Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'српским'.
Found 31 results
-
Изложба и књига о српским новомученицима у Галерији врњачке Библиотеке
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Извор: Радио Слово љубве -
У Саборној молитве Св. Нектарију и српским светима
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Саборна црква у Београду је обавестила да је служба Српским светитељима уторком, а Светом Нектарију Егинском четвртком, у наставку вечерњег богослужења. Извор: СПЦ -
Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда. Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану. Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава. Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве. Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS -
Патријарх Порфирије честита успех српским олимпијцима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упућује последњег такмичарског дана Олимпијских игара у Токију честитке свим српским спортистима на достојанственом и успешном представљању Србије на највећој спортској манифестацији у свету. Његова Светост Патријарх честита свим члановима олимпијског тима Србије и освајачима медаља, а посебно Јовани Прековић, Милици Мандић, која је освојивши златну медаљу поновила успех са Олимпијских игара у Лондону, као и српским ватерполистима који су у једној генерацији освојили два олимпијска злата узастопно. -Ваш упех је пример свима нама како се заједничким радом и слогом стиже до најбољих резултата, порука је духовног вође православних Срба упућена ватерполо реперезентативцима Србије, које је пред пут у Токио угостио у Патријашијском двору у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- 1
-
-
- олимпијцима
- српским
- (и још 4 )
-
Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је данас на Газиместану парастос страдалим српским јунацима у Косовској бици 1389. године, уз саслужење изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и Eпископа рашко-призренског Теодосија. Извор: Телевизија Храм-
- 1
-
-
- газиместану
- јунацима
- (и још 7 )
-
У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.
-
МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун. Како је за "Новости" потврдио главни градски урбаниста Марко Стојчић, Град и Општина Земун тренутно траже локацију на којој ће бити спомен парк посвећен Србима страдалим у прогонима и крвавим сукобима на простору бивше Југославије од 1990. до 1999. године. Према Стојчићевим речима, биће то велики меморијални центар, где ће бити исписана имена свих погинулих и несталих и где ће се људи окупљати када буду обележаване годишњице страдања. - Значајније је да на једном месту имамо велики простор посвећен свим жртвама, него да правимо појединачне споменике - каже Стојчић за наш лист. - Биће то попут спомен-парка у Јајинцима, не у архитектонском, већ у симболичком смислу. Када нађемо адекватну локацију, расписаћемо конкурс како би почела реализација пројекта којим бисмо се одужили свим жртвама. Општина Земун тражи погодно место, детаље ћемо знати следеће недеље. Председник ГО Земун Гаврило Ковачевић открива, за "Новости", да ће овај комплекс највероватније бити у близини Батајнице, Угриноваца или Бусија, односно код оних насеља где су се настанили прогнани Срби током "Олује", "Бљеска" и других погрома деведесетих. - Још тражимо конкретну локацију, идеја је да то обележје не буде у центру Земуна, али да то направимо онако како приличи жртвама - истиче Гаврило Ковачевић. - Вероватно ће то бити око насеља Батајница, Бусије, као и делова где су дошли наши прогнани и преживели Срби, изградили куће и ту почели нови живот. МОНУМЕНТ У НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ ИСПРЕД Железничког музеја у Немањиној улици, највероватније на Видовдан, биће постављен Споменик жртвама ратова и браниоцима отаџбине 1990-1999, који је био на Савском тргу, али је одатле склоњен због реконструкције овог потеза. Како нам је рекао председник Удружења ратних војних инвалида Жељко Васиљевић, овај монумент је добио нови изглед. ИЗВОР: МЕМОРИЈАЛ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ЗЕМУНУ: Тражи се локација за изградњу споменичког комплекса посвећеног страдалима у ратовима деведесетих WWW.NOVOSTI.RS МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.-
- 3
-
-
- меморијални
- комплекс
- (и још 16 )
-
Благодарећи инфо-служби Епархије бачке, доносимо вам текст Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја "ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ", који можете преузети у пдф формату ОВДЕ- 1 коментар
-
- 2
-
-
- преосвећени
- епископ
- (и још 10 )
-
Др Радован Пилиповић: Епидемије у српским рукописним изворима од 16. до 19. века
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода. Прожетост страхом нагонила је писмене људе да у астрономским феноменима виде такође неке наговештаје несрећа које су долазиле на српску земљу. Звезде репатице би често „најављивале“ болештине, понекад су се комете тумачиле као предзнаци „промене царстава и власти“, а за ратне прилике узимала су се помрачења и друге приказе „великих светила“ – Сунца и Месеца. Од средњег века, од времена цара Душана памти се куга, која је харала већим делом Европе и као „црна смрт“ ушла у историографију. Симптоми куге су биле грозница, главобоља, отицање лимфних чворова, упала плућа и мозга, а све то је изазивано упалом, тј. инфекцијама бактерије pasteurella pestis, од друге половине XIX познатије као yersinia pestis. Речено језиком савремених епидемиолога, „пик“ куге у Југоисточној Европи, а тако и на територији Српског Царства је био у зиму и пролеће 1348. године. У српском језику се за кугу, али и друге тешке смртоносне заразне болести, користи пре израз „чума“ који има један митолошки призвук. Он означава оно зло митско биће које вреба ноћу жртве да их загребе и инфицира својим прљавим ноктима или стреља отровним стрелама из зеленог лонца, а можда се и, по неким веровањима ноћу преко оџака и тавана шуња у кућу „да однесе ђецу“. У време браће Јакшића који су владали Сремом у једном српском летопису је забележено да је 1509. године била и „суша и глад и куга“, а неколико лета раније, једна „година је била гладна, а друга морна“. То друго име „Морија“ које се такође односи на кугу, са великим „М“ је такође митска персонификација болештине, а име јој потиче од општераспрострањеног индоевропског корена. Морија није штедела људе и њихово благо, један запис из око 1540. године сведочи: „Бист мор овцам на Шар-планину и по всем планинам“, а белешка са Цетиња из 1541. каже како: „Бист смртоносије“.... Тај интервал болести на Балкану захватио је Тројанске планине, Крстац Гору, Матору Планину и Мокренску Гору, односно, по данашњој номенклатури Проклетије, Шару, Водно код Скопља и Стару Планину. Нарочито су занимљиве летописачке белешке: (7060 = 1552) „Јави се опашита звезда, (7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса), (7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској, (7064 = 1556) Бист смртоносије, (7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“. И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6). Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“. Атанасије даскал свему даје једну богословско-интинуитивну димензију: „Слушајте, вољени, да вам кажем каква знамења и страховања бејаху тада. Тих дана јавише се најпре са небеса многа знамења, а затим земљотрес, у ваздуху промена и међу људима многа пометња и негодовања и глад. И чудна нека прорицања говораху“. Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умро. Амин“! Према сарајевском хроничару Мула-Мустафи Башескији куга (животињска болест) јавила се у Сарајеву и околини 1761. године, а болест се најпре јавила у „селу Слатина код Горажда“. Овај јаничарски ветеран је сматрао да су неминовни предзнаци и весници ове болести следећи: „кад се много света роди, кад се зачну свађе по махалама, кад небо зацрвени, кад се не поштују стари обичаји“. Баш тада се не треба чудити што зараза не престаје. Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године: „Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манаситр за придошлице погођене епидемијом. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- радован
- пилиповић:
- (и још 7 )
-
