Претражи Живе Речи Утехе

За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика

Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу

Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика

Његово Високопреосвештенство Митрополит волокoламски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изложио је за РИА Новости став Руске Православне Цркве у вези са хапшењем у Црној Гори Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештенослужитеља при Саборном храму у Никшићу. Вископреосвећени је истакао следеће: -Руска Православна Црква је дубоко потресена сазнањем о хапшењу и тродневном притвору Eпископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске полиције, као и подацима о срамном односу према православном свештенству. Његова Светост патријарх српски Иринеј, Свети Синод Српске Православне Цркве, Епископски савет Црне Горе позвали су да се ухапшени што пре ослободе. Ми у потпуности подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са јерарсима Православне Цркве у тој држави. Само такав дијалог може допринети стабилизацији мира и слоге у друштву, који су нарушени читавим низом испољавања непријатељских односа према Српској Православној Цркви. Довољно је напоменути да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила неспорно дискриминишући закон “О слободи вероисповести и уверења и о правном положају верских заједница”, о којем је Руска Православна Црква истог тренутка изнела свој став у Патријарашкој и Синодској посланици поводом ситуације у Црној гори (https://mospat.ru/ru/2019/12/30/news181663/). Извор: Инфо-служба СПЦ

Коментаришући одговор Мајка Помпеа, државног секретара Сједињених Америчких Држава, на писмо Архиепископа Елпидофора, предсједавајућег Скупштине канонских православних епископија са сједиштем у Њујорку, др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске, у разговору за Радио Светигору је казао да се ставови Мајка Помпеа, а тиме и Владе САД, поклапају са ставовима правних експерата, Епископског савјета, свештенства и народа уопште. Звучни запис разговора „Сви који су у медијима испратили ту вијест о јављању државног секретара САД-а овим питањем могли су да виде да је његов став, а у том смислу и став америчке владе, био да је неопходно да се решава дијалогом, а не игнорисањем сопствених грађана и позиције Цркве и њених примједби. Сугестија кад је у питању сам закон је како он мора нужно да изгледа да би уопште и био закон, а затим и да би се примјењивао на цркве и вјерске заједнице на једнак и недискриминаторан начин. Дакле, ти ставови само одражавају и поклапају се са ставовима које су и наши експерти, и епископи и свештенство све ово вријеме уназад истицали и због тога јавност може да буде задовољна“. Он је додао да је јако важно што са свих релевантих међународних адреса, мислећи притом на међународне организације, као и представнике држава које су или чланице ЕУ или су међу најутицајнијим политичким земљама на свијету попут САД-а, стижу поруке које не дају подршку оваквом закону. „Нико са међународне адресе, било које или из иностранства, чак и они који су мање упознати са ситуацијом у смислу детаља и онога што је садржина самог овог несрећног закона, нико од њих није овом закону дао подршку. У том смислу видимо да се нижу једна за другом поруке које апелују на Владу и шаљу јој јасне сигнале да је неопходно да се води дијалог. Ситуација у којој ви намећете закон јасно оспорене уставности, а о легитимности и да не говоримо, с обзиром на то да се Законом о вјерским слободама ствара имовински спор, односно фабрикује, па се он истим тим законом и волшебно решава, дакле такав један закон видимо да није подржао нико од међународних фактора и то може нама наравно да годи и да нас храбри у том смислу да је наш став исправан. Мада, морам да кажем и да није тако. Оно што је прво, најважније и пресудно, јесте став и положај нашег вјерног народа и свештенства. Тај став је изузетно снажан и јасан. То је увјерење и жеља да имовина Цркве остане имовина Цркве, што је логично већ и на језичком нивоу, а камоли на правном“, казао је Лепосавић. Потврђујући претходне наводе о важности става вјерног народа по питању Закона о слободи вјероисповјести, он је нагласио да литије којима се више од два мјесеца православни вјерници са свештенством супротстављају поменутом закону представљају јединствен час хришћанства, грађанске солидарности, час демократије. „На последњим разговорима са члановима Парламентарне делегације ЕУ ми смо управо указали на то да данас Црква у Црној Гори држи један час и хришћанства и грађанске солидарности и час онога што би могла да буде једна љубав у свакодневном грађанском животу и поштовање између суграђана, не само великог броја оног који су незадовољни а истомишљеници, него између неистомишљеника. Дакле један заиста јавни час демократије који траје ево већ мјесецима. То је најважнији фактор. Тај фактор који постоји овдје је пресудан и наша ријешеност да одбранимо своје право је у том смислу најважнија. Свака подршка са међународне адресе која стиже у том смислу и која потврђује наше ставове да је дијалог неопходан је значајна. Дијалога није ни било раније зато је и неопходан, на шта смо и указивали, што је између осталог и главни проблем који је и изазвао доношење оваквог закона. Дакле његово једнострано доношење је практично наметање. Све су то аргументи који се слажу и потврђују нашу позицију па тако и овај са врло важне адресе као што је ако упоредимо два типа политичких система неко ко је предсједник владе САД-а“, закључио је др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: - Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. - Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: „Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“. -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он. Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари. –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике. Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација. -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он. Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“. -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић. Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму. -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он. Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини. -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија. Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”. –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић. Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја. -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић. Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан. –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија. Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду. Извор: Ин4с

Одлука – став о Украјини АСбр. 63/зап. 89 од 14. маја 2019. године У погледу спорне и болне теме нерегуларног црквеног стања у Украјини после познатих једностраних интервенција и одлука Цариградске Патријаршије, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изјављује и обзнањује, званично и једногласно, да став наше Цркве по овом проблему остаје неизмењен, у складу са њеним досадашњим званичним саборским и синодским одлукама, изјавама и апелима. Следствено, Српска Православна Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем су челу грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу стоји Његово Блаженство митрополит Онуфрије. Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православном Црквама. Понављамо да наш Свети Архијерејски Сабор поново апелује у сваком правцу да се црквени проблем Украјине решава и реши на канонски начин, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом уопште и са Украјинском Православном Црквом посебно, а уједно и после саветовања на свеправославном нивоу. Извор: https://www.serborth.org/

У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка

Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве. После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи: 1. Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године. 2. Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем. 3. Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву. 4. Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”). 5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења. * Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању. Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године. Ваша Светости, Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу. Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма. На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално. Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став: 1. Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године. 2. Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине. 3. Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим. 4. Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх". 5. Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен. У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом. Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

Свештена заједница Свете Горе задржава неутрални статус по питању украјинске кризе тако и не велича а и не осуђује радње Цариградске Патријаршије али ни велича и не осуђује противљење канонске Украјинске Цркве и Руске Цркве. Свештена заједница коју сачињава по један представник од 20 главних манастира има различито мишљење о томе како да се постави према украјинској расколничкој цркви и одлучила је да се сваки манастир са своје стране определи како да прима њена свештена лица. Упркос овом неутралном тону, четири грчка манастира Велика Лавра, Иверон, Кутлумус и Нови Есфигмен – са своје стране су изнели став којим строго одбацују наводно „руско мешање“ и снажно критикују руски манастир Светог Пантелејмона. На ово су четири друга манастира поднели писмени извештај следећем заседању свештене заједнице од 4. марта 2019. изневши став да ова четири манастира политички мотивисано доносе своја тумачења и необразлажене оптужбе против манастира Светог Панталејмона, што је апсолутно страно духовној природи Свете Горе. Извор: Српска Православна Црква

Предавање презвитера Велимира Врућинића, пароха новосадског на тему “Став савременог друштва према институцији брака”. Предавање је одржано у свечаној сали Ваљевске Гимназије у четвртак 11. октобра 2018. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског господина Милутина. Организатор је Црквена општина Ваљево при храму Васкрсења Христовог у циклусу предавања “Православље и млади“. Предавача је присутнима на почетку представио свештеник Дејан Трипковић, парох ваљевски. Звучни запис предавања

Овим речима Божанска Литургија изражава срж православног сагледавања и схватања нашег односа према твари и Творцу. Творевина – у коју и сами спадамо – саздана је Богом. Ми не поседујемо твар, него смо само посленици преко којих се твар приноси њеном Творцу. Схватање стварања Сврха стварања састоји се, укратко речено, у њеном величању Творца. Ово је најлепше изражено у божићној стихири: „Шта да Ти принесемо, Христе, који си се ради нас јавио на земљи као човек? Јер све Тобом створено приноси Ти благодарност: анђели – песму, небеса – звезду, мудраци – дарове, пастири – дивљење, земља – пећину, пустиња – јасле, а ми Ти приносимо Матер Дјеву; превечни Боже, помилуј нас!“ (стихира на Великој вечерњи). Сва васељена велича и приноси дарове своме Творцу. У самом спољном изгледу цркава и у распореду икона, мозаика и фресака у њима, запажамо васељену у малом, што објашњава улогу и људског рода и остале творевине у односу према Богу. Наиме, то изражава не само оно што је данас на земљи, него и оно што постоји на небу и што ће доћи – есхатолошко обећање и искупитељни преображај свеукупне твари спасењем које је савршио Господ Христос. Ово лепо изражава св. апостол Павле у посланици Римљанима гл. 8, као што су и грчки свети Оци учили да је „Бог постао човек да би човек постао бог, при чему се твар може преобразити дејством нестворених енергија Божјих“ (св. Григорије Палама). На богослужењима Православна црква пројављује дубинско схватање твари, а посебно јасно долази до израза улога људског рода и човека као свештеника природе. На пример, молитве и псалми изражавају освећивање твари; тако, на свакој вечерњи у Пс 104 читамо: „Благословите Господа, сва дела Његова! На сваком месту владавине Његове благослови, душе моја, Господа!“ Ово са садржи у нашем освећењу свих елемената твари у тзв. чину освећења сваке твари. Освећење воде показује нам освећујућу и искупитељну силу која се придаје елементима природе призивањем Светога Духа Црквом. Освећење сваке твари, као што су виноград, њива, први плодови, пшеница и друго, показује до које мере Црква признаје преображавање свих видова твари путем спасења и прослављења људског рода и тиме све творевине. „Стога, Ти сам човекољубиви Царе, дођи и сада силаском Светога Духа Твог, и освети воду ову. И дај јој благодат искупљења, благослов Јорданов; учини је извором бесмртности, даром освећења, разрешењем грехова, исцељењем недуга, пропашћу ђавола, неприступачном противничким силама, испуњеном анђелске моћи, да би свима који од ње захватају и пију била на очишћење душе и тела, на исцељење страсти, на освећење домова, и на сваку благовремену корист. Јер си Ти Бог наш који си водом и Духом обновио оветшалу грехом природу нашу; Ти си Бог наш који си преко Мојсија морем ослободио народ јеврејски од робовања фараону; ти си Бог наш који си расекао камен у пустињи, те потече вода, и набујаше потоци, и Ти напоји жедне људе Твоје; Ти си Бог наш који си преко пророка Илије водом и огњем одвратио Израиљ од обмане Валове. Ти сâм и сада, Господе, освети воду ову Духом Твојим Светим. И свима који је додирују, и који пију од ње, и који се помазују њоме, подај освећење, здравље, очишћење и благослов.“ (Молитва на Великом водоосвећењу на Богојављење). Прослављање свих чула Православно богослужење је чин светковања и отуда се оно тиче свих чула: вида, слуха, укуса, мириса и додира – било да је у питању дрво и слика, средство за писање, хлеб и вино или паљење тамјана. „Ја нећу престати да обожавам матерују, јер њоме је савршено моје спасење...“ (св. Јован Дамаскин). Иконографија користи материју која се освећује. Употреба материје при изображењу ликова на иконама или фрескама и присуство елемената из света природе на већини икона – животиња, биљака, пејсажа, гора, река – све то напомиње високи значај Богом саздане природе и твари, њен преображај и њено место с нама у делу спасења. Антигностичка учења Цркве значе да се материјални свет сматра Божјим и да је, у суштини, добар. Исто тако, византијске цркве су грађене у хармонији, складу, човек би чак рекао у саодносу са својом природном средином. Уметност и архитектура нису биле аутономне, него заједно са иконографијом и химнографијом, појањем доприносе етосу богослужења, дајући му свој физички, материјални израз. Отуда је било природно што је углавном избегавана апсолутна симетричност; свака архитектонска црта задржавала је свој сопствени карактер и при томе је пројављивала потпуну хармонију са свеукупним схватањем храма као таквог. Срж богослужења У сржи богослужења налази се Евхаристија. Она је истовремено врхунски израз и опит твари преображене Светим Духом путем искупљења и преображења. У виду хлеба и вина материја узета из творевине претвара се (правилан израз за ово је „преложење“) у нову суштину људским рукама и приноси Богу уз исповедање садржано у речима наведеним на почетку овог излагања: „Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо“, што значи да је сва твар Божја и да ми само узвраћамо оно што је Његово – у смислу да ово одражава онај првобитно однос Адама са Богом и са творевином. Она је знак да је успостављен тај однос, и још више од тога, да је предукус есхатолошког стања творевине. Кад се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, Бог нас сусреће у самој бити нашег односа с творевином и истински улази у само биће нашег биолошког постојања. Из овога дознајемо да људски род заузима сасвим посебно место од све твари. Знамо да пошто све потиче од Бога (како се види нпр. у Јов гл. 38-39), морамо поштовати твар и исповедати да ми нисмо њени власници, него само лица која је могу унапредити употребом наше технологије и умешности како бисмо је поново принели њеном Творцу. Не можемо бежати од закључка да смо пред Богом одговорни за стање у творевини. На нама лежи одговорност да сачувамо њена изванредна богатства и да их одржавамо као таква мудром употребом њених добара (ресурса), а никако да похлепно њоме владамо. Исто као што свештеник на Евхаристији приноси пунину твари и прима је назад као благодат у виду освећеног хлеба и вина, које ћемо разделити с другима, тако и ми треба да будемо канал којим се Божја благодат и спасење раздељују са свом творевином. „Онај који презриво говори о смиреном човеку и не сматра га душевним створењем, личи на онога који је разјапио уста против Бога. Па и кад је смирен човек у својим сопственим очима за презир, његов углед цени сва твар. Смирени човек прилази грабљивим животињама, и кад њихов поглед застане на њему, њихова дивљачност бива припитомљена, и оне му прилазе као своме господару, повијају своје главе и репове и лижу његове руке и ноге, јер осећају да из њега одише исти миомирис који се ширио од Адама пре грехопада, када су оне биле окупљене пред њим и он им наденуо имена у Рају. Рај нам је био одузет, али га је Исус обновио и повратио нам га својим Доласком. Ово је оно што је засладило миомирис људског рода.“ (св. Исак Сиријац, Подвижничке проповеди, проповед 77). Сасвим другачија слика Међутим, ако данас погледамо у наш свет, запажамо сасвим другачију слику. Човекова побуна, гордост и похлепа разорили су првобитни однос природе са Адамом. Занемарено је или одбачено црквено схватање наше улоге као свештеникā твари. Наиме, понашамо се као израбитељи и поробљивачи творевине. Наш свет се суочава с кризом изумирања и трулежности до небивале мере. Свети Оци, мада су били у стању да препознају грех као основни узрок, у своје време нису уопште могли ни замислити толико свеобухватне и по живот претеће последице првородног греха по творевину као што то можемо ми данас. „Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити, јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља оскврни под становницима својим, јер преступише законе, изменише уредбе, раскидоше завет вечни. Зато ће проклетство прождрети земљу, и затрће се становници њени; зато ће изгорети становници земаљски, и мало ће људи остати“ (Исаија 24,3-6). Широм света пожари и сеча уништавају шуме, мочваре се исушују за изградњу објеката, животне врсте нестају због човекове грамзивости и незнања о њима, природна добра (ресурси) се траће брже него што се обнављају, воде се трују и ваздух загађује. Свету као таквом прети глобална криза, а управо од тог света ми као људска бића зависимо. Морамо покушати да се вратимо исправном односу са Творцем И творевином. Ово може значити и то да као што пастир може и мора у време највеће опасности положити живот свој за стадо, тако и људи можда треба да се уздрже од својих прохтева и потреба еда би се обезбедио опстанак света природе. Ово је нова ситуација – нови задатак. То је позив човеку да и он подноси део бола творевине, као и да ужива у њој и да је прославља. То на првом месту позива на покајање – због оног њеног устројства које раније нисмо схватали. „Воли сву Божју творевину, сву њу и свако зрно песка. Воли сваки листић, сваки зрак Божјег светла. Воли животиње, биљке, воли све. Ако волиш све, запазићеш божанску тајну у стварима. И чим си је запазио, почећеш да је схваташ непрестано, све више и више сваког дана. И најзад ћеш почети да волиш читав свет трајном васељенском љубављу. Воли животиње; Бог им је усадио остатке размишљања и невине радости. Зато, не узнемиравај их, не злостављај их, не лишавај их њихове радости, не иди против Божјег домостроја“ (Фјодор Михаилович Достојевски). Међутим, кад је реч о покајању, речи без дела су безначајне, јер је Христос Господ рекао: „Многи ће ми говорити: Господе, Господе, али само они који творе вољу Оца мога ући ће у Царство небеско“. А ми ћемо позивати на покајање тиме што ћемо га лично ми проживљавати у свом свакодневном животу. Шта научити из монашког предања Монашка и подвижничка предања Православне цркве пружају нам драгоцена обавештења. 1. Она развијају нежан осећај према патњи све твари. Постоје многе приповести о великим светитељима који су живели са животињама учествујућу у заједничком животу. 2. Она позивају на свечано коришћење твари у духу „енкратије“, обуздавања, и на бестрасни, несебични однос према њој. Живећи таквим предањем, многи људи су окусили продубљенију радост и трајнију сатисфакцију него што то пружају пролазна и заводљива задовољства потрошачког друштва. 3. Наглашавање заједнице а не појединца у општежитељним манастирима од кључног је значаја за уравнотежено схватање наших потреба. Управо у овом подвижничком животу многи ће доживети бол какав има пастир када мора положити свој живот за стадо. Наиме, без суштинских промена у начину нашег живота и схватања шта очекујемо од живота, нећемо моћи да испунимо своју Богом дану улогу у творевини. Израбљивање Божје творевине Многи, сувише многи од нас дозволили смо да похлепа, себичлук и напросто незнање мењају наш околни свет и сâм начин нашег опхођења према њему. Наша пољопривредна земља, некад чиста и плодна, загађена је претераном употребом хемијских ђубрива и пестицида. Спаљивањем шума, које тако брзо нестају, бескрупулозни грађевинари уништавају овај нежни ресурс само да би стекли незаконито власништво над земљиштем као таквим. Фабрике које изливају сиров индустријски отпад у некад кристално чиста мора и реке и грађевинари који подижу зграде насумце на морским плажама, војују не само против неких од нас који смо задовољни животом у складу са природом, природом која брзо пропада, него и против толиких многих аспеката твари у целини. Не можемо и даље израбљивати Божју творевину а да не пожањемо резултате њеног евентуалног уништења. Такође истичемо да не можемо ово посматрати скрштених руку или сами одлучивати шта је од користи а шта није. Господ Христос нас учи да нам је Господ Бог често говорио преко оних ствари које су људи сматрали лудима. Слабе, „непотребне“, луде, скршене треба сматрати делом творевине, јер преко њих можемо често запажати о Богу више него преко великих, моћних и корисних. Ружичасти, малецни шумски цвет Ко на свету не би посматрао ружичасти, малецни шумски цветак и ко би погодио да тај ружучасти зимзелен помаже у отклањау дечје леукемије? Да ли потребе морских корњача да полажу своја јаја и да се репродукују на острвима Закинту и Акали – што су у ствари њихова једина средоземна легла – треба сматрати удовољеним ако су та места крцата туристима који долазе да на острвима уживају? Природа изобилује хиљадама примера да постоје наизглед бескорисне или чак штетне гљивице, гмизавци, биљке и сисари. Међутим, кад се они боље испитају, запазиће се да оно што је штетно или бескорисно за неке врсте, може бити од великог значаја за друге. Ми уопште нисмо у стању да доносимо непристрасан и објективан суд. Онај који јесте, није оставио теразије да бисмо ми вагали вредност онога што треба да опстане, а шта не треба. Неопходно је да стално и изнова имамо пред очима као смерницу дубокомисаоно богословско учење Цркве и да при том ослушкујемо уздах твари. Она је оно стадо за чијег чувара смо ми постављени, али које је сада постало жртва нашег маловерја. Наш узор у овом погледу може бити само онај који је дошао да буде прави Пастир - Исус Христос. са енглеског превео Предраг Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр. 8 (август) 2016, стр. 326-329. Извор: Српска Православна Црква