Претражи Живе Речи Утехе

На Земунском гробљу у Београду одржан је помен код споменика над масовном гробницом за Србе убијеним у логору Земун, односно Сајмиште од 1942. до 1944. године на територији тадашње НДХ-а. У гробници у логору Земун, односно Сајмиште, сахрањено је око 6.500 убијених. Према данашњим истраживањима у Прихватном логору Земун убијено 11 хиљада људи, док првобитне процене Државне комисије по завршетку рата говоре о готово четири пута више жртава. На споменику који је постављен 1951. године на Земунском гробљу, стоји натпис "Жртвама фашистичког терора од 1941. до 1944., али нигде не пише да је то једна од највећих појединачни гробница српских жртава на територији НДХ-а, каже за Радио Београд председник београдског Удружења "Јадовно 1941" Момчило Мирић. Очекује помоћ државе како би више људи чуло за место где је покопано много страдалих: "Ако знамо да је овде 6500 Срба – Козарчана, Дубичана, логораша из Јасеновца, из Глине, са Баније и Кордуна, целе Србије онда никада није касно да се истина доведе на видело. Улица јасеновачких жртава је прва која помиње Јасеновац. Налази се у Сурчину или Батајници", истиче Мирић и додаје да се више не може рећи да не постоји улица у Београду која не носи име по озлоглашеном концентрационом логору, месту страдања стотине хиљада Срба у Независној Држави Хрватској. Државна комисија за утврђивање злочина формирала је 1945. године Анкетну комисију. Из њеног саопштења број 87 јасно је да су тела ексхумирана на Бежанијској коси и на Гардошу на крају пребачена у заједничку гробницу на Земунском гробљу. На челу Анкетне комисије био је адвокат из Сомбора Мирко Влајковић. Податке те комисије о броју страдалих у логору Земун објавила је држава годину дана по завршетку рата каже за Радио Београд публициста Никола Милованчев: "По тим подацима из 1946. године, који се битно разликују од данашњих, кроз Логор Земун прошло је од 90 до 100 хиљада људи. Од тога је близу 40 хиљада настрадало. По исказу једног учитеља из околине Земуна, из Србије је на територију НДХ-а у Прихватни логор Земун, данашње Сајмиште, доведено 17 хиљада Срба. Преживело их је 63. По данашњим истраживањима која су вршена деценијама након завршетка Другог светског рата и која нису у обзир узела грађу сакупљену крајем 1944. и почетком 1945. у Земуну број страдалих је 11 хиљада", наводи Милованчев. У једном од извештаја стоји да је најмлађа жртва логора у Земуну имала годину дана, а настарија 103 године. Поред Срба, у логору који је првобитно функционисао као Јеврејски логор Земун страдало је више од 6.500 припадника тог народа. Извор: Помен Србима убијеним у логору у Земуну WWW.RTS.RS На Земунском гробљу у Београду одржан је помен код споменика над масовном гробницом за Србе убијеним у логору Земун, односно Сајмиште од 1942. до 1944. године на територији...

Један држављанин Данске, по етничкој припадности Бошњак односно, муслиман из Босне, је претио и псовао Србима мајку на лету из Данске за Тузлу, који је због магле преусмерен за Београд. Оно што је права зона сумрака је што га Срби, попут овог пилота, практично оправдавају. Од 6:30. Такође такве коментаре можемо наћи и на снимку инцидента. Аутошовинизам у свим облицима је обољење које треба лечити. Наставили се овако појавиће се и апологете Анте Павелића.

Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо. *Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. – Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. *Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? – Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. *Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? – У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. *Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… – Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. *Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… – У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. *Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? – Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. *Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? – Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. *Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. *Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? – Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити. Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице

Близанци службене истине или - зашто „Инцков закон“ мора бити опозван! | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска WWW.NSPM.RS Расправа о слободи мишљења и изражавања, о њеној појединачној важности – за потпуни развој личности, и комунитарној – за демократски политички систем, може...

