Претражи Живе Речи Утехе

Нови број новина Српске Патријаршије, доноси: – Један век од упокојења краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је 16. августа 2021. у срцу Шумадије, на Опленцу.... Беседећи после св. арх. Литургије и парастоса, Патријарх Порфирије је између осталог, рекао: Сабрали смо се данас да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. И он је знао да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово. Веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона Светих апостола Петра и Павла.... – Докле поју светиње на Косову и Метохији, нећемо га доживљавати као изгубљено него као своје – Двадесет година од почетка повратка расељених и избеглих Срба у Осојане, обележено је тродневним Сабором, који је био посвећен и блаженопочившим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију Јевтићу који су видели тајну косовског вековног распећа, али и његов смисао... Осојане представља један од ретких примера успешног повратка Срба у Метохију, јер се од 2001. вратило око 350 Срба, а у овом селу данас живи и око осамдесеторо деце... – Лета Господњег 2021. црквена и академска јавност обрадована је вешћу да је из штампе изашао превод Светог Писма Старог Завета са јеврејског изворника на српски језик од умировљеног професора ПБФ, протојереја-ставрофора Драгана Милина. Са протом Милином за Православље разговарао је доцент др Ненад Божовић са ПБФ... Девет година сам интензивно преводио текст и две године прочишћавао, јер сам имао недоумица и остављао да мало сазри. Понекад се шалим да је блаженом Јерониму било потребно петнаест година, а ја сам имао боље приручнике па сам завршио за свега девет година... – Историјска посета Патријарха српског Порфирија Епархији зворничко-тузланској – На празник Преображења Господњег – славу града, Првојерарх српски је служио свету архијерејску Литургију у Храму Св. апостола Петра и Павла у Добоју.... Ово је крај којем ја у потпуности, без остатка, и телом и душом припадам, крај који добро познајем, али не само крајолик, него људи који овде живе јесу у правом смислу део мојих костију и ја сам део тог тела и тих костију. Могао бих данима да причам и описујем своја искуства која су уграђена у моје биће, али све би се то могло описати у једној јединој речи, а то је љубав коју осјећам према вама, браћо и сестре, и љубав коју од вас осећам према мојој маленкости, не зато што сам ја важан, него зато што је то љубав ваша за Цркву Христову, поручио је на почетку ове посете Српски Патријарх. – Живот посвећен Богу – Беседећи, Владика шабачки Лаврентије је узнео молитвену захвалност Господу на дару за многаја и благаја љета свога земнога века. Истакао је да је 12. августа напунио 63 године живота у монашкој ризи, а 16. августа пуне 54 године архијерејске службе, подсећајући присутне да је то, у осмовековној историји Српске Православне Цркве, најдужи архијерејски стаж једног епископа... – Ватерполисти Србије, овенчани златном медаљом на недавно завршеним Олимпијским играма у Токију, потврдили су друго златно одличје. Фантастичне играче кроз такмичење је водио селектор Дејан Савић. За новине Српске Патријаршије Савић је говорио о посети ватерполиста светињама КиМ пред Олимпијаду, важности разговора и пријема код Патријарха Порфирија и његовом благослову пред сам пут који су осећали током Игара, али који осећају и данас.... Извор: Православље

„Истанбулски погром“ - 6/7. септембар 1955. године - 65 година од насиља над мањинама у Истанбулу „Наш суштински, најважнији и највиши циљ је да у нашој Отаџбини нема других народа, језика и религија.“ (Др Риза Нур, турски министар 1920-26) „Ако се Грци усуде да дирну нашу браћу, у Истанбулу има доста Грка да се осветимо.“ (лист Hürriyet, 28. август 1955) Једно од најосетљивијих питања у грчко-турским односима је положај мањина у обе земље. Мањине су у обе државе увек биле веома погођене приликом међусобног заоштравања односа. Након потписивања Лозанског споразума 1923. године, којим је Турска призната у садашњим границама, извршена је размена становништва између Грчке и Турске („Конвенција о размени грчке и турске популације“), из које је изузето турско становништво које је живело у Западној Тракији и грчко које је живело у Истанбулу. Ова размена није обухватала истанбулске Грке што због емотивне везаности за град, што због значаја који Васељенска патријаршија има за саме Грке али и православље уопште. Након усвајања новог Устава 1924. године, којим су им гарантована права (као и Лозанским мировним споразумом), припадници немуслиманских мањина постали су турски грађани. Већ наредне године они су се под притиском власти одрекли члана 42 Лозанског споразума који им је гарантовао извесну аутономију по питању породичног права и личног статуса. Иако су се међудржавни односи поправљали, број Грка у Истанбулу је временом опадао због мера које је доносила турска држава (закон из 1932. и порез на богатство 1942), и тако их индиректно присиљавала да напуштају своју домовину. Чланство обе земље у НАТО, упоредо са доласком на власт Демократске партије у Турској, коју су отворено подржале верске вође мањина, приближило је две државе међусобно више него икада раније. Прелазак на вишепартијски систем омогућио је либералнији приступ и према Грцима, па су обострано уведена нека побољшања по питању школства. Међутим, међудржавне односе је све више оптерећивало различито виђење решења статуса Кипра који је тада био под британском влашћу. Грчка политика за уједињење са Кипром (ЕНОЗИС) и оружане активности ЕОКА (Хеленска организација кипарских бораца) против Британаца на острву од априла 1955. године, иако нису погађале турско становништво до септембра, све више су заоштравале турски став. Економске потешкоће у Турској и ситуација на Кипру довели су до тога да до 1955. године политичка и друштвена клима у Турској буде веома напрегнута. То се одражавало и на став јавности према турским Грцима, а написи медија из тог времена показују да су они посматрани као део кипарског проблема. У интервјуу датом 24. августа 1955. године, неколико дана пред Конференцију у Лондону на којој је требало да се разговара о ситуацији на Кипру, премијер Аднан Мендерес је тврдио да се планира масакр над Турцима на острву. Нова медијска кампања, у којој је предњачио лист Хјуријет (Hürriyet), о наводном прикупљању помоћи за покрет ЕОКА од стране Грка који живе у Турској и патријарха Атинагоре, довела је до јачања негативног става јавног мњења према Грцима. Патријарх је чак физички нападнут у четврти Еминону. Са приближавањем Лондонске конференције појачано је полицијско обезбеђење око зграде Патријаршије и у деловима где су Грци више насељени. Све чешће су биле туче између младих Турака и Грка. Ситуација је кулминирала са вешћу о наводном грчком нападу, око поноћи 5. септембра, на турски конзулат у Солуну, који се налазио уз родну кућу Кемала Паше Ататурка. Поподне 6. септембра на тргу Таксим у Истанбулу, биле су организоване демонстрације различитих студентских организација, синдиката и асоцијације „Кипар је турски“. Убрзо, око 19:00 часова, најпре у квартовима у близини Таксима, а затим и у осталим деловима града, који су традицинално били познати као области у којима послују и живе немуслимани, започели су напади на њихове радње и станове. Мета напада биле су и четврти на малоазијској страни, као и на Принчевим острвима. Напади су споровођени, показаће се касније, према унапред састављеним списковима, организовано у групама од 20-30 људи, при чему су често ношене турске заставе или фотографије Ататурка и тадашњег председника Џелала Бајара, док се уједно тражило од Турака да своје радње, куће и возила обележе турским заставама. Процењује се да је у нападима учествовало и до 100.000 људи. Превоз група био је унапред обезбеђен што приватним возилима, што таксијима, фериботима, па чак и војним возилима, а групе су биле снадбевене „алатом“ за разбијање и петролејом. Полиција је остала пасивна током немира, те није реаговала чак и када се дешавало насиље, док су ватрогасне јединице касниле на ватром захваћене локације или се изговарале да њихова опрема није одговарајућа. Иако је испрва дата инструкција да се само уништава имовина, дошло је и до смртног исхода најмање тридесет особа, великог броја (и до неколико стотина) силовања жена, па и дечака, више стотина људи је претучено, а вршена су и насилна обрезивања како лаика, тако и једног свештеника. Насиље је завршено око два сата иза поноћи када је на улице изашла војска са тенковима. Према доступним подацима, руља је напала 5 538 станова, 1 004 продавнице и радних простора, 73 цркве, 1 синагогу, 2 манастира, 5 317 различитих привредних објеката (фабрика, хотела, кафана итд), мање или више је оштећено 36 од 48 школа грчке заједнице. Према америчким изворима, 59% привредних објеката и 80% домова припадало је Грцима, 17% привредних објеката и 9% станова Јерменима, а 12% радних простора и 3% животног простора припадало је Јеврејима. Уз ово, мета напада биле су и 3 јерменске цркве и 4 школе. Такође су нападани и објекти који су припадали католичким Грузијцима, а страдале су и неке радње чији су власници били Турци. У нападнутим црквама уништаване су иконе, крстови и црквене сасуде, као и остали црквени инвентар, док су неке цркве делимично или потпуно спаљене, а изгорела је и „Београдска црква“. Страдала су и гробља у Шишли, где су рушени споменици, а гробови откопавани и посмртни остаци спаљивани или ломљени. Нападнуто је и патријаршијско гробље у Балкили, где је неколико саркофага оскрнављено. Процене материјалне штете биле су различите. Власти су је процениле на око 25 милиона, док су Британци дали процену од 200 милиона, а грчка Влада и до 500 милиона америчких долара. Испрва је Министарство финансија објавило да ће се помоћи жртвама напада путем разних олакшица као и убрзавањем надокнаде материјалне штете, али се свело на кампању за добровољним прилозима а прикупљен новац је износом био далеко од начињене штете. Парламент је тек наредне године донео закон о надокнади, којим су опредељена средства која су била довољна само за делимичну компензацију. Жртве су на ту надокнаду више гледале као гест којим се удовољавало међународној јавности. Власти су за нападе испрва оптужиле комунисте, што је страним посматрачима било сумњиво јер су комунисти у Турској били малобројни, а и под сталном присмотром тајне полиције. Приведено је 48 комуниста, али су већ ослобођени у децембру без икаквих објашњења, док су судски процеси завршени у њихову корист. Временом се показало да је нападе организовала Влада уз помоћ Тајне службе и локалних функционера и огранака Демократске партије, као и од државе управљаним студентским организацијама, синдиката (оних који су били на „националној линији“) и асоцијације „Кипар је турски“ коју је финансијски помагала турска Влада, а чије огранке су оснивали функционери Демократске партије и синдиката. По завршетку немира и увођења ванредног стања у процесу пред војним судом, као и потом пред грађанским судом, помињано је учешће припадника Националне безбедносне службе (МАХ) у бомбашком нападу у Солуну и ширењу вести о нападу преко турског „Истанбул Експреса“ 6. септембра, који је тог дана штампан у необично великом тиражу. „Агент провокатор“, тада студент, Октај Енгин, који је и поставио експлозивну направу у дворишту конзулата, био је ангажован од стране МАХ. Он је касније у Турској неуобичајеном брзином дошао до важних позиција у државном апарату. На крају су судови, на захтев тужиоца, донели ослобађајуће пресуде за учеснике немира, јер је било немогуће да на основу изнетих доказа донесу правичну пресуду, и утврдили су да они „нису имали криминалне намере“. Улоге чланова Демократске партије, чланова Владе и МАХ занемарене су како би се прикрила чињеница да иза немира стоје власти. Након првог државног удара у Турској маја 1960. године и доласка на власт војне хунте, на суђењу тзв. Јасиада процесу, председник Џелал Бајар, премијер Аднан Мендерес и министар Фуат Копрјулју били су оптужени уз друге тачке оптужнице, и за кршење Уставом загарантованих права грчко-православне мањине, као и за подстицање демонстрација и насиље. По завршетку овог процеса представљено је да је за насиље одговорна само Демократска партија (Мендерес је касније обешен), док су друге државне структуре изузете, чиме, заправо, догађаји из 1955. године нису расветљени у потпуности, а режим уведен диктатуром је легитимисан. Неке дипломате су као разлог за организовање ових немира видели у жељи да се изврши притисак на конференцију у Лондону (1955), али и да се скрене пажња са домаћих политичких проблема. Мендересова влада се суочавала са бројним политичким и финансијским тешкоћама, па су догађаји били изговор за ограничавање слободе медија и увођење шестомесечног ванредног стања у Истанбулу, Анкари и Измиру. Такође, не треба занемаривати и британску улогу око преговора по питању Кипра. Британци нису желели да се то питање нађе пред Уједињеним нацијама (како не би био критикован британски колонијализам), за шта се залагала грчка страна, и сматрали су да им је од користи укључивање Турака у преговоре. Чак је један од функционера Британског министарства спољних послова изјавио како би „евентуални немири у Анкари одговарали нашим интересима“. Грчка штампа је одмах након напада изнела став да су и британске власти одговорне за догађаје. Истог става били су и поједини грчки званичници. Новија истраживања су показала да су по ставовима неки припадници британског Форин офиса били блиски турским и да нису били за оштрију реакцију спрам Турске. Овим потезима ојачана је британска позиција, а на Кипру је одржан статус кво, што је одговарало Британцима. Конференција у Лондону пропала је због напада у Истанбулу и Измиру, 6. септембра 1955. Међутим, ове догађаје не треба сагледавати искључиво у контексту тренутне кризе, већ у оквиру шире политике демографског инжењеринга, националне и верске хомогенизације, коју је раније спроводила кемалистичка елита. Наиме, већина немуслиманског становништава је пре 1950. године, била „очишћена“ из градова у Анадолији и концентрисана у неколико метропола, највише у Истанбулу, где се издвајала својим пословањем и добрим материјалним стањем. Насиље је имало за последицу да велики број Грка, Јермена и Јевреја напусти Турску. Упркос напорима Васељенске патријаршије и грчког конзулата, до 1960. године у Грчку је отишло око 15.000 људи. У истом том периоду, број истанбулских Јевреја који су отишли у Израел био је близу 10.000. За већину припадника немуслиманских мањина ови догађаји су били доказ да нису признати као равноправни грађани Турске, те да ће, без обзира на то ко је на власти, бити дискриминисани. Да су у праву, показали су већ догађаји из 1964. године када је под притиском власти Турску напустило још 40.000 Грка. Када је на педесетогошњицу догађаја 2005. године организована изложба фотографија о „Истанбулском погрому“, она је била мета напада припадника крајње деснице. Када се узме у обзир да је Мендерес, иако је постхумно ослобођен оптужби, одговоран за организовано насиље које је спроведено, припадници мањина се свакако не могу осећати лагодно када се по њему именују државне установе, као на пример Универзитет у Ајдину, аеродром у Измиру и две средње школе у Истанбулу и Ајдину. Захтев опозиционог турског посланика Гара Пајлана из 2019. године, да држава истражи ове догађаје, остаје без одговора. Са друге стране, Ердоганова изјава приликом отварања „Острва демократије и слободе“, на острву Имрали на коме је Мендерес обешен, поводом 60 година од првог војног удара у Турској (мај 2020), да је суђење Мендересу „убиство закона“, исто не шаље позитиван сигнал припадницима мањина. Утолико је више проблематичан недавни спот којим су власти представиле како хришћани у Турској живе лагодним животом, док су представници мањина из емиграције оптужиле власти да ништа нису учиниле да омогуће повратак онима који су протерани. Данко Страхинић Објављено у Православљу - новинама Српске патријаршије, од 1. септембра 2020. године ФОТОГРАФИЈЕ:

У првосептембарском броју Православља, новина Српске Патријаршије, доносимо: Устани Господе, нека се не осили човјек, Нека буду суђени народи пред Тобом, Постави Господе законодавца над њима, Нека познају народи да су само људи (Псалам 9, 20-21) Овим стихом из Светог Писма започиње Великогоспођинска посланица 2020. љета Господњег, којом се Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије обратио свом верном народу, а у целости је доносимо у Православљу. „Да није било покатоличавања (римокатоличавања), унијаћења (гркокатоличавања), геноцида и етничког чишћења, српски народ на подручју Хрватске, Славоније и Далмације (данашње Републике Хрватске) бројао би неколико милиона људи,“ пише др Александар Раковић у тексту: Етничко чишћење Срба из Крајине и Хрватске (1991–1995) у Рубрици Историја / Да се не заборави. „Ово мјесто постало је цвијет живота. Ове кости постале су не само голгота и мјесто голготе него и мјесто васкрсења, мјесто живота, никада више не мјесто пораза и понижења и мјесто убиства, него мјесто победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свијет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови,“ беседио је Владика дизелдорфски и целе Немачке Григорије у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, саграђеном у знак сећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом светском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на месту данашњег храма. „У свом спису Најстрашнија инквизиција, Свети Владика Николај Велимировић даје Србима три завета како би зацелили тешке ране, али и схватили шта им се догодило: 1) да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети; 2) да литургијски прослављају своје Мученике и 3) да своје Мученике објављују целом свету. Испуњавајући завете које је оставио Свети Владика Николај, Српска Православна Црква, са својим архијерејима, јерејима и верним народом, прво је литургијски прослављала Новомученике Јасеновачке на хумкама које се налазе разасуте по Спомен-подручју Јасеновац, да би се оно потом пренело у обновљену Цркву Рођења Светог Јована Претече, у селу Јасеновац“, пише Стефан Радојковић секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида, најављујући за овај број новина, обележавање Јасеновачких Новомученика, 13. септембра 2020, у манастиру Јасеновац. „Манастир Високи Дечани – по ко зна који пут у историји на бранику очувања српског православног духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији“, наслов је ауторског текста Архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високи Дечани, који за Православље пише о досадашњим, али и најновијим искушењима којима је братство овог, једног од најзначајнијих црквених и културно-историјских објеката наше Цркве, изложено. Уредништво Православља, новина Српске Патријаршије, придружује се честиткама упућеним Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском, Господину Господину Иринеју — Поводом 90. рођендана — — На многаја љета! — Извор: Православље

Поводом прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, у свом петнаестосептембарском броју Православље доноси текст проте Милисава Д. Протића писан пре педесет година поводом 750 година од самосталности Српске Цркве. О томе како је протекло обележавање годишњице самосталности наше помесне Православне Цркве пре пола века, односно обележавање јубилеја 750 година од њене самосталности Православље подсећа читаоце кроз посебан додатак - репринт Православља од 25. септембра из 1969. године. Поводом почетка нове школске године Правослаље преноси разговор о књизи „Студије о верској настави Православне Цркве“. Књигу потписује и са Маријаном Прокоповић о њој разговара вероучитељ Ивица Живковић, катихета Средње стручне школе у Нишу, дугогодишњи професор хришћанске етике и православне педагогије у Богословији „Светих Кирила и Методија“ у Нишу и уредник Медијско-информативне службе Епархије нишке. После 77 година таворења у дубинама реке Дрине мученици старобродски прославише се на најсвечанији начин 7. септембра 2019. године када добише спомен-музеј са изливеним статуама које парајући небо сведоче сву трагедију и агонију догађаја из марта 1942. године. Тих страшних дана хладна река је постала гробница више од 5500 невиних Срба сарајевско-романијске регије и шире. О злочину и геноциду над српским народом, којег починише хрватско-мусламанске усташе предвођене Јуром Францетићем, пише 1260 број новина Српске Патријаршије. Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и историчар Музеја жртава геноцида, у Рубрици Из посебног угла представља књигу Предрага Илића „Степинац и Холокауст у НДХ“ која отвара још једно, до сада непознато читалачкој публици, поглавље о контроверзној личности – кардиналу Алојзију Степинцу, загребачком надбискупу од 1937. до 1960. године. На странама новина Српске Патријаршије поново се враћамо величанственом јубилеју Српске Православне Цркве – осам векова аутокефалности кроз историјско-архивистички осврт др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве и текст протопрезвитера Братислава Кршића о прослави јубилеја у Епархији западноамеричкој која је протекла у складу са уверењем да су само она дела која су од Господа благословена – савршена. У Рубрици У спомен часних ликова, поводом годишњице упокојења академика Владете Јеротића своја сећања на ту величанствену личност – једног од последњих универзалних умова српске академске елите – за Православље доноси академик Светислав М. Јарић. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, Православље обавештав кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Православље

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

· 2. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 9. недеља – Молебан на почетку школске године, Бор 9:00 · 11. уторак – Усековање главе Св. Јована – манастир Буково, 8:00 · 21. петак – Рођење Пресвете Богородице – Зајечар, 8:30 · 27. четвртак – Воздвижење Часног Крста – Литургија на темељима ранохришћанске базилике на Феликс Ромулијани, 8:30 · 30. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски Иринеј о Косову и Метохији, на наредним странама Православља, између осталог, каже: „Хиљаду година српски народ живи на Косову и Метохији, тамо је подизао светиње, украсио ју је, а данас моћници овога света желе да нам је отму, узму, као што су је и окупирали. Не можемо никада дозволити да Косово буде нечија друга земља.“ Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. Епископ источноамерички Иринеј, као гостујући капелан, прочитао је молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону – о догађају који се збио по први пут у историји САД, читајте у новинама Српске патријаршије. Зорица Зец пише о шест векова манастира Манасија, задужбини Светог деспота Стефана, а о великом јубилеју Епископа сремског Василија, 40 година архијерејске службе, казује протојереј Јован Милановић, професор Карловачке богословије. Манастир Преображења Господњег у Милтону био је од 6. до 10. августа 2018. центар младости, енергије и збивања Епархије канадске, о томе сазнајемо више, из пера оца Јована Б. Марјанца. Са краљевским хирургом професором др сци. мед. Зораном Кривокапићем разговарао је протођакон др Дамјан Божић, а са академиком Василијем Крестићем, историчарем, на тему Косова и Метохије, новинар Славица Лазић. У Сарпсборгу, на истоку Краљевине Норвешке, у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице први пут је, након скоро девет векова, међу православнима у том делу Норвешке литургијски прослављен Свети краљ Олав Норвешки, а Света Литургија је служена на норвешком, шведском, црквенословенском, српском и грчком језику, сазнајемо захваљујући колегама из Радија Слово љубве... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Извор: Српска Православна Црква