на који начин не умањује значај проблема са којима се суочавају канонске помесне Цркве у Украјини и Црној Гори. Пред крај емисије прочитане су речи подршке из Патријарашке и Синодалне посланице (Руске Православне Цркве) у вези са ситуацијом у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ

Здравствено стање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја који се налази на лечењу у Војномедицинској академији је стабилно. Повезана вест: ВМА: Саопштење за јавност о здравственом стању Патријарха српског Иринеја Опоравак тече планираним током и конзилијум лекара Војномедицинске академије на челу са бригадним генералом проф. др Драганом Динчићем очекује да ће се Патријарх убрзо вратити својим редовним обавезама. Извор: Војномедицинска академија

Са званичне интернет странице Војномедицинске академије доносимо саопштење о здравственом стању Његове Светости Патријарха српског Иринеја: Његова светост патријарх српски Иринеј због нарушеног здравља примљен је на лечење у Војномедицинску академију у четвртак 29. августа. Здравствено стање патријарха је стабилно, а медицински тим ВМА предузима све мере лечења и пружања адекватне здравствене неге ради бржег опоравка Његове светости. Извор: Војномедицинска академија

Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо. Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“ Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре. Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом. Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент. То је питање Цркве. Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом. Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба. Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље. Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“. У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима. У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје? Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву. Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде. У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе. Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти. „Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица. Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету. А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас. Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља. Извор: Православие.ру

-Одлука Цариградске Патријаршије, уз активно учешће Владе Украјине, о давању аутокефалности новој црквеној структури представља још један политички начин да се разделе народи Русије и Украјине што може довести до насиља, казао је предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион за ТАСС 17. децембра 2018. године. -Ово [давање аутокефалије] потпуно је неканонски чин Цариградске Васељенске Патријаршије учињен у супротности са свим црквеним канонима, нагласио је Митрополит. -Тај поступак само појачава раздор између верника у Украјини. Можемо рећи да је то политички начин да се још више подели народ Украјине и Русије, пошто председник државе [Украјине - Петро Порошенко] тако снажно притиска канонску Украјинску Православну Пркву коју предводи митрополит Онуфрије називајући је московском. У ствари, украјински народ је већински у канонској УПЦ, напоменуо је он. -Ако власти (Украјине) буду вршиле насилне радње против наше Православне Цркве, то ће вероватно изазвати чак и крвопролиће и мучеништво међу паством. Ово је врло лоша ситуација. Молимо се да Господ подари мир Украјини, народу, да православни хришћани остану верни Цркви Христовој и да се не предају вештачким црквеним установама. Према Митрополиту, ово стање је могуће поправити и повратити јединство у Цркви и међу вернима ако Цариград поништи све своје претходне одлуке и радње у односу на Украјинску Цркву. -Наравно, мало је вероватно да ће он то учинити, али ако сада дође до неког притиска локалне власти (Украјине) и новоосноване аутокефалије против православних хришћана, у земљи неће бити помирења или мира. У земљи постоје оштре струје које ће покушати да изазову раздор. -Не може бити општења између Руске Православне Цркве, Руске Православне Заграничне Цркве и новоосноване аутокефалне Цркве у Украјини. Саслуживање је немогуће, верници не би требало да иду у ове храмове ако себе сматрају православним хришћанима, рекао је митрополит Иларион. -Канонска Црква је Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и његовим Синодом, напоменуо је Митрополит и подсетио да тренутно Московска Патријаршија и Руска Православна Загранична Црква такође не опште с Васељенском Патријаршијом, чије су радње довеле до међуцрквеног раскола. -Нећемо саслуживати све док се не исправи ова велика грешка, казао је митрополит Иларилон. Извор: Српска Православна Црква

„Државне власти на територији Епархије Душанбеа много пута су помогле при изградњи црквених здања, добротворним акцијама, увођењем културних и образовних програма, и другим важним иницијативама,“ напоменуо је предстојатељ Руске Цркве. Међу важним темама патријарх Кирил је истакао неговање верског образовања у парохијама и хармонизацију односа између већинског народа и народа који говори руски језик. Извор: Српска Православна Црква