Претражи Живе Речи Утехе

Свештеници краљевачког Храма Светог Саве су одлучили да на Савидан 2023. године обрадују наше најмлађе пацијенте пригодним пакетићима, саопштила је Општа болница "Студеница" у Краљеву а пренела Епархија жичка. Поклоне су наменили малишанима који се лече на одељењима педијатрије, дечје хирургије и Службе за ОРЛ и МФХ, а Главне сестре ових Служби су преузеле поклоне, које ће поделити малишанима. Директор болнице др Зоран Мрвић је захвалио свештенству на посети и поклонима и истакао да су представници СПЦ велики пријатељи и донатори, који већ годинама помажу у настојањима да се пацијентима обезбеде што боље услови за лечење. У овим тешким временима, препуним лоших вести, немилих догађаја и туробне свакодневице, речи утехе, подршке и сазнање да постоји неко ко мисли на оне којима је потребна помоћ су драгоцене. Црква као институција и наша болница имају заједнички циљ, да свака на свој начин помаже и лечи, ширећи љубав и солидарност међу људима. Извор: Епархија жичка

Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић је 10. марта 2021. године јавно најавио ”либерализацију” кроз измјене и допуне Закона о држављанству Црне Горе како би се уклониле неправедне, дискриминаторне, ригидне и идеолошки конципиране одредбе овог закона. Најава је обрадовала многе грађане Црне Горе који су 21. маја 2006. године на истој државној територији замркли у једној, а као странци осванули у другој правној реалности. Потоња законска решења су највише дискриминисала Србе из Србије, јер је признато свако држављанство које је стечено до обнове независности Црне Горе осим србијанског. Краткотрајна радост Међу обрадованим грађанима се наивно нашао и потписиник ових редова који је више од половине свог живота провео и живи у Црној Гори. На жалост, радост је кратко трајала и то свега 16 дана, односно до 26. марта ове године када је одржана 16. сједница Владе Црне Горе. На тој сједници, Влада је усвојила Информацију о резултатима спроведене анализе законодавног оквира и судске праксе у вези са црногорским држављанством. Владин документ, који је припремио МУП Црне Горе, поразио ме је као човјека, држављанина Републике Србије и као каквог таквог правника. Зашто? Документ је до бола неправедан, непоштен, бирократизован, јалов, беживотан, ригидан и ишчупан из друштвене реалности Црне Горе. Прво, уопште није презентован број лица која више година бораве у Црној Гори без црногорског држављанства. Влада и јавност су остали ускраћени за информацију која је од важности за Владину Информацију. Умјесто поражавајућих и узнемиравајућих бројева употребљени су еуфемизми типа ”одређени број грађана” и ”немали број грађана”!?! Друго, уопште није презентован број одбијених захтјева за пријем у црногорско држављанство током претходних 15 година и, посебно, колико је међу њима држављана Републике Србије, али и других држава. Како ће МУП да среди бирачки списак који је много већи када не могу да дођу до много мањег броја података? Треће, Информација по свему баштини тековине претходног режима у погледу ригидности и рестриктивности за добијање држављанства Црне Горе, а одређене судске одлуке су у тим предметима постављене као да су, не дај Боже, догмати Цркве. И лаику је јасно да странци, а посебно Срби, нису ни смјели да траже црногорско држављанство из страха да не изгубе привремени боравак због ”мишљења” безбедносних служби која их је неријетко претварала у ”државне непријатеље”, али то није узето у обзир. Ријетко се који странац, а посебно Србин, одважио да подноси захтјев за пријем у црногорско држављанство када је и врапцима на гранама било јасно да ће бити одбијен чак и када би се одрекао сопственог држављанства. Одрицање од сопственог држављанства – и даље услов! У Информацији нема ни једне критичке ријечи о овом проблему. Приступљено је тако да правно неуки и политички недовољно упућени читалац овог Владиног документа може да стекне погрешан утисак да је ово Швајцарска, а не Црна Гора и да у вези овог итекако великог проблема до сада није било никакве идеолошке, партијске, политичке и националне интонације и да је ријеч о законодавном оквиру који нема никакве дискриминаторне и неправедне ефекте него искључиво административне и то само у погледу броја година проведених у Црној Гори. Неко је процијенио, што је још срамније, да неком броју грађана који ”живе, привређују и плаћају порез” треба удијелити мало милостиње, али углавном под старим условима!?! Грађани Црне Горе који су страни држављани треба да знају и имају право да знају да, сходно Владиној Информацији, нема никакве ”либерализације” коју је најавио премијер Кривокапић, јер се МУП Црне Горе на челу са министром Сергејем Секуловићем одлучио само за мало мање ригиднији приступ од приступа претходног режима који је оличен у важећем дискриминаторном закону. МУП предлаже, а Влада као Информацију усваја предлог по коме ће држављанство Црне Горе моћи да добију само лица која имају 10 година одобреног привременог боравка у Црној Гори. Разлика је једино у пет година привременог боравка које претходни режим није рачунао у рок од 10 година. И ништа више! Остали услови ће, а првенствено одрицање од свога држављанства, потврда о познавању црногорског језика и фамозно мишљење Агенције за националну безбједност да ”не постоје сметње из разлога безбједности и одбране Црне Горе” и даље остати на снази. То значи да ће сваки потенцијални кандидат морати да се одрекне свог држављанства, да ће морати да достави потврду о знању црногорског језика (дискриминисани су српски и језици у службеној употреби) и да ће морати да чека ”мишљење” АНБ! Ништа од либерализације Морам да констатујем, и то на основу Владине Информације, да од најављене ”либерализације” нема ни говора, а највећи број страних држављана који више година живе у Црној Гори неће моћи да добије држављанство. Господин министар није обавијештен да су службеници МУП-а током претходних година свим страним држављанима незаконито, на по неколико дана, прекидали привремене боравке на сваке двије године, а све са циљем да не могу да стекну право на стално настањење. Да зло буде веће – Информацију су припремали они који су тако поступали током претходних година! И који ту проблематику много боље знају од ресорног министра и цијеле Владе! И како је могуће да премијер најављује једно, а МУП информише и Влада усваја друго? Знају ли премијер и министар да разликују друго од двојног држављанства? И да ли знају да двојно држављанство постоји само када двије државе закључе споразум о том питању? А не да нема споразума него нема ни амбасадора Републике Србије у Црној Гори (данима читам правничке дилетанте како тумаче Бечку конвенцију, а неће да кажу да садашња Влада има право да стави ван снаге одлуку претходне Владе за коју је, поред осталих које су донијете у том периоду, утврђено да је донијета