Председник Александар Вучић упутио је отворено писмо грађанима са Косова и Метохије. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон, навео је Вучић. Позива Србе да не наседају на провокације. Писмо преносимо интегрално: Поштовани грађани Косова и Метохије, Драги Срби, Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац Милош Ковић, Никола Самарџић Пре неколико дана (24.9.2020) у Београду је, по први пут од 1945. године, поднесена кривична пријава због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац. Овај догађај посебно је важан јер је кривичну пријаву државном тужиоцу поднео Милош Ковић против Николе Самарџића. Реч је, дакле, о два професора Одељења за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду. Када се сагледа у контексту обнове усташких идеја и праксе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, али и најновијег таласа порицања и умањивања геноцида над српским народом у Јасеновцу и НДХ, о чему је писано на Стању ствари и у другим медијима, ова кривична пријава постаје још значајнија. Милош Ковић је поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића и због, како се тврди, јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања хрватске „Олује“, у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани из Крајине и Далмације. Ковић је кривичну пријаву поднео и због, како се у њој каже, Самарџићевог јавног подстрекивања мржње, дискриминације и насиља против српског народа. Због њене важности за отварање расправе о законском спречавању порицања геноцида над српским народом, по угледу на забрану порицања Холокауста у Израелу и 16 европских земаља, кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића објављујемо у целини. ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БЕОГРАДУ ул. Савска 17а 11000 Београд ПОДНОСИЛАЦ: Милош Ковић, са пребивалиштем у Београду, ***** **** ****, кога заступа Ортачко адвокатско друштво СТОЈКОВИЋ, из Београда, ****** ****, и то адвокат Душан Стојковић, као и адвокат Ђорђе Николић, из Београда, ****** ***** ****, по уредном пуномоћју које је овде приложено под 1/ На основу члана 280 и 281 Законика о кривичном поступку, подноси се Вишем јавном тужилаштву у Београду као надлежном на основу чланa 14. Закона о јавном тужилаштву и члана 23, става 1, тачке 2 Закона о уређењу судова следећа: КРИВИЧНА ПРИЈАВА Против: ОКРИВЉЕНОГ НИКОЛЕ САМАРЏИЋА, редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на Одељењу за историју, са пребивалиштем у Београду, ** ****** ***, због тога што: од дана 21.11.2019. године до дана 5.8.2020. године у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, при чему је хтео његово извршење, посредством рачунара на месту пребивалишта окривљени је изјавио, јавно одобравао, ширио и чинио јавно доступним изјаве, слике и текстове којима се јавно одобрава или значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група, односно којима се заговара или подстрекава мржња, дискриминација или насиље против истих, а нарочито предузимањем следећих радњи: 11.2019. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно одобравао изјаве којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група 06.2020. године на друштвеној мрежи Twitter јавно одобрио и подржао (тзв. like) изјаву објављену на налогу (@Iggyb666) којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида у Јасеновцу, 08.2020. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно објавио „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“ уз фотографије на којима су приказане колoне Срба протераних из Хрватске током операције Олуја из 1995. године, чиме је извршио кривична дела Расне и друге дискриминације из чл. 387, ст. 4 и 5 Кривичног законика („Службени гласник Републике Србије“, бр. 35/2019) ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Јавно одобравање и значајно умањивање геноцида и злочина против човечности Законски опис првог кривичног дела које овде пријављујемо је следећи: (5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година. На друштвеној мрежи Twitter, дана 30. јуна 2020, објављена је следећа порука: Ову изјаву, којом се очигледно оправдава и значајно умањује геноцид над српским, јеврејским и ромским народима који се спроводио у Јасеновцу и која је несумњиво вид говора мржње (поред тога што је свака чињенична тврдња у њој погрешна), окривљени је јавно одобрио и подржао (тзв. like). Али и више од тога, окривљени се касније (15. јула 2020.) на најјаснији могући начин идентификовао са изјавама на том налогу (@Iggyb666) и препоручио их више него било које друге у политичком систему Србије: Ово је изазвало оштру реакцију јавности, те су објављени Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја (29. јула 2020) и Протест против порицања геноцида над српским народом (20. августа 2020), у којима су обухваћене додатне изјаве окривљеног, као и изјаве других људи, а који показују систематски карактер дискриминаторских изјава и поступака окривљеног. Даље, 6. јула 2020. године у дневном листу Данас, објављен је текст под насловом Лајковање на правдање Јасеновца, у коме се износи на који начин су изјаве осумњиченог противне Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Очигледно дискриминишући карактер изјава и поступака окривљеног навео је и више других медија да их коментаришу. Штавише, првобитни „твит“ о оправданости злочина у Јасеновцу уклонио је сâм Twitter зато што је противан њиховим Општим правилима о коришћењу, а нарочито одредбама о говору мржње. Разлог за подношење кривичне пријаве против окривљеног, а не против особе која је спорну изјаву изворно објавила или других лица која су је јавно одобрила јесте због услова да такво одобравање, негирање или умањивање злочина може довести до насиља или изазивања мржње. Као што је напоменуто, окривљени Никола Самарџић је професор историје Универзитета у Београду, укључујући и савремену историју, којој припадају догађаји о којима је овде реч. Вероватноћа изазивања мржње, па и насиља, знатно се увећава када особа која износи те ставове није само неко са хиљадама пратилаца на друштвеним мрежама (мада је и то од значаја), већ неко чији је посао да младе поучава историји, па самим тим има и извесну моћ да обликује њихове ставове. Сходно томе, окривљени има положај велике одговорности и требало би да зна каквим последицама поменуте и сличне изјаве могу да воде. Поред тога, окривљени је и јавна личност која неретко дели своје ставове у штампаним и електронским медијима, а са јавним иступањем почео је ’90-их година, шовинистичким ставовима објављеним у крагујевачком листу Погледи. Мета његове мржње се наизглед променила, али њена срж и интензитет нису. Објективни услов инкриминације у виду постојања пресуде суда у Србији или Међународног кривичног суда, основаног Римском конвенцијом од 1998, којом је дотични злочин правноснажно утврђен, испуњен је. Наиме, постојање геноцида, ратних злочина и других злочина против човечности на територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логору смрти Јасеновац, утврђено је пресудама против Андрије Артуковића, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Љубе Милоша, Арсена Позаића, Владимира Крена, Јурија Остермана, Луке Аждајића, Тијаса Мортигија, Нике Љубића, Алојзија Степинца и многих других. Континуитет пресуда судова ФНРЈ и СФРЈ са правним системом Републике Србије претпоставка је Закона о рехабилитацији („Сл. гласник РС“, бр. 92/2011). Постојање тог закона подразумева да Република Србија и даље извршава одлуке судова из бивше Југославије и њихове последице признаје све док се не пониште посебним актом у посебном поступку који је предвиђен тим законом. Ако се ово не би прихватило, због временске удаљености и практичне немогућности да се данас кривично гоне организатори геноцида у НДХ, то би значило да ће за правни систем Републике Србије било каква злоупотреба сећања на највећи злочин учињен на простору бивше Југославије вечно остати некажњива. Подстрекавање мржње, дискриминације и насиља (4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године. Поред већ поменутог јавног одобравања изјава, које се може квалификовати као радња извршења и кривичног дела под чл. 387, ст. 4 КЗ, а не само под ст. 5 као што је до сада истакнуто, окривљени је путем друштвених мрежа ширио и следеће: Из наведеног се јасно види да осумњичени шири (јавно истиче и прослеђује другима) текстове, слике и друго представљање идеја којима се заговара и подстрекује мржња и насиље према припадницима српског народа. Прво, окривљени позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника из Србије, као и на њихово затварање и мучење на озлоглашеном Голом Отоку, по угледу на „чистке“ од 1948. године, а истовремено изражава жаљење да тај поступак не би за његов укус био довољно ефикасан због чекања на граничном прелазу са Хрватском. Даље, нарочито се слави протеривање и убијање Срба из Крајине, ширењем и јавним одобравањем изјава попут „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“, чиме се директно подстрекује насиље. Напомињемо да на твитер налогу окривљеног има и бројних других изјава које се дају квалификовати као радња извршења предметног кривичног дела, али за потребе језгровитости кривичне пријаве овде истичемо само најочигледније, којима је извршено продужено кривично дело у смислу чл. 61, ст. 1 КЗ. Такође, иако се ова кривична пријава односи само на окривљеног јер нам је његов идентитет познат и зато што због свог положаја има нарочиту одговорност, овиме указујемо тужилаштву и на постојање других учинилаца истих кривичних дела. Најзад, треба се осврнути на питања слободе говора и тога да ли је вођење кривичног поступка против одређене особе због „лајковања на твитеру“ недопустиво ограничење те слободе. С обзиром на чињеницу да су увреда и претња, којима се такође може ограничити слобода говора, кривична дела када су уперени против појединца, било би потпуно апсурдно да буду законите када су уперене против читавих етничких, верских, расних и других група. Али глорификација геноцида какву овде видимо је и више од тога. У изјави да су Срби, а по аналогији и припадници других народа који су у Јасеновцу страдали, заслужили тај злочин (или заслужили протеривање и убијање током „Олује“), налази се срж мржње која наводи на даља злодела – одузимање људскости читавој групи. Дехуманизација, презир и гнушање су нужне претпоставке злочина против човечности. Постепена нормализација таквих ставова увод је у тоталитаран режим који поништава сва људска права. Разлог зашто се такве изјаве инкриминишу јесте да се њиховим ширењем и понављањем не би уобичајили ставови о оправданости злочина и дискриминације. Такве изјаве нису ни на који начин изношење ставова, мишљења и идеја којима се доприноси јавној расправи и стога излазе из оквира слободе говора. Штавише, такве изјаве гуше слободу изражавања јер се не може очекивати мирна и разумна расправа тамо где је уобичајено заговарање истребљења или протеривања читаве националне, етничке, верске, расне или друге групе. Они који себе сматрају припадницима тих група, сасвим разумљиво, неће желети да у таквим разговорима учествују, а они који заговарају њихово истребљење или протеривање не могу се од тога разумом одвратити јер такви ставови не могу бити разумни, нити се до таквих ставова разумом долази. Сâм окривљени, у случајевима који се слажу са његовим политичким убеђењима, свестан је опасности умањивања и релативизације злочина: Сходно свему изнетом, предлажемо да надлежно јавно тужилаштво спроведе доказне радње против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривична дела наведена у кривичној пријави, те да у доказном поступку: – саслуша окривљеног, – саслуша подносиоца, – изврши увид у достављене писане доказе – изврши увид у наведене пресуде за ратне злочине У Београду, 24.9.2020. пуномоћник подносиоца адв. Душан Стојковић ПРИЛОГ 2/: Исечци текста окривљеног из крагујевачког листа Погледи Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти...

„Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“ Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи… ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе. После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности. Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка. Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“? Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако… ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна? Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић. Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“. Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима. Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан? Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати… Izvor: standard.rs

Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске Врховни штаб у Дрвару ШТА је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да "стојимо на раменима" оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост. Свих тих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ. Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други светски рат је у пуном јеку, ратно решење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе. Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно последњи месец, децембар. И тог децембра појављује се последњи број "Пролетера" - органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти. НА ПРВОЈ страни текст - "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", а потписује га Тито. Присећа се он у том подужем тексту свих предратних намера да се "србизују Хрвати и Словенци", па пише: "Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за србизацију која се била потпуно разоткрила у време Шестојануарске војне диктатуре краља Александра и Пере Живковића 1929." Бави се и актуелном ситуацијом: "Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије. Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији... Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају - па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо? Лондонска избегличка влада већ прети, четници већ кољу где могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље - то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије." ] Тито, Стаљин и Молотов Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у целом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесењацима уверење да њихов вођа није знао за усташке злочине. Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог - каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник "Вечерњих новости", најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни пре децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу. Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се "најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу". Извештава да је "џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске". Партизански вођа ниједном речју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. У депеши пише да је од тих 10.000 "најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих", а да су "сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени". На самом крају извештај је допуњен једном реченицом да "саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба"! ПЕТ месеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше "Деди" (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили "600 (српске) дјеце с Козаре". Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено "900 козарачке дјеце, а не 600". Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка детета. Александар Ранковић, Тито и Милован Ђилас У септембру 1942. Броз је лично обавештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за двојицу усташких функционера. Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни: - Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака. - Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање. У ТЕКСТУ "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", у "Пролетеру" Тито, такође, пише: "Хрвати као најснажнија национална индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против великосрпске националне политике. Но, разуме се, тај отпор није могао дати оне резултате које је хрватски народ очекивао." Јасеновачки логор Неку годину касније, тачније 27. маја 1946, у Москви је боравила прва званична делегација нове Југославије, у којој су поред Тита били Александар Ранковић, Коча Поповић, Благоје Нешковић, Борис Кидрич и Владимир Поповић. На свечаном пријему, после ритуалних руских испијања здравица, Стаљин је најпре наздравио "херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду". Завршавајући говор, Стаљин се окренуо Титу и упитао га што он не спомиње оно главно. Сви су занемели незнајући на што то Стаљин мисли. - На Јасеновац - рекао је друг Хазјанин. Тито је сав скрушен са сузама у очима изговорио: - Стидим се што сам Хрват. Његово прећуткивање фабрике смрти и геноцида над српским народом на територији НДХ у тексту у "Пролетеру", никад није разјашњено. ШОКИРАО ДАВАЊЕМ ОСТАВКЕ ТАЧНО годину дана пре текста у "Пролетеру", 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови, одржана је седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије. Добрица Ћосић у другој књизи "Пишчеви записи" бележи да је Ранковић био изричит - Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: "Ако друг Стари поднесе оставку, онда то мора да уради и цео Политбиро". Тито се после овог повукао. СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу | Репортаже | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске

Бискуп Шкворчевић: Осуђујем нападе - сви смо браћа Пожешки бискуп Антун Шкворчевић осуђује нападе на Србе у Хрватској и поручује да је недопустиво "хрватство претварати у идеологију за мржњу и насиље". Бискуп Антун Шкворчевић - Осуђујем насиље што су га ових дана у Книну, Ђеврскама, Вишкову и неким другим мјестима наше хрватске домовине извршиле одређене особе над људима српске националности, те жртвама изражавам своје саосјећање - поручио је бискуп током свечаности у жупној цркви Пресветог Тројства у Дарувару. Бискуп истиче да у Дарувару "живе припадници хрватске, чешке, српске и других народности", те да зато промовише међусобно поштовање и заједништво, вреднујући различитост као дар Божији. Бискуп Шкворчевић наглашава да "Исус није себе називао Јеврејом, него Сином Човјечијим", преноси хрватски портал Индекс" - Умро је за сваког човјека те се на крсту признао нашим братом: и хрватским, и чешким, и српским, и другим - напомиње бискуп. У Хрватској су посљедњих мјесеци учестали напади на лица српске националности, уз настојања да они буду сведени на грађане другог реда. Бискуп Шкворчевић је први високи званичник Католичке цркве у Хрватској који је јасно осудио те нападе. Бискуп Шкворчевић: Осуђујем нападе - сви смо браћа WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...

Гост "Трећег фестивала хришћанске културе", Арно Гујон говори о хуманитарној мисији на КиМ епархија тимочка View full Странице

Гласајући за победника ријалитија Срби су дали 5 милиона евра за једну ноћ, новац који једна хуманитарна организација скупи за 4 године активног рада Хуманитарна фондација “Буди хуман” постоји од 2014. године са циљем да помогне појединцима, удружењима и установама којима је помоћ неопходна у Србији. Захваљујући овој и сличним организацијама, уз помоћ СМС порука које народ шаље и донација већих институција и утицајних људи, наша болесна деца, млади и стари добијају нову шансу за живот, за нове почетке…

Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На адресе Срба протераних из Госпића који живе у Србији, али и трећим земљама, локалне власти тог града у Хрватској послале су решење да о сопственом трошку уклоне рушевине својих кућа уништених у рату. Србија припрема дипломатску контраакцију. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио је за Спутњик да наша држава за почетак спрема званичан протест Загребу због таквог односа хрватске државе према прогнаним Србима и њиховој имовини. Такође, најављује Дачић, борба Београда за њихова права на томе се неће зауставити. Једно од решења о рушењу куће коју су девастирале хрватске паравојне формације, а које треба да плате прогнани власници. Наиме, позивајући се на Закон о грађевинској инспекцији, општинска управа Госпића послала је одлуке о рушењу, јер су пре скоро три деценије девастирани објекти сада наводно опасни по грађане, пролазнике и власнике суседних објеката. Председник Савеза Срба из региона, коме су се власници обратили за помоћ, Миодраг Линта, подсећа да су хрватске паравојне снаге у јесен 1991. године у десетинама градова на простору, али и изван подручја Крајине, опљачкале, запалиле и минирале хиљаде домова. У самом Госпићу минирано је више стотина српских кућа, каже Линта за Спутњик. „У урбаном делу Хрватске, према подацима њихових удружења, оштећено је више од десет хиљада српских кућа и локала. Једина исправна одлука би била да држава Хрватска, када је већ онемогућила и када и даље спречава да протерани Срби добију накнаду штете за уништене куће, макар преузме одговорност и о свом трошку уклони те рушевине, а не да одговорност сносе протерани Срби“, каже Линта. Додаје да се Савезу обратило више породица огорчених одлуком градских власти Госпића које су им доставиле решење према којем морају да уклоне рушевине својих кућа минираних 1991. године о сопственом трошку. Није реч само о Госпићу, иста пракса спроводи се и у другим градовима, у Славонском Броду, Задру, а крајњи циљ је јасан, каже он. © ФОТО : HTTP://WWW.VERITAS.ORG.RS „Олуја“ — иза хрватске војске остале су спаљене и порушене куће „Ако протерани Срби не уклоне рушевине, градска власт Госпића ће издати решење о уклањању које ће извршити друга лица, али ће трошкове уклањања опет морати да сносе власници. У случају да протерани Срби одбију да то учине, прети реална опасност да ће држава након одређеног времена отети њихову имовину због дуга везаног за уклањање рушевина“, тврди Линта. Савез је позвао Министарство спољних послова Србије да упути званичан протест Хрватској и да затражи да Град Госпић измени скандалозну одлуку и да одговорност за уклањање рушевина преузме држава Хрватска. Трошкови рушења и уклањања рушевина износе између 700 и 2.500 евра, зависно од површине и количине грађевинског материјала. Савез позива све који су добили оваква решења да их скениране пошаљу удружењу које планира да се обрати Савету Европе и другим међународним организацијама. „Позваћемо Европску унију да изврши притисак на Хрватску да прекине са овом скандалозном и шокантном праксом“, каже Линта за Спутњик. Сенка МИЛОШ