Од свих „лудих“ Руса, овај је дефинитивно најлуђи. Човек за „све“ који је померио границе онога што се зове таленат, жеља и мотивација. За њега сам знао али ми је постао препознатљив тек кад сам погледао филм „Слуга“. Нови руски хит Милоша Биковића. У биоскопској сали један Рус је прокоментарисао када је видео глумца Ивана Охлобистина, речима „ево га поп“. Нисам био сигуран да сам добро чуо, а кроз главу ми је прошла мисао да се ради можда о неком протестантском руском свештенику. Површном претрагом по интернету се за мене отворио поглед у свет човека у којем би желео да боравим неко време. Не због онога што је тај човек у животу урадио, већ због тога, да што год да је желео, он је урадио. И ничега се није кајао. Иван Охлобистин је познати руски глумац. По томе је вероватно најпознатији. Али овај човек је и још много другог. Родио се 1966. у браку 60-годишњех хирурга, хероја из многих ратова (Шпански грађански, Други Светски, Фински, Корејски) и 19-годишње студенткиње. Рођен је у санаторијуму где је његов отац радио и као да је већ то слутило да ће му живот бити веома непредвидив и интересантан. Његова младост је била проткана моторима, алкохолом и тучама. То је било пролазно, а женидба са руском глумицом Оксаном Арбузовом га је потпуно преобратила. До тада је успео да заврши школу за режију и да се наметне као један од младих лидера руске кинематографије. И то углавном као вишеструко награђивани сценариста и глумац. И ако му је свет филма и позоришта основно опредељење и професија, Иван Охлобистин је оставио трага и у политици али и у Цркви, а лична интересовања само додају на комплексности његове личности. Упоредо са филмском каријером, Охлобистин је успео да се бави и водитељским послом, пева, пише књиге, буде политичар, рангирани шахиста, гаји руже, постане мајистор аикидоа и још неких других борилачких вештина… али и да буде православни свештеник и да га прогласе опасним и забрањују улазак у неке земље као и да забране приказивање његових филмова. Интересантан је његов сусрет са патријархом српским Павлом. Охлобистин је снимао филм за серијал „Канон“ о НАТО-рату 1999. Тада се срео и са патријархом Павлом који му је у једном тренутку ставио свештенички орар око главе. Иван се тргао и рекао да он није свештеник, на шта му је патријарх рекао „Знам ја ко јесте а ко није свештеник“. И заиста веома брзо након тога, Иван Охлобистин је рукоположен за свештеника Руске Православне Цркве. У чину јереја је био око десет година, паралелно пишући сценарија и настављајући да глуми, само много мање, а у то време је објавио и књигу из области научне фантастике. Свету филма се вратио у потпуности 2010. године, када је на сопствени захтев из личних разлога тражио отпуст из свештеничке службе, што му је патријарх руски Кирил и одобрио. И сама његова свештеничка служба је била трн у оку многима, јер је био позната личност. Прави разлог лежи по његовим речима у немогућности да се прехрани од свештеничке плате, обзиром да је стекао велику породицу. У браку је добио шесторо деце. Два сина и четири ћерке. Убрзо након напуштања свештеничке службе постао је веома активан у политичком животу. Убеђени је монархиста, а био је и председнички кандидат, када је представио свој програм који је изазвао много полемика. Учествовао је и у раду еколошког покрета, а његове изјаве (још као свештеника) како „гејеве треба спалити у пећи“ или подршка отцепљеном региону Донбас, направила је од њега државног непријатеља у неким балтичким републикама, а у Украјини и лице које се терети за тероризам. Охлобистин је на сопствени захтев добио од председника републике Донбас лично, и држављанство. Активни је члан удружења ловаца и риболоваца, а и велики заговорник и лидер званичне групе која се залаже за слободу ношења малог оружја (револвери и пиштољи). Од председника Путина, добио је 2001. званично признање због заслуга за отаџбину. Сам је признао да није сигуран због чега је конкретно добио то признање, јер је у том тренутку био актуелан са више ауторских пројеката, од којих је најважнији био о житијима Светих као и о рату у Србији. Тренутно се у Русији приказује ријалити програм о његовој породици. Нама су познати његови филмови Цар, Јереј-Сан, и Слуга. Углавном је као глумац оживотворавао ликове негативаца. Да је урадио само половину од овога што сам набројао, а нисам све ни навео, било би довољно за цео живот просечног човека, а од Охлобистина верујем да ћемо још толико новог доживети. Необични људи су по правили контраверзни али и веома интересантни. Храбри и вредни. Они који показују да је рад нешто што доноси резултат и да без обзира на предиспозиције или не, све је могуће. Владан Ракановић за Чудо Иван Охлобистин руски глумац и свештеник за којег је сусрет са патријархом српским Павлом био пресудан | Čudo WWW.CUDO.RS
-
- 1
-
-
- иван
- охлобистин
- (и још 10 )
-
Београд уз браћу у Црној Гори, на Косову и Метохији и свим српским крајевима | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS -
Београд уз браћу у Црној Гори, на Косову и Метохији и свим српским крајевима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
-
ТВ Храм: Божићни разговор са Патријархом српским Иринејем
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски поучио је гледаоце ТВ Храм о значају празника Рождества Христова, користећи прилику да се осврне и на актуелне тешкоће са којима је суочена Црква Христова и њен благочестиви народ. Са Патријархом Иринејем разговарао је протођакон Младен Ковачевић. -
Обраћање председника Републике Србије после сусрета са Патријархом српским г. Иринејем
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Председник Републике Србије Александар Вучић обратио се 4. јануара 2020. године јавности, након сусрета са Патријархом српским г. Иринејем и разговора о ситуацији у Црној Гори после усвајања Закона о слободи вероисповести. „Када сам се 31. децембра састао са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, разговарали смо о питањима сарадње државе Србије и Српске Православне Цркве, о свим важним питањима везаним за нашу земљу, али нарочито о ситуацији у региону и дешавањима у Црној Гори. Сматрали смо, и ја као председник, да је од виталног интереса Србије да, пре свега, чувамо опстанак нашег народа у Црној Гори и да је веома важно да на жестоку кампању асимилације Срба одговоримо пристојношћу, одговорношћу, озбиљношћу, као и посвећеним радом на томе да очувамо снагу српског корпуса у Црној Гори, не угрожавајући државно-правни статус Црне Горе“, рекао је председник Вучић и додао да је замолио Патријарха за благослов да на Бадњи дан буде са својим народом, са којим је увек био када је било најтеже. „Мислио сам да је то нормална, уобичајена ствар, а онда сам схватио, по реакцијама из неких кабинета у Црној Гори, да то што бих приватно дошао, без политичких говора, без ичега, само да дођем у своју цркву, да то није по вољи црногорском режиму", изјавио је председник Вучић и поручио да је донео одлуку да не иде у посету Црној Гори и да се са тим сагласио и патријарх Иринеј. Председник Вучић је додао да је сигуран да би неки његову посету искористили да нашкоде српском народу у Црној Гори. Он је нагласио да Србија поштује независност и уставни поредак Црне Горе и да не жели сукобе, али да ће подржавати српски народ у Црној Гори. „Ми смо јединствен народ и никоме нећемо дозволити да нам уништи ни прошлост, ни будућност, нити да нам сатре огњишта, нити мирно, нити на било који други начин. Борићемо се само истином и желећемо разговоре са њима", поручио је председник Вучић и истакао да у Црној Гори живи 28,3 одсто Срба којима ћемо увек помагати и подржавати све српске институције и удружења, јавно, по свим светским стандардима. Он је позвао грађане Србије да увек на достојанствен начин изражавају свој политички суд, уз поштовање према другим државама и Црној Гори, као и уз поштовање Срба у Црној Гори и других грађана те земље, који су српски пријатељи и браћа. „Желим нашем народу у Црној Гори да Божић проведу у миру, а ми ћемо у својим срцима и мислима бити са њима. На нашу подршку и помоћ ће увек у будућности моћи да рачунају. Чуваћу српско јединство и у Црној Гори и свуда где Срби живе", истакао је председник Вучић. Извор: Рredsednik.rs-
- 1
-
-
- обраћање
- председника
- (и још 7 )
-