противно правном поретку због неспојивости функције предсједника Владе Душка Марковића и посланика Душка Марковића). Свештенство, монаштво и немогући услови Мора да се зна, на вријеме смо, да монаси, монахиње, свештенство и чланови свештеничких породица, судећи по најави, такође неће моћи (ако се полазне основе из Информације преточе у законске норме) да добију држављанство Црне Горе, јер је немогуће, управо због поступања претходног режима, да испуне услове које предлаже министар Секуловић, а Влада прихвата. Јер, свештенству и монаштву уопште није одобраван привремени боравак по основу обављања вјерске службе и поред бројних пресуда Управног суда у њихову корист. А бораве и живе у Црној Гори и по 20 и више година! И уградили су своју младост у обнову Светиња! Да ли Влада може да нам одговори како ће монахиње да докажу да су измириле пореске обавезе? Питам се: да ли је ово само један од рафиниранијих начина да се дође до ”домицилног свештенства” којег је, на данашњи дан, више од 80% у Црној Гори? Од како је изабрана нова Влада, па до дана данашњег, ниједно свештено лице није добило ни привремени боравак по основу обављања вјерске службе – и поред пресуда Управног суда. Пита ли се неко из нове Владе како се ти људи лијече, живе, путују до својих домова током свих ових година? Истине ради, подсјетићу да је министар Горан Даниловић 2016. године за мјесец дана ријешио питање привремених боравака свештенства и монаштва у складу са законским прописима. И хвала му на томе, јер су ти људи барем једну годину живјели без страха од прогона и протјеривања! Скоро 15 година обијамо прагове подручних јединица МУП-а и Управног суда у борби за елементарна права монаштва, свештенства и свештеничких породица у Црној Гори. У архиви Правног савјета се налази преко 200 предмета на којима озбиљни кандидати могу да пишу и докторске дисертације о овом савременом прогону због вјере и Српске Цркве. Решење проблема постоји, али је питање да ли има ко да га чује и уважи! Или ћемо и даље да обијамо прагове судова у борби за елементарна права? Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Ин4с

Они свештеници и лаици који из ревности а не по разму не поштују упутства својих архијереја и локалних власти у овом пандемијском ризику проузрокују непредвиђене последице на парохијском и ширем нивоу заједнице, пише Његово Високопреосвештенство митрополит Иларион , првојерарх Руске Православне заграничне Цркве, у новој посланици својој пастви објављеној на званичној веб страници ове Цркве. Митрополит Иларион спомиње тужну стварност да су у многим местима богослужења забрањена у потпуности или се можда савршавају са свештеником и малим бројем прислужитеља и евентуално ограниченим бројем парохијана. Међутим, радује се што толико много свештеника користи савремену технологију да би подржали своју паству духовним разговорима преко интернета, телефона и др. „Уверен сам да такав креативан приступ оснажује јединство међу људима који заједно подносе ове тешке околности и донеће добре плодове у будућности. У начелу, сваки позитиван пример у тако сложеним ситуацијама, када се изналазе нови методи проповедања и пастирског старања, увек су инспиративни и поучни,“ пише Његово Високопреосвештенство. „Нажалост, Митрополит наставља, чујемо и за жалосне случајеве непокоравања, не само локалним властима, већ и надлежним епархијским архијерејима." „Такво понашање духовенства и мирјана службеника у цркви потпуно је неодговорно и може изазвати ризик не само по физичко здравље наших ближњих, већ и за наше односе са тим заједницама и према црквеној имовини,“ напомиње Првојерарх. „Искушавајући Бога и човека“ на овај начин, они занемарују стварне проблеме своје парохије и, осим тога, „неповратно нарушавају односе са онима који их окружују, уносећи у њих сумње према Христовој Цркви, чији чланови морају бити пример“. Таква ревност која није по разуму (Рим 10,2) може чак створити проблеме и у самим парохијским заједницама. Цитирајући светог апостола Петра: „Понизите се, дакле, под моћну руку Божју да вас узвиси кад дође време; све своје бриге положите на Њега, јер се Он стар за вас (1. Петрова 5,6-7), Његово Високопреосвештенство позива своје свештенство и мирјане да се придржавају свих мера предострожности које су издале надлежне власти и упутстава која су издали архијереји. Он такође позива своју паству да за то време појача молитву, пост, читање и спасоносно размишљање. Његова порука закључује: Можда пре него што смо у довољној мери користили прилику да се молимо у цркви, пропуштали смо божанске службе због своје лењости и немара, или смо били толико затрпани својим пословима да своје породице нисмо никада видели, никада се нисмо молили, никада нисмо читали нешто од духовне вредности, никада се нисмо припремао за празнике и никада се нисмо држали поста. Општи карантин је Божји дар, који човека гура у дубину самог себе, приморавајући га да преиспита свој став према животу, да мисли и да брине о ономе што је најважније. Нека свако од нас искористи ову благословену прилику да у ноћ Пасхе каже својим срцем: „Христос васрсе!“ и из њега чујемо најдражи одговор: “Ваистину васкрсе!“ Извор: Инфо-служба СПЦ

У препуној сали парохијског дома Храма Св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, 20. фебруара 2020. године одржано је духовно вече. На тему "Свештенство у савремено време" говорио је Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори. Звучни запис предавања Говорећи о свештенству уопште о. Стефан се дотакао и неких знаменитих свештеника у савременој историји, а међу њима говорио је и о почившем проти Дејану Дејановићу. О проти Дејану говорио је и протојереј Василије Војводић представљајући књигу "Наш прота - крстоносни протојереј Дејан Дејановић". Извор: Радио Слово љубве

У Недељу Светих Богоотаца, 12. јануара 2020, Његово Преосвештенство владика тимочки г. Иларион предстојао је светим литургијским сабрањем у манастиру Свете Тројице код Књажевца. У манастирском параклису посвећеном Светом Николи, Епископу су саслуживали настојатељ овог манастира, протосинђел Захарија (Митић) и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. Архипастирским обраћањем монаштву и верном народу, Епископ је подсетио на тешку ситуацију у којој се налази наша Света Црква, народ и светиње у Црној Гори. Због тога је најавио литију – молитвени ход кроз Зајечар после које ће се у Саборној зајечарској цркви читати молебан и Акатист Пресветој Богородици. Владика је искористио прилику да замоли све присутне да узму личног учешћа у литији. Литија – молитвени ход ће се одржати улицама Зајечара у петак, 17. јануара 2020, дан уочи Крстовдана. Кренуће од Саборне цркве у 18 часова и завршиће се, такође у Саборној цркви, молитвом за очување народа и светиња у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

На други дан Божића, када наша Света Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, манастир Вратна прославља и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског и Вратњанског. Литургијским сабрањем у манастирској цркви предстојао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење високопреподобног архимандрита Козме, игумана манастира Буково, протојереја-ставрофора Влајка Банковића, протонамесника Зорана Голубовића и архиђакона Илије (Јовановића), сабрата буковског. Честитавши окупљенима празник Рођења Господњег, владика је беседио: Заиста се роди Господ и дође у овај свет као Бог у телу да нам покаже да у рају нисмо створени да бисмо после неког времена нестали већ да нас поново врати у оно назначење, да нас упути на онај циљ ради којег смо и створени – то је живот вечни у вечној радости, у вечној светлости, у Царству Божјем где се и ангели радују са свима светима. Истакавши важност Божића у нашим животима и у спасењу свих људи и све творевине, осврнувши се на празник Сабора Пресвете Богородице, Епископ је говорио о Св. Никодиму Тисманском. Поучивши присутне о житију и градитељском раду овог Божјег угодника, владика је објаснио да Св. Никодима својатају Срби али и православна грчка, румунска и бугарска браћа зато што: Светост превазилази све границе, па и оне националне – зато се за светост као оно што вреди увек сви грабе. Сведоци смо да се и данас у Црној Гори грабе тамошњи властодршци који не бирају средства за остваривање својих циљева. Архијереј је окупљенима поручио да не престају да узносе молитве за народ и светиње у Црној Гори. Извор: Епархија тимочка

У недељу пред Божић, 05. јануара 2020. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештенослужитеља Саборног храма. Звучни запис беседе На крају свете Литургије Митрополит Порфирије је одслужио Молебан за православне у Црној Гори. После Молебана он се обратио верницима и позвао их да се у овим предбожићним данима у својим молитвама сећају православне браће у Црној Гори, који дочекују Божић борећи се, на миран начин, за очување својих храмова и манастира у којима су се вековима молили. Митрополит је подстакао верне да се у својим обраћањима Богомладенцу Христу моле за мир у целом свету и да се сећају свих оних који су било где и на било какав начин обесправљени. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Саопштење за јавност са годишњег братског сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Улцињ, 30. децембар 2019. Парохијско свештенство Митрополије црногорско-приморске и старјешине манастира наше Митрополије сабрали су се на празник Светог пророка Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у понедељак, 30. децембра 2019. године у храму Светог Николе у Улцињу, на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом којом је у улцињском храму началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије и учешће великог броја вјерног народа, а састанак је одржан у недавно подигнутом парохијском дому у непосредној близини цркве. Митрополит је данас обиљежио јубилеј 29-годишњице свога устоличења у древну апостолско-светосавску катедру Епископа зетских/Митрополита црногорских. Сљедујући свим одлукама архијереја Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, сви свештеници су овом приликом, без изузетка, исказали своју вјерност нашем Митрополиту, Митрополији и Патријаршији српској. Свештенство подржава да архијереји предузму све доступне домаће правне мјере и обрате се свим релевантним међународним институцијама ради заштите имена, достојанства и имовине наше Свете Цркве. Митрополит је подсјетио на све важније догађаје у овој години – рукоположења нових свештеника, пострижења нових монаха и монахиња и друге активности у 2019. години, међу којима је издвојио освећење манастира Подластве у оквиру прославе 800 година од аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије и оснивања Зетско-црногорске епископије, освећење нове цркве Светих Апостола Петра и Павла у манастиру Рибњак, освећење манастирске цркве Светог Архангела Михаила у манастиру Прекобрђе, као и јубиларни православни дјечији сабор, који је ове године по двадесети пут одржан на Цетињу. Упознао је свештенство са чињеницом усвајања и проглашења новог антицрквеног закона о слободи вјероисповијести, чији је циљ слабљење наше Цркве и отимање црквене имовине, и подсјетио на све саборне активности, које су предузете како би се утицало да до усвајања оваквог Закона уопште и не дође, као што су Тројичиндански сабор у Подгорици и Световасилијевски сабор у Никшићу. Митрополит је поновио да Црква не подстиче на демонстрације, особито не насилне, нити позива и подржава вјерни народ да се сукобљава са Полицијом, у чијим редовима су наша браћа и сестре. То, с друге стране, не значи да вјерни нису слободни да искажу своје противљење према безакоњу и лошој намјери према нашој Цркви који су пратили доношење овог Закона, те да га храбро, јасно и одлучно саопштавају јавности. Свештенство и вјерни су, прије и изнад свега, позвани да се моле Богу да онима који су на власти поврати разум, те да се труде да изгоне људске гријехе, најприје из себе, па онда и других, а, по ријечима Светог Писма, они се никако другачије не изгоне ”осим постом и молитвом” (Мт. 17, 21). Премијер Марковић данас неправедно прозива нашег Митрополита на одговорност за насиље и потпуно му непримјерено упућује некаква ”упозорења”, иако су и сам Митрополит и Митрополија јасно и недвосмислено рекли да су против насиља. Ова Црква није против државе нити, на било који начин, подрива њен правни поредак. Сваки напад на Полицију сматрамо за подметачину Цркви. Подржавамо његов позив за дијалог али само онакав дијалог у којем би се уважио став Цркве, а који досад није био такав, него се показао као партијско и безаконо једноумље. Протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички при цркви Светог Ђорђа под Горицом и дугогодишњи професор Цетињске богословије, изнио је реферат на тему ”Служба доброчинства светима (2Кор. IX)” што је са пажњом саслушано од присутног свештенства и монаштва. Након њега су своје извјештаје изнијели архијерејски протопрезвитери седам архијерејских протопрезвитеријата наше Митрополије: цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског. Свештенство ће, у духу саборности и јединства, чувати достојанство Цркве у смутњи која је настала због доношења овог несрећног Закона, позивајући и све вјерне да се опходе према својим сусједима, рођацима, пријатељима и суграђанима у духу мира и братске љубави, па и онда кад не мисле једнако о актуелним догађајима. Благодаримо вјерном народу који је показао изузетну одлучност и ријешеност да буде уз своју Цркву, одазвавши се на све позиве наших епископа на саборна окупљања. Овај народ је најљепши и најдивнији храм који се у овој духовној обнови Црне Горе саградио и обновио. Са радошћу понављамо ријечи