Претражи Живе Речи Утехе

Једнодневни Научни скуп "Косово и Mетохија - историја и културно наслеђe", који данас на Православном богословском факултету у Београду организују Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска, почео је уводном речју Његове Светости Патријарха српског г. др Порфирија, Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, проф. др Драгана Станића, председника Матице српске, а настављен је излагањем Преосвећеног Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја на тему "Актуелност Косовског завета". Патријарх Порфирије је у беседи, између осталог, истакао да СПЦ, после осам векова непрекинутог присуства на Косову и Метохији, не може да буде део било каквих политичких преговора и споразума о статусу Косова и Метохије. Такође, Патријарх је позвао на дијалог косовско-метохијске Албанце, "јер као што на Косову и Метохији има места за све, увек и још увек има места дијалогу о животу људи на Косову и Метохији". "Заштита и обнова наших цркава никада није била само питање градње и броја људи који око њих живе, већ чињеница да је наша Црква пре свега Црква која живи Литургијом и молитвом", нагласио је Владика Теодосије у свом слову. Беседа Патријарха Порфирија на Научном скупу о КиМ: Реч Епископа Теодосија на Научном скупу: *** Текст уводног слова Патријарха српског г. Порфирија пренела је Информативна служба СПЦ: Преосвећена господо архијереји, поштована господо професори, научници, учесници научног скупа о Косову и Метохији, свештеници, свештеномонаси, представници установа државе и српског друштва, драги студенти, вероучитељи, новинари и медијски делатници, Срећан сам и свима захвалан што сте се у овако значајном броју одазвали позиву своје Цркве и Матице српске да пролазећи кроз историју Косова и Метохија сагледамо наше културно наслеђе са намером да колико је могуће сагледамо укупност живота у месту нашег духовног рођења. Користићу свеобухватнију реч баштина која прво упућује на крвно сродство, на деду, на оца, брата; затим на земљу као такву, на њиву, башту, окућницу; потом по члану 174 Душановог законика на право располагања баштином; али, на послетку, на збир онога што јесмо, што је кроз материјално и нематеријално косовско-метохијско наслеђе уграђено у нас, што чини наш идентитет. У том смислу, верујем, разговараћемо данас о Косову и Метохији као земљи наших предака који су нама и нашој браћи и сестрама, који и данас тамо живе, оставили непроцењиво материјално богатство, наслеђе које је по бројности и густини на том невеликом подручју упоредиво можда само са бројем звезда на летњем метохијском небу. Набројано је више од 1300 храмова и црквишта. Каква је покретачка сила саградила, осликала и украсила толике храмове, више од осам по једном километру квадратном? То може само снага љубави, снага божанске, Христове љубави која је красила и краси сва поколења нашег народа. Подсетићемо да је блаженопочивши патријарх Павле у оно тешко и претешко време, 18. јуна 1999. године, у манастиру Грачаници рекао међународним представницима: Ми Срби овде на Косову и Метохији смо оно што су наше светиње. Вођени смо љубављу Христовом и данас, двадесет и пет година од почетка великог страдања нашег народа 1999. године, двадесет и пет је година од доношења Резолуције 1244 Уједињених нација и двадесет од Мартовског погрома 2004. године. Двадесет пет година Српска Православна Црква, њено свештенство, њено монаштво и њен верни народ на Косову и Метохији живе у условима који су и свету и нама познати. Говоримо и треба да говоримо непрестано о срушеним и спаљеним светињама, нашој побијеној браћи, сестрама и деци, отетој и узурпираној имовини, заораним гробљима, а посебно о промени идентитета нпр. Студенице Хвостанске, затим цркве Светог Николе у Новом Брду, Дечана, Грачанице, да не набрајам. Сведоци смо различитих видова историјског ревизионизма, али овде се чак не ради о ревизионизму, када жртвама и злочинцима замене места. На делу су потпуно фиктивне, имагинарне конструкције о пореклу српских светиња. Опет и опет, вођени Христовом љубављу позивамо на дијалог косовско-метохијске Албанце, јер као што на Косову и Метохији има места за све, увек и још увек има места дијалогу о животу људи на Косову и Метохији. И на послетку, још једна напомена: говори се да је питање правног положаја Српске Православне Цркве „најсложеније политичко питање” преговора о Косову и Метохији. После осам векова непрекинутог присуства на простору Косова и Метохије, Српска Православна Црква не може да буде део било каквих политичких преговора и споразума о статусу Косова и Метохије. Поштовање, заштита људских и, посебно, верских права представљају универзалну цивилизацијску вредност, јер та права припадају свима, а морају бити гарантована и Српској Цркви и њеном верном народу. Дакле, универзална људска и верска права и слободе не могу бити део статусних преговора и политичких споразума, она се подразумевају и загарантована су међународним правним актима. Међународна заједница, оличена у Уједињеним нацијама и Европској унији, дужна је да обезбеди пуно поштовање свих људских и верских права на Косову и Метохији. Српска Православна Црква не тражи „посебна права” нигде, па ни на Косову и Метохији. Осим тога, не могу се само за Српску Православну Цркву на Косову и Метохији као „посебна права” третирати универзална људска и верска права. Заштита културног наслеђа Српске Цркве и народа на Косову и Метохији, непокретних и покретних сакралних добара која имају велику општецивилизацијску, културну, духовну и историјску вредност не може се само у том случају посматрати као „посебно право” Српске Православне Цркве. У „посебна права” никако не спадају ни гарантовање и поштовање права на живот, право на слободу кретања, право на слободу изражавања, право на неометано уживање своје имовине и друга универзална права која су сваком човеку гарантована обавезујућим међународно-правним актима. Неспорно је да су права и слободе свештенства, монаштва и верног народа, као и српски православни идентитет, сакрална и остала имовина Српске Православне Цркве на Косову и Метохији угрожени. Српска Православна Црква не може прихватити ни један правни и политички модел који се противи Јеванђељу и њеном осмовековном постојању на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је била, јесте и остаје Црква Христова на Косову и Метохији и свуда где се простире њена канонска јурисдикција. Нека нам је срећани благословен рад! *** Научни скуп на ПБФ за Радио Слово љубве снима сарадник Алекса Недељковић. Извештај: Редакција Радија Слово љубве. Вест у изради. Извор: Радио "Слово љубве"

