Претражи Живе Речи Утехе

У раним јутарњим часовима, 1. маја 1995. године, извршиле су снаге Републике Хрватске агресију на Републику Српску Крајину на простору Западне Славоније. Напад је изведен са свих страна уз учешће три пута јачих снага (15.000 „зенги“) уз садејство тенкова, артиљерије па чак и авијације. Наши су имали 2 тенка и 4 топа. Изненађење је било тим веће, јер су снаге РХ преузеле пунктове УН и одатле напале, осим тога, влада РСК је испоштовала све одлуке УН, онако како је наредио председник Србије Слободан Милошевић, који је стајао иза свих тих одлука. Што се тиче спремности за рат, Западна Славонија, као најистуренији део РСК, окружен са три стране Хрватима, била је тешко одбранива. Од врха РСК је поручено да у случају ратних сукоба наше јединице приме први налет, а да ће затим кроз два часа доћи комплетна техника и помоћ у људству. Часови су пролазили али нико није дошао. Наши су се лавовски борили, јер су очеви бранили своју дечицу, или одрасли синови своје остареле родитеље. Негде око 10 часова отишао сам да видим како се држи Пакрац. Наши су вратили Хрвате на полазне положаје и чак ушли и ослободили већи део града. Водиле су се уличне борбе. Хрвати су се повлачили. Наши су очекивали помоћ у артиљерији. Заиста, у повратку из Пакраца срео сам два топа, али на жалост они нису стигли до циља, јер је већ иза тога био просечан пут Окучани-Пакрац са 11 села а 7.000 људи, жена и деце остао у обручу. Исто се десило и са селом Пакленица код Новске. Наши су дуго одолевали, али помоћ није стизала ни из осталих делова РСК, ни из РС, ни из Југославије. Браниоци су гинули нежалећи своје животе за своје најмилије. Али узалуд. ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ПОПУШТА Око 17 часова, видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце, према Босни (РС) јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време су моји свештеници спасавали цивилно становништво а пре свега децу и жене из својих парохија. Приликом евакуације, једини пут је био кроз шуму Прашник путем који су Хрвати држали под својом ватром. Свештеник из Окучана је на том месту за длаку избегао смрт задобивши шест рана. Село за селом је падало, а народ се повлачио према Окучанима па према Босни. Помоћ, видели смо, неће доћи. Усташе су улазиле у Окучане. Негде око 22 часа рекао нам је командант последње одбране да ја и особље Дома здравља потврдило можемо поћи за Босну јер више неће бити рањеника. То је значило да ће они држати одступницу борећи се док не изгину. Кренули смо. Чим смо изашли из Окучана опазили смо по путу мноштво испревртаних трактора које су возили жене или дечаци. Тела измасакрираних жена и деце лежала су свуд около, на стотине. По нама је отворена бесомучна паљба. Смрт и пакао. Стигосмо до моста на Сави и сместили се код тамошњег свештеника у Градишку. Сву ноћ су се чуле детонације из правца Окучана, да би тек сутрадан замукнуле. Знало се шта то значи. Наши су се борили до последњег. Хрвати су још увек тукли избеглице према мосту чак и авионима. Још само по неки ретки срећник је до 14 часова, 2. маја, прешао мост, а онда су се појавили хрватски тенкови и мост затворили. Путем од Градишке до Бања Луке збегови. Народ очајан. Око 8.000 избеглих, углавном жена и деце, 7.000 остало у Пакрацу одакле се још чују детонације јер се наши не предају, него се још надају помоћи. Око 6.000 људи нема. Још 10 дана иза тога чуле су се борбе са Псуња. A Croatian soldier watches 06 May 1995 two Serbian women walking on a street of Pakrac some 100 km southeast of Zagreb Ја сам са Његовом Светошћу и Епископом бачким отишао још једино где сам могао: код Милошевића, желећи да он помогне да се Западна Славонија прогласи заштићеном зоном УН. СВЕ ТЕЧЕ ПО ПЛАНУ?! Одговор је био да је то дугачка процедура и да нема потребе за бригом, јер је, рече, „аутопут отворен и народ се евакуише уз пратњу снага УН“ и „све тече по плану“. Док је Западна Славонија доживљавала своју агонију, Београд је свечано прослављао 1. мај. Две недеље иза тога нико још није прешао мост нити је иједна међународна организација успела проћи путем Градишка-Окучани-Пакрац. Јер „лов“ на рењене, жену и децу, који су се још крили по шумама и мичварама још траје. За то време, Хрвати водом и шампонима перу пут кроз шуму Прашник да би уклонили трагове крви и масакра тј. трагове свог злочина. Ту слику су пренеле чак и ТВ станице. Тако је Славонија доживела свој највећи полом. Овде су, још у 9. веку, мисионарили Ћирило и Методије, ово је била једна од епархија коју је основао Макарије Соколовић. Почетком овог века ту је живело око пола милиона Срба од којих је 250.000 завршило у Јасеновцу. Остали су (1991.) били „етнички очишћени“ из 286 села а последњих 65 српских села умрло је, 1. маја 1995. године. Над Јасеновцем се опет вије усташка застава. Док је Западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. „Све иде по плану“ како рече председник Србије поводом масакра и полома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима, а завидим им и ја. Статистика о Западној Славонији На седници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Његово Преосвештенство Епископ славонски Лукијан, изнео је следеће податке: – До 1. маја 1995. године на тој територији живело је 21.000 Срба, а до 1991. године око 150.000; – 1. маја избегло је 8.000, остало у Пакрацу и околини 7.000, а страдало 6.000; – 450 бораца је погинуло, 2.850 жена и деце убијено у масакру, а 1.500 нестало; – Од последица тортуре умро је свештеник Лазар Дејанац, а свештеник Саво Почуча задобио је шест тешких рана приликом помоћи око евакуације жена и деце; манастир Света Ана је порушен, а четири сестре су нестале. Епископ славонски Лукијан, Извештај Светом Архијерејском Сабору СПЦ http://jadovno.com/episkop-slavonski-lukijan-izvestaj-sa-saboru-spc-o-bljesku-1995/?fbclid=IwAR0dAlNsgVZhHm7NW9enKpY16u1PXuejMtkkO2zvERhc4T6han3PBnk1B1o#.XMm8vFUzbGh

8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas ([email protected]) View full Странице

У оквиру радне посете Израелу 21. марта 2018. године године, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован одржао је предавање на тему „Никон Јерусалимац и повратак Свете земље у српско богословље“. У организацији Екуменског теолошког истраживачког братства из Израела, у присуству интелектуалне и духовне елите града Јерусалима и Израела, предавање је одржано на Салезијанском теолошком факултету у Јерусалиму. Са благословом Његове Светости Патријарха јерусалимског г. Теофила, уз саслужење епископа г. Исидора и свештеног клира Јерусалимске Патријаршије, владика г. Јован служио је свету Литургију на Гробу Господњем у недељу, 18. марта 2018. године. View full Странице

Током службене посете Лондону, где ће наредних дана одржати предавање на London School of Economics and Political Science, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован срео се 22. јануара 2018. године у Дому Лордова са бившим англиканским бискупом Лондона и духовником британске Краљевске породице, сада бароном, Ричардом Чартрсом. У пријатељској атмосфери сусрета владике Јована и барона Чартрса договарана је сарадња на обнови широм света знамените Библиотеке Епископије славонске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Епископ славонски Јован: Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо! 8. јануара 2017. 0 Поводом православног Божића, верницима који славе овај велики хришћански празник по јулијанском календару обратио се епископ пакрачки и славонски Јован. “Припремај се Витлејеме, отвори се свима Едеме, украшавај се Ефрато, јер је у пећини од Деве процветало Дрво живота: Умни рај се показа у Њеној утроби, а у њему божански засад. Ми који од њега једемо живи бићемо, нећемо умрети као Адам. Христос се рађа, да обнови пали образ!” Ово је богослужбена песма – тропар – која се у православним црквама поје у времену пред Божић, припремајући нас за празник Рођења Христовог а то за нас у Пакрацу значи у време између слављења Божића по грегоријанском и јулијанском календару, од 25.12. до 7.1. – који нам открива оно “једино ново под Сунцем”, а то је да се истинити Бог, један од Свете Тројице, родио од жене и од ње примио у целини и људску природу, поставши и истинити човек, а притом остајући Бог. Тако започиње хисторија која ће се наставити Христовим изласком на своје послање међу људима – што је било крштењем од Јована Претече у Јордану; Христовим уласком у Јерусалим када је био препознат од јеврејског народа као Избавитељ-Месија, који је једини у давнини познао истинитог Бога и кроз Мојсија примио Закон Божији; установљивањем Тајне причешћа Телом и Крвљу Господњом на Велики Четвртак; одрицањем народа од свога Месије, Христа, и његовим распињањем на Велики Петак; Васкрсењем Христовим рано ујутро “у први дан седмице”, у недељу; Његовим вазнесењем на небо после четрдесет дана; и коначно силаском Светог Духа, трећег лица Свете Тројице, на Његове ученике након десет дана од Вазнесења, у дан Педесетнице у Јерусалиму, на Гори Сиону. Као што каже древна песма, све то Христос чини да би обновио истински људски лик, која она назива образом, користећи стару славенску реч. То је богомдани људски лик, начињен према Божијем лику, који је Адам добио стварањем, а који је нарушио прекршивши заповест Господњу и био изгнан из Раја. На Божић, Бог постаје човек да би својом божанском природом обновио човека, и поставши човеком, подигао човека у висине божанства. Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо од свега што се десило у хисторији космоса; зато и песмописац наглашава библијска места: Ефрату, Едем и коначно Витлејем који се на јеврејском језику назива Беyт Лецхем, “Дом хљеба” да би показао како се Христос, Богомладенац, родио на конкретном месту и у конкретно време, као и сваки човек који долази на свет. Једино тако сваки храм подигнут у славу оваплоћеног Бога може бити Његов дом и Његов сведок, који се освећује тиме што се у њему причешћујемо истинским Телом и Крвљу Господњом. Зато храмови јесу вољени, и грађени и украшавани с љубављу јер су уздарје Богу за Његов дар нама. Пре неког времена, читао и гледао сам једну цртанку коју су урадила пакрачка деца. У њој су биле нацртане све значајније грађевине у Пакрацу, и уз сваку од њих је била написана њена мала хисторија. Уз православну Саборну цркву и Владикин Двор писало је “Ја ето још нисам онако лепа како бих желела и требало да будем…” На овај православни Божић, то дете може ући и у Саборну цркву и у Двор и видети да они постају онако лепи како су и некад били и како би желели и требали да буду, а та лепота ће се ускоро прелити и на њихове спољне зидове, обнављајући њихов изворни лик и лепоту. Има ли већег чуда Оваплоћеног Бога и лепшег дара Пакрацу од Њега који се пре две хиљаде и седамнаест година родио од Деве Марије у Витлејему? http://patriot.rs/episkop-slavonski-jovan-bog-koji-postaje-covek-najvece-je-i-najneshvatljivije-cudo/