Претражи Живе Речи Утехе

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице

Копривица показао храброст и чојство и "уписао се" на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на Бриској Гори поред Улциња. Умјесто њега, то је учинио директор поменуте компаније, Марко Даковић. Подсјетимо, Копривица је за наш портал казао да га је јутрос фирма послала у Улцињ са багером, али да му нису рекли гдје иде, нити шта треба да ради. „Тек када сам дошао, видио сам о чему се ради. Одмах сам изашао из багера и рекао да нећу да рушим конак, нити да учествујем у томе. Прекрстио сам се и отишао пјешке са тог мјеста до Улциња“, казао је Копривица за наш портал. На овај начин, Копривица је показао храброст и чојство и „уписао се“ на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа. Он ће остати упамећен, баш као и полицајац Милоје Шепановић, који је после 23 године поштеног рада у служби, дао отказ, као и ватрогасци из Бара – Бојан Рукавина, Владимир Ђурановић и Никола Ђурановић који су у децембру прошле године, одбили да асистирају полицији у сузбијању протеста православних вјерника који се нису сложили са донешеним Законом о вјерским заједницама усвојеним у Скупштини. Херој за царство небеско: Мирослав Копривица – бранитељ светиње! WWW.IN4S.NET Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на...