Претражи Живе Речи Утехе

Џвари је грузијски манастир са почетка VII века, смештен на врху планине изнад ушћа реке Арагви у Мтквари, највећу реку у Закавказју. Име манастира у преводу значи Крст. По предању, спасавајући се од Диоклецијановог прогона, Света Нина Кападокијска је дошла у Иверију из Јерменије, где су мученички пострадали њени хришћански сапутници. По вољи Божјој оставши неповређена, равноапостолна Нина је донела хришћанство у Иверију. Након неког времена она је уз подршку цара Миријана подигла три велика крста, од којих је један био подигнут управо на месту на коме је касније подигунт манастир Џвари. Крст је творио је права чуда, привлачећи верујуће са целог Кавказа. Отад се хришћанство у Грузији узвисило над многобоштвом, а Блага вест почела да се шири по целој земљи. Џвари је по савршенству форме једно од ремек-дела архитектуре и први споменик светског наслеђа у Грузији. Велики утисак на посетиоца оставља чињеница да улази у цркву којој је готово 1500 година. Изградили су је да траје не један век, већ миленијумима: коришћена техника градње специфична је по томе што изгледа као да један камен „седи” на другом, а што више пролази време тим постаје чвршћа сама конструкција. Оно што је интересантно, у цркви нема стубова и додатних конструкција. У Х веку цркву су више пута спаљивали Арапи. Тада су пострадали купола и сводови који су вишекратно обнављани у последња времена. Поред цркве Џвари данас се налазе остаци зидова и кула који су подизани ради заштите од непријатеља. Фортификационе грађевине позног периода није поштедело време. Ка главном храму и хришћанском символу Грузије непрекидно тече река људи. О градитељу овог архитектонског чуда нису сачувани никакви подаци, међутим, током многих векова у срцима хришћана живи благодарност древном неимару због његове оваплоћене љубави према Творцу. Џвари без преувеличавања можемо назвати црквеном поезијом у камену, која се налази у хармонији са природом која га окружује. Црква се савршено уклапа у крајолик и приморава посетиоца да ода признање мудрости и укусу архитекте: висина цркве (25 метара) и висина целе стене у прецизној су размери један према седам. До данас се сачувала стара стаза, којом се народ вековима успињао на планину ка цркви Џвари. Приближно на средини стазе налазе се невелики шумарак и извор. Сматра се да се тај извор појавио по молитвама Свете Нине и да његова вода има исцелитељска својства. Унутар цркве нема фресака, знамо да се оне историјски не појављују пре XI века, а Џвари после изградње није мењао свој изглед. Храм нема датиране натписе, али по ликовима изображеним на спољашњим зидовима и према подацима других историјских докумената утврђено је да датум изградње храма мора бити између 584. до 604. године. Црква је украшена барељефима изнад улаза и на спољашњим зидовима у виду анђела, Христа који благосиља градитеља храма, са натписима на древном грузијском језику. Древни крст је током бурних догађаја протеклих векова украден, али је сачувано постоље на којем је вековима стајао. Данас је на одговарајућем месту постављен нови велики крст од кипариса са изображењем тринаест сцена из Јеванђеља. Најпознатији и најпрепознатљивији кадар у Грузији јесте слика Мцхете са осматрачнице поред цркве Џвари. Заиста, одатле се добро види и сам град, и кланац реке Мтквари, и долина Арагви, и планина Багинети. Вековима, тамо где се стапају и грле, као да су две сестре, реке Арагви и Кури, стоји манастир – стихови су којима је прелепу панораму опевао песник Михаил Јурјевич Љермонтов, чији споменик такође стоји недалеко од светиње и опеваних река. Историја бележи занимљиве догађаје, па тако и да је престоница древне државе, која се појавила пре хиљаду година, временом постала сеоце. Таква је Мцхета – најстарија престоница царства Картли. Слава Богу што град није избрисан са лица земље и то, пре свега, благодарећи двема великим хришћанским светињама, Светицховели и Самтавро. Данас је то невелики живописни градић. Стара легенда, која вернима шаље велику поуку о покајању, каже да су између светиња Џвари и Светицховели (катедрална црква у Мцхети у којој се чува Хитон Господњи) биле направљене веома стрме лествице. По њима су се пели и силазили поклоници и монаси. Проћи тај пут могао је само човек који је принео покајање за грехе и који је творио молитву, док су се други сурвавали и падали са огромне висине. Сваком годином лествицама је могло да прође све мање људи и, на крају, под тежином људских грехова тај мостић се обрушио. Џвари се налази на врху са којег се отварају видици и путеви који воде на разне стране Грузије. Ако погледате на исток, пред вама су древне светиње долине Кахетије. Ако гледате на север по лепом времену можете угледати планину Казбек и богату храмовима и манастирима област Хеви, а ако окренете поглед на запад, тамо ћете наћи древну Имеретију пуну светиња. Јужније су пећински храмовни комплекси Џавахетије. https://mitropolija.com/2022/09/08/manastir-dzvari-simbol-gruzije/

Синоћ у Парохијском дому у Никшићу, епархија Будимљанско-никшићка организовала је свечану академија поводом дана Патријарха Павла. У оквиру академије, а у сарадњи са Матицом српском – Друштвом чланова у Црној Гори била је и изложба радова основаца и средњошколана на тему „Наш Патријарх Павле“, као и проглашење најбољих литерарлих и ликовних радова. „Света Црква је устројила да током Великог поста истичено поједине свете, ради угледања на њихов живот, на њихову вјеру и на њихове подвиге. Вечерас смо се сабрали око имена нашег Блажено почившеног светога Патријарха Павла који је образац вјере и кротости и уздржања и смирења којим је достигао висину“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и додао: „У ово послератном добу код нас он је посвједочио шта значи истински живот, шта значи потрудити се око свог спасења и око спасења ближњих, шта значи удаљити се од свјетског начина размишљања и усвојити ум Христов. То је наш Патријарх Павле знао, њега је Бог да таквога и у своје вријеме га подигао да буде духовни вођа цијелом народу. Његова кротост, смирење и удаљавање од овог свијета није га огло сакрити. Он је био још прије него је постао српски патријарх, као монах, био је свијећа која гори и освјетљава простор око себе у народу његовоме, у његовој пастви. Он је био као град који стоји и не може се сакрити“. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Нишке богословије говорио је о свом познанству са патријархом Павлом и како је нагласио „онако како га је он доживио“. „Оно што нијесу написали у књигама које су многи писали, ја могу свједочити о оних 29 година које сам био са њим у Призрену. Он је био један необичан човјек, и као наставник и као васпитач, био је веома ауторатативан али нам је био веома близак, и били смо слободни да га питамо и оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и да би видјели како он са таквом позитивношћу упиње се да нама објасни ствари које смо га питали“, рекао је Тимотијевић и нагласио: „Последње школске године, патријарх Павле је пошао из Призрена и наши животни путеви су се разишли, после се укршћују 1969 године, када ме је Свети синод поставио за наставника Богословије“. Професор др Богољув Шијаковић је рекао да му је била част, а и дуг да говори о Патријарху Павлу. „О патријарху Павлу се не може говорити вјеродостојније но што је он сам то чинио: Када се напише житије о патријарху Павлу онда ће то бити права историја српског народа у 20 вијеку. Патријарх Павле је библијска личност по своме животу, по својој дубокој вјери, по својим поступцима, по духовној сили, снази и карактеру, а којим је утицао на људе. Он је био и јесте Божији дан нама“, рекао је професор Шијаковић и додао: „Спашавајући једно од дјеце из Дрине рауболио се и добио туберкулозу и прогнозу да му је остало 3 мјесеца живота, но опет се у његовој немоћи појавила сила живота. Замонашен је као Павле, након постдипломских студија у Атини, хиротонисан је у епископа Рашко-призренског 1957. Као Епископ провео је 34 године на Косову и Метохији, свједочећи о насиљу над српским народом које је и сам смирено подносио. „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје на некоме мјесту пресуђено да више не буду српски“, написао је Патријарх Павле“. Након говора, уручене су и награде најбољима на ликовно-литерарном конкурску. Ликовних радова је било 76. На конкурсу су учествовала дјеца из Црне Горе и са простора Косова и Метохије. „Они нажалост нијесу могли да буду вечерас са нама, али стигла нам је њихова љубав“ нагласио је епископ Јоаникије. Стручни жири за оцјену ликовних радова (у саставу проф. Академије ликовних умјетности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић) наградио је сљедеће радове: Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа: Маша Миловић, 9 година Анђелка Перовић, 13 година Миа Каровић, 14 година Тијана Марковић, 15 година и Јована Миловић, 15 година Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији. Три најбоља писана рада ученика средњих школа: Радован Сукновић, 18 година, из Никшића Катарина Вишић, 16 година, из Тивта Поповић Нина, 16 година, из Подгорице Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира СПЦ у Србији. Стручни жири за оцјену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дијела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су: Марко Мотика, 5,5 година Дарија Милачић, 6 година Милан Богдановић, 6 година Ленка Ћетковић, 7 година Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића) Јована Перовић, 6 година Катарина Васиљевић, 7 година Хелена Јововић, 7 година Јана Требјешанин, 7 година и Анастасија Вучковић, (сви из Никшића). Кад је у питању литерарни дио конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на љетњој школи у Србији добију основци: Маша Бојовић, ученик четвртог разреда, из Пљеваља, Маша Радуловић, ученик седмог разреда, из Никшића, Андријана Зорић, ученик седмог разреда, из Никшића, Матија Балтић, ученик седмог разреда, из Мојковца, и Стефан Живковић, ученик седмог разреда, из Подгорице. Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира СПЦ у Србији добију сљедећи средњошколци: Милена Кљајевић, ученик трећег разреда, из Никшића, Драгана Благојевић, ученик другог разреда, из Никшића, и Милица Бундало, ученик другог разреда, из Подгорице. Поред дјеце из Црне Горе, награђени радови су и дјеце са КиМ. Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу. Зечевић Милутин, седми разред. ОШ у Ораховцу. Као награду од Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, они су добили бесплатно учешће на љетњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора