Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, присуствовао је у петак, 19. маја 2023. године свечаној академији "На претке се угледам - у ближњем се огледам" у Шестој београдској гимназији. ТВ Храм Том приликом, Преосвећени Епископ Иларион обратио се пригодном беседом. Свечана академија одржана је у оквиру манифестације "Дани патријарха Павла" коју су организовали професори и ученици Шесте београдске гимназије. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР: ТВ ХРАМ

У смирај празничног дана када Црква Христова прославља свештени спомен на свете и богоносне оце наше Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златосута, 12. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару, спроведе у дело одлуку о свечаној додели годишњих стипендија студентима завршних година факултетâ, који су 1905. године основали Универзитет у Београду. У овом делу јеванђелске љубави и племенитом подухвату Српске Православне Цркве учествује и Српско привредно друштво - Фондација „Привредник“, основано 1897. године, које такође стипендира даровите ученике и студенте, а чијим радом већ пуну деценију председава Његова Светост Патријарх српски Порфирије, добротвор овог племенитог друштва. Првој свечаној додели годишњих стипендија студентима завршних година Философског, Медицинског, Електротехничког, Правног и Богословског Факултета Универзитета у Београду, присуствовали су њихова преосвештенства викарни епископи Патријарха српског: ремезијански г. Стефан, топлички г. Јеротеј и хвостански г. Јустин. Међу сабранима били су и ректор Универзитета у Београду, декани Правног, Богословског, Медицинског, Електротехничког и Филозофског факултета, професори, управитељи и стипендисти фонда Привредник, као и многобројни студенти. Комисија, коју су по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија чинили: Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; и мр Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; у складу са правилима одређеним конкурсом за доделу стипендија студентима завршних година редовних студија факултета који су оснивачи Универзитета у Београду, објављеним 22. децембра 2021. године, узимајући у обзир просечне оцене и материјално стање 148 студената који су поднели предвиђена документа, донела је одлуку да једногодишњим стипендијама буду награђени студенти: Теодора Стевановић, студенткиња Философоског факултета; Никола Шурјанац, студент Правног факултета; Стефан Стакић, са Православног богословског факултета; Василије Стамболић, Електротехнички факултет; Соња Лукендић, студенткиња Медицинског факултета; Стефан Повреновић, Философски факултет; Исидора Арсеновић, студенткиња Медицинског факултета; Зорана Јевтић, са Правног факултета; Стефан Пајић, Православни богословски факултет; Стефан Симоновић, студент Философског факултета, као и Алекса Зубелић, са Медицинског факултета. Извор: Телевизија Храм

Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима на великој свечаности поводом тридесете прославе крсне славе Републике Српске и тридесете годишњице њеног постојања. Поводом обележавања Дана Републике Српске, у суботу 8. јануара 2022. године, у Бањалуци је одржана свечана академија. Поред представника власти Републике Србије и Републике Српске, академији је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у чијој пратињи је био Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и преосвећена господа архијереји: бањалучки Јефрем, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, пакрачко-славонски Јован и бихаћко-петровачки Сергије. Високом сабору сабраном на овој академији која је уприличена двоједним поводом, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио предстојатељ Српске Православне Цркве. Дошао сам у Републику Српску да охрабрим српски народ у чувању и изграђивању јединства, без обзира на све разлике, у настојању изградње свега што је добро и корисно свима, рекао је Патријарх Порфирије, и додао: Људи и народи, упућени су једни на друге, повезани су економски, културолошки, духовно, чак и породично. Не можемо једни без других, прво међусобно у једном народу, а потом и са другима. Поздрављајући сабране речима радости и љубави у духу празника Рождества Христова, Патријарх српски је истакао да се у Бањалуци осећа као свој на своме и да сабране поздравља онако како брат поздравља рођеног брата: Истим поздравом који објављује долазак Богомладенца Христа у свет, упућујем поздраве за разумевање свима који живе на овим просторима, без обзира на верску и националну припадност. У Бања Луку доносим поздраве и честитке за 30. крсну славу Републике Српске и 30. година њеног постојања, из храма Светог Саве на Врачару, Пећке Патријаршије, Острога, Савине, Крушедола и древних далматинских светиња. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, у пратњи отачавствених архијереја, након Евхаристијског сабрања у новосадској Саборној цркви, отишао је у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду где су освештани славски дарови и преломљен славски колач поводом славе града Новог Сада, на којем су присуствовали и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, Игор Мировић, председник Покрајинске владе Војводине и други представници државних институција. Овом приликом Патријарх Порфирије је нагласио да ми хришћани који славимо славу по правилу узимамо неког свеца као духовног заштитника пред Богом, пре свега због тога што славећи славу, ми се молимо светитељу да нас заступа пред Богом да се моли за нас. „Ми кад славимо славу исповедамо да нисмо само материјална бића, него да смо пре свега и изнад свега духовна бића. И оно што је материјално позвано је да се продухови нашом врлином, нашим добром. Свим оним што смо добили од Бога да служи Њему и да служи другим људима“. Потом се бираним речима обратио градоначелник Новог Сада Милош Вучевић. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је у недељу, 16. фебруара 2020. године, свечаној седници Матице српске, уприличеној поводом 194-годишњице оснивања ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. Професор др Драган Станић, председник Матице српске, отворио је свечану седницу и поднео извештај о активностима и раду Матице српске током протекле године. Господину Игору Мировићу, председнику Покрајинске владе, уручена је плакета Матице српске у знак захвалности на сарадњи и подршци. Поводом прослављања великих јубилеја Српске Православне Цркве: 800-годишњице аутокефалности и 100-годишњице обновљења Српске Патријаршије, др Виктор Савић говорио је на свечаној седници на тему „Устави Светога Саве”. Говорећи о настанку и значају уставâ Светога Саве, др Виктор Савић је присутнима предочио немерљиви допринос архипастирске делатности првог Архиепископа српског. Приметићемо један образац понашања својствен Светоме Сави, а то је деловање, у првом плану, на општој служби Богу кроз бригу за друге, за монахе из свог рода и за цело отачаство; потом, повлачење у други план, где ће служити Богу лично, тихујући као најпреданији испосник. Свети Сава је био достојан свих чинова, достојан да добије самосталну Цркву за свој род. Савин Номоканон са тумачењима и Синодик Православља представљали су два темеља Српске Цркве и сигуран ослонац српске државе. Захваљујући овим кодексима, учвршћено је канонско јединство Српске Цркве са другима у православној васељени. Нисмо довољно свесни Савиног изузетног утицаја на словенски свет. Својом еклисиологијом, приказаном у Номоканону са тумачењима, Сава надилази све што је до тада стварано у словенском свету, навео је др Виктор Савић. Поводом доделе Змајеве награде Матице српске, о личности и делу овогодишњег лауреата, песника Благоја Баковића, говорио је господин Желидраг Никчевић. Професор Драган Станић уручио је Змајеву награду Матице српске господину Благоју Баковићу за збирке песама Чун: изабране и нове песме и Полен и чар. Обраћајући се присутнима, господин Баковић је одржао пригодну беседу и изразио велику радост због примања Змајеве награде. Стихове из награђених књига казивао је господин Александар Дунић, драмски уметник. Свечаној седници Матице српске присуствовали су: епископ Јован (Пурић), академик Миро Вуксановић, господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, многобројни чланови и сарадници Матице српске, као и житељи Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је, 21. новембра 2019. године, свечаности која је уприличена у дворани при Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, поводом доделе признања Патријарх Алексије Други – за изузетан рад на јачању јединства православних народа. Лауреат овог признања Међународног фонда јединства православних народа, за 2018. годину, је Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофил Трећи. У присуству Патријарха московског и све Русије г. Кирила, архијерејâ Руске Православне Цркве и других помесних Цркава, свечаност је започела молитвом Царе небески и приказивањем документарног филма посвећеног основним прекретницама и догађајима у историји Међународног фонда јединства православних народа. Патријарх московски и све Русије г. Кирил нагласио је, у поздравном обраћању, да данас када стихије овога света покушавају да разоре јединство светога Православља, особити значај има Јерусалимска Црква, која је Мајка свих Цркава. Предстојатељ Руске Цркве и г. Валерије Аркадијевич Алексејев, председник Фонда јединства православних народа, уручили су поменуто признање Патријарху јерусалимском Теофилу. Примамо ово престижно признање које представља символ јединства православнога света, у нади да ће то јединство живети у свима нама који служимо у Винограду Господа нашега, казао је Предстојатељ Јерусалимске Цркве. У наставку свечаности уприличен је богат културно-уметнички програм. Часну пратњу Епископа бачког, током боравка у Москви, чинили су Епископ моравички г. Антоније и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Видео: Рatriarchia.ru

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије присуствовао је, 18. октобра 2019. године, свечаној академији у Саборном храму у Вуковару, у Епархији осечкопољској и барањској. Академија је уприличена поводом прослављања великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Поред домаћина сабрања – Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, свечаности су присуствовали и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије и ремезијански Стефан. Празнично славље су увеличали и еминентни представници друштвеног и јавног живота заједнице на простору Епархије осечкопољске и барањске. На почетку академије присутнима се обратио владика Херувим, а потом је изведен пригодан културно-уметнички програм. Света архијерејска Литургија ће бити служена 19. октобра у Саборном храму у Вуковару, са почетком у 9 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Чланови, сарадници и пријатељи Хиландарског лекарског друштва свечано су, у недељу 7. октобра, прославили славу, Преподобног Симона Монаха (Светог Стефана Првовенчаног). Чин резања славског колача је извршио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Извор: Телевизија Храм

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. 02.12.-2018_-MITROPOLIT_-PODGORICKA_SKUPSTINA.m4a светигора

Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион посетио је на празник светог апостола Томе, 19. октобра 2018. године касарну „Никола Пашић“ у Зајечару поводом Дана јединице Команде за развој Тимочке бригаде. Владика је гостовао на свечаној Академији, којој су присуствовали бригадни генерал Јелисеј Радивојевић, заменик команданта Команде за обуку Војске Србије, начелник Зајечарском округа г. Владан Пауновић, представници Града Зајечара, културних институција Зајечара, пензионисани припадници војске као и припадници других безбедносних снага. Извор: Епархија тимочка

Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква