Претражи Живе Речи Утехе

Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла. Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам... (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја) View full Странице

Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

Никада у новијој историји на овим просторима није живело мање људи него данас, што употпуњује и податак да су лане рођене 64.894 бебе, а умрле чак 103.722 особе. Број становника у Србији пао је испод седам милиона, говоре најновији подаци Републичког завода за статистику, тако да демографи истичу да у нашој земљи, бар у новијој историји, никада није живело мање становника него данас. За свега годину дана Србија је остала без 37.500 становника, што се и могло очекивати с обзиром на то да је лане свега шест општина имало позитивни природни прираштај. Кад већ завирујемо у бројке о прираштају, што значи и у бројке из породилишта, у Србији су прошле године рођене 64.894 бебе – само 160 више него 2016. године, када је у матичне књиге рођених уписано најмање деце од почетка 20. века. Новорођених је било више и за време балканских ратова, а сваке године у последњој деценији на овим просторима нестане општина попут Бечеја, Савског венца или Пријепоља, јер се природни прираштај у земљи смањи за око 385.000 људи. Гордана Бјелобрк, шеф Одсека за демографију Републичког завода за статистику, не скрива забринутост док посматра најновије податке виталне статистике и истиче да је у 2017. години забележена највећа негативна вредност природног прираштаја од када се води витална статистика, пре свега због великог броја умрлих. Конкретно: прошле године умрле су 103.722 особе – чак 3.000 више у односу на 2016. годину. – Од 169 општина у Србији само шест њих је током претходне године имало позитивни природни прираштај, и то Нови Пазар, Бујановац, Сјеница, Нови Сад, Прешево и Тутин. Иако у Београду живи готово четвртина становништва Србије, ниједна београдска општина није имала позитиван природни прираштај у претходној години. Узроци ових поражавајућих демографских трендова су једноставни – млади људи одлазе из Србије и то видите не само по броју рођених беба већ и по броју бракова. Наиме, у порасту је број особа које се венчавају други или трећи пут, а опада број младенаца који први пут одлазе код матичара и то су по правилу млади људи – истиче наша саговорница и додаје да број седокосих премашује број деце. – Оно што забрињава демографе јесте чињеница да расте старост мајке приликом рођења првог детета. У овом моменту, просечна жена у граду први пут одлази у породилиште у тридесетој години живота, а у осталим насељима са 27,8 година, па не чуди податак због чега највећи број породица у Србији има само једно дете – истиче наша саговорница. Такозвани емотивни графикони Завода за статистику сведоче да је у 2017. години 36.047 особа изговорило судбоносно „да” при чему (просечни) младожења у нашој земљи има 31,2 године, а његова изабраница – 28,3 године. Илустративни доказ тезе да се сличности привлаче јесте и чињеница да су најчешћи бракови између супружника исте националности (88 одсто). Највише је закључених бракова у којима су супружници с истом школском спремом, а у половини нових бракова оба супружника су запослена. Тачку на брачну заједницу у 2017. години ставила су 9.262 пара, чак 216 више него годину дана раније. Они који верују у баксузну моћ бројева, сигурно ће обесхрабрити податак да је просечно трајање разведеног брака за 2017. годину износило 13,3 године. Највећи број разведених бракова чине заједнице са децом – чак 55 одсто њих. Подаци Републичког завода за статистику сведоче да просечна старост укупног становништва у нашој земљи константно расте – у 2017. години износила је 43 године. Проценат младог становништва (0–14 година) у укупном становништву износи 14,3 одсто, док је удео особа старијих од 65 година 19,6 процента. Највећи број старих особа живи у зајечарској области, а највећи број младих у Рашкој и Пчињској области. Подаци о унутрашњим миграцијама сведоче да је током 2017. године 120.355 особа променило пребивалиште, односно трајно се преселило из свог досадашњег места становања у друго место унутар Србије. Највише њих (49.494) доселило се у Београд и у регион Војводине (27.362), а највећи број интерних миграната имао је између 25 и 34 године. С обзиром на то да је број особа које су промениле пребивалиште унутар земље мањи за око 5.000 у односу на 2016. годину, статистичари претпостављају да је у порасту број особа које су емигрирале у иностранство. Увид у статистику морталитета сведочи да Срби умиру од болести које се могу спречити и које су последица нездравог начина живота. Наиме, водећи узрок смрти код оба пола биле су болести система крвотока – оне потписују више од половину читуља у нашој земљи. Други узрок смрти у нашој земљи су тумори, на које отпада петина смртних случајева. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Овог лета, тачније 3.јуна, Свето-Ваведењски ставропигијални мушки манастир Оптина Пустиња ће прославити 30.годишњицу од служења прве Литугрије и враћања манастира Цркви. Сећања људи, савременика тог доба, када је враћена колевка руског старчества, помажу нам не само да замислимо догађаје нове црквене историје, него и да осетимо дух прошлих времена, да га срцем дотакнемо, да осетимо његов колорит. Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије. Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији. Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце. Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање. Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом? Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан. А мантију сте извадили из ташне? Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку. Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота? Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела. Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија. То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се. О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења? Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ! То су биле копије икона? Не, баш колор фотографије великог формата. Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило? Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници. О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења. Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао. Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника. Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха? Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови. О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу? Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена. Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“ * * * У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца. Извор: Православие.ру View full Странице

