Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свједок'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. Да се обожи, да уђе у Царство Божанско, да прими Духа Светога. Људски дух, кратки, пролазни, да се причести, да прими у себе вјечног и непролазног Духа, Животворног Духа. Оног Духа, Који је сишао на Пресвету Дјеву и освештао њену утробу и она силом Духа Светога родила Сина Јединороднога. Свако рођење на земљи послије Христовог рођења од Пресвете Дјеве призвано је да постане рођење слично том рођењу. Свако дијете које се на земљи роди, сваки човјек је призван самим својим уласком у живот, призван је на вјечни и непролазни живот. Та порука, та истина, та блага вијест, откривена у Пресветој Дјеви толико је потребна данас нама, савременим људима, савременим Европљанима у овом времену које све више као да жели да се одвоји од Бога, да побјегне од Бога, да се отуђи од Бога, мислећи да може без Бога да живи. И све више се погружава у материју, у оно што је пролазно, у оно што је смртно, па умјесто да се савремени човјек на основу искуства људског, историјског и великог опита светих Божијих људи, намјесто да буде зрелији од покољења претходних и да још дубље повјерује и пригрли своју бесмртност и вјечно достојанство, он као да се поново враћа у она препотопска времена. Намјесто да се клања Творцу – клања се творевини. Намјесто Бога да поштује – самог себе проглашава за божанство. А шта је човјек коме је душа у носу? Људски живот шта је друго, него као цвијет који процвјета у пољу и прецвјета и не зна се ни мјесто гдје је био? Зато је древни пророк и рекао: проклет човјек који се узда само у човјека! Човјек сам за себе је нико и ништа, човјек са Богом и у Богу је божанско достојанство и величанство, непролазно биће, вјечно биће. Свједок те вјечности, бесмртности и непролазности људске јесте Пресвета Дјева – зато она привлачи покољења, иако ми, људи, по својој слабости много што не разумијемо у њеној тајни. Не можемо схватити како то да је родила и да је дјева остала. Како то да се упокојила, да је умрла, а да је носилац живота и да је међу нама остала? И много тога другог у њеном животу је за нас тајанствено, али без обзира на то људи имају неко чуло у себи, неизбрисиво осјећање да се у Пресветој Дјеви скрива и открива нешто велико и страшно за све нас људе. Митрополит Амфилохије https://mitropolija.com/2023/08/23/presveta-djeva-svjedok-besmrtnog-neprolaznog-ljudskog-dostojanstva/
  2. Данас, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца у Цетињском манастиру је поводом упокојења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија служена Света заупокојена архијерејска литургија. Чинодејствовали су господа епископи: будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, викарни диоклијски Методије и умировљени Владика Атанасије Јевтић, уз саслужење многобројног свештенства и свештеномонаштва уз молитвено учешће вјерног народа, међу којим је био и манадатар за састав нове црногорске Владе проф. др Здравко Кривокапић. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је умировљени Владика Атанасије Јевтић, који је казао да је Митрополит Амфилохије, који му је брат од дјетињства, са којим је живио, служио и монаховао, свједок васкрсења: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе! Чули смо Јеванђеље – Благовијест Господњу о васкрсењу, данас је троструки празник који свједочи да смо дјеца васкрсења, како је говорио нови подвижник провославни кога је знао и блаженопочивши Митрополит Георгије Витковић из Билећа, a подвижник на стубу манастира Светог Пантелејмона гдје је замонашен на Св. Саву. И били смо са о. Георгијем и њега слушали, он је увијек говорио: Ми смо дјеца васкрсења, а тако је Свети Серафим Саровски говорио: Христос васкрсе, радости моја! То му је био поздрав и ја вас поздрављам тим поздравом. Прије неколико дана, долазећи са Косова, посјетио сам Митрополита у болници, он је затражио да га исповиједим, а ја сам затражио да он мене исповиједи, и тако смо се међусобно један другом исповиједили, опростили. Очигледно да је он предосјећао и зато је хтио да се исповиједи. Он је био спреман за пут, али браћо и сестре и драга децо, сав пут његов је био пут Христа. Рођен је на Христов дан рођења, зато је понио његово име Ристо и носио га је, а свети оци тако и кажу да је циљ хришћанског живота да прођемо све