Претражи Живе Речи Утехе

Свети Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, 27. новембра 2017. године унео је у диптих Светих игумана манастира Светог Давида на Евији, архимандрита Јакова Цаликиса. Старац Јаков Цаликис је рођен 1920. године у Малој Азији, у месту Ливиси које се налази наспрам острва Родоса. Већ наредне године услед прогона грчког становништва долази као избеглица у Грчку. Породица малога Јакова населила се у селу Фаракли на северној Евији. Од малих ногу био је привржен молитви и посту, а нарочито је волио Свету Параскеву у чијем се храму врло често сâм молио, тако да му се једном приликом и сâма светитељка јавила. После одслуженог војног рока млади Јаков одлази у манастир Светог Давида на Евији, где је остао пуних 39 година, до свог блаженог упокојења. Због своје послушности и смирења сâм Господ, молитвама преподобног Давида и Светог Јована Руса, подарио је многе дарове оцу Јакову, који се убрзо по рукоположењу прочуо као велики духовник и исповедник. Без трунке лажног зилотизма, био је исповедник православне вере, исказујући дужно поштовање према црквеним властима. Још за време свога овоземаљског живота својим молитвама излечио је многе болеснике, изагнао демоне из бесомучних и прорекао неке догађаје, као што је избор тадашњег митрополита Филаделфије Вартоломеја за Васељенског Патријарха. Док је био игуман манастира Светог Давида умножило се братство, обновљени су конаци, и сâм манастир је, како због Светог Давида, тако и због самога Старца Јакова постао велико поклоничко место где су многи људи, како верници тако и атеисти, налазили утеху. Преподобни Старац Јаков се упокојио 21. новембра 1991. године. Сама његова сахрана била је сведочанство његове светости коју је одмах препознао верни народ. Такође, током свих протеклих година безброј чуда која су се десила како на гробу Преподобног, тако и свуда у свету где се јављао, били су један од разлога да Свети Синод Васељенске Патријаршије прихвати предлог Светог Синода Јеладске Цркве и надлежног митрополита Халкиде Хризостома и уведе у ред Светих преподобног Старца Јакова Цаликиса. Вреди споменути и то да су многи наши данашњи епископи, свештеници и професори док су студирали у Грчкој, упознали преподообног Старца Јакова, како митрополит загребачко- љубљански Порфирије тако и многи други. На српски језик је књигу о Старцу Јакову превео професор Призренске богословије Дејан Ристић, а објавио ју је манастир Хиландар пре десет година. Преподобни старче Јакове, моли Бога за нас! архимандрит Евсевије Извор: spc.rs

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Његове Светости, служио је данас, 15. новембра 2023. године, на 14. годишњицу упокојења Патријарха Павла, свету Литургију и помен на гробу блаженопочившег Патријарха у манастиру Раковица, известила је за Радио "Слово љубве" Зорица Зец. Епископ Иларион је у кратком слову после помена рекао да смо се сабрали на гробу "који постаје храм", "дођосмо на празник кончине која је почетак новога и вечнога живота, а то је рађање светитеља за вечност, рађање светитеља у Богу". Након Владикиног слова, деца из Основне школе "Никола Тесла" су читала мисли блаженопочившег Патријарха Павла. Почаст вољеном српском Патријарху, крсним ходом су одали и ученици Гимназије "Патријарх Павле". Слово Владике Илариона после помена: Деца из О.Ш. "Никола Тесла": Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Овога дана спомињу се: Свети Сава, први српски Архиепископ, назван Равноапостолним; Арсеније, наследник Светог Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се "сличан Мојсију у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман хиландарски, потом Архиепископ "све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре Архиепископ а од 1346 године Патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за Патријарха у време кнеза Лазара 1376. године и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије, обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећком манастиру и много урадио на унапређењу Цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (Епископ рашки), Кирило (Патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху "раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња". http://arhiva.spc.rs/sr/sabor_srpskih_sveshtelja.html

Руска Православна Црква је у календар унела низ српских светитеља међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки, Свети мученици Житомислићки, Свети мученици логора Јастребарско и Сисак у Хрватској, пренела је Епархија зворничко-тузланска: Свети Синод Руске православне цркве на заседању 25. августа 2023. у Санкт Петербургу под председавањем Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, донео је више одлука о светитељима и празницима, и уз то прибројао Сабору светих неколико нових светитеља. Конкретно, Синод је решио да се Сабору новомученика и исповедника Руске цркве додају три имена, с тим што ће се они помињати на дан своје мученичке кончине: јереј Леонид Серебреников (25. децембар/7. јануар), јереј Филип Распопов (новембар 23/6. децембар), и јереј Василиј Носов (21. септембар/4. октобар). Ако се пронађу, њихови остаци треба да буду поштоване као свете мошти, а у њихову част ће се насликати иконе, наводи Синод. Свети Филип треба да се уврсти и у Сабор Светих самарских, а Свети Василије у Сабор Светих чељабинских. Синод је установио и празник Свих Светих просијавших у земљи Немачкој, који ће се обележавати у недељу најближу 20. септембру/3. септембру. Немачке епархије су формално почеле да прикупљају материјал о житијима својих локалних светих 2018. године, а 2022. године подаци су достављени Синодалној комисији за канонизацију светаца, која је проучила материјале и проследила их Синоду. Тренутно је руски Синод благословио уврштење 12 светаца, а још се разматрају и житија других: Свештеномученик Бонифације, архиепископ Мајнца, просветитељ Немачке (754); Свештеномученик Ауреја, епископ Мајнца (436); Мученик Маврикије и други са њим: Гереон, Касије, Флорентије и други војници (око 300.); Мученица Афра Аугзбуршка (304); Свети Максимин, епископ трирски (347); Свети Матерн, први епископ келнски (4. век); Свети Корбинијан, први епископ фрајзиншки (725/730); Свети Вилиброрд, архиепископ утрехтски (739); Свети Буркард, епископ вирцбуршки (753); Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865); Свети Лиоба Бишофсхајмски (728); Преподобна Валпурга Ајхштетенска (779) Синод је такође формално признао посмртне остатке пронађене на Сабору Господњег храма у Старопишминску, Свердловска губернија (код Екатеринбурга) 2022. године, као свештеномученика ђакона Јована Плотњикова, кога су бољшевици погубили 1918. године, и дао благослов да буду поштовани као такве. Руски Синод је и у руски литургијски календар формално унео низ недавно прослављених српских светитеља, међу којима су свештеноисповедник Свети Иринеј (Ћирић) Бачки (24. март/6. април), Свети мученици житомислићки који су зверски мучени и убијени од усташа 26. јуна 1941. (13/26. јуна) и стотине Светих мученика логора Јастребарско и Сисак у Хрватској (13./26. јула). Извор: Оrthochristian.com и Ризница Извор: Епархија зворничко-тузланска

Епархија горњокарловачка позива свештенство, монаштво и верни народ да 17. јула 2023. године узме молитвено учешће у свечаном литургијском сабрању у Саборном храму Светог оца Николаја у граду Карловцу, поводом канонизације новојављених светитеља наше Свете Цркве - Светог владике Данила (Јакшића) карловачког и плашчанског, исповедника вере Православне Светих 73 свештеномученика горњокарловачких Свете деце мученика јастребарских и сисачких. Извор: Радио "Слово љубве"

У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/

ПОСТ И ВЕРА - ВАСИЛИЈЕ, БОГОСЛОВЉЕ - ГРИГОРИЈЕ, МИЛОСРЂЕ - ЗЛАТОУСТИ. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-tri-jerarha

Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића. „Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.” Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали, исправили и кренули путем Христовим (нпр. свештеномученик Кипријан). Било је и разбојника, убица, опет покајника (разборитог разбојника који је пошао за Господом нашим Исусом Христом у рај). Било је царева и светих племенитих кнезова који су морали да погубљују, и да се боре, и да доносе политички тешке одлуке. У мноштву светаца налазе се и многи ратници. Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори. Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16). У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао - ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље. Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели. Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се! Сви свети, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-2

Шта је суштина паганског мишљења? Паганин је често материјалиста. Изоштрио је своју свест за стицање одређених материјалних добара. Бог му не треба. Потребна му је одређена материјална или финансијска вредност, која му је важна и за чије стицање ће се потрудити. Укључујући и молитву у православној цркви. Пропаст паганства лежи у томе што се губи вера у Једног Бога – Извора живота и Јединог Делитеља свих благослова, како духовних тако и материјалних. Заборављен је пут до Њега. А човек је усмерен само на материјално и на задовољење сопствених потреба, чврсто испреплетених страстима, пожудама и гресима. И често такав човек долази у храм да се моли светом Николи за путнике, Пресветој Богородици за децу, светом великомученику Пантелејмону за здравље. Визуелно, такве људе у храму издаје чињеница да им олтар изгледа није потребан. Не обраћају пажњу на њега. Он им није циљ. Они јасно долазе до одређене иконе са својом петицијом. И пошто се помоле, понекад наручивши молебан од свештеника, одлазе. Њих не занима разговор са Богом. Они су заинтересовани да испуне свој специфични захтев. Насупрот њима, одмах се препознају људи који долазе у храм Богу. Они су дошли у цркву да се причесте светошћу Творца. Један од спољашњих израза таквих људи је да су дуго у храму. Могу само да стоје или седе. Воле да буду у Дому Божијем, да осете Његово присуство на себи и у себи, да се са Њиме причешћују. Људи који су дошли у храм због решења одређеног проблема ходају по храму као кроз супермаркет. Оставе свећу на посебно место, затим прилазе одређеној икону итд. Не кажем да ово није потребно. Наравно да јесте. Али пре свега треба да ураде главну ствар - да се сретну са Богом. Мора се знати да светац није божанство одговорно за одређени сегмент живота, нити грана за дистрибуцију материјалног богатства. Света личност или анђео је, пре свега, проводник Божанске благодати и љубави Оца, Сина и Светога Духа. Због тога се свеци често називају свецима Божјим. Они су угодили Богу својим животом, и Господ их је великодушно испунио, попут неких сасуда, Својом благодаћу, изливајући је преко њих у свет. Зато је у православној иконографији лик сваког светитеља христоцентричан. Главни лик на икони није чак ни светац, већ Бог Који сија кроз њега. А главни задатак у храму је да разумеш, не шта ти хоћеш, него шта Бог хоће од тебе. Јер оно што желиш не мора нужно бити добро за тебе, а воља Божија увек делује на твоје спасење. Протоиереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-1

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је 5. априла 2022. године у присуству архимандрита Варнаве (Дамјановића), настојатеља манастира Трескавац, архимандрита Василија (Рожића), настојатеља манастира Клисина и епархијског ђакона Немање Рељића у манастирском параклису Светог Јована Златоустог у манастиру Рмањ, у новосачињени кивот положио свете трудбене кости Рмањских светитеља и мученика које ће бити чуване у овој светој обитељи, саопштено је из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког. После полагања у кивот, Епископ Сергије је извршио мали помен свим свештеномонасима, монасима и трудбеницима манастира Рмањ чије су кости пронађене, али и свима онима који су себе дословно уградили у темеље ове свете обитељи и били њен историјски бранич у тешким и бурним временима како би је сачували до данас неповређену, чувајући је до овог времена када она сама доживљава своју највећу обнову од периода њеног оснивања. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Предавање на тему "Велики пост - обнова духовног живота" одржаће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у суботу, 9. априла 2022, са почетком у 18.30 часова, у просторијама парохијског дома Храма Сабора Српских Светитеља на Карабурми. Храм се налази у улици Пера Ћетковића 6 а. Извор: Радио Слово љубве

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеље, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и љубав према Павлу! Опростите ми, или боље немојте праштати, него подражавајте ту љубав!“(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику љубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеља Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубљивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јављену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситељу, Који је уствари сав садржај и смисао и циљ и старозаветне и новозаветне усмене и писане Речи Божије.“ Епископ Атанасије (Јевтић), “Пети Јеванђелист – Свети Јован Златоусти као егзегета Речи Божије“ Извор: Епархија жичка

Свети Оче и Учитељу! Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне. Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа. Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља. Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје. Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства. На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19). Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот. Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас! У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег јеромонах Иларион Ђурица Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина. Звучни запис разговора Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут. “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије. Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Страшне и преломне 1914/15. годину, када се сав гњев европске „културе“ сручио на плећи и на срце српскога народа, пријетећи да нас збрише са лица земље и нас , и државу и све оно што је вјековима улагано и баштињено, како рече савременик тих ужасних догађаја, пјесник и бард епске поезије, хаџи Радован Бећировић: “Пошто Балкан вас тама притиште и српско се угаси огњиште сви Словени изгубише наду што робују Бечу и западу Србин не шће ни тада да клоне пред силама што га тако гоне но поносно стао и пријети сили која про Европе лети.. .“ Осим војничког јунаштва и невиђене људске жртве и подвига, Срби су у тим данима и на друге начине бранили себе и своје. Склањајући светиње и бјежећи са њима на сигурно, дом светог оца нашег Василија Острошког, манастир Острог је, осим свом домаћину, пружио уточиште још двојици српских светитеља- Светом Стефану Немањићу, Првовјенчаном краљу, а потоњем Симону монаху и светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, насљеднику светог Саве. Државни календар Краљевине Црне Горе из 1918. год, у чланку који подписује архимадрит Леонтије Нинковић, а који је написан у Паризу 1917. године, говори о посјети два светитеља: „Према томе, светитељ је и у овом великом и страшном рату, у најтежим и најмучнијим данима по цијело човјечанство, а нарочито по српски род, примио у госте, код себе, под свој кров, два српска великана- светитеља Св. Стефана Немањића, Првовјенчаног краља српског, који је почивао у Лаври Студеничкој. Браћа Србијанци, евакуишући Србију, пренијели су га у мјесецу новембру 1915. године у манастир Острог и предали га на аманет Св. Василију Краљу и народу црногорском, да подијели судбину са острошким Чудотворцем. Тако исто и св. Арсенија, другога архиепископа српскога, који је почивао у манастиру Косијереву, који су Аустријанци до темеља порушили 5. августа 1914. године. Св. Краљ Првовјенчани примљен је свечано у Острогу и смјештен на десну страну пред олтар у цркви Св. Тројице, а његов архиепископ, Св. Арсеније, који је донесен у Острог у децембру исте године , смјештен је у поменуту цркву, на лијеву страну, према Св. Краљу. Митрополит Краљевине Србије, полазећи са Цетиња за Скадар, при крају децембра 1915. године, упутио је званичну наредбу архимандриту студеничком Серафиму Балтићу, који се са братством и још 18 свештеника из Србије, налазио у Острогу, да се повинује наредбама црногорске црквене власти и да све наредбе, које буду издане за св. Василија и за Св. Краља.