Информативна служба Српске Православне Цркве и Матица српска организују једнодневни научни скуп "Косово и Mетохија – историја и културно наслеђe" који ће бити одржан у уторак, 26. марта 2024. године, са почетком у 10 часова, на Православном богословском факутету Универзитета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11б). Скуп ће почети поздравним обраћањима Његове Светости Патријарха српског г. др Порфирија, Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија и проф. др Драгана Станића, председника Матице српске. Уводно излагање на тему "Актуелност Косовског завета одржаће" Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј, а у раду научног скупа учествоваће: академик Љубодраг Димић, академик Драган Војводић, др Дарко Танасковић, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, др Драган Симеуновић, др Дејан Радичевић, др Срђан Пириватрић, др Војислав Павловић, др Игор Вукадиновић. Програм Научног скупа Косово и Mетохија – историја и културно наслеђe Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 26. март 2024. године 10,00–10,40 часова: СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ И ПОЗДРАВНЕ РЕЧИ Његова Светост Патријарх српски г. др Порфирије Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије др Драган Станић, председник Матице српске 10,40 – 11,10 часова: УВОДНО ИЗЛАГАЊЕ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј: Актуелност Косовског завета 11,25 – 12,00 часова: ПРВА СЕСИЈА Др Дејан Радичевић: Сведочанство археологије на територији Косова и Метохије од праисторије до средњег века Др Срђан Пириватрић: Територија Косова и Метохије у средњем веку под византијском, бугарском и српском влашћу Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Допринос Српске Православне Цркве развоју медицине на територији Косова и Метохије у средњем веку 12,00 – 12,35 часова: ДРУГА СЕСИЈА Академик Љубодраг Димић: Територија Косова и Метохије у политици Србије, Краљевине СХС и Југославије (1912-1945) Др Војислав Павловић: Косовo и Метохијa у политици Јосипа Броза Тита Др Игор Вукадиновић: Аутономија Косова и Метохије (1945-1989) 12,50 – 13,25 часова: ТРЕЋА СЕСИЈА Академик Драган Војводић: Културно наслеђе на Косову и Метохији Др Драган Симеуновић: Разарање и присвајање културног наслеђа на Косову и Метохији Др Дарко Танасковић: Стратегија отимања и стратегија одбране српског културног наслеђа на Косову и Метохији 13,25 – 14,00 часова: ЗАТВАРАЊЕ СКУПА – ОКРУГЛИ СТО Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј Академик Љубодраг Димић др Дарко Танасковић Извор: Информативна служба СПЦ

Манастир Преподобног Прохора пчињског биће 2. и 3. октобра 2023. године домаћин дводневног Научног скупа од националног значаја под називом "Новоослобођени крајеви Србије 1833–1878–1913", чији су организатори Филозофски факултет Универзитета у Београду и Епархија врањска, уз благослов Епископа врањског г. Пахомија. Организациони одбор овог скупа чине проф. др Сузана Рајић (председник и иницијатор), игуман архимандрит Методије (Марковић), доц. др Урош Шешум и асис. др Александар М. Савић. После прелиминарне сесије која почиње у понедељак 2. октобра, биће одржан низ изузетно занимљивих излагања истакнутих српских делатника у разним научним дисциплинама, која ће се наставити и наредног дана, у уторак 3. октобра, рекао је за радио „Слово љубве“ доц. др Урош Шешум. Наш саговорник између осталог истиче важност једног оваквог, мултидисциплинарног скупа за српску историју, који отвара многа врата и будућим истраживачима. Разговор са др Шешумом: Извор: Радио "Слово љубве"

Скуп на тему "Свето Писмо у верској настави" биће приређен 23. септембра 2023. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Скуп, са благословом Патријарха српског г. Порфирија, организује Библијски институт ПБФ поводом 20 година од увођења верске наставе у образовни систем Србије, и у оквиру међународног пројекта "Европа и хришћанске вредности". Детаљи везани за поменути скуп су на ОВОМ линку. Извор: Радио Слово љубве; ПБФ Универзитета у Београду

Научни скуп са међународним учешћем „Kомпозитор Василије Мокрањац (1923–1984) - Музика и ћутање“ одржаће се у понедељак, 11. септембра, у Свечаној сали САНУ, са почетком у 10 часова и 30 минута, сазнаје Радио "Слово љубве". Скуп, поводом обележавања стогодишњице рођења академика Мокрањца, организује Српска академија наука и уметности у сарадњи са Музиколошким институтом САНУ и Фондацијом Василије Мокрањац. Поздравне речи одржаће академик Иван Јевтић, секретар Одељења уметности САНУ, Александра Мокрањац и Катарина Томашевић. На скупу ће своје радове представити аутори из Француске, Португалије и Србије, а детаљнији програм је у наставку вести. Академик Мокрањац дао је свестран и трајан допринос српској музичкој уметности, култури и педагогији. Дипломирао је на два одсека Музичке академије у Београду: на одсеку за клавир (у класи проф. Емила Хајека) и композицију (у класи проф. Станојла Рајичића). Василије Мокрањац је најзначајнији српски симфоничар ХХ века. Поред пет симфонија и бројних других дела за симфонијски оркестар, његов опус обухвата и концертантну, камерну и солистичку музику, као и радио-драме и велики број партитура позоришне и филмске музике. Био је редовни професор композиције и оркестрације на Музичкој академији, односно Факултету музичке уметности у Београду. Бавио се превођењем стручне литературе за потребе своје педагошке праксе. +++ ПРОГРАМ Понедељак, 11. септембар 2023. Свечана сала Српске академије наука и уметности 10:30 Над одзвуцима вечности. Поздравне речи у знак сећања на академика Василија Мокрањца академик Иван Јевтић, секретар Одељења уметности САНУ академик Светислав Божић, Одељење уметности САНУ др Александра Мокрањац, дипл. инж. архитектуре, кћи Василија Мокрањца, оснивач Фондације "Василије Мокрањац" др Катарина Томашевић, директор Музиколошког института САНУ Прва сесија: „Стваралаштво Василија Мокрањца из визуре иностраних музиколога” (председава др Мелита Милин) 11:00 др Силви Нисефор (Sylvie Nicephor), музиколог, сопран и пијаниста (Француска): „О Прелудијуму за клавир (1984) Василија Мокрањца” (превод: Тања Шотра) 11:30 др Иван Муди (Ivan Moody), музиколог, композитор, диригент и православни свештеник (Португалија-Уједињено Краљевство „Неокласична естетика у музици Василија Мокрањца и Виктора Калабиса” 12:00 Пауза Друга сесија: „Василије Мокрањац и музичка историографија” (председава др Катарина Томашевић) 12:20 др Надежда Мосусова, научни саветник Музиколошког института САНУ у пензији: „Изостанак српске музике из светске музичке културе” 12:40 др Мелита Милин, научни саветник Музиколошког института САНУ у пензији: „Опус Василија Мокрањца из угла музичке историографије” 13:00 др Ивана Медић, виши научни сарадник Музиколошког института САНУ: „Виолончелиста Јован Мокрањац, отац Василија Мокрањца – заборављени великан српске музике” 13:20 Дискусија 13:40 Ручак Трећа сесија: „Композиторско стваралаштво Василија Мокрањца: аналитичка и естетичка разматрања” (председава др Ивана Медић) 14:30 мр Милош Заткалик, редовни професор Факултета музичке уметности у Београду: „O Одјецима, тишини и структурној дубини: рефлексије о музици Василија Мокрањца (с Хајдегером у позадини)” 14:50 др ум. Татјана Милошевић Мијановић, редовни професор Факултета музичке уметности у Београду: „Композициони поступци у стваралаштву Василија Мокрањца примењени у циљу сједињавања различитих музичких утицаја” 15:10 др Милош Браловић, истраживач-сарадник Музиколошког института САНУ: „Развој неоекспресионизма у српској музици шездесетих година ХХ века. Три неоекспресионистичке симфоније Василија Мокрањца” 15:30 Дискусија 15:45 Пауза Четврта сесија: „Василије Мокрањац као педагог” (председава ред. проф. Милош Заткалик) 16:00 др ум. Светлана Максимовић, композитор: „Аспекти особености стила и карактера у опусу Василија Мокрањца и промене у раду са студентима” 16:20 др Јелена Јанковић-Бегуш, научни сарадник, уредник програма у Центру београдских фестивала (ЦЕБЕФ): „’À mon cher maître’: Дуо за клавир и оркестар Властимира Трајковића као омаж професору Василију Мокрањцу” 16:40 Завршна дискусија 17:00 др ум. Огњен Поповић, кларинет, ванредни професор Факултета музичке уметности у Београду (Василије Мокрањац: Песма за соло кларинет и Прелудијум за соло кларинет) Извор: Радио "Слово љубве"

У петак, 26. маја 2023. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, у свечаној сали нишког Универзитета одржана је међународна научна конференција на тему "Свети Сава и Доментијан". Програм је свечано отворен уводним словом Његовог Преосвештенства, након чега су уследиле и остале поздравне беседе. Овом приликом, Преосвећени Владика је уручио орден Светог Цара Константина професору Александру Наумову. Музички део програма испратило је појање српског византијског хора, вођеног од стране хороначалника свештеника Игора Зиројевића. Извор: Епархија нишка

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због бола и туге услед страдања и губитка живота младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима! На челу Литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи шумадијски Јован, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Илиарион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, умировљени канадски Георгије, свештеници и ђакони Архиепископије београдско – карловачке. Затим је Литија наставила Булеваром ослобођења до платоа испред Храма Светог Саве где је Патријарх Порфирије служио молебан.Патријарх Порфирије је рекао да није желео да држи беседу, али да је почео пљусак, који има посебно значење: “На словенским језицима киша се каже дажд, а то значи давање. Спасовданска киша значи давање и благослов. Али ево, да заједно са вама, благодаримо Богу што је дао кишу и пустио сузу радосницу, што је међу нас дошао велики Свети владика Николај. Добродошао, Свети владико, у српску престоницу, добродошао на Спасовдан. Завапили смо и ти си дошао, у ово смутно време, када су велике невоље навалиле на твој род и твоја чеда.” Беседећи пред кивотом Св. владике Николаја Велимировића Патријарх је нагласио важност мисионарске делатности Светог Владике: “Водио си литије широм отаџбине, и будио свој народ. Слава Богу, данас водиш и нашу Спасовданску литију. Данас се подсећамо твојих речи: “Зар нису литије безброј пута изазвале кишу у време суше, отупиле косу смрти у време помора”. Зато нас нико не може боље схватити и завидати ране, од тебе.” Патријарх се посебно осврнуо и на немиле догађаје који су дубоко и болно потресли све наше људе напомињући да се пред нама јављају безбројна питања: “У тим неочекиваним тренуцима наша питања се сједињују у једној речи. Та реч је Бог. Наш светосавски народ прошао је све своје тешкоће распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања. Не само зато што је имао образоване и мудре људе, технике и вештине, него зато што је имао веру јеванђељску, што је знао Бога и живео по јеванђељским вредностима. Зато што је чинио све што је било до њега. А на крају, зато што је имао веру у промисао Божију.” Поглавар Српске православне цркве је рекао да наш народ зна да се не треба бринути само о спољашњем, већ и унутрашњем, те су “породица, дом и отаџбина светиња”, али и да су наша “Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Студеница, све наше светиње, и овај свети храм пред којим стојимо, да је то наша лична карта, наше име и презиме”. “Спустивши се у своје срце, искрено се запитајмо, да ли ми то данас знамо, или бисмо да будемо нешто друго, да се одрекнемо себе, свога кода и идентитета. Те да прихватимо нама стран систем вредности, и постанемо оно што нисмо. Али све док стојимо овде окупљени око светитеља Божијег, независно од кише и града, овај народ ће имати наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети”, казао је Патријарх. Патријарх Порфирије је истакао да смо суочени са страшним злом, које је напало нашу децу, и да нас је погодило тако да смо занемели: “Ум посустаје пред покушајима логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, расу и нацију. Зло је неухватљиво, и ма шта чинили, зло се не може коначно победити никаквим институцијама, техникама и знањем. Они помажу, али не избављају, све је то благословено и потребно. Али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, радости и тузи, о животу и смрти, о добру и злу, остају без коначног одговора. Шта нам је чинити? Ниједно кључно питање човек не може решити само својим снагама.” Суочени са злом и трагедијама морамо вером и молитвом отворити врата благодети Божијој, како би нама и другима знања била на корист, закључио је Патријарх истичући да се “морамо пробудити сви заједно”: “Сви смо погођени, сви осећамо тугу и бол, сви имамо трауму. И зато смо сви потребни једни другима, као потпора и ослонац. Заједно смо на крсту, зато се заједно морамо сабирати. Не смемо дозволити себи да оптужујемо једни друге, и да тако сејемо ново семе зла. Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божији, не да бисмо се сукобљавали, него да бисмо се обогаћивали.” На крају Његова светост је посебно нагласио да не смемо дозволити да заједничку несрећу злоупотребљавамо, оптужујући једни друге: “Иако смо различити, не продубљујмо наше раздоре, не доливајмо уље на ватру. Много је искушења пред нама. И поменућу једно. Наше око, ухо, то је Косово и Метохија. И ако нам неко узима око, ухо и срце, да ли можемо живети без тога. Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, и да сабирамо снаге, да бисмо као некада сачували Косово и Метохију. Као део Србије, да се не би десило на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија буду отуђени. Сабирајмо се, не доливајмо уље на ватру, потребно смо једни другима, и потребна нам је снага.” Питајући се о разлозима и кривцима за стравичне догађаје Патријарх је рекао да смо сви одговорни за оно што се догодило: “Осећам да сам и ја одговоран, не само када сам поступао погрешно, него када нисам учинио све оно што сам могао. Када сам био себичан, искључив, када нисам слушао другога. Када нисам отворио очи, уши и душу за вас. Сви смо једно, и ви и ја. Одговорни смо зато што нисмо бољи. Одговоран сам и ја што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви какве нас Бог хоће, како је записано у Светом јеванђељу.” Патријарх Порфирије је, осврћући се и на ауктуелне ставове у друштву, напоменуо да су се наши преци већ “500 година молили Богу на овај датум”, те да “литија није митинг, никога не дели и не искључује”. “Све позива, зато што се Црква не поистовећује само са једним делом народа, нити само са једном страном, нити само са једном странком, већ обухвата све. Поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина, а литија позива на покајање, лично преиспитивање и преображај свакога од нас. Од највишег до најнижег. То је изливање благодети Божије на све људе и читаву творевину. Зато Цркву не можемо разумети као још једну у низу институција, нити је то “трећи од два пута у нашем народу, или две Србије. Ја мислим да постоји само једна Србија. А Црква је изнад сваког пута и стране. Она је сама Пут, Живот и Истина. Црква је Христос, све сабира и обједињује. У њој има места за све, и она се моли за све. Пут љубави Христове почиње у нама самима. И сваку спољашњу поделу исцељујемо прво у своме срцу. Линија која раздваја добро од зла, није изнад нас, него пролази кроз наша срца. У нашим срцима се води борба између добра и зла. Борба једних за друге. Ко је упоран, ко се са вером бори, он ће се изборити за добро”, истакао је Патријарх. У Литији су, поред десетина хиљада грађана учествовли и градоначелник Александар Шапић, министри Милош Вучевић, Никола Селаковић и проф. др Даница Грујичић, градски менаџер Мирослав Чучковић, кошаркаш Дејан Томашевић, и многи други. Извор: Радио Слово Љубве

Научни скуп под називом „Стогодишњица васпостављења Српске Патријаршије“ биће одржан 15. децембра 2022. године, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду. Непосредно пре свечаног отварања скупа, у факултетској капели Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова биће служена Света Литургија са почетком у 9 часова, којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Информативна служба СПЦ

Дводневни научни скуп „Српска Православна Црква – изазови и искушења кроз историјуˮ, биће одржан у Бачкој Паланци, у суботу и недељу, 22. и 23. октобра 2022. године. Симпосион се организује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, сарадњом Епархије бачке (Црквена општина Бачка Паланка), Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (Центар за историјска истраживања) и Института за савремену историју у Београду, уз подршку Владе Републике Србије, односно Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. По предвиђеном програму, учеснике научног скупа ће поздравити др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, госпођа Драгана Милошевић, Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, господин Мита Лачански, заменик председника Општине Бачка Паланка, професор др Борис Стојковски, управник Центра за историјска истраживања, и др Немања Девић, научни сарадник. Призната имена из области историје, теологије, историје културе, уметности, архивистике и сродних научних дисциплина представиће своје радове, који ће се затим објавити у зборнику радова са симпосиона. Извор: Епархија бачка

Под насловом „Перспективе примењене теологије у савременом добу“, а у организацији Универзитета у Источном Сарајеву и Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Фоча, одржан је 27. и 28. маја 2022. године реномирани научни скуп у просторијама ове високошколске установе Српске Православне Цркве, Учешће је узело једанаест истакнутих излагача у шест сесија. Након отпеваног васкршњег тропара, поздравним словом свим присутним се обратио протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, ванредни професор на катедри за Свето Писмо и декан Богословског факултета, изражавајући топлу и домаћинску добродошлицу свим учесницима и посетиоцима скупа. Након тога, уследила су излагања учесника према распореду за први дан скупа. Прва сесија, под насловом „Литургијска теорија и пракса данас“, одржана је под модераторством доц. др Бошка Ерића (Православни богословски факултет УИС), a први излагач је био проф. др Здравко Пено (Православни богословски факултет УИС), који је говорио о приношењу Дарова и тајни рода виноградарског (Мт 26,29). По завршеном излагању професора Здравка Пена, излагање на тему „Симболизам и реализам у литургијском богословљу Атанасија Јевтића“ одржао је протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС). Након врло ефективне и плодотворне дискусије уследила је друга сесија под насловом „Црквено-канонски поредак и савремено државно уређење“, којом је модерирао доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС). У оквиру ове сесије, своја излагања су имали проф. др Станка Стјепановић (Правни факултет УИС) на тему „Враћање одузете црквене имовине“ и проф. др Саша Шољевић (Православни богословски факултет УИС), који је излагао на тему „Актуелност Законоправила Светог Саве“. Трећу, уједно и последњу сесију за први дан скупа, под насловом „Нове форме и тековине црквене уметности“, коју је модерирао доц. др Бошко Ерић (Православни богословски факултет УИС), отворио је мр Љубиша Костић (Српска Православна Богословија Светих Кирила и Методија Ниш), који се научном скупу представио занимљивом темом – „The Matrix: Постоји ли стварност? Религијско – философски елементи холивудског блокбастера“. Након плодотворне дискусије присутних учесника и посјетиоца успешно је завршен први дан скупа. Други дан скупа почео је представљањем књига у издаваштву Православног богословског факултета Фоча, који наставља да опскрбљује шири аудиторијум изузетно богатим и надасве квалитетним садржајем из области богословља и духовног делања. Потом је започета четврта сесија под насловом „Савремене перспективе Православне педагогије“, чији је модератор био протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС), а излагачи проф. др Биљана Сладоје Бошњак (Филозофски факултет УИС), која је говорила о православним аспектима породичне педагогије, а затим протојереј-ставрофор проф. др Владимир Ступар (Православни богословски факултет УИС) - о педагогији молитве и преображају човека у Цркви. На петој сесији, која је носила наслов „Хришћанство и савремена психологија“, а одржана је после дискусије, научној јавности представили су се проф. др Бојана Маринковић (Филозофски факултет УИС), која је говорила на тему „Улога капацитета за ментализацију у формирању представе о Богу“, те проф. др Наташа Костић (Филозофски факултет УИС) и проф. др Сњежана Станар (Философски факултет УИС) са темом „Религијски идентитет као аспект социјалног идентитета“. Последњу шесту сесију, која је носила наслов „Проблеми савременог Црквеног живота“, модерирао је протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС). Излагачи су били протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС) на тему „Постоји ли данас пентархија? Црквени и правни идентитет, наративи, моћ“, те доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС) на тему „Пастирско богословље између традиционализма и стварности“. Захваливши се свим учесницима и посетиоцима скупа, који су својим питањима, коментарима и сугестијама поспешили развој и достигнућа скупа, уважени декан протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић затворио је научни скуп исказавши задовљство нивоом на којем је скуп одржан. Овом приликом је најавио и да ће факултет издати зборник радова са овог научног скупа. Одржавање научних скупова постаје традиција у раду Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Фоча, те тако потврђује и додатно подиже реноме и квалитет ове једине високошколске установе Српске Православне Цркве у Републици Српској. Извор: ПБФ "Свети Василије Острошки" у Фочи

Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“, Универзитета у Источном Сарајеву, организује 27. и 28. маја 2022. године научни скуп под називом „Перспективе примењене теологије у савременом добу“, најавила је Митрополија дабробосанска. Скуп ће се одржати у Фочи, у просторијама Православног богословског факултета. Свечано отварање биће у петак, 27. маја у 15 часова. Учешће је потврдило 16 излагача из Републике Српске и Србије, а пријављене теме су груписане у следеће сесије: „Литургијска теорија и пракса“, „Црквено-канонски поредак и савремено државно уређење“, „Нове форме и тековине црквене уметности“, „Савремене перспективе православне педагогије“, „Хришћанство и савремена психологија“ и „Пастирство пред изазовима савременог доба“. Циљ скупа је да се на високом научном нивоу из више углова сагледа у којим све правцима треба да се развија богословље тако да би било практично примењиво у ближој, а и даљој будућности, а како би Црква и друштво имали конкретну помоћ у решавању проблема и изазова са којима се суочавају. У плану је такође, да се после скупа сакупе радови излагача и да буду објављени у једном тематском зборнику. * ПЕТАК, 27. МАЈ 14.00–15.00: Регистрација учесника 15.00 –15.30: Свечано отварање (поздравне ријечи: протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Г. Хризостом) 15.30–16.30: ПРВА СЕСИЈА (модератор доц. др Бошко Ерић) ЛИТУРГИЈСКА ТЕОРИЈА И ПРАКСА ДАНАС 15.30–15.50: проф. др Здравко Пено (Православни богословски факултет УИС), Приношење Дарова и тајна рода виноградарског (Мт 26, 29) 15.50–16.10: проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС), Символизам и реализам у литургијском богословљу Епископа Атанасија Јевтића 16.10–16.30: Дискусија 16.30–16.45: Пауза 16.45–18.05: ДРУГА СЕСИЈА (модератор доц. др Ведран Голијанин) ЦРКВЕНО-КАНОНСКИ ПОРЕДАК И САВРЕМЕНО ДРЖАВНО УРЕЂЕЊЕ 16.45–17.05: проф. др Станка Стјепановић (Правни факултет УИС), Враћање одузете црквене имовине 17.05–17.25: проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС), Постоји ли данас пентархија? Црквени и правни идентитет, наративи, моћ 17.25–17.45: проф. др Саша Шољевић (Православни богословски факултет УИС), Актуелност канона Законоправила Светог Саве 17.45–18.05: Дискусија 18.30: Вечера 19.30: Промоција издања Православног богословског факултета у Фочи СУБОТА, 28. МАЈ 09.00: Доручак 10.00–11.00: ТРЕЋА СЕСИЈА (модератор доц. др Бошко Ерић) НОВЕ ФОРМЕ И ТЕКОВИНЕ ЦРКВЕНЕ УМЈЕТНОСТИ 10.00–10.20: др Владимир Коларић (Завод за проучавање културног развитка, Висока школа за комуникације, Београд), Хришћанство у новијем српском рокенролу: Иван Јегдић, Кени није мртав и Драм 10.20–10.40: мр Љубиша Костић (Православна Богословија Светих Кирила и Методија, Ниш), The Matrix: Постоји ли стварност? Религијско-философски елементи холивудског блокбастера 10.40–11.00: Дискусија 11.00–11.30: Пауза 11.30–12.30: ЧЕТВРТА СЕСИЈА (модератор проф. др Дарко Ђого) САВРЕМЕНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕДАГОГИЈЕ 11.30–11.50: проф. др Биљана Сладоје Бошњак (Филозофски факултет УИС), Православни аспекти породичне педагогије 11.50–12.10: проф. др Владимир Ступар (Православни богословски факултет УИС), Педагогија молитве и преображај човека у Цркви 12.10–12.30: Дискусија 13.00: Ручак 14.00–15.20: ПЕТА СЕСИЈА (модератор доц. др Ведран Голијанин) ХРИШЋАНСТВО И САВРЕМЕНА ПСИХОЛОГИЈА 14.00–14.20: проф. др Александра Хаџић (Филозофски факултет УБЛ), Слађана Дупер, МА (Филозофски факултет УБЛ), Повезаност афективне везаности према родитељима и афективне везаности према Богу 14.20–14.40: проф. др Бојана Маринковић (Филозофски факултет УИС), Улога капацитета за ментализацију у формирању представе о Богу 14.40–15.00: проф. др Наташа Костић (Филозофски факултет УИС), проф. др Сњежана Станар (Филозофски факултет УИС), Религијски идентитет као аспект социјалног идентитета 15.00–15.20: Дискусија 15.20–15.30: Пауза 15.30–16.30: ШЕСТА СЕСИЈА (модератор проф. др Ненад Тупеша) ПАСТИРСТВО ПРЕД ИЗАЗОВИМА САВРЕМЕНОГ ДОБА 15.30–15.50: проф. др Љубивоје Стојановић (Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац), Христос као образац културе дијалога 15.50–16.10: доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС), Пастирско богословље између традиционализма и стварности 16.10–16.30: Дискусија 16.30–17.00: Затварање скупа Извор: Митрополија дабробосанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је посебну видео-поруку која је емитована 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа под називом "Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе". Звучни запис обраћања Упутивши поздрав Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г. Јовану, научним и другим Институцијама које су организовале овај скуп, као и учесницима и гледаоцима скупа, Свјатјејши Патријарх Порфирије је изнео неколико важних историјских чињеница о св. Краљу Милутину, грандиозној али и недовољно истраженој личности. "Благодарећи пре свега даровима вере и љубави Христове, који су му штедро даровани и које је истрајно умножавао током свог живота, остао је упамћен као најплодотворнији ктитор и приложник бројних познатих и вероватно мање познатих хришћанских цркава и манастира, не само у источној, него и у западној Цркви", рекао је између осталог Патријарх Порфирије у свом обраћању. "Доба Палеолога које је знатно и подробније истраживано и проучавано у научном смислу, па и окарактерисано као ренесанса палеолога, не може бити сагледано нити вредновано у целости без ренесансе Милутина и процвата Милутиновог на пољу историје, архитектуре, сликарства, књижевне илуминације, одевања, богослужбеног текстила, архивистике, књижевног наслеђа, литургијског живота и црквеног појања, уметничког веза и развоја богословља код Срба", рекао је Његова Светост и закључио да ће "резултати ове међународне конференције управо показати и доказати претходно речено". Извор: Радио Слово љубве

Радио Златоусти Српске православне епархије шумадијске са благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије организује у уторак, 12. октобра у крагујевачкој Богословији „Свети Јован Златоусти“, Стручни скуп под називом: „Стратегија верских медија у управљању друштвеним мрежама за потребе остваривања јавног интереса у информисању са посебним освртом на кризне ситуације.“ Своја излагања на задату тему изнеће ђакон Александар Савић управник Центра за проучавање савремених технологија Српске православне цркве који ће говорити о наступима верских заједница у медијима – где су грешке и како их побољшати, проф. др Растко Јовић, са Православног богословског факултета у Београду са конкретном темом: „Медији и слика сукоба у Цркви“ и Сузана Миличић, директорка ПР агенције „Контакта“ која ће говорити на тему: „Традиционални медији и друштвене мреже – сарадници или супарници“. На Стручном скупу учествоваће представници из 17 медија православне, римокатоличке и исламске вероисповести. Извор: Епархија шумадијска

Од 24-26. октобра ове године у Скопљу одржава се мађународни научни скуп „Краљ Милутин и доба Палеолога”, поводом 700 година од упокојења светог краља Милутина Немањића. Свечано отварање Научног скупа о светом краљу Милутину у Скопљу Патријарх Порфирије благословио Научни скуп о Краљу Милутину у Скопљу Архиепископ охридски Јован на Научном скупу о св. Краљу Милутину у Скопљу Протојереј проф. др Зоран Ранковић: Свети краљ Милутин је водио свој народ јеванђељским путем Повезан садржај: Др Јасмина Ћирић: Краљ Милутин – градитељ цркава светске културне баштине Др Јасмина Ћирић: Свети Краљ Милутин је зидао Небо на земљи! ТВ Храм: Разговорник - др Јасмина Ћирић о научном скупу посвећеном Светом краљу Милутину Др Јасмина Ћирић: О манастиру Матејче Прилог Радио Светигоре Прилог Радија Слово љубве Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Свечаној дворани Матице српске у суботу, 3. јула 2021. године, одржан је скуп „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)” у организацији Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика. Округли сто је отворио професор др Драган Станић, председник Матице српске, истакавши важност преиспитивања положаја српског језика у нашем друштву. Након тога, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј. Поводом усвајања Закона о родној равноправности, којим су угрожене уставне слободе грађана и достигнућа два столећа развоја науке о српском језику, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика организовали су велики скуп истакнутих стручњака у области српског језика и друштвено-хуманистичких дисциплина. Руководећи се науком и објективним чињеницама, на Скупу су разматрани различити проблеми у погледу структуре и употребе тзв. родно осетљивог језика, али и других неповољних аспеката које прописује Закон. Рад округлог стола реализован је у три сесије. У првој сесији, чији су модератори били проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, и проф. др Александар Милановић, изложени су радови проф. др Срете Танасића, дописног члана АНУРС, академика Предрага Пипера, проф. др Јелице Стојановић, проф. др Драгољуба Петровића, проф. др Софије Милорадовић, проф. др Рајне Драгићевић, проф. др Весне Ломпар, проф. др Вељка Брборића, проф. др Јованке Радић, проф. др Раде Стијовић, проф. др Миланке Бабић, проф. др Јордане Марковић, проф. др Зорице Никитовић и проф. др Милана Ајџановића. У другој сесији изложени су радови др Владана Јовановића, др Марине Спасојевић, др Наташе Вуловић, др Ане Мацановић, проф. др Марине Јањић, проф. др Ане Јањушевић Оливери, проф. др Сање Ђуровић, проф. др Александра Милановића, проф. др Виктора Савића и проф. др Исидоре Бјелаковић. У трећој сесији, чији су модератори били проф. др Драган Станић и проф. др Виктор Савић, изложени су радови проф. др Драгана Станића, проф. др Јована Делића, дописног члана САНУ, проф. др Ксеније Марицки Гађански, проф. др Александра Јовановића, проф. др Петра Пијановића, проф. др Бошка Сувајџића, проф. др Валентине Питулић, проф. др Слободана Антонића, проф. др Богољуба Шијаковића, проф. др Часлава Копривице, проф. др Драга Перовића, проф. др Бранислава Ристивојевића и адвоката Миленка Радића. Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске. Извор: Матица српска

