Претражи Живе Речи Утехе

Терор у Француској: Албанци претукли српску породицу; Повријеђена трудница у осмом мјесецу WWW.IN4S.NET Терор у Француској: Албанци претукли српску породицу; Повријеђена трудница у осмом...

Зашто је СПЦ, са свим својим слабостима, толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до апсолутне колонизације српског народа. ... Бројимо дане када се налазимо у незапамћеној ситуацији. Корона вирус је за веома кратко време склонио у страну онај уобичајени начин живота који смо тако олако схватали и натерао нас да се суочимо са променама огромних размера. Многи од нас су збуњени, уплашени за своје и здравље својих најмилијих, као и суочени са опасношћу од губитка посла и мишљу да многе ствари можда више никада неће бити исте. У таквим условима многи се окрећу Богу, вери, и наравно Српској Православној Цркви. Међутим, скоро да не прође ниједан дан а да у медијима не осване нека прича која приказује Српску Православну Цркву у крајње негативном контексту. Пре неколико дана били смо сведоци огромне халабуке која се дигла због начина на који се врши причешће, па је другосрбијански део јавности једва дочекао нови повод да саспе паљбу по Цркви. Лако се стиче утисак да се свако ко не разуме ни суштину ни важност причешћа осећа позваним да попљује и Цркву и вернике. Кафић-атеисти, Твитер-секуларци и помодарски антидуховници, убеђени да је једино њихово (најчешће крајње плитко и црно-бело) гледиште исправно, иако и о Цркви и о корона вирусу знају само оно што су прочитали у таблоидима између два продужена еспреса, испољавају чист говор мржње према Цркви, док са презиром вређају вернике и багателишу веру. Међутим, ово није напис о причешћу, а ни о корона вирусу. Образложење и објашњење како и зашто се неко причешћује, чак и у овим опасним околностима, желим да оставим људима који су далеко упућенији на то од мене. Ово је напис о наизглед тихом рату који је објављен Српској Православној Цркви, а који не јењава већ дуго. Не треба много размишљати да би се схватило да су чак и пре злокобног вируса пропагандни про-западни медији типа Н1, Данас, Време, НИН, Блиц, Курир, Ало, итд, имали тенденцију да стављају у први план блаћење Цркве, иако готово увек постоје неупоредиво важније теме од реалног животног значаја, које често падају у сенку или бивају игнорисане. У пљувању СПЦ таблоидима здушно помаже твитерашки интелектуални плићак који тобожњим згражавањем или исмејавањем Цркве такве приче упорно држи пред очима јавности. Ту доминира медијско инсистирање на идеји о личном богаћењу свештеника на рачун народа, корупција, педофилија, диловање дроге, пијанства и баханалије, и свакаква неморална дела, као и мешање Цркве у свакодневни живот грађана. Наравно, у народу који једва саставља крај с крајем, и који је махом васпитаван у комунизму и његовима каснијим дериватима, све ово ствара огромну мржњу према СПЦ и гађење према свему што она представља. Сличне ударе можемо све чешће приметити и у комшијским државама, пре свега у овој и оваквој Црној Гори. Извор: Снимак екрана/N1 Ипак, треба поставити питање – зашто се све то дешава и зашто медији те приче гурају у први план? То да у СПЦ заиста постоји много свештеника који нису ни интелектуално ни морално дорасли свом звању је апсолутна чињеница и било би непоштено тврдити другачије. Нажалост, ако рачунамо само новију историју, СПЦ је у последњих 75 година прошла кроз огромна искушења и проблеме, пре свега са комунизмом који ју је тлачио на све начине, а онда и са децом и унуцима тих комуниста који данас владају и раде на издаји земље. Много нечасних и неподобних је прошло кроз СПЦ, а неретко су свештеници убацивани и као шпијуни разних служби. Такође, велики број „морално посрнулих“ људи, наркомана, пијанаца, психички нестабилних особа је спас тражило у религији, па су многи уписивали Богословски факултет. Због тога се и данас дешава да се међу њима нађу они којима дрога или алкохол нису страни. Лично, заиста немам право никоме да судим јер као Хришћанин први сам међу грешницима, али нажалост истина јесте да је потребна једна велика и озбиљна чистка да се СПЦ отараси свих оних који незаслужено припадају њеном свештенству. Међутим, много је важно не изгубити из вида чињеницу да је СПЦ буквално највећи разлог што ми као народ данас постојимо. Да није било институције СПЦ која је одржавала дух, културу, образовање, идентитет, јединство народа кроз стравична времена турске, аустроугарске, комунистичке, па чак и тренутне евроатлантске окупације, ми већ одавно не бисмо постојали. Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020. Али – зашто је данас СПЦ, са свим својим слабостима, манама и недостацима, баш толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до тоталне и апсолутне колонизације српског народа на свим нивоима, како културолошки, тако и друштвено-политички. Ако погледамо, СВЕ остале битне институције су или угашене, или уништене, или компромитоване. Војска је под контролом НАТО генерала. САНУ је упропашћена готово до бесмисла, национална култура скоро уништена, судство деградирано, а полицију боље ни не помињати. Дакле, само још како-тако на путу стоји СПЦ, и зато је колонизаторима важно да је огаде народу, да је компромитују, да је понизе и учине крајње ирелевантном. Данас, кад смо на корак од издаје Косова, СПЦ једина стоји као препрека на том путу издаје, и зато по плану колонијалиста мора бити огађена народу, јер огадивши СПЦ огадиће и Косово. А кад се то деси можемо заиста да заборавимо да смо икада постојали. Свакако да има свештеника који јесу злоупотребили свој позив и подлегли профитерству, који возе скупа кола. Али, такође, свако ко зна мало више о Цркви зна и да је огромна већина свештеника заиста поштена, морална и часна, и да много чине за свој народ. Наравно, у сваком позиву има негативних примера. Као што има корумпираних и лоших лекара или учитеља, тако има и свештеника. Али да ли то значи да због таквих треба окренути леђа медицини или образовању? Извор: Nova.rs Но, подмукла кампања против СПЦ евидентно бива све јача, а народ који никада није заправо и на прави начин био учен о вери, народ који је често не разуме, који великим делом чине деца комуниста, они који су у цркву последњи пут ушли 1998. (ако су икад), или који у незнању или из помодарства славе Славу, такав народ је лако убедити и медијски обликовати у шта год колонизатори пожеле. Дакле: да ли је Црква савршена и безгрешна? Не! Да ли у СПЦ има много „кукоља који би требало очистити“? Да! Да ли СПЦ треба да много поради на себи? Апсолутно! … АЛИ, да ли треба наседати на сваки медијски петпарачки сензационализам? Не! Да ли треба омаловажавати и пљувати Цркву на сваком кораку? Дефинитивно не! Без обзира да ли је неко верник или не, тај мора да схвати историјски, културни и друштвени значај СПЦ као институције која једина још колико-толико може народ да држи уједињен и сложан. Како смо кренули, за коју деценију заиста може да нас више нема. Не само као народа, већ и као људи. https://stanjestvari.com/2020/03/27/nikola-cobic-udar-na-poslednji-stub-srpsku-pravoslavnu-crkvu

Преминула је др Олга Драшко – жртва рата и свједок ужаса који су се догађали на простору Херцеговине током деведесетих година када је у БиХ вођен крвави рат Она је одведена у мају 1992. године са радног мјеста у Дому здравља Чапљина, а потом спроведена до концентрационог логора за Србе – Дретељ 1, који су основале и контролисале јединице ХОС-а одане Блажу Краљевићу а који је признавао само власти Алије Изетбеговића ушавши у сукоб са ХВО-ом. Ту је провела три мјесеца и преживјела стравичну психо-физичку тортуру од својих мучитеља који су над њом извршили силовање стотине пута. Чак су и представници међународне заједнице у Стоцу, прећуткивали да је она заробљена у том казамату. Њен супруг адвокат Лазар Драшко који је преминуо 2017.године водио је надљудску борбу како би је извукао из тог пакла и на срећу успио је у томе. 18. августа 1992. године, др Олга Драшко је у групи од 245 логораша размијењена у Стоцу. Касније је Олга Драшко свједочила на судовима у БиХ и иностранству против злочинаца који су окрвавили руке и савијест својим монструозним радњама у логорима за Србе. Посљедице мучења су биле огромне и она је дуго била на лијечењу. У својим свједочењима, Олга Драшко причала је да су злочинци радили све оно што човјек не може ни да замисли да једно људско биће може да уради другом. Казивала је да су их злочинци тукли чиме су стизали, што су имали при руци…летвама, чизмама, ножевима. Испричала је да су по тијелима заточеника резали крстове, те скидали скалпове ножевима са главе. Жена мученица и херој. Жена која је на својим нејаким плећима носила претешко бреме страхоте која јој се десила , али и храбрости да стане и исприча јасно и јавно све што јој се дешавало. Разговор који смо водиле у марту 2012. године оставио је неизбрисив траг . Тиха жена која без осцилација говори о ужасу који се дешавао у Дретељу, крвницима који су се иживљавали, мученицима попут ње који су призивали смрт…. И свака реченица изговорена је мирно, као да је причала о неком другом, а не о себи, свом животу чији ток су промијенили злотвори. Кажњени нису, али- вјерујемо у Божји суд који ће, надамо се , то све уредити како треба. Олга је у том разговору тада рекла да сви носимо своје бреме на различите начине. Битно је остати уздигнуте главе и ићи кроз живот часно, а како ће неко тумачити и коментарисати оно што је пакао нечијег живота ствар је личне савјести- рекла је тада Олга. За нас који вјерујемо у Бога и апсолутну правду ова храбра жена, српска хероина, коначно је пронашла свој мир и блажени спокој. Наша људска дужност је да јој овим текстом одамо посљедњу почаст и да је не заборавимо, као ни остале српске жртве. ВЈЕЧНИ МИР ЗА СРПСКУ ХЕРОИНУ ДР ОЛГУ ДРАШКО: Одлазак свједока ужаса логора Дретељ SLOBODNAHERCEGOVINA.COM Преминула је др Олга Драшко – жртва рата и свједок ужаса који су се догађали на простору Херцеговине током деведесетих година када је у БиХ вођен крвави рат Она је...

Руски пранкери Владимир Кузнецов - Вован и Алексеј Столаров–Лексус објавили су телефонски разговор у коме су се Зорану Заеву представили као Петро Порошенко, и у његово име су између осталог, разговарали са Заевом и о начину стицања аутокефалије расколничке МПЦ. Вест о начину на који Зоран Заев издаје државну политику и меша се у црквена питања, обишла је свет и уништава и онако никакав углед Северне Македоније. У разговору, лице Зоран Заев простачки пљује по Српској и Руској Православној Цркви и показује спремност да за „аутокефалију“ МПЦ плати Вартоломеју 100 хиљада евра, приватно, испод руке. Хајде да будемо кратки и јасни. Са грађанског аспекта, лице Зоран Заев очигледно крши Устав Северне Македоније, првенствено у члану 19, према коме су верске заједнице одељене од државе и једнаке пред законом, а потом крши најмање још и чланове 9 и 16, који гарантују једнаку слободу, укључујући и слободу уверивања. Крши и члан 358 из Казненог Закона за давање поткупа, а будући да је Вартоломеју писао писмо у коме је тражио признавање МПЦ, тај моменат треба да буде истражен (и, да ли тих 100 хиљада евра, које спомиње, су његове паре или паре од свих грађана различитих вероисповести). Поред свега тога, лице Зоран Заев упорно продужава да не испуњује међународне обавезе у односу поштовања пресуда Европског суда за људска права из Стразбура, које су изречене по питању предмета Северне Македоније. Речено чинида Зоран Заев, дакле чини га осумњиченим за криминал и очекује се да Јавно тужилаштво покрене истрагу против Зорана Заева за флагрантно кршење Устава и закона земље. Са верског аспекта, уопште није етички да Зоран Заев прихвати да исплати 100 хиљада евра Вартоломеју за расколничку МПЦ (која је одељена од државе), како би иста добила „аутокефалију“. Таквом спремношћу на један неморалан чин за давање поткупа, Заев чини да и он сам, и његова породица, и сви припадници расколничке МПЦ не виде ништа добро у животу од таквог прљавог поступка (намерно избегавамо да употребимо неку тежу реч, која одговара реалности). Ако имају барем мало образа, расколници МПЦ би требало да одмах изађу са саопштењем да никада не би прихватили такву подлу, корумпирану „аутокефалију“, и да се потпуно ограде од ставова Зорана Заева у вези Српске и Руске Цркве, којима он брука и Северну Македонију, и МПЦ, будући да, ако расколничка МПЦ стреми црквеном јединству, то значи да ће сутра требати да буде у јединству са СПЦ и РПЦ,а то јединство не би смело да буде испрљано или купљено нечијом малоумношћу, па макар она била и од тренутног премијера Зорана Заева. ZaevMPC.mp4 View full Странице

Ћиро Блажевић снимио спот за Пуповца, из ХДЗ-а нема реакције Мирослав Ћиро Блажевић снимио је промотивни спот за СДСС. Легендарни фудбалски тренер одазвао се позиву Милорада Пуповца да се прикључи кампањи за изборе за Европски парламент. Мирослав Ћиро Блажевић (Фото:abc.ba) - Неко мора почети са позитивним понашањем па нек то будем ја - рекао је Ћиро, али открио и страх да би због овог потеза могли да га истерају из ХДЗ-а, пишу „Вијести РТЛ“. - Ја сам права особа за овај спот и није ме брига за негативне коментаре - тим ријечима је Ћиро самоувејрено прокоментарисао ангажман за Самосталну демократску српску странку. - Они неће мене пљувати, они мене већ пљују, али ја имам чисту савјест. Сваком бих желио да покажем, чујте, добро је Пуповац изабрао мене. Нико не може да доведе у питање мој патриотизам и све оно што сам урадио за Хрватску. И баш сам ја добро погођен да дам примјер да се не смијемо да мрзимо, него да треба да се толеришемо - казао је Ћиро Блажевић. Да ли ће му то толерисати у ХДЗ-у — ни сам не зна. - Они мене могу да избаце из странке јер сам направио, по мишљењу неких, нешто што нисам имао право. Ја сам морао да подржим ове своје - рекао је Ћиро. Пуповац је рекао да су добили много Ћирином подршком. - Али мислим да је укупно наше друштво са његовим гестом добило много. И зато то посебно цијеним - казао је предсједник СДСС-а Милорад Пуповац. Спот и прије приказивања изазива велику пажњу. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=337245

Тениски шампион Новак Ђоковић је изјавио да је спреман да помогне да се сачува капела Покрова Пресвете Богородице у Ници, јавља Orthodoxie.com, а преноси сајт СПЦ. Француски спортски вебсајт је известио да је тенисер Новак Ђоковић рекао да је спреман да помогне православну Покровску капелу у Ници, која припада Западноевропској епархији Српске Православне Цркве, а која се налази у згради предвиђеној за продају. У овој капели се налазе фреске епископа Јована Нектарија (Евграфа Коваљевског). Кристијан Естроси, градоначеник Нице, рекао је да ће се састати са српским тениским шампионом како би размотрили ово питање и сачували ово место за богослужбену употребу. Новак Ђоковић се недавно са сином молио у капели. Радио Слово љубве је известио о посети Новака Ђоковића Ници и учешћу у свечаностима Савеза Срба Француске, а емитовали смо, благодарећи председнику овог Савеза, Ђуру Ћетковићу, и аудио - разговор са Новаком: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=17972 http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=17974

Нема никакве дилеме да је Министарство унутрашњих послова незаконито поступило када је наложило да више десетина монаха и свештеника СПЦ напусте Црну Гору, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић, који истиче да је тим поводом поднета и тужба Управном суду. Свештенство и монаштво Српске православне цркве у Црној Гори је, наиме, поново на удару власти у Подгорици, што је потврдио митрополит Амфилохије који је казао да држава у овом тренутку тражи да преко 50 монаха и монахиња напусти Црну Гору. То није први пут да држава прогања монахе и свештенике СПЦ и то превасходно оне који нису рођени у Црној Гори. То је био чест случај у протеклој деценији, па је на пример под изговором „сузбијања илегалне миграције“ 2011. године МУП Црне Горе саопштио да 86 свештеника СПЦ нема одобрен боравак у Црној Гори, те да морају да га ријеше на законом прописан начин. Из Митрополије су тада истовремено тврдили да држава намјерно годинама не одговара ни на једну њихову молбу за боравак, те да држава на тај начин жели да десеткује кадар СПЦ у Црној Гори. Нешто слично се, чини се, догађа и последњих мјесеци. Парламент Црне Горе је почетком 2018. године усвојио закон по којем свештеници Митрополије црногорско-приморске који долазе из Србије и БиХ морају да полажу црногорски језик и, парадоксално, да приложе потврду о регистрацији вјерске заједнице за коју раде, поред чињенице да Црна Гора званично нема регистар вјерских заједница. Да ствар буде гора, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је уједно и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, за Спутњик је потврдио да су у Митрополији током претходна два-три мјесеца примили више десетина негативних одбијајућих решења којим је Министарство унутрашњих послова преко својих подручних јединица широм Црне Горе одбијало легалне и легитимне захтјеве свештеника, монаха, монахиња, као и чланова свештеничких породица (попадија и малољетне дјеце) да им се продуже привремени боравци у Црној Гори. „Јавност зна да је у вријеме министра Горана Даниловића то питање било ријешено и решавано на законит начин. Чак је својевремено и Министарство унутрашњих послова издало једно увјерење којим је потврдило неспоран грађанско-правни субјективитет Митрополије црногорско-приморске, епархије Будимљанско-никшићке и других црквених установа у Црној Гори. Тада је нашем свештенству, монаштву и члановима свештеничких породица издаван привремени боравак на годину дана, а они су наравно поступали законито и благовремено су подносили захтјеве за продужење привременог боравка“, подсјећа отац Џомић. Последњих мјесеци ситуација се промијенила, па је Министарство унутрашњих послова, према ријечима нашег саговорника, из неких себи знаних разлога поступило потпуно супротно и захтјеве свештенства и монаштва за привременим боравком почело да одбија уз образложење да Митрополија црногорско-приморска није пријавила своје сједиште и вјерско дјеловање у Црној Гори, што је, како отац Џомић примјећује, нонсенс своје врсте. „Ми смо на та првостепена обавјештења благовремено улагали своје жалбе и оне су све до једне одбијене. Монасима, свештеницима и члановима свештеничких породица је остављен рок од 30 дана да морају да напусте Црну Гору, што су они и учинили, јер би им у супротном пријетило депортовање“, каже отац Џомић. „Ми смо у међувремену поднијели тужбе Управном суду. Ријеч је о ванредним правним средствима и очекујемо да ће Управни суд да ријеши те предмете у складу са законом и да усвоји наше тужбе, јер довољно је само да наведем чињеницу да су и овом приликом брутално кршена процесна права свештеника, монаха, монахиња и чланова њихових породица као странака у поступку, јер им чак није било омогућено ни да се изјасне прије доношења решења, на шта су по закону о управном поступку ти органи обавезни да учине“, објашњава наш саговорник. Када се подвуче црта, отац Џомић нема никакву дилему да је у питању једно незаконито поступање црногорског МУП-а. „Не видим разлог да се то ради. Таман је то питање било ушло у легалне токове, људима су одобравани привремени боравци, а сада се без икаквог разлога поступа потпуно супротно“, јасан је саговорник Спутњика. С обзиром да је као координатор Правног савјета Митрополије пуномоћник у поменутим поступцима, наш саговорник каже да се најрадије не би бавио политичким или медијским аспектима тог питања, већ би се задржао искључиво на правном дијелу. „Оно што заиста јесте фрапантно за мене као човјека, правника и као некога ко познаје ту материју, јесте да је 2016. на 2017. годину издаван привремени боравак свештеницима, монасима и монахињама, по основу обављања вјерске службе, док се 2017. и 2018. године то одбија, а на чекању су још сигурно једно тридесетак свештеника, монаха, монахиња, као и дјеце која иду у школу.“ „Можете онда замислити како све то изгледа у реалном животу, тако да заиста мислим да је то Црној Гори непотребно, да треба да се уђе у законито поступање и да МУП нема ниједан разлог да одбија ове на закону засноване захтјеве свештенства и монаштва“, наводи отац Џомић. Извор фотографије и текста https://rs.sputniknews.com/komentari/201812261118302002-dzomic-spc-crna-gora-analiza/ View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве. Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић. Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.

Председник Републике Српске г. Милорад Додик оценио је да су освећење храма Светог Саве у Мркоњић Граду и долазак Његове Светости Патријарха г. Иринеја важни за Републику Српску. -Повод доласка патријарха Иринеја значајан је и за нас и за Српску Православну Цркву, истакао је председник Додик. Он је рекао да је повод данашњег окупљања прослављање великог успеха, као и да присуство мноштва људи говори о српском јединству које треба његовати. -Не треба заборавити да је Мркоњић Град 1995. године био опустошен, окупиран, запаљен и опљачкан, а обиљежавањем изградње храма славимо живот, нагласио је г. Додик. Он је захвалио ктитору г. Младену Милановићу што је одлучио да на овај начин трајно обележи своју припадност српском народу и православној вери. И председник Владе Републике Српске гђа Жељка Цвијановић истакла је да је ово изузетно важан дан и за Мркоњић Град и за Српску. -Посјета Његове Светости, бројних владика и грађана показује колико је важно да градимо духовност, да не заборавимо све вриједности на којима почива наше друштво и да сви вјерујемо у јаку Републику Српску, истакла је Цвијановићева. Она је нагласила да целокупна овогодишња прослава славе општине Мркоњић Град - Светог пророка Илије показује заједништво. -Све ово показује да смо заједно и да је важно за све наше општине да заједно иду у сигурнију будућност у слободној и јакој Српској, рекла је гђа Цвијановић. Поле освећења храма Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, са архијерејима, освештао и Парохијски дом у оквиру храма. Председник Републике Српске г. Милорад Додик позвао је све људе да се у суботу, 4. августа 2018. године, у Бачкој Паланци окупе и присуствују обележавању егзодуса Срба из Хрватске и Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији Олуја. Председник Додик је рекао да је то била стравична судбина српског народа на том простору. -Не смијемо то да заборавимо. Морамо то да обиљежавамо, рекао је г. Додик данас новинарима у Мркоњић Граду. Он је истакао да је захвалан председнику Србије Александру Вучићу што је пре седам-осам година кренуо са иницијативом обележавања тог страшног догађаја који је протерао Србе са простора Хрватске и учинио Србе безначајном мањином на коју се тамо врши притисак, која се терорише и губи све елементе националног и народног припадања. Додик је рекао да је та војна акција била у суштини акција физичког чишћења Срба. -Срби који су тамо остали, остали су са неком дозом страха и патње, тамо се одричу свог националног и државног идентитета. И у том погледу ми то не смијемо заборавити. Обиљежавање је једини начин да сачувамо сјећање на присуство Срба на тим просторима, оценио је Додик. У суботу, 4. августа 2018. године, највиши званичници Србије и Српске присуствоваће у Бачкој Паланци обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у оружаној акцији "Олуја". Церемонија обележавања егзодуса Срба из Хрватске, које организују Србија и Српска, најављена је за 20 часова на стадиону Спортско-рекреативног центра Тиквара. Извор: Српска Православна Црква View full Странице