Претражи Живе Речи Утехе

Уколико је модернистички велики наратив секуларизације умногоме и потиснуо из јавног живота идеју бласфемије као атавистички реликт древне ирационалне прошлости, у постсекуларном свету, који ирационално признаје као ваљано, она се враћа на велика врата као сад постмодерни феномен. Свака идентитетска група има право на своју верзију реалности коју је изнова проблематизовано доводити у питање. Књига Данице Игрутиновић Свето и светогрђе у постсекуларној Србији представља изврсну интерпретативну, јасно контекстуализовану и примерима богату анализу појмова и пракси извођења светог и светогрђа у подручју постсекуларног друштвено-политичког окружја у Србији. Јасно мапирајући теоријска, али и перформативна подручја светог и светогрђа и излажући их критичком осврту у контексту њихове употребе у постсекуларном друштву, Даница Игрутиновић сучељава питање светости и светогрђа са питањима слободе – израза, мишљења, говора и, на крају, вероисповести. У овом смислу књига Данице Игрутиновић представља драгоцен допринос како анализи савремених културалних и супкултуралних пракси у домену религијског у Србији, тако и разумевању свакодневних, профаних, друштвених, политичких али и политизованих одговора на слободно изражавање у домену иконографије светог и/или веровања. Позиционирана на овај начин, књига Свето и светогрђе у постсекуларној Србији директно се надовезује на студије религије и студије културе, али може бити корисна и онима који се баве студијама антрополошких наука и другим ширим друштвеним и хуманистичким приступима савременој култури. Напослетку, књигу препоручујем и свима онима који се баве анализом савремених медијских и уметничких пракси, будући да ће у њој наћи већи број релевантних студија случаја, од којих многи припадају домену савременог ликовног и визуелног медијског израза. https://www.facebook.com/biblos.rs

У медијима се све чешће могу прочитати вести о хуманим гестовима организација чији су оснивачи кладионице. Ове фондације спонзоришу различите јавне установе, па чак и школе. Ново игралиште, нови кабинет, различити ваучери… Све то не може а да не побуди дилему код људи који имају развијено критичко мишљење. Да ли је у реду да фондација чији је оснивач кладионица уђе у школе, са својим логотипом и на тај начин, посредно, увери децу да се тај лого повезује с хуманошћу? Да ли је у реду да школе отворе врата организацијама чији је оснивач коцкарница? Да ли тој истој школи онда остаје ауторитет да деци каже да коцкање и клађење никако нису добре ствари? На сва ова питања одговор смо затражили од доктора Оливера Тошковћа, ванредног професора Филозофског факултета, на одељењу за Психологију. Да ли је хуманитарно деловање организација “под капом” кладионица у школама проблематично и због чега? – С једне стране је добро да фирме које се баве играма на срећу, односно клађењем, показују друштвену одговорност, улажу у образовање и друга јавна добра и интересе. То свакако треба поздравити. Међутим, део друштвене одговорности је свакако и у томе да се не рекламира учешће у активностима које потенцијално воде ка болестима зависности, што клађење свакако јесте. У свету између 20% и 90% младих учествује у коцкању, при чему се стопа проблематичног коцкања (блажи облик) креће од 0,4 % до 8,2%, а стопа патолошког коцкања (тежи облик) варира од 0,1% до 5%. Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији око 3,7% одрасле популације поседује ризик од неког облика коцкања, а 0,3% до 0,7% показује висок ризик од коцкања, односно може се категорисати као патолошко коцкање. Сходно томе, процењује се да проблем коцкања у Србији има између 51 000 и 93 000 људи, од чега су између 14 000 и 33 000 патолошки коцкари. Међу младима, узраста између 18 и 26 година, проблеми са коцкањем су још присутнији, односно заступљеност је још већа. Kако спонзорисање јавних установа и школа од стране фондације која носи назив и лого кладионице, свакако представља вид рекламирања, јасно је да оваква спонзорства истовремено представљају и рекламирање кладионица и клађења као активности. Ако фирме које се баве играма на срећу (кладионице) желе да покажу друштвену одговорност, оне могу спонзорисати јавне установе и помагати друштву из фондација које не асоцирају аутоматски на њих, чији називи нису идентични називима кладионица, односно могу бити друштвено одговорни без да се рекламирају. Овако, остаје велико питање који део улагања у јавне установе представља друштвену одговорност, а који представља повољну рекламу. Својевремено сте, у сарадњи са колегама из Друштва психолога, покренули петицију да се забрани рекламирање кладионица. Да ли се и даље ради на томе? У Србији је тренутно регистровано преко 80 приређивача игара на срећу, од чега је 18 кладионица које се појављују на преко 1800 локација. Преостали приређивачи се баве играма на аутоматима и присутни су на преко 2000 локација. Kако према последњем попису у Србији живи 6.647.003 становника, отприлике на сваких 1600 становника имамо по једну локацију за клађење. На пример, у Великој Британији се процењује да тек на сваких 7000 становника долази по једна локација за клађење, односно у држави у којој постоји дуга традиција клађења има готово 4.5 мање кладионица по глави становника него код нас. Имајући све то у виду, Друштво психолога Србије је покренуло иницијативу да се забрани или ограничи рекламирање коцкарница и других приређивача игара на срећу, по угледу на велики број држава у свету које су већ спровеле такве прописе, попут Шпаније и Велике Британије. У око 80% држава у Европи и свету, у којима рекламирање коцкарница није забрањено постоје рестриктивни закони којима се овакво рекламирање ограничава, ван прајм тајм-а, ноћу или је чак прописано да рекламе тог типа не смеју да садрже обећавање изненадног великог добитка или велику срећу, значајну промену у животу појединца… С друге стране, у Србији је ограничено или забрањено рекламирање алкохолних пића и дувана управо због улоге у болестима зависности, па не видимо разлог да се исти модел не примени и на рекламирању коцкарница и других приређивача игара на срећу. И наравно да ћемо наставити да радимо на овој иницијативи. Шта можемо поручити установама којима се овакве донације нуде? С једне стране, ту је очигледна потреба да се реше проблеми са опремањем школа, а с друге све делује као манипулација децом. Kако се одупрети? – Kао што је поменуто раније, донације и улагања у јавне установе јесу део друштвено одговорног пословања, а то је нарочито важно за фирме које се баве активностима попут клађења, јер је оно потенцијално штетно по појединца због зависности. Међутим, врло је важно да се друштвено одговорно пословање раздвоји од рекламирања, нарочито код приређивача игара на срећу. У њиховом случају, друштвено одговорно понашање у виду донирања може бити истовремено друштвено неодговорно и проблематично пословање јер рекламира коцкање које лако може водити у болест зависности. Зато је од изузетне важности раздвојити донације и помагање јавним установама од промоције и рекламирања, а то је лако изводљиво променом имена фондације, коришћењем другачијег логоа који визуелно не подсећа на одговарајућу или било коју другу кладионицу… Питање је само да ли приређивачи игара на срећу желе да друштвено одговорно послују или користе донирање за самопромоцију. Да ли мислите да постоји системско решење проблема? Увек постоји системско решење проблема. Тачније, једино је системско решење заиста решење, било ког проблема. У том смеру се може предложити неколико активности: – По угледу на земље које су на неки начин регулисале овај проблем можемо законски ограничити или потпуно укинути могућност рекламирања игара на срећу. – Требало би контролисати и спречити улазак малолетника у објекте у којима се одвија клађење, пошто неки од њих функционишу као угоститељски објекти. – Оштрије провере поштовања постојећих закона у вези са положајем кладионица, нпр. да удаљеност аутомат клуба од зграде образовних установа не може бити мања од 200 метара. – Законски се може ограничити и степен и начин спонзорисања спортских манифестација и забранити брендирање спортских терена, укључујући и школске, од стране кладионица. На овај начин се раздваја вишегодишња бесплатна реклама од друштвено одговорног улагања у јавне установе. У сарадњи са одговорним приређивачима игара на срећу, који се придржавају законских решења, могли бисмо радити на креирању друштвене атмосфере у којој ће се проблем зависности од коцкања озбиљније схватати, што је у интересу самих приређивача игара на срећу, као и друштва у целини. https://zelenaucionica.com/psiholog-dr-oliver-toskovic-u-srbiji-na-svakih-1600-stanovnika-postoji-jedna-lokacija-za-kladjenje-u-britaniji-je-to-na-svakih-7000-ljudi-sistemsko-resenje-postoji/

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског изговорена на Видовдан 1966. године у манастиру Ћелије Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века! Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона – то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они – Свети Немањићи. Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати“. И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију. Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? – За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство. Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи… И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? – Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? – Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? – Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе? А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? – Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измeђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде – мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве. А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? – То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској. Али ми, данашњи Срби – шта би од те Свете Србије? – Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то? – Они се труде да убију Свету Србију.Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави. То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово – то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији. Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе , да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско. https://mitropolija.com/2023/06/28/avva-justin-vidovdanska-beseda-o-svetoj-srbiji-2/

Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије. У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби

Саопштење за јавност представника цркава и верских заједница поводом двадесет година од обнове верске наставе у основним и средњим школама у Републици Србији (програм скупа - pdf) Ми, представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, заједно са званичницима Владе Републике Србије, експертима из Немачке, Италије, Грчке и Србије и нашим вероучитељима сабрали смо се 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду да заједнички обележимо велики духовни и просветни јубилеј - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије. Овом приликом у молитвено сећање дозвали смо све наше оце и браћу који су се борили да се веронаука врати у српске школе, а међу којима су блаженопочивши патријарх Павле, почивши муфтија београдски Хамдија Јусуфспахић, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар образовања Гаша Кнежевић. Посебну пажњу посветили смо важећим неповољним законским одредбама и решењима која регулишу начин извођења наставног плана и програма Верске наставе. У потпуном међусобном сагласју и једномислију апелујемо на све релевантне институције у држави да се овакав статус верске наставе у школском систему што пре измени и једнодушно изражавамо чврсту наду и добру веру да ћемо заједнички са државом Србијом, по угледу и праксу из времена када се веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Подсећамо да је конфесионална верска настава најзаступљенији модел верске наставе у Европској унији, примењен чак и у школама којима заједно управљају државе чланице Европске уније (Scholae Europeae); тај модел захтева сарадњу државе, са једне стране, и цркава и верских заједница, са друге стране, као равноправних чинилаца. У оквиру те сарадње, садржина верске наставе и примерност понашања вероучитеља у надлежности су цркава и верских заједница према којима вероучитељи имају обавезу лојалности. Учешће сваког вероучитеља у верској настави у сваком тренутку је условљено одобрењем цркве, односно верске заједнице којој припада. С тим у вези предлажемо: · да веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; · да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; · да се избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета врши се на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; · да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом цркве, односно верске заједнице да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те цркве, односно верске заједнице; · да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ

У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић. Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља: -То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (scholae Europae). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима. -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Као примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан missio canonica (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине missio canonica. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине missio canonica, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право. Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Канцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (OЕБС – OSCE). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ICLARS), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Oxford Journal of Law and Religion). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама. Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација: -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку. Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Канцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОSCE). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Silver Spring, Maryland), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Cambridge University Press. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Као координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Кипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Косову и Метохији су били обухваћени пројектом. Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву: -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва. Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Као неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама. Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини: Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу: -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Комисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима. Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму: -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су билe главнe замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио: -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва! Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана. -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић. Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Програм панела ПДФ У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Јоргоса Дјакофотакиса, амбасадора Републике Грчке у Републици Србији. У срдачном и пријатељском разговору Патријарх српски Порфирије је нагласио да Српска Православна Црква са захвалношћу памти братску солидарност и свесрдну помоћ грчког народа у тешким тренуцима по српски народ. - Сада, када је Република Грчка поред пандемије суочена и са ватреним стихијама Српска Православна Црква ће сходно могућностима притећи у помоћ сестринској Грчкој Православној Цркви и братском грчком народу, истакао је патријарх Порфирије. Амбасадор Дјакофотакис је захвалио патријарху Порфирију на љубави коју гаји према грчком народу и труду који улаже у неговање братских односа Срба и Грка. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Димитриос Михалис, први секретар Амбасаде Републике Грчке; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Давида Дондуа, нерезиденцијалног амбасадора Републике Грузије у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве је током срдачног сусрета са грузијским Амбасадором нагласио да ће наставити традицију неговања братских односа између народа Србије и Грузије, који су, иако географски удаљени, по много чему блиски и слични. Амбасадор Дондуа је захвалио патријарху Порфирију на топлом пријему и истакао да ће уложити велики напор на стварању прилика да се народи Србије и Грузије што чешће посећују и на тај начин упознају и развијају добре односе. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; Његова Екселенција Илија Коберидзе, отправник послова грузијске Амбасаде у Атини са мисијом у Београду; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Такахику Кацумату, амбасадора Јапана у Републици Србији. У срдачној атмосфери саговорници су истакли добре односе између народа Србије и Јапана, који су у тешким тренуцима помагали једни другима. Говорећи о актуелним изазовима у региону, Патријарх српски Порфирије је нагласио да се усрдно моли да сви проблеми буду решени мирним путем кроз дијалог. Амбасадор Кацумата је изразио задовољство Патријарховом улогом у међуверском животу у земљи и региону, јер, како је нагласио, у свакој прилици позива на међусобну љубав и гради преко потребан мир. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Такахиса Канагава, саветник Амбасаде Јапана; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 6. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Џули Лимберопулос, нерезиденцијалног амбасадора Републике Панаме у Републици Србији. Поред актуелних питања из живота Српске Православне Цркве, тема разговора је била и улога патријарха Порфирија у процесу помирења и зближавања људи добре воље у региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; гђа Ана Циуција службеница Амбасаде Панаме у Атини; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Рашидa Хасанa Пур Беја, амбасадора Исламске Републике Ирана у Републици Србији. Саговорници су у срдачном разговору истакли значај дијалога између представника цркава и верских заједница из Србије и Ирана којим се негују добри међуверски односи. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Содаиф Атеји, трећи секретар Амбасаде Ирана; др Сеид Халиловић, преводилац Амбасаде Ирана; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Франческу Бонели, шефа Представништва Уједињених нација за избеглице у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве и шеф Представништва UNHCR-а разговарали су о избеглицама, расељеним лицима и тражиоцима азила којима је преко потребна помоћ, а пре свега, свесрдна солидарност својствена српском народу који је, нажалост, у великој мери осетио муку избеглиштва у више наврата у 20. веку. Патријарх Порфирије је нагласио да је Српска Православна Црква сходно могућностима помагала и још увек помаже избеглицама и расељеним лицима у Србији и региону без обзира на верску и етничку припадност. Гђа Бонели је изразила задовољство досадашњом плодотворном сарадњом између UNHCR-а и Српске Православне Цркве и захвалила Патријарху српском г. Порфирију за подршку хуманитарним и племенитим подухватима у земљи и региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; гђа Вера Драговић Одонел, службеник Представништва UNHCR-а; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији. Предстојатељ Српске Православне Цркве и амбасадор Немачке су разговарали о актуелним проблемима и изазовима са којима су суочени народи на Западном Балкану. Патријарх Порфирије је нагласио да се моли Богу да влада мир међу људима и да се сви проблеми решавају у миру. Амбасадор Шиб је упознавши патријарха Порфирија са развојем односа између Немачке и Србије на културном, уметничком, међуверском и економском плану, истакао да га радују наступи Патријарха који шири верске поруке мира и љубави преко потребне региону. Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; други секретар Амбасаде Немачке г. Даниел Мохсени Акхаван; као и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у среду, 12. маја 2021. године, Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Пријему у Владичанском двору у Новом Саду су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, као и сарадници г. Боцан-Харченка. Саговорници су братски разговарали о нераскидивим историјским и духовним везама између српског и руског народа, као и о актуелној ситуацији у православном свету. „Били смо увек јединствени кроз заједничку историју и помагали једни другима. У данашњем свету – који је препун искушења, изазова, опасности и неправде – само ако будемо заједно можемо да имамо исправан став и добру будућност. Релативно кратак разговор нам је дао могућност да обухватимо све најважније теме које су актуелне и неопходне за све нас, од Москве до Београда, до Новог Сада и било где”, казао је Преосвећени владика Иринеј после састанка. Истичући да је разговор протекао у лепој и срдачној атмосфери, господин Александар Боцан-Харченко је рекао да је са владиком Иринејем причао о Спомен-храму Светога Саве на Врачару, могућем доласку Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у посету Српској Православној Цркви, као и о изазовима са којима се сусреће православна васељена. „Владика је изнео своје мишљење које се потпуно поклапа са нашим оценама и своје мишљење на који начин Православље може да успостави јединство, да превазиђе новонастале поделе, пре свега у Украјини”, додао је изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке