Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Наш однос са ближњима најчешће је одређен нашим духовним стањем. Ако смо узнемирени, нестрпљиви, пуни срџбе, одлучни да решавамо ствари на лицу места, и то на непримерено брз и једностран начин, резултат нашег деловања, готово увек, биће неповољан. Нећемо успоставити одговарајући однос са другим човеком, а управо то је најважније од свега: однос. Наравно, то не значи да по сваку цену изнудимо добре односе, него да учинимо све што зависи од нас самих. Ако упркос свој нашој доброј намери и уложеном труду, нисмо постигли резултат, то значи да ми нисмо узрок неуспеху. Међутим, невоља је у нашем лошем почетном ставу који има свој узрок у нашем лошем духовном стању, јер управо он одвраћа нашег ближњег од нас. У том случају сва одговорност је на нама. Стање нашег духа прати нас ма где се кретали, у било којој ситуацији се налазили – на радном месту, у школи, у породици, на путу и др. Важно је да у свим околностима задржимо унутарњи мир и тако умирени да реагујемо. Слободно се може рећи да је најважнија примена овог духовног закона у породици. Родитељи су дужни да васпитавају своју децу, а за то је изнад свега неопходно владање над самим собом. Старац Тадеј Витовнички усмерава нас у том правцу: „Ако хоћеш да васпи- таваш, најпре мораш да се смириш. Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће! Дете не може да мирује зато што је у развоју и стално је у покрету! Стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гневан. Јер ако у гневу некога саветујеш или хоћеш да исправиш, ништа нећеш постићи. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш, а он неће да одмах прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примати, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да буде тако како ти мислиш по сваку цену, од тог онда нема ништа. То не може. То је ништа. Зато увек расте и развија се у детету противљење“. Ово је наук за многе. Колико пута родитељ истуче своје дете због нек грешке, а да му није објаснио разлог? Колико пута нареди детету да мора да уради нешто без икаквог објашњења? То није добро јер дете има потребу за објашњењем, оно га очекује чак и ако у том тренутку не може да га прихвати. Дечји осећај за правду тражи своје задовољење и зато је њему толико важно да зна разлоге својих родитеља. Уколико су родитељски разлози у том моменту неприхватљиви за дете, оно ће о њима ипак размишљати и биће умирено свешћу да се не ради ни о каквом родитељском хиру већ, напротив, о њиховом оправданом ставу. Ако се став родитеља разложи и преведе на дечји језик са пуно љубави, дете ће то осетити и срцем разумети, чак и ако његов дечји разум то одбацује. Пре много година у Сиднеју једна млада девојка је дошла код свог парохијског свештеника и саопштила следеће: „Оче, имам велики проблем. Били Грајам долази из Америке и одржава скуп на стадиону. Свим срцем желим да идем да га слушам, али мој отац не дозвољава и прети да ће ме се одрећи ако одем. Једино објашњење које понавља је да смо ми Срби православни и да њега не занима никакав Били Грајам и његове празне приче о вери. Он никако не схвата да ја то желим од свег срца и да ми није јасно зашто не треба да идем.“ Свештеник је саслушао ову младу девојку, разумео њену разумну потребу за разложним објашњењем и препознао жеђ њене душе за речју Божјом. Одлучио је да организује сусрете са омладином на којима је објашњавао основне појмове православне вере. На њима су поред ове девојке били присутни и њени пријатељи. Када је дошло време Билијевог програма, млада парохијанка није имала никакву жељу да иде на ову представу. Из овог примера се види да је младим људима неопходно суштинско објашњење и да њихову чежњу за правдом и Богом не може задовољити само површна констатација, која прати забрану, да чланови Цркве то не раде. Ако родитељи нису у стању да својој деци објасне зашто треба да се понашају на одређен начин у одређеној ситуацији, могу слободно да се обрате своме парохијском свештенику и затраже помоћ. Но, основна ствар коју сваки родитељ треба да зна јесте да је неопходно да стекну унутарње смирење, јер само смирен човек може да са љубављу учи другога. Имајмо на уму да ми обављамо божански посао овде на земљи јер васпитавамо и подижемо децу која су створена „по лику Божјем“. Од вештине којом будемо вајали тај божански лик у своме детету, зависиће његова будућност и његова вечност. Учимо се зато смирењу, које је дар од Бога, и пренесимо то смирење на своју децу, радост и узданицу нашу. Протопрезвитер-ставрофор Милорад Лончар Приредио: Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Православље (бр. 1243-1244)

Свето јеванђеље по Луки (Лк 19, 1- 10) доноси нам још једну сјајну причу о покајању на које смо позвани како бисмо заслужили вечни живот у Царству небеском. Овога пута тај чин видимо код цариника Закхеја, који бива удостојен посете Господа Христа у свом дому. Овај јеванђељски одломак слушаоцима Радија Источник тумачио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија. Извор: Радио Источник

„Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs