Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Његове Светости, служио је данас, 15. новембра 2023. године, на 14. годишњицу упокојења Патријарха Павла, свету Литургију и помен на гробу блаженопочившег Патријарха у манастиру Раковица, известила је за Радио "Слово љубве" Зорица Зец. Епископ Иларион је у кратком слову после помена рекао да смо се сабрали на гробу "који постаје храм", "дођосмо на празник кончине која је почетак новога и вечнога живота, а то је рађање светитеља за вечност, рађање светитеља у Богу". Након Владикиног слова, деца из Основне школе "Никола Тесла" су читала мисли блаженопочившег Патријарха Павла. Почаст вољеном српском Патријарху, крсним ходом су одали и ученици Гимназије "Патријарх Павле". Слово Владике Илариона после помена: Деца из О.Ш. "Никола Тесла": Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан служио је у недељу 6. по Духовима, 16. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића у манастиру Светога Саве Нови Каленић код Канбере. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу беседом, говорећи о голготском, Крсто-васкрсном путу оних који желе да живе побожно у Христу Исусу, који желе да живе и следе Истину Његову. Епископ се затим осврнуо на лик и дело Вожда трећег српског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића и његове равногорце, који су изабрали тежи пут, пут Крста, пут голготе, али и васкрсења. Васкрсења, јер Истина се не да свезати, победити и угушити. Она увек васкрсава, обелодањује се, устаје попут феникса из пепела, док све лажне идеологије кад тад покажу своје право лице, своју праву вредност, односно, своју немоћ и илузорност. Равногорци са својим Ђенералом су животе своје положили следећи Косовски завет, а тиме се прибројали редовима Лазаревих витезова, беседио је Епископ. После Свете Литургије служен је помен Ђенералу Драгољубу у 'Чичиној колиби', након којег су представници националних организација положили венце испред Дражиног споменика. После је уследила трпеза љубави на којој се по благослову Епископа присутнима обратио беседом Прота Илија, апострофирајући важност саборног окупљања и јединства Српског народа. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је у петак 22. јула 2022. године, по традицији Карловачке митрополије, у Саборној цркви у Сентандреји после јутарњег богослужења, благодарствени молебан (Te Deum), поводом рођендана Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, узневши Господу молитвене жеље за здравље и спасење нашег Првојерарха и да правилно управља речју Истине на многаја и благаја љета, известила је Епархија будимска. Владика је током истог дана у епископском двору у Сентандреји, примио директора Српског забавишта, Основне школе и Гимназије "Никола Тесла" у Будимпешти, др Јованку Ластић са којом је разговарао о стању српског школства у Мађарској као и о припремама за посету Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Мађарској. Пријему је присуствовао и протојереј Зоран Остојић, архијерејски намесник будимски. Извор: Епархија будимска

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 24. aприла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свечано Пасхално вечерње у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и марчански Сава, викари Патријарха српског, архимандрит Нектарије, протосинђел Данило, протојереји Витали Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, јереји Панајотис Карастасиос, Мирослав Чолаковић, Иван Штрбачки и Далибор Стојадиновић, протођакони Младен Ковачевић и Радомир Врућинић и ђакони Владан Таталовић и Ђорђе Петровић. По устаљеном типику, након вечерњег входа и великог прокимена, прочитан је одељак из светог Јеванђеља по Јовану на српском, црквенословенском, руском, грчком, енглеском, латинском, италијанском, немачком, француском и македонском језику. На крају вечерњег богослужења сви су целивали Часни Крст, светог Јеванђеља и икону Васкрсења Христовог, које су у рукама држали патријарх Порфирије и архијереји. По отпусту вечерњег патријарх Порфирије је честитао Васкрс и појаснио по чему се пасхално вечерње разликује од других у току године: ”Браћо и сестре, служили смо вечерње љубави, тако се зове ова служба. А зове се због тога, што се на овој вечерњој служби, на дан Васкрса само, а то је једанпут у години, чита Јеванђеље на многим језицима, због тога што је Господ наш Исус Христос Бог Сведржитељ, један и једини Бог свих људи. Који је дошао у овај свет, распео се и васкрсао победивши смрт ради свих људи. Зато се Јеванђеље чита на многим језицима, а говори овај одломак, који смо управо чули о Васкрсењу Христовом, то јест о васкрслом Христу кога ученици препознају. И једино Тома апостол је онај који није био када је Господ дошао и јавио им се и није веровао. И тек када је ставио своје своје прсте, своју руку, на ране од клинова онда је исповедио: ”Господ мој и Бог мој”. Дакле, ово вечерње љубави служили смо зато што сви народи су позвани да славе Господа и због тога што је Он дошао да спасе све људе независно од тога ко је одакле, где се и када родио и ком народу припадао.” Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 22. априла 2022. године, на Велики петак, јутрење Велике суботе са статијама у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживало је братство храма у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана. Богослужење је почело малим повечерјем са каноном Распетом Христу, познатијем као Плач Мајке Божје, да би у продужетку било служено јутрење Велике суботе са статијама. Патријарх је затим предводио литију са плаштаницом око храма и прочитао зачало из Јеванђеља по Матеју. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_sluzhio_jutrenje_velike_subote

"Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. "Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. Извор: Телевизија Храм

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин у понедељак 14. фебруара у поподневним часовима посетио је град Бор поводом предстојеће прославе Патрона (славе) Епархије тимочке. Епископа Јустина у борском Светогергијевском храму дочекао је архипастир Епархије тимочке - Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион са свештенством поверене му епископије и многобројним верним народом. У навечерје прославе празника Сретења Господњег, који се прославља као Патрон Епархије тимочке, Епископ хвостански Јустин је у молитвеном присуству предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Епископа г. Илариона, уз саслужење многобројног свештенства Епархије тимочке, служио празнично вечерње богослужење са петохљебницом, којим је отпочело молитвено прослављање празника Сретења Господњег који се прославља као Патрон (слава) Епархије тимочке и као дан оснивање ове знамените Епархије која је основана на Сретење Господње 1834. године. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 10. фебруара 2022. године, на Алмашком гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Мирјане Шапине, супруге Мирослава Шапине, дугогодишњег председника Црквене општине Беч, и мајке Наде Шапине, чланице Епархијског савета Епархије аустријско-швајцарске, из Беча. Саслуживали су протосинђел Клеопа (Стефановић) из Епархије сремске, протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, протојереј Јован Алимпић, парох бечки, свештенство и ђаконство Епархије бачке. После опела, Преосвећени владика Иринеј је изговорио беседу над одром новопрестављене слушкиње Божје Мирјане, у којој је навео: „Читава служба светога опела представља најбољу и једину могућу утеху за нас људе, јер нам указује – како речима Светога Писма, које смо управо саслушали, тако и дивним богонадахнутим песмама, стихирама које појемо, а које нису ништа друго до препевано и богонадахнуто изражено Јеванђеље – да за нас хришћане смрт није крај него је крај једног нашег животног искуства, али почетак новог, које ће бити још више обогаћено и усавршено Другим доласком Христовим и свеопштим васкрсењем мртвих у које ми верујемо као православни хришћани. Стога нас никада не обузима нада без утехе него увек у свакој нашој жалости крије се негде у дубини и радост коју нам Господ Христос дарује Духом Светим, за коју Он Сâм даје обећање пред Своје страдање, говорећи: Ви ћете сада бити жалосни, али радост ваша ће се вратити вама и нико је неће одузети од вас. Бог је Љубав и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине Божје и не жели да ико пропадне него да свако има живот вечни.ˮ На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је – у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име – изразио саучешће породици Шапина. У својој беседи и обраћању породици упокојене Мирјане Шапине, прота Милош Весин је истакао да саучешће које упућујемо породици преминулог, поред саучествовања у тузи и болу, првенствено јесте саучествовање у истој вери и истој нади, која је управо данас све овде окупила. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга сестро Мирјана! Извор: Инфо-служба Епархија бачке

"Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божијег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија и сви знамо да је епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом и сваки човек на своме месту и са својим даровима, оно што је њему светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у своме животу, својим подвигом и то подвигом Вере, Наде и Љубави", навео је Патријарх Порфирије у својој беседи након опела. Након свете заупокојене Литургије у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је опело над земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа Епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин и моногобројно свештенство и свештеномонаштво из многих епархија СПЦ. Патријах Порфирије је након опела, произнео беседу, у којој је између осталог рекао: "Ми смо браће и сестро сабрали се, да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове, и наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнеле све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе а увећавања Христа. Али у исто време о владици Лаврентију би се све могло сместити само у неколико реченица што се има рећи о њему, а да би то опет било равно томовима књига које говоре ко је и шта је био. Пре свега зато што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове, не само светотајински него и реално, животно, пастирски или тугињски, он је био и туг, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве, црквене зајединце и у Европи и све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима." Патријарх Пофририје је додао да је он био пре свега и изнад свега смирен човек. "Био је и философ, философ вере, по философији и мудровању не овога света, него философ Духа Светога, духовно је доказивао и показивао духовним, на духован начин. Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га посетивши утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли не само обновљени, него са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца, како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи да му се додели неко да му помаже каже: "Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте, и нико од нас није важнији од ње". Додао је да смо сигурни вером самог владике Лаврентија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу, пре свега за своје патриоте, за народ који му је поверен био и овде и у Немачкој, Европи, Аустралији, за све нас, за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлике међу људима. После опела архијереји предвођени Патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око храма са земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Затим су земни остаци новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија, које је из порте Саборног храма у Шапцу са преосвећеном господом епископима, сабраним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије кренули ка манастиру Св. Владике Николаја у Соко Граду. Тело упокојеног епископа шабачког Лаврентија биће погребено у порти његове задужбине, где ће чекати опште васкрсење у које непоколебљиво верујемо и којем се надамо. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански и администратор Епархије шабачке г. Фотије служио је помен новопрестављеном архијереју Српске Православне Цркве, Преосвећеном епископу шабачком г. Лаврентију у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић), викар Патријарха српског, служио је у навечерје празника Сабора Светог Архангела Михаила, свечано празнично бденије у Саборном Светоархангелском храму у Београду. Преосвећеном Владици Јустину саслуживало је многобројно свештенство, а торжествености празничног бденија, којим је отпочело прослављање престоног празника београдског Саборног храма, допринело је појање појаца ове београдске светиње, која према речима блаженопочившег Патријарха Павла "својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег". Сутра, у недељу 21. новембра, на сâм дан празника, биће служена света архијерejска Литургија са почетком од 9. часова, чије благољепије ће украсити појање Првог београдског певачког друштва. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је, у среду, 17. новембра 2021. године, свету заупокојну Литургију у Светониколајевском храму у Равном Селу поводом упокојења Велимира Бајатовића. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Молитвено су присуствовали Преосвећени епископи шумадијски г. Јован и осечкопољски и барањски г. Херувим. После свете Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је чин опела над телом новопрестављеног Велимира Бајатовића на православном гробљу у Равном Селу. Светејшем Патријарху су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, мохачки Дамаскин, као и свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. После опела, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављеног Велимира Бајатовића, у којој је навео: „Није највећи бол, највећа трагедија то што човек биолошки одлази одавде него управо будући да је смрт скопчана са животом, а живот није ништа друго него заједничарење људи који су створени као иконе Божје, међусобно и са Богом. У том смислу живот није само биолошка датост, а смрт је трагична због тога што раздваја људе који су спојени, повезани међусобно љубављу. Смрт је једнако страшна и за онога који одлази и за онога који остаје, уколико су љубављу повезани. А заправо, постојање онога кога волимо осмишљава наш живот, и то у тренутку смрти можемо да осетимо. Вера је та која осмишљава и живот као такав, али даје и један другачији печат, другачију боју самој смрти. Вера у Живога Господа Христа, вера, сигуран сам, којом и Велимир данас, за кога многе тајне које постоје за све људе, више нису тајне.“ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2021. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадског свештенства. После одслуженог помена, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Нека је вечан спомен свима онима који су дали своје животе и који су се потрудили за Крст Часни и слободу златну и дали своје животе и којих смо се данас сетили овде пред овим знамењем крсним, јер они нису пожалили живот као највећи дар који су добили од Бога, своју младост, своје образовање и све оно што су имали да би ставили на олтар наше слободе. Они су однели победу над непријатељем на бојном пољу, али су доласком у Нови Сад и ове крајеве донели слободу свима људима; ни од кога ништа нису узели нити су некога обесправили или некога натерали да промени своју веру или промени своју нацију него су свима донели слободу. Зато и ми благодаримо Богу што нам је дао такве претке којима се можемо поносити и да се трудимо да у свему следујемо њима. Нека им је вечан спомен.ˮ У подножје крста, венце су положили господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и госпођица Кристина Караић, заменик председника Скупштине Града Новог Сада, представници Војске Србије, Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу. Извор: Телевизија Храм

Празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Бденије је служио Његово преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског Порфирија, у молитвеном присуству Високопреосвећене господе митрополита: дабробосанског Хризостома и црногорско-приморског Јоаникија, Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила. Сабраном вјерном народу се ријечима празничне бесједе поред моштију Светог Петра Цетињског обратио Митрополит Јоаникије који је честитајући празник у коме празнујемо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског Чудотворца, подсјетио да је данас вршен и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је слиједовао Светим апостолима и Светим оцима, те да у наставку празника славимо и спомен Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца за кога је народ одавно говорио свака му је света. “Сви су имали пророчки дар. И наш блаженопочивши Митрополит када је изобличавао људска застрањења, неправде и све оно што се догађало у друштву када су правили фалсификате од Црне Горе, кад је он жестоко реаговао, то је заправо његов пророчки дух, који није могао да трпи обману и застрањења и то је била његова брига за људске душе.” Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио браћи архијерејима који су као и ранијих година дошли поводом славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињскога, изражавајући посебну радост што је дошао као архијереј питомац ове богословије ─ нови епископ марчански који је викар Патријарха Порфирија тако да преко њега ово свето сабрање има и благослов Његове светости Патријарха српског. Сабрање у којем су учествовала и ђаци, који се код ћивота Светог Петра Цетињског уче богословским наукама и спремају за будућу свету и узвишену свештеничку службу, благословио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански господин Хризостом, члан Светог синода СПЦ. Честитајући навечерје великог празника, Митрополит дабробосански Хризостом је казао да је ово сабрање прилика да се сјетимо Светог Петра Цетињског, великог Божијег угодника, кога је Бог прославио, кога Црква и народ прославља, и да се пред њим поклонимо и помолимо, да се он који се тако храбро и одлучно борио, као некада Мојсије у Старом завјету или цар Давид за свој народ, и даље моли за нас иако можда нисмо достојни његове славе и имена. “Да се увијек сјећа нас у својим молитвама, да Господ благослови управо оно што је он започео, да сачува јединство, слогу Цркве, народа, државе. Њега увијек видимо пред собом управо као једнога пророка”, казао је Митрополит и додао да је он у свим изазовима био неустрашив и да онда разумијемо што је био епископ Цркве Христове. Како је казао, он није био само олтарски човјек, већ је био човјек свакодневног живота, свих проблема сих људи, сваког племена, због чега је он увијек и инспирација да његов примјер буде свима на угледање: “Прије свега нама које нас је Бог поставио као епископе, као јерархе, да стојимо пред народом, да видимо како је то Свети Петар радио, да и ми тако радимо одлучно, храбро уз све проблеме и изазове. Зато ми је драго да смо данас и вечерас овдје окупљени око његовог ћивота, његових светих моштију. Он је са нама, гледа и слуша, и он је ту са нама вечерас и заједно са нама хвали и слави Бога. И ова светиња ево стотине година наставља славље које започео Митрополит Данило када је подигао ову светињу па ево до дана данашњега. И то је тај велики капитал духовни, молитвени, литургијски који ми наслеђујемо. Можда га нисмо никада достојни, али по благости Божјој, милости Његовој јесмо ту гдје јесмо.” Сагласио се са Митрополитом Јоаникијем да је добро што богословци под његовима омофором, поред његовог ћивота у његовом присуству се уче страху Божијем. “Да се учимо сви страху Божијем јер је он почетак мудрости и гдје нема страха Божијега нема ни мудрости, нема ни врлине, нема ништа. Зато је управо дан успомена на Светог Петра Цетињског и Светог апостола Луке за нас веома битан дан и празник, не само за Митрополију црногорско-приморску него за цијелу Црну Гору. Јер овај празник сваког човјека Црне Горе, сваког Србина широм свијета, подсјећа на једну велику духовну борбу”, казао је и објаснио да се у историји обично пишу само физичке борбе, ратовања, али постоје духовне борбе које су веће и софистицираније, а које су водили светитељи као што је био Свети Петар, као што били сви митрополити Црне Горе до данас. Подсјетио је и на борбе које је блажене успомене Митрополит Амфилохије водио од када је 1990. године дошао у Црну Гору па до задњега свога даха. “Водио је борбу за душу, за биће Црне Горе, за свакога човјека. Он се пророчки борио, некада је то било тешко и слушати, кад је проклињао, али тако су и пророци говорили против царева израиљских, против свих незнабожаца који су нападали народ Божији”, казао је Митрополит и поручио да нас ништа не смије одвући од те духовне борбе за свакога човјека, за све људе и Цркву Божију. На крају је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом се помолио да Господ прихватио ово бденије као мали принос Њему, али и Светом Петру да сјутра прославимо празник у миру, слози и љубави, да благослови мир и слогу, коју је најтеже стећи, што је у Црној Гори најтеже одувијек било. “Да Бог благослови да се управо у својим различитостима сви осјећамо комотни, али да будемо сложни и јединствени у једној вјери коју нам је Господ преко себе, своје Цркве дао у једној светој саборној Цркви. Улога и мјесто Митрополије црногорско-приморске је огромно и значајно не само за Црну Гору већ за цијелу Српску цркву, зато смо ми данас сви овдје дошли да се помолимо Богу, да нас Господ сједини, обожи, умножи, да будемо као што каже Свети владика Николај, свети Божији народ, Свети Божији људи.” Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве, и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Другог дана званичне посете Епархији бањалучкој, у суботу, 23. октобра, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у манастиру Милошевац код Приједора, који је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Патријарху Порфирију саслуживали су Преосвећена Господа Епископи, бањалучки Јефрем, марчански Сава, викар Патријарха српског, свештенство и монаштво, уз молитвено присуство многобројног верног народа. На крају Свете Литургије најпре се поздравним словом обратио Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем и истакао да је данас први пут након неколико година у обновљеном храму служена прва Архијерејска Литургија и да је то велика радост и част . То, истакао је Епископ Јефрем, даје велику снагу да се овај започети манастир са благословом заврши. Потом се Патријарх Порфирије архипастирском беседом обратио присутнима у којој је говорио колики је значај служити у светим храмовима, да не постоји то што нас може спречити да служимо Богу и колико год је дивно служити у завршеним храмовима, велика је радост служити и у недовршеном храму. Патријарх је, између осталог, рекао да сваки пут осети благодат кад дође у Републику Српску, јер се сусретне са живом и чистом апостолском вером. „Ваша вера је таква да све нас чини да се осећамо да можемо све урадити, не својим моћима, него чистом вером и љубављу вашом. Можемо урадити много више него што бисмо могли као обични људи, па чак и онда да употребимо све силе света. Да је то тачно, говори ова светиња која се диже, а порушена је пре више од 300 година", каже Патријарх српски и додаје: „Онај ко зида светиње тај не може другоме да мисли зло, тај не може смишљати другоме зло. Онај ко зида светиње, био тога свестан или не, он даје простора благодати Божијој која увек спаја, а никад не раздваја, која спаја мостове, а никад их не разваја. Градећи светиње заједно показујемо шта је наша амбиција и шта је наш циљ.“ Манастир у Чиркин Пољу код Приједора посвећен је Покрову Пресвете Богородице и његова обнова почела је 2018. године. Eпископ бањалучки Јефрем је новембра те године освештао темеље храма. Манастир се први пут помиње у Шематизму Православне архидијацезе Митрополије дабробосанске 1884/85/86. годину у којем се наводи да је код Приједора постојао православни манастир на равници обраслој шумом која се назива Калуђерско поље. Милошевац је страдао, као и остали манастири на бањалучком подручју, током Аустријско-турског рата од 1683. до 1699. године. Године 2019. манастир је посетио и блажене успомене Патријарх српски Иринеј. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у петак, 22. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву. Преосвећеном владици Иринеју је саслуживао ђакон Владо Поповић. Помену су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин и најближи сарадници Епископа бачког. Повезана вест: Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 26. августа 2021. године, на Новом гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављеног Зорана Вучевића, некадашњег председника Скупштине Града Новог Сада. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали новосадски свештеници и ђакони. После опела, Епископ бачки је изговорио беседу над одром новопрестављеног Зорана Вучевића, у којој је навео: „Наша вера формира људе као боголике и христолике личности. Она нема никаквог смисла ако је само декларативна, ако је мртва вера на речима. Она има само онда смисла и спасоноснога значаја ако се манифестује кроз цео наш живот. Ја верујем да су управо исповедање наше православне вере и верност нашој светој Цркви и активан живот унутар наше Српске Православне Цркве много допринели да се личност Зоранова развије у све оно о чему смо данас слушали на комеморацији. Упокојење није коначни растанак. То јесте најдужи растанак који ми искуствено познајемо у свом животу од колевке до гроба. Али ми смо, по нашој вери, живи сви и после гроба. Ко верује у Господа имаће живот вечни, прећи ће из смрти у живот. Господ ће свакога ко у Њега верује васкрснути у последњи дан, али не за васкрсење суда него у васкрсење живота вечнога.” На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је, у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име, изразио саучешће породици Вучевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 18. јула 2021. године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу уз саслужење изабраног Епископа марчанског г. Саве и свештенства Саборног храма. Током свете службе, Његова Светост Патријарх је прво произвео јеромонаха Саву у чин протосинђела, а потом и у чин архимандрита. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је данас на Газиместану парастос страдалим српским јунацима у Косовској бици 1389. године, уз саслужење изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и Eпископа рашко-призренског Теодосија. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 24. априла 2021. године, на Лазареву суботу, свету архијерејску Литургију у нишком катедралном храму Силаска Светог Духа на апостоле, уз саслужење Преосвећене господе Епископа тимочког Илариона и нишког Арсенија. Повезане вести: Свечaни дочек Патријарха српског Порфирије у Нишу Свечано отварање Музеја црквених старина Православне Епархије нишке Саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу; протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу; протојереј-ставрофор Нанад Микић; јермонах Сава (Бундало); протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки; протојереј Златко Василић, архијерејски намесник други нишки;, протосинђел Нектарије (Ђурић) и ђакони Радомир Врућинић, Вук Јовановић и Ђорђе Филиповић. После читања светог Јеванђеља беседио је Његова Светост Патријарх поучивши верне о великом празнику Васкрсења четвородневног Лазара. За десном певницом блажена и тропаре појали су протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Дејан Крстић и протојереј Владица Савић, а одговарала је Нишка црквено-певачка дружина „Бранко“. Литургију је красило присуство многобројних малишана који се празнику Врбици посебно радују. Велики број верних је узео учешће у духовном сабрању и причестило се Телом и Крвљу Христовом. Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније обратио се на крају свете Евхаристије Његовој Светости Патријарху заблагодаривши му на очинском благослову који је својом посетом донео Епархији нишкој и у знак сећања на велики дан уручио Патријарху символичан дар братске љубави. Извор: Радио Глас и Медијско-информативна служба Православне Епархије нишке

Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу). Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је у четвртак, 8. априла 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и ђакон Иван Васиљевић. Помену су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке