Претражи Живе Речи Утехе

Косовска Митровица – Над Храмом Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице сипи хладна киша. Ту, у парохијском дому, живи само породица свештеника Ненада Стојановића, старешине градске цркве. Једини су Срби у јужном делу Косовске Митровице, из којег је 2004. године истерана и последња српска душа. Из „кућице” излази косовски полицајац и на српском језику, љубазно пита куда смо кренули. Легитимише нас и упућује ка вратима парохијског дома, од кога су после 17. марта 2004. остали само темељи. Фасада опала, назиру се цигле, опека, доградња коју је за 18 година већ појео зуб времена. На капији се појави отац Ненад Стојановић. Управо се вратио са аутобуске станице где је одвезао родитеље, који су отпутовали ка Гњилану. На гробљу које се налази с јужне стране храма, сахрањивани су имућнији Срби с краја 19. и с почетка прошлог века, а већина споменика је порушена у поменутом мартовском погрому. Горела је и Црква Светог Саве, а остаће упамћено да се пар дана дизао густ дим, а мирис паљевине је стизао до северног дела града. Споља се не види да је рука вандала покушала да затре православни траг, ту у делу које стари Митровчани зову „код бунара”, или „код цркве”, али кад се отворе дрвена, дотрајала врата, поново вас запахне устајали мирис гарежи, а у ушима одзвања јуришни поклич албанских екстремиста који се чуо и преко моста ка северној Митровици. Они који нису 1999. године успели да отерају три свештеника са породицама и оно Срба који су остали да живе поред саме цркве, успели су да пет година касније протерају свештенике. Попа Вељу, оца Бору и Светислава, а деценијама су ту службовали и живели с породицама. Осим цркве запаљен је парохијски дом, звоници, пламтели су помоћни објекти и гараже. „Унутрашњост цркве смо успели да обновимо. Месецима су зидови чишћени од гарежи, постављен је нов кров, врата, прозори, али још много има да се уради”, тихо говори отац Ненад, подсећајући да је обнова храма почела 2010, а да се први свештеник са супругом доселио шест година касније. Прича како је верни народ и у разрушеној и нагорелој цркви палио свеће, долазио да се помоли Богу у светињи чије је подизање започето 1896, а завршено 1921. године, када је и освештана. Саграђена је по пројекту Андре Стевановића, професора Београдског универзитета, у српско византијском стилу. У основи је крст димензија 15 пута 23 метара, висине је више од 25, док је дебљима зидова скоро метар. У време мартовских демонстрација Албанаца, уништен је мермерни свети престо, крст са Христовим распећем, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор... Отац Ненад нам прича да је запаљен импозантни иконостас на којем су централно место заузимале црквене двери са позлатом. Нестале су у пламену иконе изузетне вредности и лепоте, а посебно се истицала Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ… „Најбитније је да су се свештеници са породицама спасили. Евакуисао их је Кфор хеликоптером до некадашње српске касарне на Баиру. У несрећи је и звоник страдао, марокански војници који су тада чували храм, успели су да сачувају три звона. Два се налазе на звонику Храма Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, а једно, тешко 500 килограма, чека боље дане. Обећана нам је помоћ. Неопходно је заменити кров како би се спречило пропадање”, говори отац Ненад, који је у храм дошао 2017. године, и који са попадијом Татјаном има петоро синова. Најстаријем је 13 година, најмлађи има десет месеци. На зидовима храма доминирају иконе Богородице, примећујемо крст који је освештан у Јерусалиму, а поклон је једне вернице, иконе које су поклонили игуман Зочишта отац Стефан, ту су дарови манастира Бањска, а ту је и много дарова осталих православних светиња са Космета, централне Србије и иностранства. „Срећан сам што нас људи у све већем броју посећују, посебно о празницима. Посебно на Дан Светог Саве, као и на дан наше храмовне славе, 19. маја, када обележавамо пренос моштију Светога Саве. Радује ме што је на недељним литургијама све већи број оних који долазе не само из северне Косовске Митровице, него и са целог севера Космета. Има и странаца, када је лепо време”, казује отац Ненад, док нас води кроз храм васкрсао из пепела. У порти се осећа мирис априла после кише. Процвала трешња, разбехарала се, раширила гране, уз сами парохијски дом који треба под хитно да се реновира. Барем да се облепе спољашњи зидови. Таман кад хтедосмо да се латимо телефона, да сликамо, мимиком и тихим гласом нас отац Ненад упозори: „Немојте, ено тамо су осматрачнице КБС. Да не правимо проблем.” Да, одмах уз зидове опасане жицом, јесте касарна КБС. Око храма све албанске куће. Оно Срба што је живело уз цркву, продало је и куће и окућнице. Новопридошли Албанци дубоко загазили у порту. Један комшија Албанац отворио врата ка црквеном дворишту, па слободно може да уђе кад год му се прохте. У порти овог православног храма, на 65 ари плаца, играју се само деца Ненада и Татјане Стојановић, попа и попадије, јединих Срба у јужној Митровици. https://www.politika.rs/scc/clanak/505859/Otac-Nenad-i-njegova-porodica-jedini-Srbi-u-Juznoj-Mitrovici

Новоизабрани патријарх српски Порфирије упутио је очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Обилазећи места одакле је већина Срба у мојој епархији, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Ово у ексклузивном интервјуу за “Вести” истиче епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан (Мракић). Владика Силуан се после вишемесечне посете отаџбини недавно вратио у Аустралију, а за наше читаоце открива детаље тог пута, али и које све нове активности чекају једну од најхомогенијих српских заједница. Опустела села *Недавно сте се вратили у Аустралију. Боравак у отаџбини сте искористили да обиђете више епархија. Који су то догађаји и сусрети које бисте посебно издвојили? – Боравак у отаџбини за нас који долазимо са дистанци од више десетина хиљада километара јесте, пре свега, велика радост, а и прилика да обновимо наше духовне снаге, да се напојимо са извора воде живе, који вековима тече и води наш народ српски у свесмисао и живот. Након две одбијенице, најпре у фебруару ради одласка на изборни Сабор, а затим и у мају за редовни пролећни, једва сам добио дозволу за излазак из Аустралије уз одређене услове, од којих је један био да дуже останем ван ње, па сам искористио прилику да обиђем многе епархије наше Цркве и крајеве где наш народ вековима живи. Поред благодатне и окрепљујуће посете Светој Гори – манастиру свете нам српске царске лавре Хиландар, сусрета са драгим нам игуманом Методијем и братијом манастира, имао сам прилику да посетим многе друге епархије наше Свете Цркве у којима сам дочекан отвореног срца и испружених руку браће архијереја, којима сам неизмерно захвалан. *Доста Срба из Аустралије је родом из Крајине. Да ли сте имали прилику да обиђете сва та места која су сада пуста? – Тако је. Било ми је важно да због великог броја мојих епархиота посетим наше епархије у Хрватској. Имао сам жељу и раније, а посебно откако сам постао владика верном народу Петог континента, да посетим просторе Српске Крајине, из које је протеран велики број мојих епархиота. Међутим, због кратког времена и епархијских обавеза, никако нисам успевао да то раније учиним. Посета светињама Епархије горњокарловачке, као што су манастир Пресвете Богородице на Кордуну, Саборни храм у Карловцу, храм Светог Георгија у Ријеци и манастир Гомирје, оставила је велики утисак на мене, а тако исто и долазак у Епархију далматинску. Ту бих посебно издвојио манастире Крку и Крупу, две велике светиње на овим просторима које сам још одавно желео посетити. Поред прелепог пејзажа, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Честитке патријарху *Због пандемије Цовид-19 нисте били у прилици да присуствујете избору новог поглавара СПЦ. Да ли сте сада имали прилике да разговарате са патријархом Порфиријем и коју је поруку упутио верујућем народу у Аустралији и Новом Зеланду? – Током боравка у Србији имао сам пре свега благослов и прилику да лично честитам у име свога свештенства, монаштва и верног народа Његовој светости на избору за предстојатеља наше Свете Српске православне цркве. Такође сам имао благослов да више пута саслужујем Његовој светости, као и благослов да у неколико наврата са њим разговарам о животу и раду наше Цркве на Петом континенту. Свјатјејши се посебно обрадовао отварању прве српске школе у Аустралији – Колеџу “Свети Сава”, изразивши жељу да свестрано подржи ову установу и својим покровитељством. Патријарх је такође упутио своје очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Његова светост је такође изразио жељу да посети најудаљенији олтар наше Цркве и своју светосавску децу чим се стекну услови за исто. *Када би могла да се очекује његова посета Аустралији и Новом Зеланду? – Надамо се чим се стекну услови, а то значи, када се нормализује међународни саобраћај, укину рестрикције које ограничавају број окупљања и друго. Можда крајем идуће 2022. или 2023. године. Све зависи од распореда Свјатјејшег, као и прилика и мера које буду на снази. Повратак у домовину *Корона је дефинитивно променила свет, а колико је променила Србе? – Сматрам да, уколико желимо да будемо реални, нема човека или нације коју није погодила ова пандемија, па чак и оне земље које ова болест није дотакла. Мислим, пре свега, на атмосферу коју је креирала ова криза. Ово је исувише велика и веома комплексна тема за оквире једног интервјуа, али бих свакако рекао да је криза Цовид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа. Поред чињенице што умемо као народ да се брзо адаптирамо у невољи, што стоички кризе подносимо, свакако нисмо остали нетакнути. Навешћу само један пример колико је утицала ова криза на наш српски народ у Аустралији, а он се садржи у великом броју, на десетине породица, наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију. Повратна миграција према отаџбини је сигурно за многе позитивна вест, али и јасан сигнал колико нас тренутна криза погађа. Ми нисмо народ који се лако може ставити у окове, а рестриктивне мере које су на снази у Сиднеју и поготово Мелбурну већ задњих годину и по дана су многе Аустралијанце приморале да се селе у унутрашњост, дакле, у рурална места – на фарме у својој потрази за слободом, а наш народ ка старом крају, где сматра да ће му у сваком случају бити боље, или да ће барем лакше подносити невоље. *Многе је зачудила ваша изјава да је ова пандемија заправо велики благослов? – Постоји у хришћанском животу много парадокса, тако и парадокс да нам невоље могу бити благослов. Свети апостол Павле, када говори о парадоксу Крста, каже да је он за Јевреје сабластан а за логику Јелинску лудост (1Кор. 1, 23), а опет, сила Божја нама (хришћанима) који се спасавамо! (1 Кор. 1, 18). Дакле, Голгота – крсно страдање, тешка, и за ондашњи свет најсрамнија смрт, отворила је пут победи, слави и спасењу – која се задобија у Васкрсењу. Тако у хришћанском животу страдања и кризе постају, када се према њима јеванђељски одредимо – благослов, јер нас покрећу ка дубљем размишљању о смислу живота, преиспитивању себе, вредности иза којих стојимо, које нас враћају Богу и себи. Тако и сама корона, поред свих изазова и страдања која носи са собом, у исто време нам се пружа као прилика за обнову нашег духовног живота, живота у Христу. Косовски завет *Питање судбина Косова уједињује и Српску цркву, али и народ. Чини се да то ипак није довољно? – Косово јесте наше грдно судилиште… Али, у исто време и наш пут повратка исконском себи. Косово је много више и дубље питање него што је географија, територија… оно је план и програм српског народа. Упознавањем са Косовом, са његовим заветом, ће бити пресудно за нас као народ, ма где живели, а с тим у вези и са његовим очувањем. Повратак вери *Патријарх српски Порфирије сваку своју беседу започиње позивом на јединство. Зашто је оно битно? – Јединство нашег народа се једино може остварити и очувати повратком вери, а то значи повратку изворном начелу јединства – Богу, његовој благодати која чини многе једним. Треба да престанемо да се “партијски” посматрамо и делимо. Потребно је, као што је недавно Свјатјеши патријарх српски, говорећи о нашем дубинском идентитету, рекао да се сетимо да нам је “име Хришћанин, а презиме Православни”! Када почнемо једне друге доживљавати као најрођенију браћу и сестре, као децу једног истог духовног родоначелника Светога Саве, онда ће бити много боље. Омладину треба васпитавати да воле своје јуначке претке, витезове и војводе, своју историју, али управо кроз ову призму своје православне вере и њених вредности. То је кључ и решење за многе наше грешке и спотицања. “Тешко против бодила праћати се” *Завршили сте Цетињску богословију. Како гледате на актуелну ситуацију у Црној Гори, посебно када је реч о односу према СПЦ? – Сматрам да и поред вишедеценијских напора од стране режимских структура у Црној Гори да вештачким путем поларизују народ, Бог је опет и опет показао да је “тешко против бодила праћати се” (Дела Ап. 9, 5). Дакле, борба против Српске православне цркве у Црној Гори се показала као борба против народне душе, против бића његовог. То се јасно пројавило у најчудеснијем догађају у последњем времену у православљу, а то су литије или духовни устанак народа који је предводио блаженопочивши митрополит Амфилохије са браћом архијерејима и својим свештенством и монаштвом. Вековна духовна сетва, поготово задњих неколико деценија под патронатом митрополита Амфилохија је уродила великим плодом. Зна се где је и ко је Црква у Црној Гори. Ако политика не жели да препозна, препознаје народ. Мислим да ће нови митрополит, Његово високопреосвештенство Јоаникије, успети да настави и својим радом допринесе унапређењу духовних тековина рада свога великог претходника. Кроз духовно буђење долази до дубље самосвести о томе ко смо и шта смо, шта је највредније и зашто се вреди жртвовати. *Како памтите тај период живота у Богословији? Предавали су вам многи данашњи архијереји, а све под будним оком митрополита Амфилохија. Можете ли са нашим читаоцима да поделите неку лепу причу везану за њега или тај део школовања? – Бити на Цетињу деведесетих година није било лако. Богословија након дужег времена је поново васпостављена, а рат се тек завршио. Међутим, у исто време, наше генерације богослова су имале велики благослов самих светиња, као и професорског кадра који је у то време предавао на Цетињу. Памтим из тога времена храброст и исповедништво митрополита Амфилохија, као и садашњег митрополита Јоаникија, посебно у времену одржавања литија на Цетињу поводом празника Светог Петра Цетињског. Тада није било лако проћи дискретно градом као богослов, а камоли свечаном литијом. Током литије, нарочито централним корзоом где су били распоређени ресторани и кафићи, наилазили би на разне провокације, вређања, пуштања гласне музике и друге непријатности. Митрополит Амфилохије би крстом благосиљао хулитеље, а громким гласом позивао нас богослове да певамо славословни псалам “Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост његова” (Пс 135, 1). Чини ми се да смо тада били спремни да живот положимо за Христа, пре свега због храбрости и примера који смо пред собом видели у личности Митрополита Амфилохија. Расадник светосаваца *У марту ове године је свечано постављен крст на куполи Колеџа “Светог Саве”. Колико је ова школа битна за српску заједницу у Аустралији? – Колеџ “Свети Сава” је много више од приватне дневне школе Српске цркве на Петом континенту. Колеџ “Светога Саве” је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Битан је пре свега што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце. Битан је што ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је битна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Битан је колеџ и из тога разлога што ће бити наш највећи допринос ширем аустралијском друштву. У плану је проширење школе, односно, изградња средње школе. Постоје одређени изазови, али верујемо да ћемо успети да ово остваримо уз Божју помоћ и подршку народа. Рођен у дијаспори *Један сте од ретких владика рођених у дијаспори. Да ли је та чињеница предност или мана када је реч о раду у епархијама које су далеко од отаџбине? – Духовна њива наше дијаспоре је у много чему другачија од оне у матици по својој структури и садржају. Она се непрестано мења, а често може да буде трусна, те изискује додатног стрпљења и такта у приступу решавања проблема и изазова са којима се често суочавамо као архијереји. Сигуран сам да познавање менталитета, политичких прилика, историјског контекста кретања нашег народа на одређеном подручју (поготову дијаспоре), познавање свештенства, као и језика (у случају Аустралије српског и енглеског), јесте велика предност за службу архијереја. Међутим, треба имати на уму да је наше кретање на земљи увек крсто-васкрсног карактера, те увек можемо очекивати потешкоће, али их христовским путем треба решавати. Не губимо веру и наду *Који су изазови са којима се суочавате и на шта вам се верници највише жале? – Тренутно смо сви под истим притиском искушења везаним за кризу короне. Многи су смућени, оптерећени и забринути због оног што се дешава, самом атмосфером која влада. Важно је да не дозволимо да нас она подели и отуђи једне од других. Треба да разумемо, а и да носимо по светом апостолу Павлу слабости једни других (Гал. 6, 2). Оно што је најважније јесте да се обраћамо Богу покајничким вапајем а да никада не губимо веру и наду. Верујемо да ће Бог дати да и ова невоља прође у своје време. Разни су изазови и са децом, са породицом, али морамо се борити, не тражити само људска решења, већ да се пружамо у молитви Богу Који је кадар све наше немоћи и бриге преузети на Себе, а нас саме растеретити и обновити (Мт. 11, 29). Духовно чедо владике Милутина *Духовно сте чедо владике Милутина који је преминуо од последица ковида? – Важан догађај, уједно и потресан за мене, био је одлазак на гроб драгог ми духовног оца владике Милутина. Прошло је више од годину дана од како се упокојио, а да нисам имао могућности да се некако опростим са њим, да му будем на опелу, на гробу. Нема довољно простора у овом интервјуу да сместим све утиске у вези са овим догађајем, као и за оне о посети ваљевском крају. О томе можда неком другом приликом… Порука са Сабора *Присуствовали сте пролећном заседању Сабора СПЦ. Које су оне кључне поруке које сте пренели верницима у вашој епархији? – Присуство архијереја на Светом архијерејском Сабору помесне му Цркве није само ствар канонског поретка, већ пре свега благодатно-педесетнички догађај и искуство. Када се епископи сабирају на Сабору, они то не чине као индивидуе, већ као они који собом представљају – оприсутњују своју локалну Цркву (епархију), дакле, своје свештенство и верни народ. У склопу дискусије о разним темама које су од општег значаја за живот наше помесне Цркве, архијереји подносе и извештаје о локалним приликама, раду и мисији Цркве на подручју повереним их епархија. Поред саопштења са заседања Светога архирејског Сабора Српске православне цркве, који је свима доступан преко црквених гласила, а који углавном излаже све оне главне одлуке и поруке које се тичу живота и рада наше помесне Цркве, порука коју сам пренео своме свештенству и верном народу, намерно кажем порука, јер сматрам да она заправо сабира у себи све поруке понаособ, гласи: као народ Светога Саве у времену великих изазова и тектонских друштвених промена дужни смо да се чврсто и непоколебљиво држимо Богочовека Христа, а то значи наше Свете православне вере. На тај начин ћемо очувати и све оно што нас као народ краси и оплемењује, а исто тако ћемо имати снаге и мудрости да одолимо свим искушењима са којима се суочавамо. Пројекат свих нас *С поносом наводите да је Колеџ “Светог Саве” успех целе српске заједнице? Колико је тешко очувати то јединство, посебно када је реч о младима? – Када сам говорио о успеху целе заједнице по питању колеџа, жеља ми је била да акцентујем да пројекат колеџа не сме да се локализује, да се подреди једном граду или држави. То је пројекат свих нас Срба на овом континенту. С тим у вези, отварање ове школе, њен напредак и очување јесте успех свих нас, радост свих нас, понос свих нас, а у исто време и обавеза и дужност да се сви укључимо и помогнемо овом пројекту не само да заживи, већ и да се одржи. Ретке су етничке заједнице у аустралијском мултикултуралном друштву које имају своју сопствену школу, актредитовану и признату унутар система образовања ове земље. *Да ли су у плану још неки пројекти којима би се унапредио живот српске заједнице у Аустралији и Новом Зеланду? – Сматрам да је упоредо са изградњом прве српске школе (ако Бог да и школа у другим градовима Аустралије), као и обновом наших манастира, дошло време да наша Црква има своју Епископију, институцију која би била симбол јединства наше Цркве и народа на овом континенту. Она би требала да се подигне на имању наше Митрополије недалеко од Колеџа Светога Саве. То би био додатни сигнал и друштву у коме живимо да смо зрела и организована заједница. Она треба да буде огледало наше заједнице. Скромна, али функционална, са свим пратећим садржајем за рад Митрополије и њених централних тела. Дом у коме би епископ као домаћин могао да дочекује своје свештенство, монаштво и верни народ, као и гостујуће великодостојнике и званице. Извор: Vesti-online.com

У ексклузивном интервјуу за "Вести" Епископ зворничко-тузлански Фотије оцењује да је недавна, прва посета Патријарха Порфирија Републици Српској величанствен и историјски догађај. У разговору који је вођен у Владичанском двору у Бијељини, Епископ Фотије, који је и члан Светог архијерејског Синода, коментаришући измене кривичног закона које је наметнуо бивши одлазећи високи представник, истакао је да су Срби слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања. Патријарх српски је прошле недеље први пут посетио Републику Српску. Који је значај ове посете? – Верујем да ће време још боље показати, али и сада је сасвим сигурно да је реч о величанственом догађају и за нашу Цркву, нашу епархију, али и за Републику Српску и целу БиХ. Патријарх је дошао с поруком мира, благослова и јединства за наш српски народ, а истовремено, за народе који овде живе, Бошњаке и Хрвате, с поруком заједништва, сарадње, међусобног разумевања и могућности опстанка на овим просторима. Ништа мање значајно јесте и то што је патријарх својим доласком успео да скупи и представнике власти и опозиције у Републици Српској. У вечерњим сатима, на његову иницијативу и благослов, заједно су седели представници свих релевантних политичких партија у РС, и власти и опозиције што, признаћете, није баш уобичајено. Али, светосавска мисија Цркве је мирење браће, мирење људи који не могу да буду неодговорни у односу на нашу историју и наш народ, а у крајњем случају и на нашу Цркву. Да ли су лидери Српске упознали патријарха о последњим дешавањима, изменама кривичног закона које је наметнуо тада одлазећи високи представник, али и наметању новог представника за БиХ? – Разговарано је о целокупној ситуацији и наравно да се дотакло и тих чињеница. Несхватљиво је да једна особа себи узела за право да екс катедра намеће законе не питајући било кога, а посебно не демократски изабране институције којима је задужење да доносе законе. Ви сте то назвали “експериментом над Србима”? – Тај човек, бивши високи представник за БиХ, вероватно није ни свестан шта је урадио. Срби су слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања: умног, физичког или било каквог другог. Желимо да будемо слободни и желимо да знамо да живимо на овом простору јер смо овде живели вековима. Али, такође хоћемо да живимо заједно са другим народима који овде живе и да без уплитања спољног фактора, односно појављивања некаквих “супервизора” или “суперзналаца” – нађемо заједнички језик и договоримо се о свему. Неколико пута је и патријарх истакао да би народи овог простора БиХ требало да размишљају својом главом и да одлучују сами о својој судбини без туторства неког посредника или некога ко је наметнут. Српска се противи избору новог високог представника у чему су је подржали Русија и Кина. Колико је то значајно? – Велики је плус што су се Русија и Кина ставиле на страну Републике Српске по овом питању. То у фактичком смислу значи и да више од пола света не прихвата тог новог представника и то је вредна чињеница. За нас је то позитиван знак јер већ дуго Република Српска истиче да људи на простору БиХ знају да живе заједно зато што су живели заједно и да су способни да се договоре, али само онда када нема спољног туторства, поготово кад нема наметања решења. И без ових проблема, ситуација у БиХ није сјајна. Посебно кад је реч о положају Срба у Федерацији. Недавно сте служили у Пожарници, месту које је некада бројало 1.000, а сада свега 65 домаћинстава? – Служба у Далмацији ме је некако припремила за тај проблем Срба у Федерацији. Срби тамо живе у сличним околностима као овде, а реч је о трећини Епархије зворничко-тузланске која је територијално у Федералном делу БиХ. На том простору имамо врло мало Срба. Мученичко и страдално место Пожарница је имало око 1.000 становника, Срба. Током рата је црква минирана, а данас их је тек стотинак у 65 домова повратника, и то махом старијих људи. То је слика простора где се десила ратна трагедија. Нажалост, слично је и у Тузли где је око 2.000 Срба, а пре рата их је било најмање десет пута више. Истовремено, на том простору је велики број светиња, цркава и манастира које морамо да чувамо, па је додатни проблем како обезбедити да свештенство и монаштво тамо живи и опстане. Појављује се и нови проблем. Срби лако могу остати без своје земље у Федерацији? – Уз проблем повратка, на несрећу имамо и проблем да се очува земља. Озбиљна је опасност да Срби изгубе власништво над својом земљом, а да она потом припадне онима који су је узурпирали. Реч је о закону који се примењује и у Европској унији и преко својих свештеника и монаха, наша Епархија чини све да обавести људе о овој опасности. Верујем и да ће наша Црква, али и државне институције РС успети да нађу решење како да се о томе обавесте људи који не живе у БиХ, већ су или у Србији или у неким трећим земљама широм света. Људи морају знати шта се може догодити са њиховом имовином, кућама, шумом и онда ће морати на нађу начина да се сами заштите. Нажалост, како је реч о приватној својини, ту нити Црква нити држава не могу пуно, већ ће сваки власник морати да покаже инцијативу уколико жели да заштити своју имовину. Мада у БиХ још није усвојен закон о реституцији, ми у Цркви у оваквим приликама увек ангажујемо правнике како бисмо заштитили црквену имовину. И то је онда борба. “Шака гласних” мути радост Владика Фотије је прокоментарисао све “ужаренију” ситуацију на Цетињу наводећи да ће патријарх српски Порфирије 5. септембра присуствовати устоличењу митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу. Нажалост, сведоци смо немилих сцена на Цетињу, али и отворених претњи и застрашивања свима који одлуче да присуствују устоличењу митрополита Јоаникија. Плашите ли се инцидената? – Вече пре устоличења митрополитија Јоаникија, патријарха ће у Подгорици, у Цркви Васкрсења Христовог, дочекати свештенство, монаштво и народ. Молимо се Богу, али и Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском да заштити Цркву и народ. Али, такође се надамо и да ће власти у Црној Гори успети да уразуме ту “шаку гласних” и учине све да устоличење новог митрополита црногорско-приморског прође у миру и на радост и Цркве и народа. Чудим се тим догађајима и надам да је то мала група људи која својом гласноћом жели да себи да значај већи него што јесте, погрешно уверена да бити гласан значи и да је неко важнији и снажнији него што јесте. Као члан Светог Синода бићу у пратњи српског патријарха и сви се надамо и Богу се молимо да ће устоличење проћи у најбољем реду и миру. Сукоби никада никоме добра нису донели, ни Цркви, ни народу. Таква ситуација може одговарати само појединим људима који имају другачије светоназоре и какву већ веру исповедају и колико уопште поштују цркву и светиње. Зато и очекујемо од државних институција да уразуме ту шаку гласних, а да Митрополија црногорско-приморска с устоличењем новог митрополита почне да живи пуним плућима. Колико је битно устоличење митрополита Јоаникија? – Битно је. Устоличење сваког епископа у некој епархији значи да она почиње да живи пуним плућима, ту мислим и на народ и на Цркву. Зато и није случајно што смо сведоци отпора устоличењу јер они одлично знају или осећају колико је значајно да митрополит Јоаникије почне да ради свој посао као пастир Цркве у својој митрополији у Црној Гори. Устоличењем он добија и легитимитет што је веома важно да би Црква могла да живи, да би народ могао да се окупља и на Светој литургији, али и на литијама ако буде потребно. Многи очекују да ће се тог дана потписати и Темељни уговор СПЦ са Црном Гором? – Како ствари стоје, сумњам да ће све моћи да буде припремљено за 5. септембар. Комисија Патријаршије треба да прегледа и усагласи тај нови текст Уговора који се разликује од оног који је требало да се потпише на мајском Сабору СПЦ. Одговорност и политика У Вашим иступима нисте били баш “благоглагољиви” према Валентину Инцку и новом закону. Плашите ли се да и сами будете један од осумњичених? – Ваљда нисам на том списку људи против којих се води истрага и не видим разлог зашто бих био. Сви причају о “Великом брату” који све надзире и види, а сада ће ваљда и да слуша ко шта говори. А ми у Цркви проповедамо Јеванђеље Христово. Апостол Павле говори да треба да се “надзидавамо” на тврдом темељу, на Христу и да човек уколико живи светотајним животом узраста у Христу. То је смисао наше хришћанске антропологије, смисао нашег подвига. О томе говоримо, о учењу наше цркве. Дакле, има људи који се баве политиком и они имају одговорност према народу и према историји. Имовина СПЦ Да ли је решено питање имовине СПЦ у БиХ? – Када је реч о имовини Епархије зворничко-тузланске постоји 36 објеката само у Тузли који би требало да се врате Цркви, а те имовине је још више у другим деловима који су такође у Федерацији. Уколико би ту имовину добили назад то би за нас значило да можемо опстати, да можемо да развијамо црквени живот. Надлежним институцијама смо поднели све потребне папире, али добијамо одговор да још није донет закон о реституцији и то је кључна кочница. Истоветан проблем оптерећује и друге верске заједнице у БиХ. Сложни кад је тешко Срби су опет сложни само када их мука натера? – Срби су, то се зна, склони поделама. На овим просторима је деловао Бењамин Калај, психолог који је ишао по српском народу у БиХ за време Аустро-угарске и спроводио разна испитивања психологије нашег народа како да га разједини. Видео је да су људи јаке личности и да треба што више међу њима стварати партије, да буду подељени, а не заједно. За све је тражио и нашао неко решење, а једино није могао да нађе за крсну славу. Говорио је да се око крсне славе, свеће и иконе обједине сви који не причају, посвађане комшије… Шире гледано, крсна слава је део литургије и Цркве и још тада је било јасно да то не могу да нам укину. Било је после њега још многих који су се бавили психологијом Срба како би нас разјединили, окренули једне против других. Поједини Срби су у неким тренуцима мислили да је то врлина не схватајући да заправо раде туђ, непријатељски посао против свог народа. Имамо ми у нашој историји тај феномен канцерогене политике. Извор: Вести онлине

У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић. Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду. Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију: Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа: То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли. Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације: Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић. Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности. Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“. Извор: Ин4с

„Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини. „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.” *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“. *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе? „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“. *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“. Извор: Политика

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве

Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? 01.05.2020. Антисрпске провокације се настављају на КиМ! Јуче је група млађих Албанаца на згради основне школе у селу Гојубља код Вучитрна исписала графите ОВК и нацртала албанску заставу. Такође, покушали су да провале у цркву. Преузето са: https://www.kosovo-online.com/vesti/hronika/nastavak-provokacija-u-gojbulji-ponovo-ispisani-grafiti-ovk-1-5-2020 https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/gujon-nasilje-nad-srbima-se-nastavlja-dok-je-vecina-pocinilaca-van-domasaja-pravde-28

„Нама је доста и наше муке“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Г. Сергије у тексту који се односи на актуелни проблем Срба у селу Липа, у Епархији бихаћко-петровачкој, где је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег изграђен мигрантски центар. Текст Владике Сергија, који је објавила ова Епархија на својој интернет страници, преносимо у целини. Свједоци смо задњих година, мјесеци и дана како је проблем са мигрантима постао и наш проблем. У земљи, која још увијек вида ратне ране и гдје је међунационално повјерење на стакленим ногама, мигрантска криза увелико је почела да се рефлектује првенствено на српско-бошњачке односе, које желимо градити бар до оне мјере која ће осигурати миран суживот једних са другима, као што је то било током већег дијела наше заједничке прошлости. Ипак, свјетска политика и њени познати и непознати креатори генерисали су проблем са којим ни Срби ни Бошњаци немају ништа, а због којег ће, врло је могуће, нарушити сопствене међусобне односе. Актуелан је проблем у селу Липа, гдје је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег већ изграђен мигрантски центар. Да напоменем да је Липа српско село, у којем данас нема Срба, а од сутра ће нека нова статистика обешчастити ово село, његову прошлост, али и оне његове некадашње житеље чији је смирај у сеоском гробљу сада под знаком питања. Индикативно је да се није могла наћи ниједна друга локација на подручју Града Бихаћа, а да не ремети оно преостало зрно поштовања према бихаћким Србима, који су, свима је познато, безмјерно страдали. Зар се на подручју Града Бихаћа, гдје Бошњаци данас чине 88 одсто становништва, човјекољубље мора исказати баш у српском селу? Зар нема другог села, мјеста и објекта, па да сви будемо задовољни, као и они којима је потребна наша помоћ? Или, да ли успон српско-бошњачких односа вриједи нарушавати због воље политичких стратега из бијелог свијета? Мноштво питања, а ниједан одговор. Све ово се првенствено питам као човјек, а онда и као српски владика, који жели да буде упознат са неприликама на подручју којим духовно управља као православни епископ. Не желећи било какав неспоразум међу људима, комшијама и народима, не могу да се не упитам: због чега је неком стало да у овој земљи, међу народима, никада не буде мира? Да поштујемо једни друге, колико би требало, никада одлуке већине не би биле у супротности са виталним потребама оних који су мањина. Посматрајући животне прилике и неприлике из хришћанске перспективе, људима у невољи, без сумње и одлагања ваља помоћи. Свети Јован Златоусти, имајући на уму узрок и посљедицу сваког доброчинства, с опрезом наглашава: „Различит је начин чињења милости и широка је заповијест ова“ (Тумачење Јев. по Матеју, Бесједа 15). У нади да ће Липа поново процвјетати, позивам све њене некадашње становнике да обилазе своју дједовину, да не забораве гробове предака и храм Вазнесења Господњег, вјерујући да ће и невољници – мигранти наћи свој смирај тамо гдје су кренули или тамо одакле су пошли. Нама је доста и наше муке.

Ивана-Иља Петровић: “Ми треба да ставимо жртве на прво мјесто а не злочинце. Бојим се да нећемо сазнати тајну коју су сакрили многи извјештаји. Бодљикаве жице око манастира и мјеста у којима су се Срби усудили да остану давале су утисак једног концентрационог логора. Човјек из Грачанице није знао шта се дешава у Лапљем селу од кога га дијели неколико километара. На сваком кораку лежали су остаци велелепних црквених здања као страшне опомене и велика туга“- Ивана Петровић. Звучни запис емисије Новинар Ивана-Иља Петровић говорила је за емисију ,,Косметска канидила“ о својим сјећањима на Косово и Метохију прије рата, у вријеме док је у Приштини студирала књижевност, за вријеме рата, када је радила у Уједињеним нацијама али и послератним дешавањима, приватним затворима, трговини органима и много чему другом. Ивана љубав према Косову и Метохији носи из раног дјетињства јер је њен дједа по мајци био Косовац, зато сматра повратком коријенима своју жељу да упише студије књижевности у Приштини. У вријеме ратних страдања на позив свог крштеног кума новинара Живојина Ракочевића, заједно са њим покреће новине ,,Глас југа“. Прича нам како је за длаку избјегла да се нађе међу путницима у аутобусу који је разнијет у Ливадицама 16. фебруара 2001. године. ,,Тај период од 1996.-1999. године је био једна ужасна психолошка припрема за оно што ће се догодити 1999. године“-каже Ивана. Други дио разговора са Иваном Петровић вашој пажњи препуручујемо у нашој нареној емисији ,,Кометска кандила“ у суботу 7. марта 2020. године. Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изјавио је на годишњем окупљању Тузлака у Бијељини да су Срби у свим деловима Федерације Босне и Херцеговине сведени на ниво статистичке грешке. -Срба је у Федерацији безначајан број, али је за нас значајно да је наша историја тамо, да су наше светиње тамо и велика имовина. Српска Православна Црква само у Тузли има више од 30 објеката које ћемо потраживати и ми то нећемо оставити – музеје, иконе, културно благо које морамо очувати, рекао је владика Фотије. Епископ Фотије је најавио објављивање књиге о страдању и прогону Срба са простора Тузле и околине са значајном документацијом како ти догађаји не би били заборављени, као ни векови живота Срба на тим просторима. Владика је истакао да је Српска Православна Црква кохезиони фактор, место окупљања Срба и да чува јединство народа. -Проблем око наше Цркве постоји и у Америци, проблем у Црној Гори, у БиХ је сада проблем са покушајем одузимања земљишта и морамо бити јединствени, доносити праве одлуке и најпаметнија решења за добро нашег народа, поручио је епископ Фотије. Он је похвалио сусрете представника власти Републике Српске и Србије као доказ јединства који српском народу улива наду и снагу. Владика Фотије је благословио православни сабор у Бијељини који је на празник Сретење окупио више од хиљаду Тузлака. -Велика се трагедија десила у Тузли из које је 20.000 Срба напустило своје домове, рекао је владика Фотије и поручио да једино слога може спасити српски народ од даљег страдања. -Нека постоје све партије у Републици Српској, али оно што је основно, што је заједничко, то не сме да се гази, а то су наши темељи – Република Српска и свето православље, наши празници попут 9. јануара, наше јединство, закључио је Епископ зворничко-тузлански. Петом сабору Тузлака присуствовао је и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик који је за рад и пројекте Завичајног удружења Тузлака у Бијељини поклонио 50.000 КМ. -Српски народ који је напустио своје куће и постојање на простору данашње Федерације Босне и Херцеговине је страдалнички и јуначки и дао је несумњив допринос одбрани и развоју Републике Српске, оценио је г. Додик. Он је поручио да је захвалан свим људима у Републици Српској за поверење и указао колико је данас важно да поново сви буду окупљени око идеје Републике Српске. -Република Српска се одбранила у рату и гради се у миру, али је и оспоравају различите инстанце, раније је то чинио високи представник, а сада се путем Уставног суда Босне и Херцеговине покушава изманипулисати и под плаштом приче о владавини права подметнути Србима одговорност и кривица зато што бране своје, оно што већ имају, рекао је г. Додик. Председник Организационог одбора г. Данијел Перић каже да окупљање Тузлака у Бијљеини постаје традиција и да је све више оних који желе да присуствују том догађају. Осим богатог културно-уметничког програма, г. Перић напомиње да ће дружење и ове године имати посебну, хуманитарну димензију, захваљујући којој је пружена помоћ многима до сада. -Подијелили смо 53 новчане помоћи повратницима у наш крај. Очекујемо да ћемо и ове године, пред Васкрс, подијелити новчану помоћ Тузлацима који су се вратили у наш крај и живе у тешким условима, нагласио је г. Перић, који је као изузетно значајно истакао очување обичаја и традиције, као и сећање на завичај. „Покушавамо да обичај и традицију сачувамо од заборава. За пет година колико постоји Завичајно удружење Тузлака успјели смо у намјери да се уради филм о Тузланској колони, а ускоро треба да буде завршена и књига која има више од 800 страна. На том пројекту се ради три године. У питању су неке ствари које ни институције, које су много веће од нас, једног удружења грађана, нису урадиле“, каже г. Перић. Свештеник Спасоје Радовановић, парох пожарнички, каже да тренутно у Пожарници има око 70 православних домаћинстава која јако тешко живе. „Као повратници боре се за егзистенцију. Омладина, углавним, није запослена ни у једној од државних институција у Тузланском кантону, а старији се сусрећу са проблемом сиромаштва. Многима који су се вратили куће нису обновљене и тешко живе, од пензија, а неки се баве сточарством и пољопривредом“, истакао је свештеник Радовановић. На тешку судбину српског народа на тим просторима осврнуо се и директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица г. Милорад Којић, који је као поражавајућу чињеницу навео то да су злочини у Тузланској регији остали непроцесуирани. -Тузланска колона није добила судски епилог, односно јесте – обустављена је истрага против свих одговорних за почињене злочине. Имали смо и процес који је вођен пред кантоналним судом у Тузли, гдје је на крају била ослобађајућа пресуда за директно извршење, пуцање у војника, иако је постојало свједочење управо тог војника, који је само захваљујући срећи преживио, каже г. Којић и подсећа да је у завршној фази монографија која говори о егзодусу Тузлака која ће имати најмање хиљаду страна. У име Завичајног удружења Тузлака у Бијељини славни диригент хора Србадија гђа Десанка Тракиловић најавила је да ће ове године бити обележено 28 година од егзодуса 80 хиљада Срба са Тузланске регије и припремљена студија Тузла, злочин без казне, о чему је раније објављен филм. -Све док се будемо скупљали у црквеној порти и његовали своју традицију, чували породицу и образовали дјецу, ми ћемо имати напредак, поручила је гђа Тракиловић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима. Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана. Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима. Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали. Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали. – Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић. Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено. Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици. На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку. Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог. Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду. Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храм Успенија Пресвете Богородице у Сакраменту данас је прославила своју храмовну славу (три дана раније како би већи број верника могао да се окупи у свом Храму). Заједно са њиховим вољеним Епископом Максимом литургију су служили и Епископи бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и стобиски Давид. Епископи су дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Никола Станковић

У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија… Али, како само неки о томе говоре! У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве. О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно. „Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“. Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија. „Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана). „Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца. „Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле. Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“. Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини. Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот. „Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј. Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних. „Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“. „Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова. „Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима. Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“ „Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“ Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван. „И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“ „И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“ „На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“ Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“. „Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“. Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији. Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“. На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима. Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено. Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага. Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ. Извор: Православие.ру