Седам векова Троноше 16. Септембар 2017 - 18:37 Величанственом Литургијом началствовао патријарх Иринеј уз саслужење архијереја Амфилохија, Хризостома и Лаврентија. Изнет кивот са моштима новопросијавшег Стефана Троношког Славна задужбина краља Драгутина и краљице Катарине - манастир Троноша - торжественом Литургијом прославио је седам векова историје, духовности, традиције, културе нашег рода и наше Свете Цркве. Од свог настанка Троноша је била важан духовни и културни центар и учесник свих битних историјских догађаја народа западне Србије. Величанственом Литургијом, која је сабрала христољубиви народ Епархије шабачке и многобројне вернике из Србије и Републике Српске, началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј уз саслужење Високопреосвећене господе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и дабробосанског Хризостома, као и Епископа шабачког Лаврентија, домаћина светог сабрања. Молитве Господу са благоверним народом узносило је и часно монаштво: архимандрити Нифонт из манастира Богоштице, Стефан из Велике Ремете; светогорски монах Доситеј Хиландарац, као и часно свештенство: протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве из Београда, и Милан Ковачевић, професор ове школе; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; оци Велибор Џомић (Митрополија црногорско-приморска) и Славиша Поповић (Саборна црква у Београду), као и ђакони Владимир Руменић, Никола Јанчић и Бранислав Кеџић. Песме хвале и славе Господу за певницом узнели су богослови Богословије Светог Саве са диригентом проф. Бранком Тадићем. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве прибројан је светима и игуман Стефан Троношки (18. век), који је живот свој положио за Цркву и народ. Током Свете Литургије изнет је из манастирске цркве кивот са моштима мученика Стефана Троношког, пред којим се монаштво ове светиње са сестринством из других манастира, децом из КУД Коретина и верним народом причестило светим тајнама. После свете Литургије Свјатјејши је осветио и преломио славски колач; славски тропар појали су су митрополити Амфилохије и Хризостом, свештенство и сабрано монаштво и Христово војинство. Високопреподобна игуманија мати Варвара са сестринством и духовником манастира Троноше оцем Николајем, као добри домаћини, старали су се о свему уз свесрдну помоћ свештенства и монаштва Епархије шабачке и благочестивих српских жена и домаћина. За свакога се нашло место под сводом ове свете обитељи, реч богоугодна, изражена радост због сусрета са Господом и Божјим угодником Светим Стефаном Троношком. Слово о седмовековној српској светињи, на чијим зидовима је исписана историја страдалног нашег рода, произнео је Патријарх српски Иринеј. Он је казао да је величанствен повод сабрања - прослављање седам векова манастира и прослављење новопросијавшег Светог Стефана, игумана троношког. Првојерарх наше Свете Цркве је истакао: -Наша нада, вера и укрепљење јесте у светитељима српским. Данас се обраћамо Светом Стефану Троношком, управо причисленом светима, са молбом да принесе молитве наше пред Лице Божје како бисмо били заштићени од сваког зла и пошасти нашег времена. Епископ шабачки Лаврентије је заблагодарио Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одлуци о канонизовању игумана троношког Стефана за светог, као и свима који су дошли у манастир Троношу, а посебну захвалност је изразио Митрополитима црногорско-приморском Амфилохију и дабробосанском Хризостому, високопреподобном и преподобном монаштву, као и свему свештенству на сабрању и благодарењу Господу. Међу многобројним угледним званицама, представницима локалних власти, сабрању су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, и г. Драгомир Карић, почасни конзул Белорусије у Србији. У културно-уметничком програму учествовао је хор Србадија из Бијељине, Православни србски појци и фолклорна група из Троноше. З. Зец View full Странице