стадијуме Христовога живота и он је то учинио. Зато и данас је Јеванђелист Лука, кога празнујемо и који га је такође позвао себи јер је и он био јеванђелист, проповједник, носилац и остваритељ Јеванђеља Христа Бога. Био је благовјесник својим животом, својом службом, својом жртвом за народ свој – Христовим стадом, својим блаженим уснућем. Исто је тако био архипастир следујући архипастира Христа и зато је био архипастир овдје као насљедник Светога и великога архипастира Петра Цетињскога Чудотворца. Он га је и позвао данас да заједно у рају прослављају са Луком Јеванђеље и архипастирствовање. Брат ми је од дјетињства из Богословије, раних младих година, и живјели смо и служили, и монаховали, молили се, богословствовали колико нам је Бог дао ради отворености срца нашега и просвјетљења ума нашега. Ако Бог да, видјеће се то кад изађу његова дјела, а ја сам донио писма која му је писао отац Јустин и он њему. Требало је да их донесем, али су изашла касно и ја сам их синоћ положио у ковчег, нек иде са њима, он их зна, а може их заједно са оцем Јустином у Царству небескоме читати. Много га је волио отац Јустин, наш нови светитељ, али је и он следовао као што је следовао и другима, рецимо о. Пајсију Светогорцу великом подвижнику, са којим је провео годину дана на растојању у једној келији од 50м у центру Кареје и од њега се много чему научио. Слушали смо синоћ његову ријеч гдје обећава да ће објавити та своја сјећања на поуке оца Пајсија, великог Малоазијца, подвижника и молитвеника и живога чудотворца. Познавао је он и друге, оца Амфилохија Патмовскога. И кад је дошао послије студија у Риму, ради језика и науке, а не ради римокатоличке лажне извитоперене вјере, он је једноставно учио науке и зато је знао много језика, њемачки, енглески, француски, италијански, грчки. И кад је дошао у Грчку отишао је код о. Амфилохија на Патмос и јавио оцу Јустину да се монаши са радошћу. Јустин је рекао: Ево ја сада преводим Житије Светога Амфилохија и епископа иконијскога из срца Мале Азије, узми његово име поготову кад имаш пред собом старца Амфилохија. И он је то послушао. Амфилохије значи борац на два фронта, или са два одреда. Он се борио за свој народ, за његово спасење, за његову душу, али за његово тијело и у тој борби је побиједио, а сам је пао као чиста жртва, јер се истрошио и његов људски организам, иако знам да је био врло крепак, али тако је Бог хтио. Узео га и ево га пред нама, и нека му је, оно што смо пјевали, блажен пут којим иде душа Његова јер се припреми њему мјесто покоја у овој светој, напаћеној, страдалној земљи светих Петровића, светих мученика од Косова до Ловћена и до краја васељене, до наших Пребиловаца до Јасеновца. Послао је једног од својих добрих ученика за епископа јасеновачкога, оца Јована, послао је монахиње да му помажу, чујем да су дошли, добродошли. Послао је из Острога монахе да попуне манастире, као што је Ораховица у Сјеверној Славонији. Свугдје је слао помоћ и нама у Херцеговини је помогао јер је у важним данима по смрти блаженопочившег нашег Митрополита Владислава, он једно вријеме управљао и он ме је послије увео и устоличио. Хвала му што је старином Херцеговац јер Херцеговина је досезала до Мораче и Милешева. Ја сам га дирао: Ти си у ствари Херцеговац. А то је била највећа српска земља која цио свијет насели а себе не расели, зато сам га тако звао из љубави и захвалности. Дјецо, он је свједок васкрсења Христовога и то је његов живот и показује се да је он већ био спреман за то, предосјећао је очигледно и има још других доказа, али ово што је мени рекао да се исповиједим јер идем Богу на Суд и тако је урадио. Нека му је благословен пут којим иде, и душа и тијело, и захвалност. Исто тако захвалност нашем Светом Луки Јеванђелисту и Светом Петру Митрополиту Чудотворцу Цетињскоме што су га узели данас у његову дружбу и тако ћемо имати троструки празник да славимо. Већ су му монаси, односно богослови у Призрену, одслужили помен и испјевали тропар који су ми послали. Ако је неко видио слике како је изгледао на починку у болници, његов лик је већ личио на о. Јустина кад је био у ковчегу. Личио је на њега и на Светога Амфилохија, и на Светога Саву, и Светога Петра, и Светога Василија Острошкога и Тврдошкога. Нека му је, понављам, блажен пут којим иде и нека му је блажен покој. Радовићима, браћи, сестрама, рођацима, и дивном и славном покојном Ћири, кога је о. Јустин такође много волио, нека Господ да утјеху, нарочито потомству. Радјумо се васкрсењу, он је свједок васкрсења! Христос Васкрсе – Ваистину васкрсе!” На крају Свете службе Божије, поводом данашњих празника, пререзан је и славски колач а потом одслужен и помен Митрополиту Амфилохију. Обраћајући се великом броју сабраних који су се у молитвеној тишини поклањали одру Митрополита Амфилохија, Владика Теодосије је казао да на данашњи празник у овој свештеној обитељи, поред одра нашега оца и брата саслужитеља, учитеља Светога нашег Митрополита и архиепископа Амфилохија, можемо да заблагодаримо Богу и кажемо “слава Богу за све, слава Богу на Његовом промислу, слава Богу на његовом дару да смо у нашем времену имали оваквог јерарха, пастира, учитеља и оца који нас је учио не само ријечју, него животом и примјером”. “Његово Јеванђеље било је љубав Божија коју је сијао свуда око себе. Ту љубав сви смо осјећали цијелим својим бићем и та љубав је досезала до свих крајева ове земље. Нема народа, нема душе коју он није загрлио својом љубављу, Христовом љубављу. Господ му је даровао оно што је највеће у животу, а то је да љуби Христом све, сву твар, сваког човјека. Бринуо је о свакоме, васпитавао, учио и нарочито ми који долазимо за нашег распетога КиМ, можемо то да посвједочиимо”, казао је, између осталог, у својој бесједи Владика Теодосије. У 13 часова земни остатаци Митрополита Амфилохија из Цетињског манастира биће свечано испраћени за Подгорицу, гдје ће бити молитвено дочекани у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења. У Храму ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора
  5. У 30. недјељу по Духовима – Богоотаца, 12. јануара 2020. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свету мученицу Анисију и Преподобну Теодору, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир острошки сабрат, а саслуживали су му архимандрит Мирон и јереј Божидар Ћеранић, ријечки парох, као и јерођакони Роман и Зосима. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима је бесједио о. Роман, који је између осталог рекао да жртва и смирење Господа Исуса Христа почињу од Његовог рођења, а завршавају се распећем на крсту. – Христова жртва у самом почетку хришћанске историје прати страдање како Њега, тако и цијеле Цркве. Од самог оваплоћења, рођења Његовог, сматра се да је Црква настала. Христа протјерују из Витлејема у Египат – подсјетио је о. Роман говорећи о страдању 14.ооо дјеце до двије године у Витлејему, за Христа. То су први мученици за Христа и то они најчистији и најсмјелији, дјеца Божија, казао је о. Роман. – Они су својом крвљу посвједочили Христово рођење и дали нам на тај начин смјернице да и ми ако вјерујемо у Његово оваплоћење, распеће, васкрсење, морамо да прођемо исти тај пут који су прошла витлејемска дјеца. Господ нам својим животом од самог почетка показује да је наш пут ка Њему и Царству небеском, једино могућ кроз страдање – рекао је о. Роман и нагласио да све што пролазимо у животу, свако страдање и болест, све је ништа наспрам онога што нам је Господ припремио у Царству своме. Он је казао да је Свети Василије Острошки управо свједок витлејемске пећине, збјегова у Египат и повратка у опбећану земљу, онај који се сараспео са Христом. – Родио се испод пећине у Мркоњићима, отишао врло брзо у пећину у Завали. Из Завале отишао у Тврдош гдје је по предању због исповиједања тврде и непоколебиве вјере, више боравио у тврдошким пећинама него у манастиру. Потом је из тврдошког Витлејема морао да побјегне у никшићки Египат и ту се крио и водио борбу и са својима, и са Латинима, и са Турцима, који су га на све могуће начине малтретирали. И савио је гнијездо у острошкој пећини која много личи на Витлејемску пећину, а која има и символику голготске стијене и Горе преображења, а и мјеста васкрсења – казао је о. Роман и закључио да је живот Светог Оца Василија протекао у страдању и благодарењу Богу што свједоче и његове Свете мошти, да се уподобио Богомладенцу Христу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије. „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“ Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке. „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“ Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове: „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“ Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања: „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“ Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу. Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године. „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 28. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер Жељко Ћалић – ”Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског”. Извор: Манастир Острог
  9. Празник Свете преподобномученице Февроније торженствено је прослављен данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у којем су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског-јужноцентралноамеричког г. Кирила Бојовића и вјерног народа. У архипастирској проповједи Високопресвећени Митополит је поручио да онај који је са Богом увијек побјеђује. Живи свједок томе је Света великомученица Февронија и њене мошти, Храм Христовог Васкрсења и и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима. Владика је говорио о животу великомученице Февроније која је своју младост, било јој је 20 године, жртвовала за Господа у вријеме, у нашем народу запамћеног, проклетога цара Дукљанина. Подсјетио је да је Диоклецијан везан за Везиров мост и да се увијек повампирује, али Света Февронија и Свети пророк Илија сваки пут прикивају његове ланце, увезујући га поново као носиоца духа зла и демонске силе. Света Февронија је од своје друге године живјела у асирској земљи у манастиру са 50 сестара, гдје је игуманија била њена тетка Вриена. Била је монахиња изузетне красоте и љепоте, тјелесне, а у исто вријеме и духовне. У њено вријеме проклети цар Дукљанин је послао из Рима своје представнике, Лисимаха и његовог стрица Селину, да убијају хришћане на Истоку. Када су дошли у град Сивапољ, гонитељ Цркве Божије Селина је из манастира довео чудесну Февронију у тамошње позориште, гдје је пред читавим градом мучена. Али Света Февронија се ни под страшним мукама није одрекла Христа. Њени сасјечени земни остаци су однијети у манастир у којем се подвизавала. „И ево чуда Божијега, та глава њена посјечена прије скоро 1800 година, неким чудом се нашла код нас у манастиру Светога Марка“, казао је Митрополит и подсјетио да је часна муслиманска породица Ђечевић која данас живи на том мјесту, предала Цетињском манастиру многе светиње из тог манастира, међу којима и лобању Преподобномученице Февроније. Након Цетињског манастира мошти Божије угоднице су биле у манастиру Ждребаонику, а по благослову Митрополита сада се налазе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће бити све док се не обнови манастир Светога Марка, небеског покровитеља Подгорице. „Чудесна лобања Свете мученице, која се жртвовала за Христа Господа, до данас свијетли испуњена благодаћу Божијом и велики је благослов и за нас и овој храм, и град који је преко светих Божијих људи везан за Христа Господа“, бесједио је владика. Препоручиоје свима да прочитају њено чудесно житије које је написала игуманија Томаида. Она је наслиједивши, по престављењу, мати Вриену написала житије и страдање Свете мученице Февроније, како их је очима својим видјела. Подсјетио је владика да је Подгорица везана и за Диоклецијана који је владао овдје и вршио насиље, тако да и у овим крајевима има мученика који су пострадали у то вријеме, међу којима је мученик око чијих моштију је саграђена Михољска превлака, први храм у 4. вијеку. „Ја се надам да ће и у Михољској превлаци и у Подгорици побједити они који су вјечно побјеђивали – Свети Божији људи, Света Февронија, а не проклети цар Дукљанин који се поново покренуо да скрнави светиње Божије и мошти светих отаца и просветитеља наших који су се овдје подвизавали и Богу послужили.“ Изразио је владика Амфилохије наду и увјерење да ће Господ дати снагу светима Својим, а и нама који смо крштени у име Оца и Сина и Духа Светога и који смо свједоци те светиње, да побједи Бог и правда, истина и љубав Божија, да побједи богољубље и братољубље у овом граду и држави, широм Балкана и васељене. „Побједа је Божија! Онај који је са Богом је побједник и тако ће бити до краја свијета и вијека. Света великомученица Февронија је живи вјековни свједок те Божије побједе, побједе добра над злом, љубави над мржњом, побједе истине над лажи, побједе Бога над демонском сатанском силом, побједе бесмртнога живота над смрћу и пролазношћу. Свједок тога је и овај Свети Храма Христовог Васкрсења и ове свете мошти које се чувају у храму и све оно што је честито било кроз вјекове на овим нашим просторима.“ Послије Светога причешћа благосиљан је и пререзен славски колач, након чега је Високопреовећени Митрополит још једном подсјетио да су мошти Свете Февроније велики благослов за Саборни храм и овај град. Епископ у граду гдје је она мученички пострадала, удостојио се да за свој храм добије само један зуб од седамнаест зуба, који су били избијени из њених светих устију, а нас је, чудом Божијим, Бог удостојио да имамо лобању, велики Божији дар. Митрополит је казао да се духовне ћерке Свете Февроније рађају широм свијета, међу којима и наше мати Февронија из манастира Бешка и Февронија из Ждребаоника. Благословећи све православне Февроније, наследнице ове чудесне Февроније, владика је подсјетио на нову исповједницу и подвижницу Цркве Божије и, како је казао, светитељку, мати Февронију Пећку. „Она је такође као Света Февронија од дјетињства, младости своје, свој живот посветила Христу Господу. Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу, Митропилиту црногорском, током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. Послије тога 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству. “ Ова подвижница се нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова: „И тада су се уплашене сестре из Патријаршије, као и у вријеме Свете Февроније, спремиле да иду, а онда су благословом Светога Патријарха Павла, који сам ја пренио, остале. Благодарећи њиховом останку, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.“ Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају.“ Током Литургије вјерни су имали посебну радост и благослов да цјеливају мошти Св. Февроније. Након Свете литургије заједничарење је настављено око трпезе љубави. Данас ће из Подгорице, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, кренути литија са моштима преподобномученице Февроније, која ће походити многе градове Црне Горе. До 17. јула светитељкине мошти ће бити изложене у више храмова и манастира: Саборном храму Свети Јован Владимир у Бару, манастиру Подмаине, Ждребаонику, Цетињском манастиру, манастиру Рибњак, манастиру Савина, Храму Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Михољској Превлаци, Храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У оквиру прославе јубилеја која је почела 14. септембра Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, одржан је и дводневни научни скуп “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“ на којем је учествовао велики број еминентних научника. Централна свечаност је у суботу 22. септембра када ће се у 9 часова обавити Велико освећења ове обновљене светиње која памти седам вјекова. У складу са традицијом, црквено – народно саборовање наставиће се истог дана свечаним концертом у 17 часова групе „Легенде“. Обиљежавање овог великог јубилеја наше Цркве, Стањевићи дочекују обучени у ново прилијепо рухо, какво и приличи светињи која је скоро 150 година представљала престоницу Црне Горе Петровића. Присјећајући се свог првог доласка у Стањевиће, Митрополит Амфилохије свједочи да су 1994. године једва успјели, питајући сељаке, да нађу гдје се налазе рушевине манастира. „То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви до ње“, прича Митрополит Амфилохије. Подсјећа да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“ и радосно наставља: „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументална рушевина. Али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића, благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове.“ Од давнина се преко овог манастира остваривала веза и комуникација између Старе Црне Горе и Приморја. Према предању, манастир је основао, још у првој половини XIV вијека, угледни племић Никола Стањевић. Као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашковић Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира). Војвода Ђурђе подигао је на на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац. Крајем XV и почетком XVI вијека, продирањем турске војске, манастир је напуштен и скоро читав један вијек запустио, а у XVII вијеку се води као метох манастира Св. Петке у Подмаинима. Нови живот манастир започиње у вријеме митрополита Данила I Петровића Његоша (1697-1735). Почетком XVIII вијека, послије разарања Цетињског манастира од стране венецијанске и одмах затим и турске војске, владика Данило се 1714. године сели у Стањевићки манастир, када уз обнову отпочиње и његов нови живот. Приликом свог десетогодишњег боравка у манастиру, владика Данило је, од новчане помоћи добијене од Русије, обновио манастирски конак и цркву посвећену Св. Тројици. Обнову довршава владика Сава који је освештао манастирску цркву 1736, о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира. Са својим синовцем владиком Василијем, владика Сава је утицао да манастир од овог времена доживи велики духовни препород и процват. О висини умјетничког домета манастира, у то вријеме, свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће, код владике Саве, долазиле су многе знамените личности, а међу њима 1764. и Доситеј Обрадовић, велики народни просветитељ. Недуго затим, венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за описмењавање калуђера и свештеника коју је похађао и Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније су његове мошти пренесене у Цетињски манастир. У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1830) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је у њему боравио од 1790-1809. У Стањевићима је као духовни и народни вођа, написао велики број посланица свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је 29 сачувано до наших дана. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га народу на празник Преображења Господњег, 19/6. августа 1798. То је била објава првог Законика у нашем народу послије средњовјековног периода. И Митрополит Петар II Петровић Његош (1830 – 1851) је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Ту је написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“ и имао сусрете са угледним људима из Приморја и других страна, међу којима је био и Вук Караџић (1835). Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-Угарске) монархије, 1839. уступио је манастире Стањевиће и Подострог под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. нови дом за митрополите – Биљарду на Цетињу. Запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи која се данас чува у Цетињском манастиру, говори да су све покретне ствари из Стањевића, приликом његовог уступања Аустрији, пренесене у друга вјерска средишта. Аустријска власт је од 1839. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво (Побори, Маини и Грбљани) минирали су и разрушили Стањевићко утврђење, пазећи да не страда црква Св. Тројице,тако да је она остала најбоље очувани дио манастирског утврђења. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс следећих 120 година. Земљотрес 1979. године тешко је оштетио ионако руинирану грађевину. Доласком и ступањем у митрополитску службу владике Амфилохија, децембра 1990. године, отпочиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији црногорско-приморској са више стотина богослужбених објеката, међу којима и Стањевићи. Савремена обнова манастира отпочела је 1994. именовањем јеромонаха Димитрија Благојевића који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, 2004. године. Његов рад наставио је вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира, чијом је заслугом уз Божију помоћ и несебичну жртву и труд монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, обнова приведена крају. Старешина манастира је игуман Јефрем Дабановић (од 2004), а манастирско братство чине тројица монаха: монах др Павле Кондић, јеромонах Јован Шљиванчанин, монах Данило Бабић. Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно (јутрења и вечерња), недјељно и празнично богослужење а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан. Од самог почетка игуманства оца Јефрема, уобличила се чврста духовна заједница од око 200 душа, везана за олтар манастира Стањевићи. Они чине језгро духовне заједнице која је стално присутна на богослужењима, али и преко недјеље, када притичу у помоћ за испуњавање манастирских потреба. Просјечан број вјерника присутних на недјељним и празничним богослужењима је око 70 – 80 особа, у зимском периоду и нешто мање, али нема правила. Међу њима увијек има доста дјеце. Од 1997. године братија Стањевића сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама Цркве Светог Ђорђа на Ђурђевцу јужно од остатака тврђаве. Црква је такође обновљена а освештао је уочи Велике Госпојине, 27. августа 2017. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Основно послушање које се врши у манастиру јесте израда воштаних свећа. Манастир има свој пчелињак, винарију чији производи подмирују потребе манастира и даривање. Имајући за узор Аврамово гостопримство тројици анђела Божјих, оно што су, како истичу, научили од духовног оца и путовође, митрополита Амфилохија на Цетињу, оно што су понијели из родитељског дома и оно што су изградили у себи током монашког и духовног стасавања, Игуман и братија ове светиње испуњавају кроз гостопримство у Стањевићима, према свакој души која ступи на праг манастира. Тако да уколико до сада нијесте били у прилици да посјетите овај манастир и учествујете у богослужењима, то нека буде повод да дођете у овај светионик православља у чијој се обнови пројавила сила Христовог Васкрсења, а Велико освећења у суботу 22. септембра разлог да се саберемо и заједно прославимо догађај по коме ће нас памтити и спомињати будућа покољења. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. На јужним падинама Ловћена, на 800 метара надморске висине у атару села Побори, код Будве налази се Манастир Свете Тројице – Стањевићи који ове године слави 680-годишњицу постојања.Име је добио по оближњем поборском братству Стањевићи. У оквиру прославе јубилеја која је почела 14. септембра Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, одржан је и дводневни научни скуп “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“ на којем је учествовао велики број еминентних научника. Централна свечаност је у суботу 22. септембра када ће се у 9 часова обавити Велико освећења ове обновљене светиње која памти седам вјекова. У складу са традицијом, црквено – народно саборовање наставиће се истог дана свечаним концертом у 17 часова групе „Легенде“. Обиљежавање овог великог јубилеја наше Цркве, Стањевићи дочекују обучени у ново прилијепо рухо, какво и приличи светињи која је скоро 150 година представљала престоницу Црне Горе Петровића. Присјећајући се свог првог доласка у Стањевиће, Митрополит Амфилохије свједочи да су 1994. године једва успјели, питајући сељаке, да нађу гдје се налазе рушевине манастира. „То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви до ње“, прича Митрополит Амфилохије. Подсјећа да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“ и радосно наставља: „Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументална рушевина. Али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића, благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове.“ Од давнина се преко овог манастира остваривала веза и комуникација између Старе Црне Горе и Приморја. Према предању, манастир је основао, још у првој половини XIV вијека, угледни племић Никола Стањевић. Као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашковић Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира). Војвода Ђурђе подигао је на на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац. Крајем XV и почетком XVI вијека, продирањем турске војске, манастир је напуштен и скоро читав један вијек запустио, а у XVII вијеку се води као метох манастира Св. Петке у Подмаинима. Нови живот манастир започиње у вријеме митрополита Данила I Петровића Његоша (1697-1735). Почетком XVIII вијека, послије разарања Цетињског манастира од стране венецијанске и одмах затим и турске војске, владика Данило се 1714. године сели у Стањевићки манастир, када уз обнову отпочиње и његов нови живот. Приликом свог десетогодишњег боравка у манастиру, владика Данило је, од новчане помоћи добијене од Русије, обновио манастирски конак и цркву посвећену Св. Тројици. Обнову довршава владика Сава који је освештао манастирску цркву 1736, о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира. Са својим синовцем владиком Василијем, владика Сава је утицао да манастир од овог времена доживи велики духовни препород и процват. О висини умјетничког домета манастира, у то вријеме, свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће, код владике Саве, долазиле су многе знамените личности, а међу њима 1764. и Доситеј Обрадовић, велики народни просветитељ. Недуго затим, венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за описмењавање калуђера и свештеника коју је похађао и Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније су његове мошти пренесене у Цетињски манастир. У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1830) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је у њему боравио од 1790-1809. У Стањевићима је као духовни и народни вођа, написао велики број посланица свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је 29 сачувано до наших дана. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га народу на празник Преображења Господњег, 19/6. августа 1798. То је била објава првог Законика у нашем народу послије средњовјековног периода. И Митрополит Петар II Петровић Његош (1830 – 1851) је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Ту је написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“ и имао сусрете са угледним људима из Приморја и других страна, међу којима је био и Вук Караџић (1835). Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-Угарске) монархије, 1839. уступио је манастире Стањевиће и Подострог под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. нови дом за митрополите – Биљарду на Цетињу. Запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи која се данас чува у Цетињском манастиру, говори да су све покретне ствари из Стањевића, приликом његовог уступања Аустрији, пренесене у друга вјерска средишта. Аустријска власт је од 1839. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво (Побори, Маини и Грбљани) минирали су и разрушили Стањевићко утврђење, пазећи да не страда црква Св. Тројице,тако да је она остала најбоље очувани дио манастирског утврђења. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс следећих 120 година. Земљотрес 1979. године тешко је оштетио ионако руинирану грађевину. Доласком и ступањем у митрополитску службу владике Амфилохија, децембра 1990. године, отпочиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији црногорско-приморској са више стотина богослужбених објеката, међу којима и Стањевићи. Савремена обнова манастира отпочела је 1994. именовањем јеромонаха Димитрија Благојевића који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, 2004. године. Његов рад наставио је вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира, чијом је заслугом уз Божију помоћ и несебичну жртву и труд монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, обнова приведена крају. Старешина манастира је игуман Јефрем Дабановић (од 2004), а манастирско братство чине тројица монаха: монах др Павле Кондић, јеромонах Јован Шљиванчанин, монах Данило Бабић. Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно (јутрења и вечерња), недјељно и празнично богослужење а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан. Од самог почетка игуманства оца Јефрема, уобличила се чврста духовна заједница од око 200 душа, везана за олтар манастира Стањевићи. Они чине језгро духовне заједнице која је стално присутна на богослужењима, али и преко недјеље, када притичу у помоћ за испуњавање манастирских потреба. Просјечан број вјерника присутних на недјељним и празничним богослужењима је око 70 – 80 особа, у зимском периоду и нешто мање, али нема правила. Међу њима увијек има доста дјеце. Од 1997. године братија Стањевића сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама Цркве Светог Ђорђа на Ђурђевцу јужно од остатака тврђаве. Црква је такође обновљена а освештао је уочи Велике Госпојине, 27. августа 2017. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Основно послушање које се врши у манастиру јесте израда воштаних свећа. Манастир има свој пчелињак, винарију чији производи подмирују потребе манастира и даривање. Имајући за узор Аврамово гостопримство тројици анђела Божјих, оно што су, како истичу, научили од духовног оца и путовође, митрополита Амфилохија на Цетињу, оно што су понијели из родитељског дома и оно што су изградили у себи током монашког и духовног стасавања, Игуман и братија ове светиње испуњавају кроз гостопримство у Стањевићима, према свакој души која ступи на праг манастира. Тако да уколико до сада нијесте били у прилици да посјетите овај манастир и учествујете у богослужењима, то нека буде повод да дођете у овај светионик православља у чијој се обнови пројавила сила Христовог Васкрсења, а Велико освећења у суботу 22. септембра разлог да се саберемо и заједно прославимо догађај по коме ће нас памтити и спомињати будућа покољења. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...