Апостола Павла: ”Јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.” Позивамо нашу браћу и сестре који већ деценијама оптужују Православну Цркву, проглашавајући је за експоненте ове или оне државне или политичке идеологије, и јавно им саопштавамо да је наша Црква отворена за све православне вјернике у Црној Гори, ма како се национално и политички изјашњавали. Црква није слушкиња ниједне државе, нити иједне политике или идеологије. Она је Тијело Христово, чија је једина Глава и једини Владар – Господ наш Исус Христос. Њему Јединоме треба да служимо, уз све наше разлике. Власти Црне Горе су својим неразумним чињењем помутиле празничну радост свим православним вјерницима и хришћанима наше земље, али молимо се Богу и за њих, да их Господ уразуми и позивамо их да се окану намјера да понизе нашу Цркву. Честитамо свима велики празник Рођења Христовог и поздрављамо Вас поздравом наде и искупљења, мира међу људима и славе Божије: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак, 24. децембра, са почетком у 9 часова када почиње сједница Законодавног одбора сво свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке доћи ће изпред зграде Скупштине Црне Горе гдје ће бити прочитана Световасилијевска порука, након чега ће се у Саборном храму Христовог Васкрсења служити Света архијерејска литургија са почетком у 10 часова. Овај сабор свештенства и монаштва одвијаће се под слоганом – ријечима Светог Петра Цетињског: У имену Божјем је суд и правда. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 5. новембра 2019. године одржан једнодневни семинар свештенства Митрополије дабробосанске у амфитеатру Богословије у Фочи. По благослову Високопреосвећеног г. Хризостома, Митрополита дабробосанског, основна тема семинара била је Теологија и свештеничко-пастирска служба. После поздравне речи Високопреосвећеног Митрополита семинар је отворен. Прво је архијерејски заменик протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић поздравио сабране на семинару. По програму предавања су одржали: протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого на тему Теологија у општој служби Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша на тему Пастирска служба некад и сад; протонамесник Младен Дробњак на тему Могућности и облици активације пастирске службе; протојереј Марко Билинац на тему Активирање младих у животу Цркве; протојереј-ставрофор Душан Спасојевић на тему Пастирска служба и народни обичаји; и архимандрит Калистрат Бобушић на тему Улога и значај манастира у духовном препороду нашег народа. После излагања развила се плодотворна дискусија. Извор: Инфо-служба СПЦ

Неколико свештеника канонске Украјинске Православне Цркве недавно је имало благослов за саслуживање на Божанској Литургији с Његовом Светошћу Католикосом и Патријархом грузијским Илијом. До саслуживања је дошло током недавног поклоничког путовања свештенства и верника из Мукачевске епархије Украјинске Цркве, обављеног од 16. до 23. октобра 2019. уз благослов митрополита Мукачева и Ужгорода Теодора. Један од гостујућих свештених лица, протојереј Игор Билак, председник Епархијског одељења за сарадњу са оружаним снагама Украјине, писао је о служби с патријархом Илија на својој фејсбук страници, преноси Савез православних новинара. Свештеници Мукачева служили су с Његовом Светошћу 20. октобра 2019. у Саборној цркви Свете Тројице у Тбилисију. Украјински и грузијски верници су имали благослов да се и помоле пред драгоценом и целебном главом светог апостола Тома и пред осталим чесним моштима. Иако Грузијски Синод није заузео формални став о украјинској кризи, а један број грузијских архијереја јавно је изразио подршку расколничкој „Православној Цркви Украјине“(ПЦУ), познато је да се патријарх Илија оштро противи уплитању Цариграда у Украјину. У јануару је митрополит Акхалкалакија, Кумурда и Карија Николоз (Пачушашвили) из Грузијске Цркве рекао да грузијски архијереји и свештенство не могу саслужити или признавати нерукоположене "свештенике" ПЦУ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Непосредна сведочанства Писма о свештеничком служењу чланова Цркве су малобројна, али до те мере конкретна да не захтевају никаква посебна тумачења. У својој посланици апостол Петар обраћа се свим хришћанима: “И ви сами као живо камење зидајте се (οίκοδομεισθε)[1] у дом духовни, свештенство свето (εις ιεράτευμα ΄άγιον), да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа… Ви сте род изабрани, царско свештенство (βασίλειον ιεράτευμα), народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани” (1. Петр. 2, 5, 9, 10). У Апокалипси читамо: “И учини нас царством, свештеницима… [2] Богу и Оцу својему, Њему слава и моћ у векове векова” (1, 6); “И учинио си их Богу нашему царевима и свештеницима и цароваће на земљи”[3] (5, 10), и “биће свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година” (20, 6). Јудеји су били изабрани народ Божији: “Ти си народ свет Господу Богу својему, и тебе изабра Господ да си Му народ особит између свих народа на земљи” (5. Мојс. 14, 2). Тај изабрани старозаветни народ Бог је саздао за Себе: “Славиће Ме звери пољске, змајеви и сове, што сам извео у пустињи воде, реке у земљи сухој, да напојим народ Свој, избраника Својега. Народ који саздах Себи приповедаће хвалу Моју” (Исаија 43, 20-21). Бог је обећао Своме народу: “А сада ако добро узаслушате глас Мој и ушчувате завет Мој, бићете Моје благо мимо све народе, премда је Моја сва земља. И бићете Ми царство свештеничко и народ свет” (2. Мојс. 19, 5-6). У Новом Завету такав род и народ, што га је Господ изабрао и саздао за Себе, постали су хришћани, који раније уопште нису били народ, а у Цркви су постали народ Божији. Црква је народ Божији, и сваки верни који је њен члан припада томе народу. Он је лаик[4]. Етнички принцип, по коме је некада био изабран стари Израиљ, замењен је принципом припадности Цркви, у којој је етнички принцип превазиђен: “Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). “Бог се неће раскајати за Своје дарове и призвање” (Римљ. 11, 29), и зато се не може бити у Цркви и не бити лаик, члан народа Божијег. Свако ко је у Цркви јесте лаик, а сви заједно су народ Божији, и свако је призван да, као свештеник Богу, Њему приноси духовне жртве кроз Исуса Христа. У јудаизму је постојало посебно свештенство, затворено и недоступно народу; постојала је граница која је једанпут за свагда одвајала свештенство од народа, постојао је покров који је скривао светињу од народа. Царско свештенство читавог Израиља у Старом Завету остало је само обећање. У стварности свештенство је припало левитима, којима је цео народ Израиља био туђ. Мешање садашњег и будућег у томе служењу представљало је изузетно тежак преступ: “А Кореј син Исара сина Ката сина Левијева, и Датан и Авирон синови Елијавови, и Авнан син Фалета сина Рувимова побунише се, и усташе на Мојсија, и с њима двеста и педесет људи између синова Израиљевих, главара народних, који се сазиваху на збор и бејаху људи знатни. И скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим? … И отворивши земља уста своја прождре их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово. И тако сиђоше са свим што имаху живи у гроб, и покри их земља и неста их из збора… И изађе огањ од Господа, и сажеже оних двеста и педесет људи који принесоше кад” (4. Мојс. 16, 1-35). На Мојсија су устали у име онога што је Господ казао Мојсију: сви припадају народу Божијем, Господ је међу свима, сви су подједнако чланови народа и нико не може себе поставити изнад народа Божијега, и стога ће сви бити свети и сви ће бити свештеници (2. Мојс. 19, 5-6). Земља се отворила, и огањ је прогутао оне који су устали на Мојсија, али је обећање остало неизмењено. Оно се испунило у Цркви. Покров је скинут са светиње – “и гле, завеса храма раздре се на двоје, од горњега краја до доњега” (Мт. 27, 51), граница је пређена, јаз је премошћен, и сав народ, нови Израиљ, уведен је у светињу “крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим…” (Јевр. 10, 19-20). Овим улажењем у “храм тела Христовог” (Јн. 2, 21) новозаветни народ постао је царско свештенство ()[5]. Царско свештенство постало је реалност и основа живота Цркве. У Старом Завету служење у храму било је доступно искључиво левитском свештенству, док у Новом Завету служење у Цркви, као живој и нерукотвореној Скинији, обухвата све чланове Цркве. Новозаветни народ сачињен је од царева и свештеника: он је сав свет, и у његовом сабрању је Господ, због чега га земља не гута и огањ не спаљује. Сав новозаветни народ служи Богу у самој светињи, у којој се он сав налази, а не у огради храма. “Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору у Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завета” (Јевр. 12, 22-24). Новом Изариљу отворен је приступ онамо где старозаветни народ није могао приступати. Старозаветно свештенство било је постављено на служење у храму, као посебан ред. У Новом Завету свештенство припада свој Цркви. Хришћани су, сваки појединачно, призвани на служење у њој, јер нико не може приступити крштењу ако га Сам Бог није призвао. “Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудеји, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени” (1. Кор 12, 13). Сваки члан Цркве добио је призвање од Бога, и Бог га је поставио као члана Цркве кроз давање дара Духа. Сходно томе, сваки члан Цркве призван је на живот, на делање, на активност, на служење у Цркви, јер је Дух начело живљења и активности у Цркви[6]. “Он нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује” (2. Кор. 3, 6). Свако се поставља на службу царског свештенства, с тим што сви заједно служе као свештеници Богу и Оцу, будући да свештенство постоји једино у Цркви. Старозаветно свештенство постало је општа служба, левитско свештенство – служба лаика, јер је Црква народ Божији. 2. Рано хришћанство било је лаички покрет. Пошто је потицао из рода Давидова, Христос није припадао колену Левијевом[7]. Апостоли нису имали никакав посебан однос према Јерусалимском храму, будући да ни они нису припа-дали левитском свештенству. Службу у храму нису поседовали ни први хришћани. Зато они нису ни могли обновити левитско свештенство у својој средини. Ако је кас-није међу њима и било свештеника (Дап. 6, 7), њихово учествовање у животу Јерусалимске цркве није могло изменити лаички карактер раног хришћанства. Познато нам је да су у синагогалном животу учествовали свештеници, али они у њему нису имали руководећи значај. За јудејску свест свештенство је на најтешњи начин било везано за храм, и без храма није могло ни постојати. Зато, уколико се већ појавило учење о царском свештенству, оно је и за првобитну хришћанску свест морало да се асоцира са храмом. Ако постоји царско свештенство, значи да постоји и храм, и обрнуто: ако постоји храм, мора постојати и свештенство. Тај храм није могао бити јеруса-лимски храм – ни док је још постојао, а утолико пре када је срушен. Када аутор Посланице Јеврејима развија своје учење о Христовом првосвештеничком служењу, он га не конципира по моделу левитског првосвештенства, већ по “чину Мелхиседековом” (5, 10), чину свештеника Бога Вишњега који је био без оца, без мајке и без родослова (7, 1-3). И светиња, и скинија у коју је ушао Христос нису били створени људском, него Божијом руком (8,2). Уместо рукотвореног храма хришћани имају нерукотворени, уместо крвавих жртава – духовне жртве. Црква је “дом духовни”, односно храм чије живо камење крштењем постају хришћани (1. Петр. 2, 5)[8]. Као живо камење духовног храма, они имају удела у првосвештеничком служењу Христовом. “Имајући, дакле, слободу за улазак у Светињу Крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим, и Свештеника великога над домом Божијим, приступајмо истинитим срцем…” (Јевр. 10, 19-20). Због тога сви верни, а не део њих, као што је то било у рукотвореном храму, сачињавају свештенство у дому духовном, будући да једино свештеници могу улазити у светињу. У “духовном дому” не може бити крвних жртава. У њему његови свештеници при-носе “духовне жртве”[9]. Нема никаквих сумњи да “духовне жртве”, које се приносе кроз Исуса Христа (1. Петр. 2, 5) означавају Евхаристију, о којој је апостол Петар већ говорио у претходним стиховима[10]. Установљена на Тајној Вечери, Евхаристија се актуализује на Педесетницу. Она се свршава Духом, и због тога је и сама духовна. Уводећи појам “духовне жртве”, апостол Петар желео је да покаже да “свето свештенство” уистину представља свештенство, јер у представи читалаца његове Посланице свештенство није могло постојати без жртава. Међутим, нагласак није на жртви као таквој, него на томе да је она “духовна”, тако да одговара “духовном дому” хришћана[11]. Учење апостола Петра о Цркви као “духовном дому” представља само другачији израз учења апостола Павла о Цркви као телу Христовом. И једно и друго ослања се на првобитно предање, које води порекло од Самог Христа: “Он говораше о храму тела Својега” (Јн. 2, 21). Идеја царског свештенства чланова Цркве произилази из учења о Цркви. 3. “Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања… чувајте стадо Божије, које вам је поверено… не као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду” (1. Петр. 5, 1-3). У свакој локалној цркви Дух Свети поставио је презвитере (или епископе) да напасају стадо Божије (Дап. 20, 28). Божије стадо које напасају презвитери представља њихово насле-дство што су га задобили од Бога[12]. Народ Божији је један, једно је стадо Божије, и један је клир. Припадајући стаду Божијем, сваки члан Цркве припада наследству презвитера које они напасају, а преко њих припада наследству Божијем. Због тога сваки лаик у ширем смислу јесте и клирик. Он је клирик и из разлога што је Господ удео читавог народа Божијег, у коме и он има своје место. У Старом Завету Господ је био удео само једног колена Израиљевог. “Да не би, подигавши очи своје к небу и видевши сунце и месец и звезде, сву војску небеску, преварио се и клањао им се и служио им; јер их Господ Бог твој даде свим народима под целим небом. А вас узе Господ и изведе вас из пећи гвоздене, из Мисира, да Му будете народ наследни” (5. Мојс. 4, 19-20). Сав Израиљ је народ Божији, народ наследства, али то је само сенка новог Израиља, где су садашњост и будућност још сливени у једно. У садашњем и најужем смислу искључиво Левијево колено представља удео Божији. “У то време одвоји Господ племе Левијево да носе ковчег завета Господњега, да стоје пред Господом и служе Му…” (5. Мојс. 10, 8). Ако је сав народ Израиља издвојен између осталих народа, Левијево колено издвојено је између свих осталих колена и одвојено од читавог народа и постављено изнад њега, будући да свештенство припада само њему. У Новом Завету сав народ сачињава свештенство, због чега ниједан његов део не може бити одвојен од осталог народа. У Новом Завету испунило се старозаветно пророштво: сав народ, а не само један његов део, служи у име Господње. Сав новозаветни народ јесте клир Божији, и сваки његов члан је клирик[13]. Као што приликом поделе обећане земље колено Левијево није задобило свој посед, тако и чланови Цркве немају постојана града на земљи, него траже онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Пошто је њихов удео служење Богу, хришћани су привољени Њему и Њему јединоме припадају. У Старом Завету левити су били удео Бога на земљи и Његово наслеђе – “они су Мени дани између синова Израиљевих” (4. Мојс. 8, 15) , – а у Новом Завету сав народ Божији дат је Богу. “Ви сте Христови, а Христос Божији” (1. Кор. 3, 23). Хришћани су, као чланови Цркве, Христови, а преко Њега су и Божији. Богу не служи нека посебна група међу њима, него то чине сви заједно. Као лаици, чланови народа Божијег “у Христу”, они су дати Богу, они су клирици, и као клирици сви су они – лаици. 4. Апостолска црква није познавала поделу на клирике и лаике у нашем смислу, али није ни користила саме термине лаик и клирик. Ово је елементарна чињеница црквеног живота првобитне епохе, али не би било исправно из ње изводити закључак да се служење у Цркви сводило на свима заједничко свештеничко служење. Оно је било служење Цркве. Друга чињеница живота првобитне цркве јесте разноврсност служби. Један исти Дух, којим су сви крштени у једно тело и којим су сви напојени, раздаје дарове сваком понаособ “на корист” (1. Кор. 12, 7) ради делања и служења унутар Цркве. “И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 11-12)[14]. Разноврсност служби проистиче из органске природе Цркве. У њој сваки члан заузима одређени, само њему својствен положај и место. “Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде” (1. Кор. 12, 18). У живом организму место и положај његових удова налазе се у зависности од функција које ти удови врше; тако је и у телу Христовом различитост служби повезана са местом и положајем његових удова. Дарови Духа не дају се сами по себи, и не као некаква награда, него ради служења у Цркви; и ти се дарови дају само онима који су већ напојени Духом. То значи да општа напојеност Духом представља основу служења, јер без те благодатне основе не би била могућна разноврсност дарова Духа. Свеопшта напојеност Духом свих чланова Цркве налази израз и у њиховом свештеничком служењу, пошто без активности не може бити Духа. Особите службе усмерене су “на сазидање тела Христова” (Ефес. 4, 12). У њима налазе свој израз разноврсне функције које су неопходне за општи живот читавог тела. Због тога свеопште служење у Цркви претпоставља различитост служби, а различитости служби не може бити без свеопштег служења. Разноврсност служби не ремети јединство природе чланова Цркве. Њихово онтолошко јединство међу собом произилази из њиховог јединства “у Христу”. По природи својој сви су чланови једнаки, јер сви поседују један исти Дух. “Различни су дарови, али је Дух исти…” (1. Кор. 12, 4). По својој природи нико не може постављати себе изнад других у Цркви, а утолико пре изнад Цркве, нити може имати претензија да на посебан начин изражава Цркву. Ни апостоли, ни пророци, ни учитељи не чине Цркву сами по себи, било сви заједно, било сваки појединачно. И једни, и други, и трећи само су чланови Цркве, а не целина Цркве, и отуда не могу постојати без осталих чланова, јер у противном они не би могли вршити оне функције ради којих их је Бог поставио. Разлика између оних чланова Цркве који имају особите службе и оних који их немају није онтолошка него функционална. Ова разлика прешла би у онтолошку када у Цркви не би постојала свештеничка служба заједничка свим њеним члановима. Тада би се показало да само једном делу чланова Цркве припада служење у њој, док већем делу чланова не припада никакво служење. А то би значило да би већи део чланова остао без дарова Духа, јер се Дух у Цркви даје ради деловања у њој. У благодатном организму Цркве нашли би се безблагодатни чланови. »И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће« (Дап. 2, 17-18; Јоил 2, 28-29). У Цркви не може бити безблагодатних чланова, као што не може бити чланова који у њој не би имали своју службу. У Цркви је у пуноћи изливена благодат Духа – »и од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат« (Јн. 1, 16) – на све њене чланове. Разлика међу њима је у томе што они који су призвани на особито служење добијају и особите дарове Духа за своје служење у Цркви. Сви су обдарени једним Духом, али немају сви исте дарове Духа. Они који имају особите службе поседују и особите дарове, које не поседују они који не врше те службе. У светој тајни брака онима који се венчавају дају се дарови Духа ради њиховог заједничког живота. Ове дарове не поседују особе које нису у браку, али су и једни и други благодатни. Различитост дарова није повезана са различитошћу пуноће благодати. Благодат се не дели између различитих дарова. У свакоме дару присутна је сва пуноћа благодати. Разуме се, из чињенице да је пуноћа благодати предата свима не следи закључак да свако прима сву пуноћу благодати. То је ствар живота сваког појединца, и свако прима ону меру благодати коју је кадар да прихвати. Људима није дато да утврде меру благодати, коју Бог не даје на меру, али свако од нас зна да та мера није једнака. У Светима она достиже веома висок ступањ, а у другима само слабашно трепери, премда се никада не гаси. И поред различитости дарова Духа благодат остаје једна иста, а мера благодати која ће бити примљена може бити различита и уколико се поседују истоветни дарови. Благодат није ступњевита, и отуда се не може говорити о вишим и нижим ступњевима благодати, као што то чини данашња школска теологија. То би значило делити оно што Сам Бог не дели и умањивати дело Христово, кроз Кога смо сви ми примили »благодат на благодат«. Сви дарови имају истоветну пневматичку основу. Нико у Цркви не може по природи својој бити изнад другог, премда може вршити вишу службу у односу на све остале, и нико не може деловати без или мимо других. Још је мање у Цркви могуће постојање служби које не би захтевале поседовање дарова Духа. Где је служење, онде је Дух, а где нема служења, онде нема Духа и нема живота. 5. Тертулијан је сматрао да је »различитост између клира и народа (inter ordinem et plebem) установила црквена власт и део сабрања клира”[15]. Ово је тачно уколико се клир и лаици посматрају као одвојене групе, различите по својој природи; међутим, у суштини је ова констатација нетачна. Утолико је у сваком погледу неправилан и закључак који се изводи из ове поставке: “због тога, онде где нема сабрања клира, буди самоме себи и онај који приноси, и онај који помазује, и свештеник”[16]. Тертулијан се саблазнио учењем о царском свештенству чланова Цркве, као што је у историји Цркве не једном долазило до саблажњавања њиме, и није запазио да је првобитно разликовање клира и народа проистицало из различитости служби. А различитост служби није установила ни црквена власт, нити је то учинио део клира: различитост служби проистиче из самог појма Цркве. Особито служење предстојатељства, о коме говори Тертулијан, изражава оне животне функције, оне пројаве живота без којих Црква не може постојати на земљи као живи и животни организам. Служба предстојатељства налазила је свој израз на Евхаристијском сабрању. На њему су увек били присутни предстојатељи и они којима су други предстојатељ-ствовали. Без тога није могло бити Евхаристије, будући да је њена природа таква да потребује предстојатеља. Од самог почетка постојања Цркве у литургијском поретку разликовао се народ од предстојатеља. “На такозвани дан сунца окупљамо се на једном месту сви који живимо по градовима и селима; и читамо, колико нам то време допушта, казивања апостолска или списе пророчке. Затим, када чтец престане, предстојатељ посредством речи износи поуку и савет да се угледамо на те предивне ствари. Потом сви устајемо и узносимо молитве. Када завршимо молитву, као што сам већ напред рекао, приноси се хлеб, и вино и вода; предстојатељ такође узноси молитве и благодарења, колико може. Народ изражава своје слагање речју амин”[17]. Предстојатељ узноси благодарење на које народ одговара: “амин”. Међу онима који су изговарањем речи “амин” потврђивали благодарење предстојатеља били су не само чланови Цркве којима нису припадала нека особита служења, него и они са разним посебним службама: и они које данас називамо мирјанима (световњацима), и презвитери, и ђакони, и учитељи. Сви судеоници сабрања, заједно са својим предстојатељима, сачињавали су јединствени народ Божији, царско све-штенство. Чак и да је ово литургијско разликовање предстојатеља, с једне, и народа, са друге стране заиста установила црквена власт, ни у том случају, ипак, Тертулијан не би био у праву, будући да би једна оваква установа, утемељена на различитости служби, одговарала вољи Божијој, јер воља Божија није у мешању, него у разликовању служби. Због тога Тертулијан апсолутно није у праву када лаицима приписује извесне службе за које они нису добили благодатне дарове: “Буди самоме себи и онај који приноси, и онај који помазује, и свештеник”. Ово би већ представљало мешање служби, где свештеничко служење народа и његовог предстојатеља не би могло наћи свој израз, будући да би оно само Евхаристијско сабрање чинило немогућим. 6. У Тертулијаново доба особе којима је припадало служење посебног свештенства, које се уобличава на основу служења предстојатељства, почеле су се називати клиром. Ово ново, сужено поимање термина “клир” није одмах довело до одбацивања општег појма клира и није у црквеном организму изазвало конституисање два различита сталежа, будући да се клир није одвојио од народа, него је наставио да представља његов део. Тертулијан за своје доба није био у праву, али је антиципирао будућу историју црквеног устројства. После њега емпиријски црквени живот почеће да прихвата њему туђа начела римског права. Литургијско разликовање народа, с једне, и клира у уском смислу, с друге стране, прерасло је у њихово одељивање, а оно ће постепено довести до појаве два различита сталежа или стања. Теолошка мисао обнавља у Цркви старозаветну скинију, која је у Новом Завету замењена нерукотвореном скинијом са једним и јединственим Првосвештеником. Као мач који је дефинитивно расекао црквено тело на два дела послужило је учење о посвећењу. Овде није место за анализирање питања на који је начин и из којих разлога идеја посвећења продрла у теолошку мисао. Када се та идеја појавила у богословској свести, као “посвећени” су се третирали сви чланови Цркве, за разлику од оних који не припадају Цркви. Као иницијална мистерија посредством које се врши посвећење третирала се света тајна крштења, миропомазања и Евхаристија, која је уводила у “свештену јерархију” све оне који су примили свету тајну крштења[18]. У таквом облику идеја посвећења још није долазила у колизију са учењем о царском свештенству народа Божијег, будући да се задатак посвећења састојао у увођењу у свештенство, које је у целини остајало “свештени народ”[19]. Ипак, учење о посвећењу није се могло одржати у оваквом виду, будући да идеја посвећења има своју властиту логику. Византијска мисао дошла је до закључка да истинска мистерија посвећења није крштење, него тајна постављења. Услед тога испоставило се да велики део “посвећених” спада у ред “непосвећених”, пошто су примили само свету тајну крштења. У пређашњем широком кругу “посвећених” нашли су се световни људи, мирјани – βιωτικοί. је сужена, и из ње су издвојени мирјани, а у тој категорији нису остали чак ни сви клирици, него само они који поседују свештенство. Разлика између њих није у служењу нити у посебном статусу. У овоме се састоји само секундарна разлика. Разлика између њих заправо се налази у различитости њихове природе. Посвећење мења природу онога који се посвећује слично као што крштење мења природу онога ко ступа у Цркву. У догматској свести појављује се учење о “другом крштењу”. Када је Тридентски концил прокламовао немогућност лаицизације клирика, он је у западној теолошкој свести утемељио онтолошку различитост између клира и лаика. Истовремено, идеја посвећења довела је идеју о царском свештенству у стање анабиозе. Мирјани, као они који нису посвећени, далеки су од светиње и не могу да јој приступају. Они не могу обављати свештеничко служење, пошто не поседују посвећење. Лаик, као члан народа Божијег, поседује достојанство царског свештенства, док га световњак не поседује. У историјском процесу показаће се да се промена не одвија у том смеру да “profanus” постаје “sacer”, већ напротив, “суграђани светих и домаћи Божији”[20] постају “profani”. Данашња школска теологија не само што је мини-мизирала учење о царском свештенству народа Божијег, него га је и изложила сумњи. Реч Божија показала се опасном. У сваком случају, говорити о њој није баш пристојно. Када би за ове наше сумње и бојазни знали Климент Римски, Иринеј Лионски, Јустин Мученик, Иполит Римски, Климент Але-ксандријски, Ориген, најзад, Јован Златоуст, блажени Јероним и читава плејада других отаца Цркве, сви су изгледи да не би били само крајње зачуђени, него нас једноставно не би разумели. Они би одговорили речима Иполита Римског: “omnes justi sacerdotalem habent ordinem”[21]. Иринеј Лионски не може се оптужити за монтанизам, као што је то случај са Тертулијаном, али он је, као и Тертулијан, исповедао да су лаици – свештеници. Он се није плашио овакве констатације, знајући да њихово свештенство не подрива служење епископа. А управо је он, више но ма ко други, допринео развоју епископске службе. О чему је реч? Зашто се школска теологија одвраћа од учења о царском свештенству? Одговор је у самој школској теологији, будући да је ово питање она формулисала на тај начин да поставља алтернативу: свештенство лаика или свештенство црквене јерархије. “И учини нас царевима и свештеницима Богу и Оцу Своме” – учини све нас, а не само појединце који сачињавају свештенство у Цркви. Ако су сви свештеници, могу ли се само појединци називати свештеницима? И обрнуто: ако су свештеници само поје-динци, могу ли се сви називати свештеницима? Доникејска црква није знала за овакву дилему, и Црква уопште не зна за њу, пошто свештенство народа Божијег не искључује свештенство црквене јерархије, већ напротив, свештенство црквене јерархије, као што ћемо видети у даљем излагању, произилази из царског свештенства. Једно не може бити у колизији са другим, под условом да се посвећење не везује искључиво за свештенство, као што то чини школска теологија. Идеја посвећења производ је теолошке спекулације, а не црквеног предања. Упркос школи, црквени живот и у сфери догмата, и у традицији, и у својој литургијској свести чува аутентично учење о Цркви и о народу Божијем. У Евхаристијском сабрању под предстојатељством епископа Црква исповеда царско свештенство својих чланова и разликовање њиховог служења – разноврсност благодатних дарова, које Сам Бог “дели свакоме онако како је Њему угодно”. “Где је Црква, онде је и Дух Свети, и где је Дух Свети, онде је Црква и пуноћа благодати”. Негирање царског свештенства народа Божијег, у очигледној или скривеној форми, јесте одбацивање дарова Духа. Данашња теологија, разуме се, признаје да мирјани задобијају дарове Духа: они их примају у светој тајни крштења, миропомазања, покајања и брака. Ипак, сфера деловања Духа ограничава се искључиво на оне којима су дарови предати кроз тајне. Дарови Духа постају индивидуална својина оних који су их задобили. Чак и у тајни свештенства налазимо идентичну индивидуализацију дарова Духа, будући да свештенство у данашњем црквеном устројству није увек везано за служење. Данашња теолошка мисао, а још чешће данашња теолошка пракса допушта могућност да дар Духа, задобијен у тајни постављења, може да се покаже као неделатан. Служење је секундарна последица дара Духа, а примарна је измена природе онога ко је у тајни свештенства примио дар Духа. Овде је једна од оних тачака у којој се теолошка мисао коренито разилази са учењем првобитне Цркве. Дарови Духа предају се ради тога да би били делатни и да би служили на корист свима. Стога се они дају Цркви, у Цркви и за Цркву. Они имају динамичку природу, која искључује свако статично стање. Због тога нема и не може бити неделатног дара Духа, будући да Дух по својој природи представља принцип активности. Одузимање лаицима њиховог свештеничког достојанства значи исто што и одузимање дарова Духа којима их је Бог напојио у дан крштења (1. Кор. 12, 13). Црква учи да сви у Цркви поседују пуноћу благодати на корист свију, али не учи да је свако од нас у одређеном моменту свога живота задобио дарове Духа да би их чувао у пасивности, као таланат закопан у земљу. У Цркви смо примили “благодат на благодат” ради живљења, деловања и служења. “Да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује” (Јевр. 12, 28-29). Превод с руског: др Ксенија Кончаревић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 27. децембар 2018. године Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством. Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове. Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања. Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона. Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона. У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву. Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу. Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета – Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У тридесет четвртој емисији "Светотајинско богословље" говорили смо о Царском свештенству и богослужбеној улози верног народа Божјег, нагласивши да је целокупна Црква јерархијска, као тело Христово и храм Светога Духа. Богочовек Исус Христос, као Првосвештеник по чину Мелхиседекову, јесте „кључ“ за разумевање тајне Царског Свештенства и Светотајинског свештенства. По учењу наше Свете Цркве, тајну лаика, односно, Царског свештенства треба посматрати кроз призму литургијског, односно, евхаристијског сабрања, кроз тајну Цркве Божје. Црква Христова не може да постоји без рукоположених свештеника (Светотајинског свештенства), нити без лаика (Царског свештенства), већ је Црква Христова једна целина, мистично Тело Христово у чијем организму сваки члан (уд) има одређену свештену улогу (службу). Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО

Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције. „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић. Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић. „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник. Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини. „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић. „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик. Извор: Спутњик

Свештенство Виницке области Украјине није подржало свог митрополита Симеона Шостацког, који је саопштио да намерава да учествује на „сабору уједињења“ ради стварања украјинске цркве, независне од Москве. "Ми подржавамо садашњи статус Украјинске православне цркве као самоуправне јединице са правима независности и самосталности, осуђујемо грубо антиканонско мешање Васељенске патријаршије у живот наше Цркве и изражавамо пуну подршку поглавару наше Цркве Онуфрију, митрополиту Кијевском и читаве Украјине“, наводи се у одлуци ванредне седнице свештенства Виницке области. Кликом на линк СПУТНИК прочитајте вест у целини тв храм