29. Август 2017 (спц.рс) „Данас, на овај велики празник нећу говорити о злим временима и страдањима, а било их је. Да их бар данас заборавимо. Ово је време благослова и праштања, томе нас учи ова светиња. Велики је само онај човек који је спреман да опрости и само онај народ који је спреман да прашта“, речи су којима се Његово Преосвештенство Епископ далматински (новоизабрани Епископ зворничко – тузлански) Г. Фотије обратио присутнима на прослави 700 година постојања манастира Крупе. На овај дан када празнујемо Успење Пресвете Богородице (28.08.2017.) Светом Архијерејском Литургијом начелствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, а поред Епископа Фотија саслуживали су Епископ горњокарловачки Г. Герасим, Епископ славонски Г. Јован и Епископ франкфуртски и све Немачке (новоизабрани Епископ бихаћко – петровачки) Г. Сергије. Говорећи о величини овога дана посвећеног заштитници манастира Крупе и читавог људског рода, Пресветој Богородици, Епископ Фотије подсетио је присутне на кључне догађаје из њеног житија. „Она је од своје треће године, када је одведена у храм јерусалимски па све до шеснаесте године живела ту, где се у посту и молитви припремала за велику мисију коју јој је Бог наменио, а то је да буде мајка Господа нашег, Исуса Христа. Од дана када јој се у Назарету јавио свети архангел Гаврило и када се уствари десио празник Благовести, она постаје Пресвета Богородица и она која ће родити Спаситеља света. Након Његовог распећа она није напустила Цркву већ је непрестано са апостолима проповедала и мисионарила и дан данас непрестано брине о свима нама и Цркви Христовој“, рекао је он. Након Свете Литургије присутне је поздравио и Епископ Сергије истакавши колико је тешко пронаћи праве речи које би описале ово велико чудо Божије. „Данашњи дан је уствари други Васкрс, јер данас је Богородица узнесена на небо, не само душом, него и телом. Преко ње је и наша природа узнесена и тиме нам Господ показује да и ми идемо њеним путем који је пут истине, љубави и правде Божије. Нека је неизмерна слава и хвала њој и нека Господ молитвама Пресвете Богородице утврди ову обитељ и ову Епархију у вечној љубави Божијој“, поручио је владика Сергије. Данашњи дан носи двоструку радост и благослов, јер представља и јубилеј најстарије далматинске светиње. Православни Срби северне Далмације подигли су манастир Крупу да са њима дели судбину већ седам векова. Први ктитор манастира био је свети краљ Милутин, а у ктиторству су га наследили свети Стефан Дечански, цар Душан, света мајка Ангелина деспотица и свети Бранковићи. Сви они, заједно са народом Крупе, Голубића, Жегара и Обровца себе су, као живо камење, уградли у зидове овог манастира да би са њим вечно живели. „Овај је манастир већ 700 година утеха и прибежиште и великим и малим, ученим и неуким, владикама и владарима, многим путницима и намерницима који све до данас долазе овој светињи тражећи дубљу тајну живота и трачак бесмртности. То је оно што Крупа носи у себи, у својој архитектури, фрескопису, ризницама и богослужењу“, рекао је владика Фотије и изразио жељу да Крупа и убудуће буде место мира и помирења, где се оружје раскива у плугове, а народ Божији задобија утеху и духовни мир. Прослава овог значајног јубилеја сабрала је велики број верника, укључујући многе званичнике и људе из јавног живота. Међу њима су се нашли амбасадорка Србије у Хрватској Мира Николић, представник конзулата Србије у Ријеци Горан Петровић, изасланица председника хрватског Сабора Бранка Јуричев – Мартинчев, секретар Министарства културе Републике Хрватске Ивица Пољичак, саборски заступник и председник СДСС – а Милорад Пуповац, саборски заступник Борис Милошевић, градоначелник Обровца др Анте Жупан, председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић, заменик покрајинског секретара др Небојша Кузмановић, као и начелници локалних општина. Након Свете Литургије уследио је пригодан културно – уметнички програм, а потом и трпеза љубави за све присутне. Фотогалерија >> View full Странице

View full Странице