Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештенику'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Фондација Ђорђе Вујић коју чине свршени богослови Богословије Светог Саве (генерација 1998-2002) којој припада и отац Горан Цвијановић коме је потребна наша братска помоћ, обратила су апелом који је у наставку текста. Овом приликом молимо све људе добре воље да дају допринос у лечењу свештеника Горана и помогну његовој породици уплатом на рачун: 155-6900181389888-87 HALKBANK AD Beograd О начинима како помоћи о. Горану, на страници СПЦ: Извор: СПЦ
  2. Ви сматрате, часни оче, ситницом – одевање свештеника, браду и косу, па се чудите, што се виша црквена власт брине о томе. Међутим, Ви даље говорите о важности реформе спољашњег изгледа и држања свештеника. Како се то слаже: и ситница и важна реформа? Но сваки пријатељ Цркве мора да се запита: зашто се официри цара земаљскога не буне против своје униформе, ни царинари, ни порезници, ни шумари, ни железничари? Него носе оно што им други пропишу као униформу без роптања, и држе се онако како им се пропише. Како да официри Цара Небескога једини устају против своје униформе и прописа о свом држању? Ако народ жели да види свога свештеника у мантији и са брадом и косом, онда сва друга резоновања престају. Ако народ мрзи да види свештеника у оделу трговца, без браде и без косе, онда ту „реформу“ треба по сваку цену одстранити као увредљиву за верску свест побожног народа. У овој ствари, дакле, мерило је народно осећање и суђење а никако приватан укус појединих свештеника. Уосталом, кад дуга брада и коса није тешка песницима, уметницима, па чак и социјалистичким вођама, како да она буде тешка свештеницима Христовим, духовницима и пастирима народним? Блажени Јероним иронично пише о гиздавим свештеницима свога времена: „стидим се да кажем, али има људи, који примају свештенички или ђаконски чин с тим циљем, да би се слободније дружили са женама. Они се брину искључиво о свом оделу, догоне косе, носе драгоцено алмазово прстење; чувајући се од прашине они једва додирују земљу својим ногама. Мораш да помислиш, да су то новобрачни младенци а не свештеници!“ У античко време брада је била одлика философа. Догодило се једном у Риму, да због многих философа шарлатана кесар изда наредбу, да сви философи обрију браде. На то одговори Епиктет, највећи философ тога времена: кесар ми може узети главу а не браду! – Толико је он ценио ту спољашњу одлику свога звања. – То је све ситница! рећи ћете. Јесте ситница, ван сумње. Према души и карактеру једног хришћанина – одело и брада и власи сасвим су ситна ствар. Но живот се састоји из крупница и ситница. А вера је наша тако отмена и утанчана ствар, да јој и ситнице могу користити или штетити. Кад словесно стадо хоће, да његови пастири буду различити од њега и спољашњошћу, и да имају опредељене, уобичајене, знаке распознавања – на што се противити томе? Католички мисионари у Китају водећи рачуна о психологији средине у којој проповедају, не стиде се да носе плетене перчине и дуге кафтане и чите. На што би се христољубиви свештеници противили народу и ситницама доводили у питање крупнице верског живота и напретка? Мир Вам од Господа. Извор: Православие.ру
  3. Свети Сава СРПСКИ Свети Николај СРПСКИ Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска 17. јуна 2020. Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица. Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола. Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг). Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом. Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити? Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима. Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?
  4. Један свештеник се налазио у концентрационом логору. И логорска управа је одлучила да на свој начин обележи Васкрс - да окупи све затворенике, како би се свештеник пред њима одрекао Бога. "Изаћићеш на трибину и рећићеш да Бога нема. А не то ... "- мучитељи су му давали инструкције. Није се имало куд. Изашао је свештеник пред своју сабраћу-затворенике и прва ствар коју је урадио пошто је био Ваксрс, поздравио их је: - Христос Воскресе! - Ваистину Воскресе! - У хору су му одговорили. -Христос Воскресе! - Понављао је отац на све четири стране и док је силазио са трибине: Пришла му је управа логора- "Шта је сад?!". А он одговара: "Како да кажем да нема Христа, кад сав народ потврђује да је он васкрсао?!
  5. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У присуству изасланице председника Републике и врховног команданта Војске Србије, председнице Владе Србије Ане Брнабић, министра одбране Александра Вулина и начeлника Генералштаба генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, 1. фебруара 2019. године, у Дому Гарде на Топчидеру у Београду одржана је свечаност поводом почетка школовања 8. класе Високих студија безбедности и одбране. Свечаност била је прилика и да се према одлуци председника Републике и врховног команданта Војске Србије Александра Вучића полазницима претходних седам класа ВСБО уруче реплике српског средњовековног мача. Реплика српског мача уручена је и православном војном свештенику Васи Поповићу из Бијељине, који је 29. јуна 2018. године завршио школовање у Школи националне одбране, Високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања), Универзитета одбране у Београду. Од оснивања Школе националне одбране, 1955. године, први је свештеник Српске Православне Цркве који је завршио највиши ниво каријерног усавршавања у Школи националне одбране у Београду. Мачеви, уручени полазницима који су до сада успешно завршили ВСБО, имају угравирану посвету „Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред“. Реч је о верној реплици српског средњовековног мача који је у Србији коришћен у 14. и 15. веку. Оригинални мач изложен је у Војном музеју у Београду и потиче с почетка 15. века. Српски мач са накрсницама у облику латиничног слова „С“ и врхом дршке четвртастог облика, по томе се разликује од осталих мачева који су у то доба коришћени у околним европским државама. Како су се Срби исељавали пред турском најездом на север и северозапад, тако су се српски мачеви користили и на просторима Мађарске, северне Италије и јужне Немачке. Српски мач био је врло ефикасно оружје у борби и зато су били препознатљиви и тражени. Извор: Српска Православна Црква
  7. Најважније је да се млади људи, кад одавде изађу, поново укључе у друштво. На нама је да служимо Литургију овде у овој цркви. Сви ми у својим животима имамо успоне и падове. Граница између добра и зла је мала и, не дај Боже, свако може да пређе танку линију. Али, и кад се то догоди, није крај. И то је важно да знају, да нема само зида, већ и новог живота иза тог зида. За све проблеме постоји решење. Захвалио бих управи која ми је доделила ову награду. Али, ја је не доживљавам само као своју, већ свих богослова и свештеника који су долазили овде на Литургију, који са мном служе, певају за певницом и на разне начине учествују у духовном животу – рекао је отац Дејан Трипковић.
  8. Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине. У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“ „Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао: „Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо. Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву. Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере. Приредио: протојереј Никола Гачевић Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018 извор
  9. Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине. У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“ „Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао: „Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо. Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву. Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере. Приредио: протојереј Никола Гачевић Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018 извор View full Странице
  10. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev
  11. Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице
  12. Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим
  13. Света Литургија у капели Светих апостола Петра и Павла, на Алмашком гробљу, почиње у 8 часова, а после Литургије, на гробном месту, биће служен парастос оцу Миленку. Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Господ га је призвао к себи, 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко. Извор: Епархија бачка
  14. Обавештавамо сву пуноћу Цркве Божје, да ће у суботу, 17. фебруара 2018. године, на Алмашком гробљу у Новом Саду, бити служен помен свештенику Миленку Јеловцу, пароху новосадском, поводом четири године од упокојења. Света Литургија у капели Светих апостола Петра и Павла, на Алмашком гробљу, почиње у 8 часова, а после Литургије, на гробном месту, биће служен парастос оцу Миленку. Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Господ га је призвао к себи, 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко. Извор: Епархија бачка View full Странице
  15. Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике. Многи од нас се устежу да узнемиравају свештеника са својим превише “једноставним питањима”. Да би се та шупљина попунила, дописник “НС” Дмитриј Ребров поставио је “једноставна питања” о исповестистаријем духовнику Московске епархије, настојатељу Покровске цркве у подмосковском селу Акулово, протојереју Валеријану Кречетову. Завршио је школу 1959. године и тада је био на Московском шумарском факултету, да би после три године по његовом завршетку, уписао московску семинарију. Рукоположен је 12. јануара 1969. године, а 1973. године је завршио Московску Духовну академију. У току свог дугогодишњег служења имао је могућност да разговара са многим истакнутим пастирима, па тако и са оцем Николајем Голубцовим, оцем Јованом (Крестјанкиним), оцем Николајем Гурјановим. Тренутно је духовник Московске епархије и настојатељ Покровске цркве села Акулово Одинцовског региона.
×
×
  • Креирај ново...