“ Мошти Светог Краља су у Острогу биле све до априла 1919. године, о чему свједочи захтјев за повраћај моштију из марта 1919, године који шаље Конзисторија никшићка архимандриту Серафиму: „Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Димитрије брзојавља: саопштите архимандриту Серафиму у Острогу, Врховна команда наредила је пренос моштију Св. Краља и помоћ која је на путу нужна. Конзисторија је по односној ствари, споразумно са мјесним властима, извијестила Команду Зетско-дивизијске Области, ради превоза и других потреба, кад се добије обавјештење извијестићемо вас. У потпису : члан Конзисторије- Мил. Михаиловић“ У вези са истом темом, али априла 1919. године постоји акт који каже:“ По унутрашњем предмету Конзисторија је мишљења да се пренос моштију св. Првовјенчаног Краља обави у неђељу 27. тек. мјесеца и то из Острога у Никшић са аутомобилом који би то јутро рано имало поћи и повратити се истог дана до три сата послије подне. Овдашње свештенство и грађанство имало би поћи до изван вароши и св. мошти допратити до у саборну цркву, гдје би мошти остале до у понеђељак у 8 сати…“ Исте 1919. године и мошти св. Арсенија одлазе из Острога, али 4. јуна. О том догађају, такође, постоји акт у Архиви који каже: „Канцеларија Никшићка актом број 439 од 4. јуна ове године навела је: да су војници на дан 30. маја ове године однијели мошти Св. Арсенија из манастира Острога и смјестили у манастир Ждребаоник, од када су 1865. године пренешене у манастир Косијерево, а одатле приликом капитулације Црне Горе у манастир Острог.“ Проблем је настао зато што се у гужви није чекало на званично одобрење, али након свих објашњења доноси се рјешење по коме: Да мошти Св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаоник. Конзисторији Никшићкој препоручује се да се о њима тамо стара и чува их. Решење се ставља Конзисторији Никшићкој на поступак“ Боравећи заједно, по Промислу Божјем, у светињи Острошкој, саборно рјешавајући судбину цјелокупног српског народа у његовим мукама и страдању и заложивши се молитвено пред Престолом Божјим, три српска светитеља избавила су народ српски, па су након тога и сами могли повратити својим кућама. Архимандрит Л. Нинковић у тим тешким данима записа молитву која важи и за то вријеме, и за ово наше, и за свако будуће: „ Свети Василије Велики Чудотворче, Свети Краљу Српски Стефане Првовјенчане и Свети Арсеније Архиепископе Српски, услишите молбу нашу и молите се Господу Богу да помилује и спасе род српски.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Темеље новоподигнутог храма, који је реплика цркве Светог Јована Канео на Охридском језеру, пре шест година је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Црква се налази у манастирском комплексу Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Соко Граду. Од ње се пружа поглед на цркву Светог владике Николаја, Дом владике Николаја и Дом патријарха Павла. Цркву је живописао академски сликар и вајар Владимир Спасојевић. Задужбинари велелепне цркве су угледни Шапчани: Радослав Веселиновић, власник компаније „Галеб“, са супругом Весном, децом Слободаном, Јанком, Наташом, Александром и Јеленом, унучадима Стефаном, Игором, Ником, Ланом, Максимом, Страхињом и Луком, и пријатељима: др Милошем Ранковићем, анестезиологом, и његовом супругом др Зором и синовима др Немањом и др Стефаном - они су одлучили да саграде и дарују цркву Сабора српских светитеља Српској Православној Цркви и српском роду. Иначе, Охридска црква Светог Јована Канео била је мила и владици Николају, тадашњем Епископу охридском, тамошњем народу, као и његовом синовцу епископу Јовану (Велимировићу), који је пре епископа Лаврентија био на трону Епархије шабачке. Архитекта Предраг Ристић учествовао је у самом почетку градње храма. Чин освећења цркве обавио је у недељу 8. септембра 2019. године Епископ шабачки г. Лаврентије. У наставку је служена света Литургија. Саслуживали су архимандрити Нифонт (манастир Богородице Тројеручице у Богоштици) и Филимон (манастир Каона); протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; универзитетски др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; старешина цркве у Линцу протојереј-ставрофор Драган Мићић, протојереј-ставрофор Велизар Живановић; протонамесник Никола Милошевић из Богатића, парох мајурски Александар Арсеновић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Никола и Јован Јанчић и чтец г. Ђорђе Мијајловић. Крупањски хор Света Три Јерарха, вођен диригентском руком Горана Андрића, допринео је својим велелепним пјенијем торжественој Литургији. После свете Литургије епископ Лаврентије је осветио и преломио славски колач, а потом се обратио верном народу: „На данашњи дан желим да се одужим мислима и молитвама, и срцем свима, онима који су целу протеклу годину били с нама у овој светој обитељи, решавали све њене проблеме, бдили над њом као над својом рођеном кућом и улагали у њу као у свој сопствени дом. Не зна се ко је више волео и ко више воли своју Цркву, али, међу нама су највише били и интересовање за ову светињу исказала два велика Србина: Мишко Ранковић и Раде Веселиновић. Црква их је више интересовала и више су живели о небу него о хлебу. Желим да истакнем њихов пример какав би требало да буде сваки Србин у очима своје Цркве." На предлог Епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод је донео одлуку о додели ордена Светог краља Милутина задужбинарима нове цркве на Соко Граду господи Радету Веселиновићу и Милошу Ранковићу. Одлуку о високим одликовањима Српске Православне Цркве потписао је Патријарх српски г. Иринеј. После торжествене Литургије и ломљења славског колача обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић: „Ваше Преосвештенсво, имамо незаслужену част да Вам у име Његове Светости Патријарха г. Иринеја, који из оправданих разлога није данас физички с нама, али молитвено јесте, честитамо 30 година на трону Епархије шабачке. Радујемо се и што је данас стигла и ова честитка с неба које је своје парче спустило овде, у Соко Град, подно њега, у манастир који сте Ви створили као образац задужбинарства и показали свима нама како се у пракси постаје задужбинар. Сабор српских светитеља, коме је посвећен овај храм, издвојио је Вашом заслугом на нашим просторима Светог владику Николаја кога сте нам Ви донели из Америке. Претходно сте нам доносили штампана дела Светог владике Николаја које сте са својим блиским сарадницима учинили доступним најширој читалачкој публици, у време док сте били епископ у Немачкој. Овај новоподигнути и освећени храм је такође дошао са владиком Николајем из Охрида, својом архитектуром, Светог Јована Канеа, и зато је овде, Свети владика Николај приближен нама више него другима. Дугујемо Вам, Преосвећени Владико, неизмерну захвалност." Затим је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода о додели високог признања Српске Православне Цркве задужбинарима из Шапца за исказано добротољубље према Епархији шабачкој, нарочито показаном приликом изградње цркве Сабора српских светитеља. Епископ Лаврентије је уручио орден Светог краља Милутина господи Радославу Веселиновићу и Милошу Ранковићу, а верни народ са свештенством узвикивао је: Достојан!. Богомоља је предата на коришћење Епархији шабачкој, а текст повеље која се чува као сведочанство о времену и учесницима градње и дану освећења прочитао је протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. После чина уручења високих црквених признања, своју захвалност у име обојице ктитора исказао је г. Веселиновић, који је недавно је започео изградњу цркве у родном селу Церовцу код Шапца, чије је темеље освештао владика Лаврентије. На предлог задужбинара, са благословом епископа Лаврентија, грамате су уручене господи Миливоју Пуцаревићу из Шапца, Драгољубу Милутиновићи из Варне, фрескописцу цркве Сабора српских светитеља г. Владимиру Спасојевићу и г. Ђукићу из Штитара. За трпезом љубави обратио се и др Милош Ранковић. Освећењу цркве Сабора српских светитеља присуствовали су верни из Републике Србије, као и из Републике Српске, српског расејања, свештенство и монаштво Епархије шабачке, представници локалних власти, историчар Сретен Цветојевић, директор Ризнице српске духовности Миле Пајић, уметник који је својим акварелима украсио Дом патријарха Павла, чланови Друштва пријатеља манастира Соко, многобројни сарадници, личности јавног и културног живота. О свему се старао архијерејски намесник азбуковачки протојереј-ставрофор Драган Секулић са братијом свештеницима, настојатељем манастира Светог Николаја Српског јерејем Немањом Станојевићем и архијерејским намесником посавско-тамнавским протојерејем Зораном Ристивојевићем. За чин освећења, недељу дана су манастир украшавале и цео комплекс уређивале вредне руке жена из Љубовије, као и запослени у компанији Галеб груп. Трпеза љубави је приређена за шест стотина званица у неколико манастирских сала. Извор: Инфо служба СПЦ

Поштовање архиепископа Јована (Максимовича) почело је још за време његовог живота. Познат је случај кад је девојчица у писму упитала „српског Златоуста“, светитеља Николаја Жичког (Велимировића): „Зашто данас нема светаца?“ Свети Николај јој је одговорио: „Има, кћери!“ – и навео је пример тадашњег младог јеромонаха Јована. Може се рећи да је овим речима светитеља Николаја заправо започет процес народног прослављања светитеља Јована који се завршио његовом званичном канонизацијом од стране Руске Заграничне Цркве 2. јула 1994. године, пре 25 година. По Божијој милости имао сам прилике да будем очевидац и учесник у овом догађају и желео бих да поделим с вама своје утиске и да у извесној мери пренесем атмосферу која је владала на овој благодатној свечаности. Сама канонизација је била чудо – није то био само званични акт највише црквене власти, већ покрет одозго, импулс је потицао од побожног црквеног народа, не само руског, већ практично од православаца у свим земљама у којима живе. Прослављење је представљало апсолутно јединствени догађај у животу Руске Православне Заграничне Цркве, самим тим што је прослављен „један од својих“ – јерарх који се подвизавао у тешким условима руске емиграције, јерарх који је ишао улицама Европе, САД, Јужне Америке, Кине, Канаде... Ниједан светац није био толико „глобално васељенски“ као светитељ Јован – одрастао је у Руској царевини, у Украјини, био је избеглица у Србији, служио је као архијереј у Кини, био је на Филипинима (и чак је једном, дан и ноћ провео у Јапану у пролазу), као архијереј је служио у Европи и САД, посећивао је своје родитеље у Јужној Америци, обилазио је руски народ у Ванкуверу у Канади. Дакле, обишао је и благословио скоро све континенте земљине кугле и тако је постао близак, не само Русима у прогонству, већ и мештанима. Зато кад је на заседању Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве 2. маја 1993. године донета одлука о канонизацији архиепископа Јована паства се овој вести обрадовала свим срцем. У целој руској дијаспори људи су почели да праве планове за долазак у Сан Франциско на прослављење владике. У Западноамеричкој епархији припреме за прославу биле су главно црквено послушање у току 1993-1994. године: надлежном архијереју, Архиепископу западноамеричком и санфранциском Антонију (Медведеву) наложено је да напише службу светитељу Јовану, да заједно с најближим помоћницима из клира детаљно разради поредак прославе – јер први пут се у историји Руске Заграничне Цркве обављало обретење моштију ради канонизације, требало је сачинити чин прослављања с целим, нетрулежним моштима. Имао сам послушање да припремим сам чин обављања службе (места за архијереје и свештенство, како ће олтар бити украшен, где ће се налазити чудотворне иконе, као и да пазим на општи поредак у олтару и на све што се тиче преношења моштију и самог богослужбеног чина). Организациони комитет је требало да припреми све што је било потребно за дочек сабора архипастира и ходочасника-богомолника, да се побринем да богослужења буду свима доступна, да све можемо да нахранимо, да се све сними на видеотраку. Епархијски савет је требало да пронађе велика средства за одржавање светковине великих размера, за плаћање балдахина и новог кивота за светитеља Јована, да дочека и смести архипастире који су допутовали. Парохијски савет саборне цркве је требало да се побрине за украшавање храма, за достојан дочек три чудотворне иконе и збора архијереја, за постављање балдахина и кивота за мошти новог свеца, као и за питања безбедности. Појци храма је требало да припреме репертоар, да науче службе новом свецу, да се побрину за поредак појања на два хора, на различитим литургијама. Дан прослављања сви смо чекали с осећајем све већег трепета, узбуђења и одговорности. Неколико дана пре предстојећег прослављења почели су да долазе ходочасници из разних земаља и градова САД. На свакодневним богослужењима у саборној цркви број верног народа је растао из дана у дан и већ се у четвртак, 30. јуна, чинило да саборна служба није свакодневна, већ празнична, тог дана је на литургији било око 1000 људи! Санфранциски аеродром је због сталне бујице клирика који су долазили и монаха у традиционалној православној одећи више личио на аеродром у Солуну у близини Атона него на међународни амерички аеродром. Без обзира на то што су парохије Руске Православне Заграничне Цркве раштркане по целом свету многи њени клирици и духовна чеда се међусобно познају. Већи део клира Заграничне Цркве с високим теолошким образовањем похађао је Свето-Тројичку богословску школу у Џорданвилу, а касније смо постали свештеници у различитим земљама, али имамо заједничку alma mater, исте наставнике, на исти начин доживљавамо богослужења, имамо исти „почајевски“ дух, како воли да каже мој духовни отац. Захваљујући томе сви ми практично чинимо једну велику породицу. Многи су имали овај осећај сродности за време прослављања владике Јована. Црквена породица није прослављала само свима познатог аскету, јерарха, учитеља, архипастира, богослова и молитвеника, већ и познаника, блиског и свима нама драгог „свог“ човека. Многи људи који су тих дана били окупљени у Сан Франциску лично су познавали владику Јована – или из Кине и са Филипина, или из Србије и Западне Европе, или из последњих година његовог служења у Сан Франциску, а други су знали за њега од својих родитеља и наставника. Сви смо ми у извесном смислу прослављали свог духовног оца – или, ако тако могу да кажем, духовног деду. У четвртак увече, 30. јуна, дочекали смо три чудотворне иконе – Одигитрије руске дијаспоре, Курско-Коренују, Монреалску Иверску-Мироточиву (брат Јосиф Муњос-Кортес ју је из Монреала донео у Калифорнију) и локалну, Владимирску Харбинску; било је обављено богослужење за покој душе, служен је парастос блаженопочившем архиепископу Јовану. На парастосу су певала два мушка хора, а онда су кондак „Со свјатими упокој“ и „Вјечнаја памјат“ отпевали сви присутни на молитви. У петак, 1. јула збор клирика је у саборној цркви служио литургију за покој душе на којој су помињани блаженопочивши архиепископ Јован, архипастири који су га рукоположили, његови родитељи и сродници (на свечаности у Сан Франциско допутовало је неколико људи из рода Максимовича – Светом Путиру је на овој литургији приступило преко 500 људи. У току целог четвртка и петка у крипти су непрекидно служени парастоси – свештеници из различитих земаља (укључујући и Русију) и градова са својим парохијанима-ходочасницима молили су на гробу архиепископа Јована и стављали су цедуљице с молбама у његову митру. Свештеници су скоро даноноћно исповедали народ како би свако ко то жели могао да се причести на дан прослављења. До петка, 1. јула у 3 сата поподне, крипта је била закључана – то је помало подсећало на Велику суботу кад је Христов гроб био затворен и кад се у њему одвијала велика тајна. Овде, у гробници човека који је свим срцем, свим својим бићем и свим својим животом служио Христу, свакодневно примајући Његово Тело и Крв, одвијале су се припреме за општецрквено признање чланства архиепископа Јована у „породици Јединородног“, по речима светитеља Јована Златоустог. Ово признање, наравно, није потребно Богу, већ људима – на поуку, због наде, због поткрепљења, због доказивања благодатне силе Божије и могућности преображаја трулежног у нетрулежно. До ових „затворених двери“ сишла је литија свештеника, оне су отворене и у крипту-гробницу ушао је идејни покретач канонизације владике Јована – архиепископ Антоније (Медведев). Светитељ Јован је обучен у нову одежду од броката, рад попадије Татјане Олеговне, супруге протојереја Стефана Павленка. На главу светитеља Јована стављна је митра која је некада припадала Епископу бразилском Никандру (Педерину). Десило се да имам потпуно нови подрасник сашивен у Русији (ниједном га нисам обукао) и ја сам га „поклонио“ владики, и данас је обучен у овај подрасник. Папуче на ногама светитеља Јована стигле су из далеког Сибира, из краја у којем се подвизавао његов предак, светитељ Јован Тобољски. Лице светитеља Јована је покривено воздухом који су извезле монахиња Заграничне Цркве из Јерусалима. Све то је било врло симболично, јер је сведочило о васељенском значају светитеља. Клир је подигао затворени кивот с нетрулежним моштима и однео га је у храм, управо онај у којем је владика Јован свакодневно служио и где му је раније држано опело: владика Јован се вратио кући. Тада, 1966. године паства се са сузама опраштала од тела свог покојног архипастира-човека, а данас је с радошћу дочекала мошти свог светог архипастира. И у храму и напољу је владала тишина, без обзира на присуство великог мноштва богомолника. Кивот с моштима био је покривен мантијом и стављен на средину храма. Кад је прочитано правило за Причешће, у 4 сата 30 минута поподне, почео је последњи парастос владики Јовану. За време парастоса кивот с моштима је стајао као ковчег на опелу, ногама према олтару, али смо приликом појања „Со духи праведних“ ковчег окренули за 90 степени, као што обично стоји Плаштаница у храму на Велики петак. На овом парастосу смо се последњи пут молили за њега. После краћег времена молитва за човека ће постати молитва свецу – уместо, „упокој, Господи, раба Твојего“ певаћемо „Свјатитељу Јована, моли Бога о нас“. И наступио је тренутак првог богослужења у част новог свеца – свеноћно бденије. Архиепископ Антоније није служио већ се као старешина храма бринуо за ток службе, за особености богослужбених текстова које је сам написао. У самом храму су се осим верника молили многобројни монаси и свештенослужитељи из Џорданвила, Француске, Јерусалима, Јужне Америке, Аустралије, па чак и Африке, као и епископи и клир из различитих православних јурисдикција. Неки су свечаности поредили с празником Успења Пресвете Богородице кад су се апостоли „от конец“ (из свих крајева) окупили покрај гроба Пречисте. Заиста, људи из целог света су дошли на канонизацију светитеља Јована, као да је сам владика окупио све нас, православне људе из различитих земаља – како Русе, тако и многобројну децу разних националности, народности и раса. Сви смо имали исти дух, и јединствено срце – све нас је обједињавала љубав према владики. На стихирама на „Господи возвах“ први пут смо чули песме у част новог свеца: „Воспојим свјатитеља Христова Јована, Богом дарованого молитвеника нам...“ На служби су певала три хора: архијерејски, Светог Кирила и Методија и мушки. На литији су свештеници подигли на рамена кивот с моштима, који је још увек био затворен поклопцем и обишли су храм носећи га, заустављајући се на све четири стране храма. На првој молби, за време набрајања светаца протођакон је објавио и име владике Јована: „Међу светима оца нашег, данас прослављеног, Јована, Архиепископа шангајског и санфранциског чудотворца!“ Наступио је главни моменат на бденију, полијелеј. На затвореном кивоту још увек се налазила икона светитеља Јована покривена белом тканином. За време антифоног појања 134. и 135. псалма „Хвалите имја Господње“ из олтара су почели да излазе архијереји, свештеници и ђакони – било их је око 200. У храму је владала невероватна тишина. Прво је тадашњи поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Виталије, скинуо тканину с иконе светитеља (икона је била стављена у раку у току последњег парастоса) и двојица високих свештеника, игуман Агапит (данашњи Архиепископ штутгартски) и протојереј Григорије Науменко из Сиракуско-Тројичке епархије подигли су је на велику висину. Затим су откључане браве на поклопцу кивота и пред погледом владике Виталија указале су се свете нетрулежне мошти светитеља Јована. Пажљиво сам пратио израз лица митрополита Виталија и видео сам како у прво тренутку као да је устукнуо, као да га је ударила муња. Очигледно, неочекивано га је потресао изглед нетрулежних моштију и осећај благодати којим су зрачиле. На хиљаде људи у храму, у сали и напољу, остало је без даха. У том тренутку је синодални протођакон Евгеније Бурбело који је стајао поред митрополита изговорио: „Метанија“ – и сви су пали на колена. И клир је у хору од 200 гласова громогласно отпевао величање новом свецу. После прокимена и читања светитељског Јеванђеља почело је целивање моштију. Људи су прилазили с две стране кивота, али је целивање ипак трајало преко 4 сата. Верници су чинили метаније испред кивота, са сузама су целивали мошти и приносили децу, додиривали су стакло иконе и бројанице. Многи људи који су се родили и који су живели у иностранству први пут су пред собом видели чудо – целе нетрулежне мошти, први пут су имали прилике да целивају тело свеца. Допутовало је толико верника да су у недељу служене три литургије – у 2 сата по поноћи, рана у 5 сати и касна у 7:30. Мислили смо да ће највише људи доћи на касну литургију и ја сам одлучио да служим ноћу како бих ујутру могао да помогнем у организационим питањима на касној служби. На ноћној литургији коју је предводио Епископ вевејски Амвросије (Кантакузен) молило се преко 1000 људи, цео храм је унисоно појао канон Евхаристије знаменим напевом. После службе сам се вратио кући (живимо у парохијском дому поред храма) сасвим сигуран да је време да се омрсим – толико је био снажан осећај васкршње радости у овој ноћи Петровског поста. Пишући текст службе за канонизацију архиепископ Антоније је прочитао огроман број материјала на ову тему. У једном од извора је било речено да је за време прослављања светитеља Јоасафа Белгородског на малом входу на литургији кивот с његовим моштима унет у олтар. Владика Антоније је овај моменат унео у чинопоследовање литургије у Сан Франциску. Клир је на малом входу подигао кивот с моштима светитеља Јована, од тог тренутка као да је владика којег смо прослављали, предводио службу – кивот је унет у олтар кроз царске двери и ставили смо га на горње место. И последњи парастос, и свеноћно бденије, и касна литургија приказивани су у парохијској сали и на огромном екрану који је био постављен испред цркве како би сви људи који нису могли да уђу у храм видели шта се дешава. На касној литургији служена је литија с моштима око градског квартала. Не знам да ли ћемо икад више видети такву литију у руској дијаспори. Хиљаде људи су из храма изашле напоље. Клир је на носилима носио кивот с моштима светитеља Јована. Град Сан Франциско, познат како по својој необичној лепоти, тако и по свом слободоумљу и моралним пороцима, као да је био омивен и освећен овом литијом. У принципу, црквени људи у Сан Франциску понекад кажу да наш град и даље опстаје зато што се у саборној цркви преко 50 година сваког дана служи Света литургија и зато што овде почивају мошти светитеља Јована. На енглеском језику постоји књига о недавно прослављеном старцу Порфирију Кавсокаливиту под називом „Рањен љубављу“. Чини ми се да се овај назив у потпуности може применити и кад је реч о светитељу Јовану. У многим успоменама савременика о светитељу Јовану пише се о искри у очима овог архипастира, о ватреној љубави Христовој у његовом срцу. Владика Јован је писао: „Светост је за нас најважнија, најдрагоценија и највећа... Светост није просто праведност за коју праведници бивају удостојени насладе у Царству Божијем, већ је таква узвишеност праведности кад људи бивају до те мере испуњени благодаћу Божијом да она од њих ТЕЧЕ и на оне који опште с њима.“ Прошле суботе, 29. јуна (најближа 2. јула) код нас у Сан Франциску је обележена 25. годишњица прослављања светитеља Јована. С нама више нису архиепископ Антоније (Медведев), као и велики део клира и богомолника који су учествовали у канонизацији: они који су 1994. године имали преко 60-70 година углавном нису међу живима. Али је наш храм за празнике препун верника, на служби су учествовали архипастири из САД, Канаде, Румуније, Енглеске, Немачке и Русије. Светитељ Јован је 25 година касније поново окупио богомолнике из целог света, потпуно различитих националности и различитих година. Расте број ходочасника који долазе да се поклоне моштима светитеља Јована, и молбе за његову молитвену помоћ расту великом брзином. Људи жуде за светошћу, људи чезну за нечим правим, људи траже искру благодати Божије, траже наду, уморни су од паметних речи, сјајних говора и рационалних аргумената, уморили су се од формализма и сувопарности – желе срце. И верници, и клир, па чак и они који нису одвећ близу Цркве, желе да буду рањени љубављу, желе да кап благодати коју точи срце свеца падне и на њих. У томе је тајна поштовања овог човека „слабог тела, светлих очију, с осмехом на лицу“ (по речима светитеља Николаја Српског), великог светитеља ХХ века, владике Јована. Завршавајући овај кратки есеј о прослављењу светитеља Јована желео бих да кажем нешто и о радости и захвалности због тога што нас је Господ удостојио да 1994. године будемо сведоци Васкрса усред лета. Прослављање светитеља Јована је један од главних догађаја у мом животу. Непрестано говорим о томе да је наша генерација најблагословенија, понекад ми се чини да ни на кога Господ није излио толику милост. Нисмо доживели рат. Сведоци смо обнове црквеног живота у Русији и прослављања новомученика. Били смо сведоци прослављања владике Јована. Савременици смо и учесници у чуду обнављања јединства два дела многострадалне Руске Цркве у домовини и ван њених граница. Слава Богу за све! Извор: Православие.ру

Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године. Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани. Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна – то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим. Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ. – Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије. Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали. Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила. – То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом. У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”. Бли­ске ве­зе две цр­кве Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви. – Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је. Извор: Политика