Претражи Живе Речи Утехе

Oтац Жељко, 1970. годиште изненада преминуо 13.09.2018 од можданог удара , био је по струци војно лице, православни хришћанин и велики човек. Као учесник рата у специјалним јединицама извршавао је врло опасне и одговорне задатке, док је за време велике поплаве у Обреновцу учествовао у извлачењу и спасавању људи и деце. Мајка Aнита Стреларац, рођена 1978. године, по струци дизајнер и сада самохрана мајка шесторо малолетне деце: Син Матеја 2003. годиште, похађа прву годину с редње уметничке школе „Дрво арт“, свира виолину. Ћерка Анастасија, 2005. годиште, од рођења је оболела од церебралне парализе, без могућности говора, ходања, самосталног функционисања. Већ трећу годину је на апаратима за дисање, до сада реанимирана три пута, са врло лошом лекарском прогнозом. Око њене неге смењивали су се отац и мајка, али сада је мајци често потребна медицинска помоћ, коју је тешко наћи, а и плаћа се 20 еура за три сата. Од Војномедицинске Академије је покушала да потражи помоћ око неге болесног детета, јер су њихови осигураници, али су јој одговорили да то није у њиховој надлежности. Син Јустин, 2007. годиште. Иде на иконопис, свира фагот, похађа музичку школу и школицу „Малац генијалац". Ћерка Ефимија, 2009. годиште, има исте активности као брат Јустин, осим што свира хармонику, и изузетно је способно и сналажљиво дете. Син Николај, 2011. годиште. Кренуо је у први разред, такође иде у школицу „Малац генијалац" и од све деце је, рекло би се, највредније и најоштроумније. Ћерка Марија 2014. годиште, врло спретно и сналажљиво дете. И она је од ове године полазник школице "Малац генијалац", која нам због новонастале ситуације ову годину часове даје бесплатно. Прошле године су од Војске Србије добили стан, где је за откуп потребно 50 000 евра... Остало је још 39 година да се стан у целости откупи. Поред тешког стања у сваком смислу, боре се колико год је то у њиховој моћи. Молимо људе добре воље да помогну колико је у њиховој моћи. Унапред захвални, пријатељи породице Стреларац. Анита Стреларац, Генерала Штефаника 53 11000 Београд број рачуна у Збербанци: 285238504000142440 сврха уплате: помоћ породици За уплате из иностранства: SABRRSBG SBERBANK SRBIJA AD BELGRADE, SERBIA RS35285238604000227310 ANITA (RADOSLAV) STRELARAC GENERALA STEFANIKA 53 BEOGRAD (VOZDOVAC) SRBIJA View full Странице

Преображење Господње - Слава града Требиња Празник Преображења Господњег у Требињу ове године прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника. У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног Епископа Атанасија и новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

Драга браћо и сестре, слава Богу, успели смо да помогнемо још једну од православних мисија широм света. Овог пута нас је Бог удостојио да помогнемо мисију Антиохијске патријаршије у Сан Герману на Порторику. Погледајте кратки извештај са фотографијама наше браће и сестара на Порторику! http://www.svedokverni.org/misija-je-ostvariva-pomogli-smo-bracu-i-sestre-u-portoriku/

Божо Видачковић (85) из Градишке, један од последњих преживелих из дечјег логора у Сиску. Најмлађима чорба затрована киселином. У логору у Сиску последњи пут видео сестру Бранку и браћу Саву и Јову Божо са супругом Олгом и породицом обележава 85. рођендан ПУНИХ 85 година навршио је Богдан Божо Видачковић из Градишке. Његов рођендан је, првог фебруарског дана, окупио целу породицу - супругу Олгу, два сина, четворо унучади и снаје. У добром расположењу, окружен најмилијима, присећао се деда Божо лепих животних догађаја. А чим је угасио "свећице" на слављеничкој торти, причу је "окренуо" према другом слављу које тек следи. Предстојећег 12. маја обележиће шест деценија брака са вољеном Олгом. Славио је деда Божо тог првог фебруара - живот. Све његове лепе стране. Јер, нажалост, памти и оне које нису такве. Оне кад породица нестане у трену, кад је острашћен човек човеку вук, кад одрасли постану звери које своју силу искаљују на нејачи. Један је од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији - дечји логор у Сиску. То је, вели, жива рана. Не зацељује. - У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, маћехом Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом - прича деда Божо. - У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота. Убрзо је, како говори, стигла оштра зима, а с њом и жестока усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом Видачковићи су најпре избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где су презимили. Ту су преживели бомбардовање, погибију много цивила. У јуну 1942. започела је Битка на Козари. И, како каже наш саговорник, стравичан покољ српског, слободарског народа. - Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка - видно узбуђен, али тихо прича деда Божо. - Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале. По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, Видачковићи су у Старој Градишки преживели 15 дана. - Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања - говори нам. - Највеће понижеље било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни. После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. После дубоког, тешког уздаха, деда Божо каже: - Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао! Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло. Сведок је деда Божо и паљења цркве пуне цивила у селу Млаки. Уследио је, за њега, други, најтежи дан породичне трагедије - насилно одвајање деце од мајки: - Најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно. Божо Видачковић 1956. као возач предузећа "Изградња" У Јасеновцу су били дан - у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени возом, у сточним вагонима, препуним малишана...- Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и шутирале... Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама... Или су одвођена на усвајање или за слуге. Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали... Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата. Божо 1949. и 2018. године - Породица Алтић је бринула о мени - каже. - Али, од страхота које памтим прошло је више од 75 година, а као да није. Ту су. Још живе, јасне, стравичне... Због њих никог не мрзим, али памтим. И не дам да се заборави. Не сме! Грех је. УДАРНИК 15 ПУТА ПО одслужењу војног рока Божо Видачковић је био возач у градишћанском предузећу "Изградња". Од 1950. до 1952. на радним акцијама широм Југославије ударник је био 15 пута. Носилац је бројних југословенских признања, међу њима и Златне медаље рада коју је добио од Тита. Од свих одличја, каже, ипак су му најдража многобројна од возача и ловаца. И много воли још, вели, усну хармонику. ПОТРЕСНИ СУСРЕТ СА ОЦЕМ ИАКО ми је крштено име Богдан Видачковић, у свим документима пише Божо - прича наш саговорник. - Док ме из логора водио Алтићима, Ђуро ми је рекао да не могу бити Богдан већ Божо, јер код католика не постоји то име. А Божо може бити и код католика и код православаца. До краја рата био сам Божо Алтић. По ослобођењу смештен сам најпре у Дом за ратну сирочад у Сиску, а потом у Ловран у Истри. Ту сам 1947. сазнао да су ми живи отац, сестра Петра и маћеха. Кад сам се враћао кући најпре сам угледао брдо Главицу, њене церове... Пришао сам, угледао ме отац. Није знао ко сам. Кад је схватио, од силине осећања нисмо могли прићи један другом. Само смо јаукали... Тек касније смо се загрлили. Сазнао сам да је био интерниран у Немачку, а маћеха и сестра преживеле су Јасеновац. Срећи није било краја, али је породица готово нестала. Пре рата у Цимиротима је било 10 кућа Видачковића, а сад је само једна... Извор

11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину. View full Странице