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговрена на Спасовдан, 10. јуна 2021. године, у храму Светог Саве на Врачару, на крају највеће литије у историји српског народа и његове престонице. Повезане вести: Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга у Христу преосвећена браћа архијереји, уважени Градоначелниче, домаћине овога града и први међу слављеницима данашњег празника, као и сви они који су са Вама у Вашој пратњи у чину и реду, Преузвишени Надбискупе, браћо и сестре, Небо се данас отворило! Данас је оно што су пророци проповедали и оно што су биле наше најдубље жеље и потребе постало реалност. Бог, који је дошао међу нас, који је постао човек, који је пострадао, распет и умро на крсту, али и васкрсао, данас је нашу природу узнео тамо где су одувек били уперени наши погледи, на оно место за које је непрестано наше срце куцало. Данас је Бог, Син Божји, узневши се на небо заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. Ми смо испуњени тим сазнањем данас, испуњени смо слављењем Бога, радошћу, безобалном неисцрпном, несагледивом и неразумљивом за пролазно око овог света; радошћу неразумљивом за онога који у центар читаве васељене ставља себе, свој его, своје самољубље, који у центар васељене ставља као основну потребу своју да све своје покори, да му све своје служи, за онога који у центар васељене ставља поглед на свет и философију која се зове антропоцентризам, а то је идеологија која хоће да живот човеков осмисли без смисла, која хоће да осмисли своје постојање без Христа, без Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог оца Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на стварну природу и токове у њој, већ је то поглед на постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа, свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света и онда када се налазимо на крсту, кад пролазимо искушења. Ми смо се, браћо и сестре, вечерас сабрали у једно, у овој Спасовданској литији, у крсном ходу кроз улице првопрестоног нашег града Београда. Сабрали смо се под куполом овог предивног храма који је посвећен нашем родоначелнику, првом Архиепископу и архипастиру нашем, светитељу Сави. Тим ходом, том литијом кроз улице града, и сабирањем у ову жижу, у овај центар нашег града и нашега народа, ми смо показали да знамо ко смо, да знамо одакле смо, али исто тако да знамо и куда идемо. Није нама потребно да нам било ко објашњава ко смо и шта смо. Знамо ми своје име и своје презиме, знамо ко су нам отац и мајка, знамо ко су наши преци, знамо ко су наши светитељи! Знамо уосталом, браћо и сестре, ко је онај под чијим сводовима храма смо се нашли, храма подигнутом у његову славу. Знамо добро да је наше име и презиме Растко Немањић и да је то име и презиме преображено Христом постало наше име и презиме које се зове Свети Сава. То име, браћо и сестре, јесте наш заступник, али то име нас обавезује, то име нам налаже на наша бремена и плећа крст и јарам који нису тешки, крст, јарам и бреме који су благи, јер је то крст Христов. Светитељ Сава не би био нама оно што јесте и ми њим и у њему не бисмо били оно што јесмо да светитељ Сава није био Христов. Христос је његов почетак и крај, он је уобличио светитеља Саву, а он је Христом нас породио и уобличио подаривши нам пре свега савршену и чисту веру хришћанску, веру Христову. И гле чуда, баш на данашњи дан пре 800 година, у светој Жичи, у Дому Спасовом, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу. Тада се се баш као и вечерас овде у Београду, у Жичи сабрало небројено мноштво православних Срба, предвођених својим епископима и свештеницима да чују шта је аманет православном Србину; да чују Беседу о правој вери. Та Беседа јесте, браћо и сестре, аманет који је оставио светитељ Сава. Суштина и срж речи Савиних, упућених тада сабраном роду своме, и нама сабраним данас и овде, као и свима који ће се после нас сабирати, износе суштину нашега постојања, износе суштину Јеванђеља, износе шта је то што је нама насушни хлеб да бисмо разумели поруку данашњег празника; таквог празника који кида границе између Бога и човека, али кида и све границе које ми неретко вештачки успостављамо међу собом. Свети Сава је тада у Жичи изрекао истине праве вере, вере православне, и рекао да без истинске и праве вере није могуће достићи у потпуности истински прави и аутентични живот. Али, сa друге стране и да погрешан живот, живот у злу, живот који је промашен и који је промашај, не може одражавати и не може сведочити праву веру која дарује Христа. Примера ради, Јеванђеље каже: Љуби ближњега свога као самога себе, штавише вели: Љуби и непријатеља свога - не можеш употребити лоше методе да би постигао здрав и исправан циљ. А филозофија овог света вели: Опскрби се вештинама и немој да водиш рачуна о средствима ако хоћеш да постигнеш неки циљ. Сваки циљ оправдава средства макар та средства била, једном речју, антихумана и античовечна. Такав поглед на свет никада не може да обликује хришћанина. А заповест Божја, заповест јеванђељска, она на које је Свети Сава подсетио сабране у Жичи, вели: Љуби ближњега као самога себе, али пре тога и: Љуби Господа читавим својим бићем. То је двоједина заповест. Није могуће волети Бога ако не волиш човека, ако не волиш икону Његову. Ко вели и тврди да воли Бога а не воли човека, тај лаже себе, а другима је јасан. Ми, браћо и сестре, волимо Бога слаби, немоћни и грешни. Нема тог међу нама, који кад је најсавршенији и у највећем подвигу, неће рећи као што је рекао апостол Павле: Само сам недостојни слуга Божји. Али, баш због тога што знамо да смо недостојне слуге Божје и због тога знамо да је на Спасовдан Господ нас узнео на небо и наша ограничења покидао, која су резултат самољубља, егоизма, лицемерја, осуђивања, оговарања, искључивости и ограничења која не дозвољавају да у нашој близини буде било ко - Господ је нас обезграничио! Ми смо, браћо и сестре, у Њему постали без почетка и краја. Постали смо неограничени. Зато у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју, на нашим грудима, има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним, а он је нас заједно са собом спустио на груди Христове. Отуда, браћо и сестре, Христом проширеним не пристајемо на то да прихватимо оно, што неки злонамерно, па нека буде и непознавајући нас, кажу да смо најгори и да нисмо човекољубиви. Не пристајемо на то! Не зато што мислимо да смо бољи од других, него зато што знамо да нас је Господ обезграничио и зато што у Њега верујемо вером јеванђељском говорећи увек: Верујем Господе, помози моме неверју, али и: Уздамо се у Тебе, слаби и немоћни, уздамо се у Твоју љубав! Зато, браћо и сестре, Савина порука јесте порука спасовданска. Ништа није случајно у нашем животу, па није ни случајно што је Свети Сава беседу о правој вери изрекао на Спасовдан, јер на тај дан ми смо разумели Христову реч и поручили да хоћемо да будемо једно са Христом. А то значи да хоћемо да будемо једно са собом и да сви будемо једно. Уморни смо, браћо и сестре, од подела. Уморни смо од ружних и лоших вести. Песникиња је рекла: Дајте нам једампут лепу вест. А има их, хвала Богу, милијарду пута више него лоших. Па, немојте онда од нас правити будале! Опростите ми на овој јеткој речи. Ми знамо чији смо и знамо да смо Христови. Стога имамо право да ово кажемо. Морамо да будемо једно, браћо и сестре, да границе, које носимо у себи унутра, покидамо. Пре свега, у Христу да превазиђемо схизофрена своја лична стања. Родитељи, да бринете о својој деци. Волите их, али немојте само да им испуњавате жеље, како вас не би заболела глава од њихових несташлука, да бисте ви имали свој комфор. Волите их љубављу Христовом, распињући се за њих. Децо, да слушате своје родитеље. Волите своје родитеље и да их служите нарочито кад постану стари. Немојте заборавити на сузу мајчину, на зној очев. Немојте зато што су вас снашли ваши проблеми заборавити на потребу ваше мајке и оца да вам само чују глас. Немојте говорити: Има времена за то. Има времена за све друго, али за то је увек мало времена. И немојмо непрестано тражити оправдања за своје незадовољство изван себе: криви су родитељи, крива су деца, крива је школа, криво је друштво, крива је држава, криви су други народи итд. Наравно све може бити боље, али немојмо тражити разлоге за мир, за радост, за хармонију, за љубав изван себе. Немојмо се правдати што све то немамо разлозима изван себе. Није нико други крив и нема кривца, само треба примити испружену руку Христову и хтети постати бољи и постати брат и сестра свима. Неверујемо ми - рекла је недавно једна наша православна Српкиња и лекарка светског формата овде у овом храму - да је човек човеку вук. Ми знамо да је човек човеку лек! И зато је нама свако оно како смо га ми дефинисали, а не обрнуто. Јер ми Христом знамо - и хоћемо због тога да чинимо добро - да нас Бог неће питати шта су нама други чинили, него шта смо ми њима чинили. Неће нас ни питати да ли су други постали бољи, него да ли смо ми постали бољи. Хтели бисмо често да сви око нас буду савршени, али само ми да не останемо преображени и останемо у овој летаргији. Браћо и сестре, нека је благословен и нека је радостан данашњи дан! Ја сам благодаран што су овде моја у епископству браћа Давид, Пахомије, Арсеније, Херувим, Георгије и Стефан, свештеници и монаси, али сам посебно данас радостан, а верујем да ћете и ви бити овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће и игуман манастира Хиландара отац Методије, као и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим све њих да се моле за све нас. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет и да нам Бог подари што више молитвеника. Јер духовно здравље једног народа се мери по броју монаха у том народу. Молим их да се моле да овај град увек, као што на свом грбу има отворену капију, има не само отворене капије, него и отворена срца и душе и да се сви који дођу у овај град осете се као домаћи, као и да се сви људи, независно како се моле и ком народу припадају, осете не само да су добродошли, него да су наша браћа. Исто тако, нека сваки сукоб и свака невоља, сваки неспоразум између појединаца, заједница, народа и држава, крене путем умањења, како би нас онда Господ, који нас је узнео на небо и поставио с десне стране Оцу, учинио сапрестолнима Њему и тако наша срца учинио простором обитавања благодати Духа Светога, простором мира, љубави, истине и правде, како бисмо ми онда истим путем којим је Господ најпре сишао међу нас, а онда отишао ка Оцу своме, заједно са Њим, свакога дана се узносили у добру, у врлини, у лепоти, у радости. У радости, јер је то наше назначење и зато што смо у радости створени! Ако нисмо у радости, то знак је да ову тајну још увек добро не разумемо и да нам треба додати вере. Додај нам Господе вере, како бисмо Те славили овде на Земљи, свакога дана и свакога трена свога постојања и онда том вером препознали у Теби нашега Спаситеља, коме нека је слава заједно са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин. Срећна слава и Господ нека све благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ

Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера. Повезане вести: Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком Видео записи са научног скупа: -Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије- У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Звучни запис беседе Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа. – Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир. Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа. – Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави. Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења. Извор: Манастир Острог

Комеморативни скуп поводом упокојења његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија У сали Градског позоришта у Фочи, 30. октобра у 19 часова одржан је комеморативни скуп поводом смрти Његовог Високопреосвештенства, митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Комеморација је одржан у органзацији Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву у присуству начелника општине Фоча Радисава Машића, ректора Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милана Кулића, декана богословског факултета проф. др Владислава Топаловића, професора, студената и грађана општине Фоча. Уводним ријечима комеморативни скуп отворио је декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, подсјетивши присутне на богату биографију митрополита Амфилохија. Декан је нагласио да је наш факултет од свог оснивања везан за живот и рад митрополита Амфилохија, који је од 1995. године обављао дужност професора на предметима Увод у богословље, Еклисиологија и Катихетика. Такође, био је члан оснивачког одбора у вријеме када се наш факултет оснивао. Његове монографије и публикације и данас су незаобилазни текстови у савременом богословском образовању. Декан је између осталог рекао: „И након окончања професорске службе митрополит Амфилохије наставио је да очински бди над радом и сазријевањем ове наше најмлађе богословске школе. За наш факултет, Цркву и народ Високопреосвећени митрополит је био велики благослов и знак Божијег присуства. Био је несумњиви великан нашег доба.“ На крају свог говора декан је рекао: „Опраштајући се од Његовог високопреосвештенства, наставници, сарадници и студенти Православног богословског факултета изражавају захвалност Богу што су имали част да од њега уче“ Након декана, присутнима се обратио ректор Универзитета у Источном Сарајеву, проф. др Милан Кулић, који је указао на значај митрополита Амфилохија приликом оснивања тадашње Духовне академије а садашњег Богословског факултета. Ректор је нагласио да се допринос митрополита Амфилохија није зауставио само на оснивању факултета, него је као професесор, свјетског имена на пољу теологије и духовности, долазио и држао предавања и испите нашим студентима. „Остаће упамћен као човјек пожртвован, аутентичних предавања. Остаћемо му вјечито захвални за немјерљив допринос који је учинио у академском животу богословског факултета и Универзитета у Источном Сарајеву. Читав његов живот био је истовјетан духовној философији и идентитету нашег Универзитета у коме се оно духовно и световно преплићу и допуњавају, прожимају и надопуњавају. Био је еминентан научник и истински велики човјек. Зато и не може да нас чуди да је током своје академске каријере примио више почасних докрората из теологије“. На крају, присутнима се дирљивом бесједом обратио протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, који је присутне подсјетио на подвижнички пут митрополита Амфилохија, поткрепљујући бесједу личним свједочанством које сеже у вријеме када је митрполит предавао на богословском факултету. Бесједу је започео ријечима: „Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?“. У наставку бесједе отац Дарко је рекао: „Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.“ На крају, отац Дарко је бесједу завршио ријечима „Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.“ Извор: Православни богословски факултет у Фочи

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА Поводом 950 година манастира Св. Прохора Пчињског организује Међународни научни скуп ПРЕПОДОБНИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ – 950 ГОДИНА У СРПСКОМ НАРОДУ Програм Скупа: Први дан, 25. 9. 2020.године Манастир Св. Прохор Пчињски 8 ч, Света Литургија 10 ч, Почетак Скупа Други дан, 26. 9. 2020. г, Свеправослави центар Свети Јустин Ћелијски и Врањски, Врање 10 ч, Наставак рада Скупа ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР Извор: Епархија врањска

Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве. Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви. Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему, величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира. У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима. Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило. Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог. Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман. Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника. Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило. Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина. На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило. Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то. Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су… Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње. Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије. Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату. За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“ Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус! Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени. Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје! По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво. Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским. Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека… Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих. Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог? Извор: Епархија ваљевска

Са благословом његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија и Косовској Митровици је 29. јануара одржан скуп љубави и братске подршке бранитељима Светиња у Црној Гори. Звучни запис емисије Претходно је служена вечерња служба у цркви Светог Ђорђа у Звечану, одакле је ријека људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен пјесмом ”Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. У ,,Косметским кандилима“ доносимо и тонски запис са Светосавске академије која је у навечерје Савиндана 26. јануара одржана у Косовској Митровици. Академију је благословио владика рашко-призренски Г. Теодосије који је казао да су преци, владари и архиепископи ишли путевима Светог Саве, а док су ишли његовим путем Срби су били благословен народ. Светосавску беседу казивао је књижевник и новинар Живојин Ракочевић. У својој беседи говорио је о животу Растка Немањића, “недовршеној довршености” и о чуду Светога Саве. Живојин Ракочевић се запитао шта нам је замаглило природност и поверење, у вечност и реалност. У другом делу програма, публици су се представили пјесникиња Милица Бакрач из Никшића, песник Милан Михајловић, професорка музичког васпитања Јелена Спирић и рецитатори. У програму Светосавске академије учествовали су полазници предшколске установе “Даница Јарамаз”, ученици основних и средњих школа из Kосовске Митровице који су говорили најлепше стихове и приче о Светом Сави, полазници музичке школе “Миодраг Васиљевић” и црквени хор “Бранислав Нушић” под диригентском палицом Петра Ракића. Извор: Радио Светигора

„Теологија у јавној сфери”, годишњи скуп, који се одржава већ седму годину заредом у Требињу, ове године биће приређен од четвртка 6. фебруара до недјеље 9. фебруара 2020. године. У организацији Центра за философију и теологију Требиње, а уз подршку Епархије захумско-херцеговачке и приморске, која је један од оснивача овог Центра, овај јединствени симпосион, у већ препознатљивим формама: панел дискусија, предавања и промоција, омогућиће размјену мишљења, идеја, утисака.., о црквеним и друштвеним темама уопште, која заокупљају теологију и сферу јавног дјеловања, а које ће обрађивати теолози, други научници и стручњаци из разних области. Главно предавање, на тему: „Епископско очинство: како се црквено тијело суочава са симптомима епископске произвољности” одржаће чувени теолог проф. др Христо Јанарас, уз остале учеснике, теме и догађаје у оквиру Скупа, који су према извјесном временском рапореду, а у просторијама Културног центра Требиње и Музеја Херцеговине Требиње, представљени у детаљном програму, који вам достављамо. Према програму, скуп „Теологија у јавној сфери” завршава се недјељним Литургијским сабрањем у требињском Преображењком храму. Стога, овом приликом, позивамо вас на учешће и Причешће, добро дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска