Претражи Живе Речи Утехе

-Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом- "Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду. Повезана вест: Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа. Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост. На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Епископ бачки др Иринеј: „Заиста, на први поглед, пита се човек како то да крст који је био оруђе за извршење смртне казне, примењиване над највећим разбојницима и злочинцима, сад одједампут, за нас хришћане постаје сила Божја и истинско знамење Божјега чудотворнога присуства и дејства међу нама и у нама.” Повезана вест: Άξιος! Достојан! - Доктор литургијског богословља Милан Бандобрански рукоположен у свештени чин ђакона Наша света Црква у понедељак, 14/27. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, архимандрит Леонтије (Француски), умировљени парох новосадски, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, свештенство и ђаконство Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Воздвижења Часног Крста један од многих празника посвећених Часном Крсту које прослављамо током године, али и сваке седмице: „Као што је и сама чињеница да је у личности Христовој Бог поста човек, не престајући да буде Бог, са једним јединим циљем, да спасе род људски од смрти, од греха, од робовања сатани, тако је и оруђе за постизање тога циља, смрт и васкрсење, било нешто што нико није могао да очекује и што противречи свакој овоземаљској логици људској. Зато апостол Павле каже да то што је пред људима мудрост, пред Богом је лудост и једини и најдубљи смисао. И све је то, од Оваплоћења до Распећа Христовога, и Силаска у ад душом, то је све знак бескрајног смирења и љубави Божје према Његовом створењу. Стога није чудо што хришћани од самога настанка Цркве, поштују и уздижу Часни Крст Христов, што му се клањају и што верују, као и ми данас, и сви до краја векова хришћани, да кроз знак Крста, Господ не само што нас подсећа на историју спасења, на Своје страдање ради нас и ради нашега спасења, него је то реално постао извор благодатне силе, начин на који се и ми приопштавамо и постајемо заједничари благодати Божје. Зато све што се у Цркви врши, врши се знаком Крста Господњега.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке, у чин презвитера. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ бачки др Иринеј: „Не постоји, после Господа Христа, Бога Оца и Духа Светога, нико ко је толико опеван и слављен у богослужењима Цркве, као Пресвета Богородица. Не постоји, поред њених празника, ниједан једини дан у години када у јавним богослужењима у храму немамо посебне химне, стихире посвећене Пресветој Богородици.” Наша света Црква у уторак, 8/21. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештенство и ђаконство Епархије бачке, као и ђакон Радомир Врућинић, вршилац дужности ректора Богословије Светог Саве у Београду. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Рођења Пресвете Богородице други по значају од више празника Пресвете Богородице који се прослављају током године, те објаснио зашто се на све празнике Пресвете Богородице чита исти одељак из светог Јеванђеља. „Право слушање речи Божје није да чујемо па да заборавимо него да држимо колико најбоље и највише можемо у свом свакодневном животу, чак и у свакоминутном живљењу да држимо реч Божју, тојест да живимо по њој, да је остварујемо колико нам је могуће, помоћу и благодаћу Божјом и молитвама Пресвете Богородице и свих светих. То је и одговор на све што можемо да се запитамо о Њеном животу на земљи, с обзиром да је мало забележено у Јеванђељима о Њеном животу. Без Њене добровољне, неизнуђене, само искључиво страхом Божјим и љубављу према Господу мотивисане апсолутне послушности вољи Божјој, тајна спасења света не би била остварена.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио у чин ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О значају Великог поста и великопосних богослужења у великопосном броју „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије. *Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста? Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Катихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Крштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Mт 4, 1-11; Mк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења. *Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Које су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли? Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Књига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Као и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца. *Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије? Велики покајни канон Светог Андреја Критског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Канон Андреја Критског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17). *Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења? На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Крвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Крв Христова. Како се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Крститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Карактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају. *Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине? Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Као греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Кулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају. *Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо? Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине. *Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука? У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Како се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије Фото: Маринко Лаушевић Извор: Православље

“Први пут за више од 80 година живота и 60 година своје свештенослужитељске службе, управо у ово вријеме, два пута смо позивани у Управу полиције да дајемо изјаве због обављања својих свештених дужности и служби. Као Митрополит Црногорско-Приморски и као човјек исказујемо људски и епископски протест због тога што се опијело и сахрана покојника на овакав начин од стране државних органа злоупотребљавају, правно процесуирају и скрнаве”, казао је у изјави Основном државном тужилаштву у Цетињу Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. “Свештени чин опијела је наша људска и хришћанска дужност и обавеза. Ни по Божјем, а ни по државном закону ми нисмо имали право да своју митрополитску и људску дужност не извршимо без обзира на било каква потоња тумачења у јавности”, каже даље у својој изјави Митрополит Амфилохије. Цетињско Основно тужилаштво упутило је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију позив за саслушање у четвртак, 30. априла, поводом присуства сахрани историчара Владимира Јовићевића на Ријеци Црнојевића. Тим поводом у цетињској полицији је саслушано више особа које су присуствовале сахрани, међу којима је и свештенство Митрополије црногорско-приморске. Митрополит у изјави подсјећа да вјерски обреди нису забрањени што се види из аката који су донијети у Црној Гори од 14. марта ове године до данас, али је више него очигледно да се Управа полиције понаша и, што је још опасније, поступа као да су вјерски обреди и то само Православне Цркве забрањени, а свештеници и монаси непожељна друштвена категорија. Високопреосвећени владика са жалошћу констатује да су мјере које су уведене због ширења вируса корона од стране једног броја државних органа и носилаца јавних функција, а посебно од провладиних медија, искоришћене, а и даље се користе за идеолошко-партијско застрашивање вјерника са позиција јавне власти и масовно кршење Уставом загарантованих права која могу бити ограничена само законом, а не никаквим наредбама и то без проглашеног ванредног стања. “На крају, због свог служења Васкрслом Христу Господу спремни смо да одговарамо пред сваким судом овога свијета”, истиче у изјави Митрополит Амфилохије. Изјаву Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преносимо интегрално: Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уочи друге недеље Великог поста у суботу 13. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је бденије у манастиру Светог великомученика Георгија у Ајдановцу. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживао је високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански и ђакон Ђорђе Филиповић. На бденију сабрало се мноштво свештенства и монаштва из свих крајева Епархије нишке на ову духовну радост, a појали су монаси Суковског манастира предвођени протопсалтом високопреподобним архимандритом и игуманом Серафимом. По отпојаном Славословљу, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније постригао је у ангелски монашки чин искушеника ове свете обитељи Бојана, наденувши му име Симеон по Светом Симеону Мироточивом. По завршетку бденија Његово Преосвештество поучило је новопостриженог монаха и сав присутни клир и народ. Љубављу настојатеља ове свете обитељи јеромонаха Атанасија и братства по завршетку бденија за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија нишка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 15. фебруара 2020. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемeгдану у Београду. Звучни запис беседе проте Момчила Кривокапића Звучни запис поздравног слова Патријарха српског Иринеја Саслуживали су протојереји-ставрофори Дрaган Милин, Мoмчило Кривокапић, Саво Јовић, Драган Протић, протођакон Саво Милин, ђакони Владимир Радовановић и Србољуб Убипариповић. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је рукоположио у чин јереја протођакона Саву Милина. Исповедно писмо је читао исповедник протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Спомен Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, а који је небески заступник Свештеног Синода Грчке Цркве, прослављен је Литургијом уз саслужење више архијереја. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним началствовао је Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Пенделију. Богослужењу су молитвено присуствовали архијереји чланови Синода, представници Васељенске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Егзарх Светог Гроба у Атини и многи јерарси Грчке Цркве, као и декани, професори и студенти Атинског и Солунског универзитета. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свештени Синод ове Свете Цркве изразио је званичну подршку предлогу Јерусалимског патријарха да се окупе предстојатељи православних помесних Цркава и разреше питања која се тичу црквеног јединства које је уздрмано украјинском кризом. Наиме, током свог боравка у Москви у новембру кад је примио награду Патријарха Алексеја II за рад на црквеном јединству од Међународне фондације јединства православних народа јерусалимски патријарх Теофило позвао је своју сабраћу првојерархе да се окупе у Јордану на саветовању. Овим поводом је руски Свети Синод истакао важност посете Његовог Блаженства Москви у циљу јачања традиционално добрих односа између Руске и Јерусалимске Цркве, и позитивно оценио његову иницијативу да се такво саветовање одржи у Јордану. Пре Московске Патријаршије Свештени Синод Цркве Чешких земаља и Словачке прихватио је предлог Јерусалимског патријарха да се саветовање одржи у Аману, у Јордану. Међутим, атински архиепископ Јероним је одмах сутрадан изјавио да ће он присуствовати таквом сабрању уколико га сазове цариградски патријарх Вартоломеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин др Амфилохије, синоћ у светоархангелском манастиру Ждребаоник, замонашио је послушницу Јустину, давши јој име Митродора по Светој мученици Митродори. Монахињу Митродору на монашење је привела игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина. Прије монашења претходила је вечерња служба са петохлебницом, коју су служили јеромонах Јустин Мреновић и ђакон Душан Биговић, уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Предрага Катанића и протојереја Илије Зекановића у току освештавања петохлебнице. Богослужењу су присуствовале игуманије и монахиње из манастира из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, из манастира Ћелије Пиперска, Боана Кадића, Дуљева, Ћелије Добрске, Рустова, Жупе Никшићке. После чина монашења Митрополит Амфилохије сабранима се обратио бесједом, упутивши поуку новој монахињи Митродори, да је благослов Господњи прати у све дане живота, молитвеним заступништвом њене небеске покровитељке Свете мученице Митродоре. Потом је сестринство светоархангелског манастира Ждребаоника приредило трпезу љубави за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора. Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ). Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком. Άξιος! Достојан! Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања: Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо! Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак, 3. маја 2019. године, на дан када Црква прославља празник преноса Светих моштију Светог Владике Николаја Жичког из Америке у отаџбину, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: игумана студеничког архимандрита др Тихона (Ракићевић), архимандрита Дамјана (Цветковић), секретара ЕУО Епархије жичке, архимадрита Јакова (Лазовић), архимандрита Саве (Илић), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика Епископа жичког протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесника Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра М. Грујовића. Као и сваке недеље и празника, тако се и данас сабрао бројни верни народ да са Архипастиром Епархије жичке молитвено прослави Светог Владику Николаја Жичког у велелепној светињи коју је он својим неуморним трудом обнављао, а својим богоугодним молитвама духовно снажио. Назван српским Јованом Златоустим због свог говорничког дара, владика Николај је по свету проповедао Реч Божију и сведочио Васкрслог Господа речју, подвигом и страдањем, каквим су испуњена Житија светих од првих векова хришћанства. Своју беседу Његово Преосвештенство Г.Г. Јустин започео је васкршњим поздравом, након чега је подсетио сабране да су нам преци Свети жички храм припремили да се у њему Богу молимо, да у њему проналазимо себе и друге, да сагледавамо своје слабости и своје грехе и да је Црква ризница сваког добра, јер је у њој Васкрсли Господ. Овом приликом, Епископ је споменуо да је Господ давалац живота и сам Живот и да је у њему свако добро – и љубав и истина и благочешће и да сваки подвиг и сваки труд и све што чинимо, у Његово име треба да чинимо, јер ако оно што радимо није у Његово име, онда нема вечно битије, већ остаје овде, на земљи. Будући да се ове године слави осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Епископ је нагласио да ће ускоро у Вазнесењском храму Манастира Жиче отпочети Сабор Архијереја Српске Православне Цркве и да ће се овде у октобру одржати централна прослава. Споменуо је да су ове свечаности прилика да се запитамо да ли смо достојни наследници свих наших светитеља, мученика, краљева и подвижника. На крају своје беседе, Епископ је нагласио важност искушења за одржање снажне вере и истакао да бити хришћанин никада није било лагодно, а нарочито у време Светога Саве и Светог краља Стефана, и указао да њихова дела и подвизи треба да нам буду узор. Након Свете Литургије, у радости је преломљен славски колач у част Светог Николаја Жичког, а трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Извор: Епархија жичка

Под председништвом патријарха Кирила, 26. фебруара 2019. године у Даниловском манастиру у Москви заседао је Свештени Синод у чијем раду су учествовали: митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, митрополит крутицки и коломенски Јувеналије, митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир, митрополит астански и казахстански Александар, митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије, митрополит мински и заславски Павле и митрополит волоколамски Иларион. За учешће у зимским заседањима (септембар-фебруар) позвани су: митрополит запорошки и мелитопољски Лука, митрополит барнаулски и алтајски Сергије, епископ нарвски и причудски Лазар, епископ рибински и даниловски Венијамин, епископ находкински и преображењски Николај. Извор: Српска Православна Црква

На заседању Светог Синода РПЦ 28. децембра 2018. усвојен је документ „Свештенослужење монаха у женским манастирима“. Нацрт овог документа припремила је комисија Међусаборског присуства по питању организације живота манастира и монаштва, сходно препоруци председништва Међусаборског присуства од 17. јула 2017.г. У јесен 2018. овај нацрт је разматрала редакцијска комисија Међусаборског присуства, а затим је био упућен Свјатјејшем патријарху Кирилу за Свештени Синод. Извор: Српска Православна Црква

Још се молимо Господу и Спаситељу нашем да очува у јединству и правоверју Цркву Православну широм света и да јој подари мир и спокој, љубав и сагласје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Још се молимо да Господ милосрдно и милостиво погледа на свету Цркву Православну и да је сачува од поделâ и расколâ, од непријатељства и немира, да се не умањи и не поколеба њено јединство, него да се у њој слави Трисвето Име Твоје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Извор: Српска Православна Црква