Владика Димитрије освештао храм обновљен у помен убијеним српским дечацима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Данас, на Петровдан, у коњичком селу Борци освећен је новообновљени Храм Светих Апостола Петра и Павла. Чин великог освећења извршио је Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, а Храм је обновљен у славу Светих апостола Петра и Павла и у помен српским дечацима Петру и Павлу Голубовићу, који су, заједно са родитељима, убијени 1992. године у Коњицу. Након освећења храма Владика Димитрије служио је Свету архијерејску Литургију. По окончању Литургије и славског обреда одржан је парастос члановима породице Голубовић. Владика Димитрије поручио је да је данас добро победило зло и да се Бог открива онима који имају чисто срце. "Ко има срце, може се спасити. Бог нас је створио слободне и у тој слободи можемо постати боголики, људи љубави и мира, а можемо постати и злочинци и људи злочина. То се све обистинило на судбини породице Голубовић. Али ми данас нисмо дали да нас зло победи него смо победили зло добром" - рекао владика Димитрије. Еписком је рекао да је Бог људе могао створити као марионете, али да тада ништа не би било ни добро нити лоше, да би људи били попут лутки или робота. "Или нам је могао дати слободу и неки ће бити светитељи, а неки, нажалост, злочинци. За све има наде и простора у љубави Божијој, тако да нико од нас не сме да губи наду, па чак ни ти злочинци" - рекао је Владика Димитрије. Он је додао да је Господ много пута и на много начина показао да све људе воли и чека бескрајно, али да сви имају одговорност за своје поступке, те да свима треба покајање. На улазу у цркву постављена је плоча на којој је написано да је Храм саграђен 1896. године, да је обновљен ове године у славу Светих апостола Петра и Павла, а у спомен убијених српских дјечака Петра и Павла и да је ктитор обнове Милорад Додик у својству председника Републике Српске. У храму се налази и икона на којој су осликани апостоли Петар и Павле са дечацима Петром и Павлом. Браћа Петар и Павле Голубовић имали су тек седам и пет година када их је у ноћи између 1. и 2. јула 1992. године у Коњицу, заједно са родитељима, угледним Србима из Коњица, професорима Ђуром и Властом, из стана извело пет припадника Интервентног вода Полицијске станице Коњиц, предвођених Миралемом Мацићем, одвезли неколико километара од стана и под окриљем ноћи стрељали. Дечаци и њихови родитељи стрељани су недалеко од полицијског пункта у насељу Поље Бијела, поред пута према селу Спиљани. Петар Голубовић је преживио прво стрељање. Он је након рафалне паљбе пао на земљу између тела својих родитеља и брата Павла. Након што су починиоци отишли, он је устао и кренуо према полицијском пункту у насељу Поље Бијела. Када је дошао до пункта испричао је дежурним полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу шта се догодило. Крвници су то чули путем радио-везе, вратили се и одвели Петра. Зауставили су се код места Бегин Вир, гдј су га извели из аутомобила и поново стрељали. Тела убијених дечака и њихових родитеља лежала су неколико дана на обали Неретве пре него што су сахрањени на православном гробљу на Мусали. Захваљујући Анису Косовцу у јулу 2018. постављена је нова капија на улазу у православно гробље на Мусали. На капији се налази спомен-плоча с илустрацијом Петра и Павла Голубовића. Имена Петра и Павла Голубовића уклесана су и на заједнички споменик убијеној деци Коњица, који је постављен испред школе на Мусали. Прва оптужница за овај злочин подигнута је 1994.године, а пресуда је изречена крајем 1995. године. Тужилац Ибро Булић је као починиоце злочина навео Миралема Мацића, Јусуфа Потура и Адема Ланџу, уз Шефика Туцаковића и Мирсада Максумовића који су погинули у рату. Суђење овој тројици поновљено је пред Кантоналним судом у Мостару. Мацић и Ланџо су 25. јула 2000. осуђени на по 12 година затвора, док је Ланџо осуђен на осам година. Врховни суд Федерације БиХ потврдио је ове пресуде. Осим њих, за овај злочин се у оптужници из 1994. године везује и име ветеринарског техничара Халила Туцаковића, као и полицајаца на пункту Поље Бијела, Дражена Марковића и Хаџе Мацића. О убиству без осуде, без објашњења, без разлога мало се знало у широј јавности, али Срби Коњица и свих херцеговачких места овај злочин добро памте и препричавају да се никада не заборави. Црква на Борцима, која је проглашена националним спомеником БиХ 2006. године, до потписивања Дејтонског споразума била је под српском контролом и била сачувана, али је девастирана после повлачења српске војске и српског народа са тог подручја послије Дејтонског споразума. Домаћини тога краја који су ту остали Ђуро и Неђо Симић поправили су храм само толико да не пада киша и да не дува ветар док се у њој обавља служба Господња. Пре рата у Коњицу је живело око седам хиљада Срба, а данас их нема ни 300. Данас на Борцима живи мали број српских породица. Данашњем освећењу Храма и Светох архијерејској Литургији присуствовао је и представник Католичке цркве у Коњицу. Извор: Телевизија Храм -
ТВ Храм: Векови - Разговор са Патријархом српским Иринејем
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
-
Дигитализација фресака у српским средњовековним манастирима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести са Косова и Метохије
Под руководством издавачке куће „Платонеум“ из Новог Сада, прошле године започет је пројекат дигитализације фресака у манастиру Високи Дечани. О овом несвакидашњем и изузетно значајном подухвату, овога јутра разговарали смо са директором издавачке куће „Платонеум“, господином Душаном Вујичићем. Извор: Радио Беседа-
- 1
-
-
- дигитализација
- фресака
- (и још 3 )
-
Чтец Божо Кнежевић, студент медицине говорио је за слушаоце радија Светигоре о везама старца Емилијана са митрополитом Амфилохијем и српским народом. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора -
Делегација Србије одала почаст погинулим српским пилотима у Јерменији
тема је објавио/ла Ромејац у Ваздухопловство
Представници Министарства одбране и Војске Србије положили су данас венац на споменик посвећен седморици припадника Војске Југославије који су погинули пре 30 година током хуманитарне мисије у Јерменији, саопштило је Министарство одбране. Седам припадника Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране (РВ и ПВО) - Владимир Ерчић, Предраг Маринковић, Миленко Симић, Милан Мићић, Бориша Мосуровић, Милисав Петровић и Јован Зисов, погинули су 12. децембра 1988. године, када се њихов авион срушио приликом хуманитарне мисије којом је тадашња СФРЈ послала помоћ земљотресом разореној Јерменији, преноси Бета. Споменик је подигнут 1995. године а венце су положили чланови делегација, чланови породица погинулих пилота и велики број окупљених грађана Јерменије. Делегацију је предводио командант 204. ваздухопловне бригаде РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић који се захвалио јерменском народу што одаје почаст погинулим ваздухопловцима и оценио да се пријатељство Србије и Јерменије „никада неће угасити”. Током тродневног боравка у Републици Јерменији, чланови делегације и породица положили су венац и у Меморијалу у оквиру Музеја геноцида. http://www.politika.rs/scc/clanak/417591/Delegacija-Srbije-odala-pocast-poginulim-srpskim-pilotima-u-Jermeniji-
- 2
-
-
-
- делегација
- србије
- (и још 6 )
-
Свештеник Саша Величковић: Дискриминација вероучитељâ у српским школама
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Али ту се не стаје. Иде се даље. Граћанско се не држи, деца иду кући, директори то знају и ћуте, начелници школских управа то знају и ћуте, а ти се бориш да и то мало деце што имаш задржиш. Деца ко деца - што се не мора није обавезно. Нису све школе овакве, нису сви директори/це овакви, нису сви учитељи/овакви. Има још часних али су ретки. Скоро ми један ученик рече да у његовој бившој школи на “периферији града” никад нису ни понудили да бирају. Учитељица је поништила постојање веронауке. Мислио сам да дете претерује. Али кад су ми и друга деца то исто потврдила онда сам се запитао “куда плови овај брод”. Христос је рекао: “Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.” Христос се не уклапа у менталитет Парова, Задруга и сличних скарада и зато није пожељан. А ја се питам да ли је просвета наша постала носилац тог Задругарско-Паровског помрачитељства или је остала носилац оног Светосавског, Теслиног, Пупиновог, Миланковићевог... просветитељства. Просудите сами. -
Када смо почињали са веронауком мислио сам да је сваки почетак тежак па и овај и да ће то проћи како време буде одмицало, али како је време пролазило (а прошло је 17 година) све је теже и теже. Ми вероучитељи на својим плећима носимо цео образовни систем и апаратуру као једно бреме које гледа да нас сатре, згази, понизи, омаловажи, одбаци, дискриминише... Радиш али немаш права као други који раде с тобом. Отимају ти децу, прекрајају групе, избацују из распореда, приморавају ученике да твој предмет не изаберу. А онда кад ти узму децу (јер је лакше родитељима да им деца не иду на веронауку него да ЉУТЕ учитеља/ицу) не знају шта ће са њима. Битно је да имају групу. Првих година веронауке када су деца већином бирала овај предмет, сви су били љубазни према нама и молили нас да им дамо по неко дете да направе групу. Нису морали да нас моле јер смо свима излазили у сусрет. Нисмо дозвољавали да колега/колегиница остане без часова. Ипак су то НАШЕ КОЛЕГЕ. Временом су ”тражитељи” престали да буду фини. Постајали су све осионији и безобразнији, дрскији и безочнији. Почели су да отимају, фалсификују, анкетирају ђаке и по 5 пута (док не добију тражени број). За њих си ти ”уљез” у систему, неко ко их омета да учврсте темеље грађанског васпитања (sic!) а кад га учврсте онда не знају шта ће са децом, него ”блеје” и чекају да им прође и тих 45 минута. Није битно како и шта се ради. Битно је да је “норма” испуњена. Али ту се не стаје. Иде се даље. Граћанско се не држи, деца иду кући, директори то знају и ћуте, начелници школских управа то знају и ћуте, а ти се бориш да и то мало деце што имаш задржиш. Деца ко деца - што се не мора није обавезно. Нису све школе овакве, нису сви директори/це овакви, нису сви учитељи/овакви. Има још часних али су ретки. Скоро ми један ученик рече да у његовој бившој школи на “периферији града” никад нису ни понудили да бирају. Учитељица је поништила постојање веронауке. Мислио сам да дете претерује. Али кад су ми и друга деца то исто потврдила онда сам се запитао “куда плови овај брод”. Христос је рекао: “Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.” Христос се не уклапа у менталитет Парова, Задруга и сличних скарада и зато није пожељан. А ја се питам да ли је просвета наша постала носилац тог Задругарско-Паровског помрачитељства или је остала носилац оног Светосавског, Теслиног, Пупиновог, Миланковићевог... просветитељства. Просудите сами. View full Странице
- 2 нових одговора
-
- 3
-
-
- српским
- вероучитељâ
- (и још 5 )
-
На маргинама посете делегације НГ Охаја са којом наша војска већ више од деценије има сарадњу, представници војносвештеничке службе наше војске, угостили су "колеге по мантији"-припаднике верске службе Националне гарде Охаја... Овом приликом, учињена је посета Тимочкој и Жичкој епархији СПЦ, као и 98. ваздухопловној бази, те предузети кораци ка орагнизацији обележавања годишњице спашавања летача америчког РВ у Другом светском рату, која ће се одржати следеће године у Прањанима... Фотографије: Саша Милутиновић, ФБ-
- 1
-
-
- манастирима
- српским
- (и још 7 )
-
Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.
-
Тим поводом у параклису Светог краља Милутина у београдском Дому Војске Србије војни свештеник, потпоручник Славко Папић, служио је парастос косовским јунацима, али и свим светим ратницима и мученицима пострадалим у одбрани земље. У свом инспиративном обраћању након помена, директор Медија центра "Одбрана", пуковник Стевица Карапанџин је рекао да се молитве на помену не уздижу ка небу ради људског сећања на српске јунаке, већ да би они завредили место у Божијем сећању, у вечности. Он је подсетио да је приликом освештавања параклиса Светог краља Милутина, патријарх Српске православне цркве, Иринеј одлучио да у свети престо положи мошти Светог кнеза Лазара, уз образложење да им је место управо у Ратничком дому. Директор Медија центра "Одбрана" је истакао да је свети Кнез Лазар, као највећи витез српског рода, свима заштита али и судија. - Данас смо се помолили за све јунаке који су учинили ту жртву коју народ препознаје вековима и зато воли свог војника. Она не подразумева само спремност да се изгуби овоземаљски живот него и ризик да се изгуби онај важнији, живот у вечности, а управо на ту жртву су били спремни сви они за које смо се данас помолили - рекао је он. Цитирајући речи Митрополита Амфилохија, "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде", Карапанџин је потврдио да их се увек сети на данашњи дан. - Те речи су уствари срж "косовског завета" који вековима представља духовну и војничку вертикалу око које су се сви велики јунаци, због којих смо данас овде, а за које верујемо да су данас на таквом месту одакле могу да узнесу достојне молитве за нас, како бисмо на Видовдан и ми прогледали духовним видом - рекао је пуковник Стевица Карапанџин. На помену у Дому Војске прочитана су сва имена припадника Војске и Полиције који су положили живот за отаџбину током 1998. и 1999. године и узнете молитве за њихово спасење.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.