Претражи Живе Речи Утехе

У згради Владе Републике Српске данас, 4. јуна 2021. године, представљена је мобилна апликација “Николај” чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Епископа бањалучког г. Јефрема, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи јеромонаху Илариону, сабрату манастира Осовица. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом, за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске, Срђан Рајчевић, истакао је да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна. Рајчевић је навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље СПЦ, те је додао да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. “Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, те да у сарадњи са СПЦ евидентирамо све наше богомоље”, рекао је министар Рајчевић у своме обраћању присутнима. Аутор апликације Срђан Бијелић рекао је да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, те да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, у име братства манастира Осовица, као и у своје лично име присутнима се обратио настојатељ манастира Осовица Теофил (Димитрић), захваливши се људима сабраним у Николај тиму, који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације Николај. Ова апликација ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне Светиње – цркве и манастири са простора свих шест Република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и тако доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и целокупном широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор Српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања нашег народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app https://patmos.rs/2021/06/05/mobilna-aplikacija-hramova-spc-na-prostoru-stare-jugoslavije/

1. Добавио се к’о ћелав капе. Ову изреку наш народ користи у тренуцима када се домогне ствари коју је дуго прижељкивао. 2. Пала Мара, пала Сара. Није битно која, битно да падне. Помало шовинистичка изрека, али поента је јасна – свеједно је ко, само нек’ неко нешто уради. 3. Док ти коњу објасниш да је коњ, почнеш и сам да њиштиш. Сви смо барем једном искусили ону грозну ситуацију кад некоме нешто покушавам да објаснимо и никако нам не иде од руке јер нас та особа не разуме. Дакле, понекад је боље једноставно дићи руке – док не “проњиштимо”. 4. Ако чиниш добро, не ударај у велико звоно. Дошла су таква времена да је доста оних који могу и хоће да помогну, али под условом да се о томе чује на сав глас. Ова изрека апелује на супротно – помозите и немојте причати. 5. Шупљу главу и ветар носи. Иако шупљоглавима неће много значити ова изрека, вама ће пасти камен са срца ако је бар једном изговорите наглас. 6. Нико није пророк у свом селу. Премда ово баш и није народна изрека већ је, по предању, то реченица Исуса Христа коју је упутио мештанима свог родног места који га нису прихватали као пророка. У данашње доба најлакше је схватити је овако – тешко је постати популаран (из ма ког разлога) у околини из које се потиче.

Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор View full Странице

Представници Савеза Месних Заједница Старе планине позвали су представнике Завода за заштиту природе РЈ из Ниша, ради ванредне експертизе над Рудињском, Погановском и Кусовранском реком, на којима је предвиђена градња мини хидроцентрала. На радост представника Савеза Месних Заједница Старе планине и еколошких активиста данас је спроведена ванредна експертиза од стране стручњака из Завода за заштиту природе, РЈ из Ниша и том приликом је установљено присуство једне заштићене врсте (поточна мрена) и једне строго заштићене врсте (жаба, жутотрби мукач). Жаба на Рудињској реци/Фото: Милица Радаковић Ово је довољна аргументација да се на овим рекама не граде мини хидроцентрале! Осим тога, Александар Панић, председник Савеза Месних Заједница Старе планине поднео је и пријаву због радова у кориту Рудињске реке: – Министарству заштите животне средине – Окружној еколошкој инспекцији – Еколошком инспектору града Пирота – Водопривредној организацији Јужна Морава Ниш Пријава Предмет: Пријава против НН починиоца на кориту Рудињске реке Приватним боравком на уливу Рудињске реке у реку Темштицу (КО Темска) приметио сам да је неком врстом тешке машине речно корито Рудињске реке скренуто у дужини од око стотину метара чиме је део реке преусмерен у новоископани канал а део сталног корита са свим живим организмима је потпуно осушен и уништен. Сува корита река на Старој планини Како имам сазнања да је Рудињска река станиште ретких, заштићених и строго заштићених врста, као грађанин Пирота захтевам од вас да предузмете све неопходне законске радње и поступке на утврђивању одговорности за овај чин вандализма према природи. Са овим својим захтевом упознао сам и све релевантне медије, како проблем не би остао сакривен и без реакције јавности која са оваквим поступцима мора бити упозната. Очекујем вашу брзу реакцију и обавештења јавности о резултатима увиђаја и истраге на проналажењу одговорних за овај чин. Александар Панић, грађанин Пирота Линк према страници: Одбранимо реке Старе планине Зашто се боре грађани Старе планине, Србије и Балкана против градње мини хидроцентрала? Док се у Србији и на Балкану, гуше реке, у Европи се руше бране, зато што су схватили да су уништили екосистеме, изгубили воду, ендемске врсте риба итд. Испод је фотографија рушења бране у Шпанији, једне од већих у Европи. Срушене су и многе друге у Енглеској, Француској, Шпанији… У Европи руше мини хидроцентрале 40% Европских река је у лошем стању, па су кренули у акцију рушења брана још пре 20-ак година. На Балкану је планиран невероватан број (2800) ужасних интервенција на рекама, од којих већина спада у нетакнуте реке Европе. Прочитајте текст Уклањање на хиљаде брана у Европи вратиће живот у реке! Регистар повлашћених произвођача електричне енергије на дан 02. августа 2018. године На сајту Министарства енергетике и рударства се ажурно води списак свих повлашћених произвођача електричне енергије почев од 2010. године. Држава је увођењем тог “злогласног” статуса повлашћених произвођача електричне енергије допринела да се инвеститори обруше на наше реке и потоке, да их стављају у цев и да трајно уништавају природну средину наших планина, потока и река. 1. Мини хидроелектране (МХЕ) Укупно је изграђено и пуштено у рад 126 МХЕ од којих се добија 75.485,60 кW односно 75,49МW електричне енергије. Инвеститори за ове МХЕ су различити, па се И Српска Православна Црква укључила у тај процес и изградила две МХЕ (на реци Студеница и на реци Рача). 2. Соларне електране на земљи Укупно је изграђено и пуштено у рад 18 таквих соларних електрана од којих се добија 5.340,0 кW односно 5,34 МW електричне енергије. 3.Соларне електране на објакту до 30 кW Укупно је изграђено и пуштено у рад 165 таквих соларних електрана од којих се добија 1.971,60 кW односно 1,97 МW електричне енергије. 4.Соларне електране на објекту од 30 кW до 500 кW Укупно је изграђено и пуштено у рад 21 таквих соларних електрана од којих се добија 1.504,10 кW односно 1,50 МW електричне енергије. 5.Електране на ветар Укупно је изграђено и пуштено у рад 17 електрана на ветар од којих се добија 500,0 МW електричне енергије. Пада у очи да је изграђено 7,41 пута мање електране на ветар од броја изграђених МХЕ, али оне дају 6,62 пута висе електричне енергије од енергије коју дају МХЕ. Подаци су преузети са сајта Министарства рударства и енергетике. Дан са пријатељима на Рудињској реци Живот у Рудињској реци/Фото: Милица Радаковић У селу које мирује на августовској врућини чекамо пријатеље из Ниша. Чекамо пијатеље које не познајемо. Морају бити пријатељи,….. ко би иначе на позив за помоћ дошао готово не питавши ко смо, само са разлогом који делимо као болест и као страст. Из помало офуцане службене Ладе излазе људи, насмејани, обични, са речима хвале пиротском буреку, са осмехом и непосредношћу. Чланови екипе Завода за заштиту природе, радне јединице из Ниша … Саша, Андреј, рибочувар Драган. Журе, имају у плану да раде провере на још два мала тока пиротског краја, сад су на Темштици и њеној притоци Рудињској реци, поподне на Јерми и страшном Гребену. Витезови заштите, сигурни, смирени, стручни … Готово силом их наговарамо да поделимо хладовину, разговарамо, питања је много а одговори су као светло. Строго заштићене врсте Пре само неколико дана упутили смо, у сред сезоне годишњих одмора, молбу да Завод у што скоријем времену изврши експертизу живота дна, ихтиофауне и услова станишта Рудињске реке, малог потока који настаје у сакривеним долинама Граникова и Глоговице, мистичних места које чувају забит, добре и зле силе. Добрих је изгледа мање јер се и над овим бисером биодиверзитета, природним плодиштем риба, стаништем ретких птица … надвио облак. Облак неразумља и пусте похлепе, облак глупости и амбиције. Шта друго до још један план са цевоводима, турбинама, сувим коритима, мртвим и отети рекама. Стотине комада рибље млађи заробљене у једном удубљењу са водом на пресушеном току Ређају се мали вирови које једва спајају танушни токови влажног камења, воде готово да и нема али је риба и водоземаца довољно да се река може назвати итекако живом. Агрегат се користи крајње пажљиво јер је овогодишње млађи много, прошлогодишње још више. Коме се чудити више, организмима које су еволуција и природа спремиле да могу преживети у овим тешким условима или људима који се радују сваком налазу у свом научном ритуалу који понављају милионити пут. Пратимо их, фотографишемо, покушавао да понешто кажемо, а још више запамтимо. Селимо се брзо, помажемо јер је неопходно узорковати ток на више места. Сваки нови минут и све је јасније да се налазимо на једном од малих рибљих плодишта у средини која је најближа исконској. Савез месних заједница Старе планиние, грађани Пирота и интернет група Одбранимо реке Старе планине, позвала је Завод за заштиту природе на ову ванредну активност, са првим сазнањима да се Рудињској реци спрема сценарио мини хидроенергетског лудила одобреног просторним планом општине Пирот и решењима и дозволама саме општине. Сумња у штетност оваквог пројекта биће потврђена званичним мишљењем Завода за заштиту природе а увидом у документацију коју ћемо по обичају у градској кући тражити као Свети грал, показаће како је пројекат на Рудињској реци добио грађевинску дозволу у условима које ћемо захваљујући пријатељима, презентовати. Александар Панић Позив на протест против градње мини хидроцентрала на Старој планини Извор: Хронограф

Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице

По већ устаљеној благословеној пракси, а у духу Пасхалног славља и радости, у Светли понедељак, 9. априла 2018. године, након Литургије служене у храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, пастирска брига Цркве и љубав делатно је показана посетом ветерничког Дома за децу, омладину и старе ометене у развоју. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ову значајну установу посетили су ветернички пароси: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и катихета Бранислав Илић. Након отпојаног тропара Васкрса са стиховима, корисницима Дома су, уз васкрсни поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа View full Странице

На празник Сретења Господњег Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је Св. Литургију у храму Св. Николе у Приштини. Након Св. Литургије Владика је освештао просторије новог Српског културног центра који је смештен у згради старе приштинске Митрополије. Ова зграда из 19. века била је запаљена у погрому 2004. године али је обновљена. Поводом отварања Центра приређене су изложбе фотографија "Стара Приштина" и слика "Сликари приштинске ликовне колоније", а у оквиру свечаног програма наступила је и певачка група "Венац", и културно-уметничко друштво "Копаоник" из Лепосавића. Примарни циљ овог центра биће организовање, промовисање и подстицање културно-уметничких активности Приштеваца и града српске традиције града Приштине. Владика Теодосије је поручио да ће Центар бити место окупљања Срба са Косова и Метохије, али и шире, те да ће представљати место за сабирање Срба у љубави, јединству и слози. "Овде ћемо промовисати и чувати све оно што је свето и вредно, што су наши преци створили и нама предали у наслеђе, а ми дужни да то држимо и чувамо. Из Центра ће се слати порука мира, слоге и јединства", рекао је Владика Теодосије. Данашњој Св. Литургији у храму Св. Николе и свечаности отварања Српског културног центра присуствовали су поред верног народа и чланова културно-уметничког друштва који су приредили и пригодан програм за све госте. Свечаности је испред Владе Србије присуствовао г. Бранимир Стојановић, који је однедавно на дужности државног секретара. За отварање културног центра, како је рекао Стојановић, најзаслужнији је владика рашко-призренски Теодосије. "Данас осећам усхићење као када смо у Грачаници постављали споменик Милошу Обилићу и споменик Краљу Милутину или када је одиграна прва позоришна представа пристинског Народног позоришта чије је сада стално седиште у Грачаници", рекао је Стојановић. Свечаном отварању Центра присуствовао је и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, који је, честитајући Дан државности – Сретење, рекао да у Приштини, осим Цркве Светог Николе, од данас постоји још једно место за промовисање српске културе и њене баштине. Он је додао да се и данас српски народ бори за исте вредности као и на Сретење 1804. године, када се борио за љубав, правду, поштење, истину, "право на нормалан, срећан и берићетан живот сваког човека, сваког детета, које тек треба да се роди и успе у Србији". "Ово је једна симболична коцкица у великом мозаику повратка српства Приштини, јер српство Приштини и Приштина српству међусобно недостају", додао је Козарев. View full Странице

У Бару страдале маслине старе пола миленијума Од Агенције 31 август, 2017 Представници Друштва маслинара Бар, секретар Фахрудин Мујић и предсједник Ћазим Алковић, су заједно са маслинарима из Шушања Божом Шалтићем и Ивом Перајковићем обишли пожаром оштећене и уништене маслињаке у великом маслинарском комплексу „Плагари“. “Констатоване су огромне штете на стаблима маслина која су стара од 100 до 500 година, па и много више. Многа стабла су потпуно изгорјела и остале су само зелене гране пуне плодова, док су код појединих нагорјеле само поједине гране. Процјењује се да је штету претрпјело више од три стотине стабала вишевјековних маслина. Штета је огромна и ненадокнадива, нико више не може вратити стабла која су на овим теренима опстала више од 500 година. Штету су претрпјеле старе шушањске и спичанске породице Главановића, Перића, Шалтића, Паладина, Перајковића и многе друге, а посебно је жалосно било видјети потпуно сагорјели маслињак Надбискупије Которске, гдје је 40 стабала маслина потпуно унштено”, казао је Ћазим Алковић. Како су нагласили маслинари, штета би била много већа да није било пожртвованих ватрогасаца, полицајаца и војника, а посебно признање одају мјештанима који су били јединствени и спремни да се жртвују како би сачували сваку кућу и стабло маслине. Њих више од педесет је ноћ провело заједно са ватрогасцима и дало све од себе да се пожар обузда. “Показало се да су у Друштву маслинара били у праву када су говорили да је изградња путева кроз маслињаке јако значајна, не само за обраду маслина и примјену агротехничких мјера, већ и за заштиту од пожара. Да је у овом дијелу града било више маслинарских путева, штета би сигурно била значајно мања. И шушањски маслинари су се као и остали Барани радовали овогодишњем роду маслина и жељно чекали бербу, али на жалост стихија је учинила своје и уништала све а не само овогодишњи род. Тешко је било гледати нагорјеле гране пуне зелених плодова. Ако се узме да је свака маслина могла дати 30 килограма квалитетног плода може се закључити да је пропало десет тона плода односно у раној берби најмање тону врхунског маслиновог уља”, казали су из Друштва маслинара. Они се надају да ће Општина Бар и Министарство пољопривреде и руралног развоја након детаљне процјене штете на маслињацима опредјелити одређену помоћ и подршку како би посљедице пожара колико-толико биле ублажене. (БарИнфо)