Претражи Живе Речи Утехе

Благочестиви народ Бијељине прославио је 9. августа 2018. године Светог великомученика Пантелејмона - крсну славу свога града. Обележавање крсне славе града почело је светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Ђорђа у Бијељини коју је служио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Литургиј су, поред председника Републике Српске г. Милорада Додика, присуствовали представници 25 братских и пријатељских градова, градоначелник Бијељине г. Мићо Мићић са сарадницима, представници политичких странака из Бијељине и Републике Српске, дипломатског кора, као и многобројни верници. Након Литургије, свечана литија је прошла градским улицама од цркве до зграде Градске управе, где је обављено традиционално ломљење славског колача са кумом овогодишње славе градоначелником Лесковца г. Гораном Цветановићем. -Молимо се да Бијељина буде град свакога добра и град у коме се велича име Божје и прослављају угодници Божји, као Свети Пантелејмон кога данас призивамо као заштитника града Бијељине. Тежимо добру као Свети Немањићи који су били владари државе а постајали су и светитељи, рекао је епископ Фотије у своме обраћању на платоу испред Градске управе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите. Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70 година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској? Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности. Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас? Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска. Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада? Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве. Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње? Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире. Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени? У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе. Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем? Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа. Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега? У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере. Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих? Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама. Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве? Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу. За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији? На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету. Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога. Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом „Мир Божји - Христос се роди!“ Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“ Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић Извор: Српска Православна Црква View full Странице