Претражи Живе Речи Утехе

У суботу, 25. децембра 2021. године, на дан молитвеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Спиридона тримитунтског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Светоархангелске обитељи у Земуну. У наведеној земунској светињи на литургијска сабрања сабирају се православни јелини који су настањени у Београду. Литургијска заједница о којој са пастирском ревношћу и љубављу брине презвитер Панајотис Каратасиос, клирик Грчке Православне Цркве, у данашњи дан Рождество Христово прославља по грегоријанском календару. У својој надахнутој празничној беседи Епископ марчански г. Сава је говорио о значају свете Литургије као Тајне над тајнама кроз коју већ овде и сада у историји постајемо причасници Царства небеског. Свака света Литургија је велики празник и велики догађај у животу Цркве. На свакој Литургији прослављамо и сећамо се свих догађаја из домостроја спасења и историје хришћанске Цркве, и помињемо све свете. На свакој Литургији прослављамо и велики догађај Оваплоћења и доласка у свет Господа нашег Исуса Христа, и све оне догађаје који су врхунили у страдању, Васкрсењу и Вазнесењу Христовом, истакао је Епископ Сава, и додао: То је показатељ да је света Литургија већ овде и сада предокушај Царства небеског, јер Христос долази у овај свет, Оваплоћава се, постаје Један од нас, управо да нам отвори врата Царства небеског. У наставку своје беседе Епископ марчански је указао на велики значај Светог Спиридона тримитунтског чудотворца, светитеља који је ревносним служењем Цркви, роду и ближњима, посведочио да је мера нашега живота Христос и Јеванђеље Његово. Свети Спиридон јесте пример човека смирења. Човек који је био архијереј, али упркос томе није оставио и напустио свој једноставни начин живљења. Напасајући словесно стадо Христово, предводећи људе на путу ка спасењу, Свети Спиридон није напустио чување бесловесног стада. Свети Спиридон је један од многобројних сведока да се Христовим рођењем на земљи отвара Царство небеско, подсетио је Епископ Сава. На крају своје празничне проповеди, Епископ марчански Сава је изразио радост због литургијског сабрања у земунској Светоархангелској светињи у којој се сабира народ Божји ради учествовања у небоземној тајни Литургије. Радујем се што се налазим међу браћом јелинима, јер ви данас прослављате Рождество Христово, а исто тако сви прослављамо Светог Спиридона са Крфа, чије мошти почивају на Керкери, а који потиче са Кипра, рекао је викарни Епископ марчански, а у наставку браћи православним јелинима честитао празник Рождества Христова. Извор: Телевизија Храм

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Српска православна Црквена општина футошка организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора Бранислава Илића, катихете. После приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, о светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће катихета Бранислав Илић, аутор филма, и Петка Луковић, вероучитељица из Београда. Овим духовним сабрањем, које ће бити одржано у недељу, 26. децембра у 18.30 часова, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, Црквена општина футошка даје допринос обележавању 350-годишњице од упокојења светог Василија Острошког. *** Филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве овог исцелитеља и чудотворца, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају светог Василија Острошког и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је он истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божја излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима Својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија управа храма Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, о Светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће: катихета Бранислав Илић, аутор филма и вероучитељ Милана Ивковић. Духовно сабрање у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког одржаће се у недељу 12. децембра после свете Литургије, у свечаној дворани парохијског дома при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Позивамо све житеље престоног Града Београда да својим присуством увеличају ово световасилијевско сабрање које је мали каменчић у мозаику љубави коју наш народ има према чудотворцу острошком. * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Богословија светих Кирила и Методија у Нишу и храм Васкрсења Христова – метох манастира Хиландара у Нишу, организују приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ у продукцији Телевизије Храм. У суботу 4. децембра на празник Ваведења Пресвете Богородице у вечерњим часовима филм ће бити приказан ученицима Богословије светих Кирила и Методија у Нишу; Сутрадан, у недељу 5. децембра са почетком у 11ч, приказивање филмског остварења о великом чудотворцу острошком одржаће се у свечаној дворани парохијског дома при храму Васкрсења Христова у Нишу. Након приказивања о филму ће говорити: Протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова; Ђакон Будимир Кокотовић, службеник Библиотеке Патријаршије Српске; Као и катихета Бранислав Илић, аутор филма. Позивамо све житеље Града Ниша да својим присуством узму учешће на овом духовном сабрању у духу 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког! * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, а у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, у суботу 13. новембра, у великој сали дома "Просвјета" у Теслићу, са почетком у 18. часова, одржаће се приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, на трибини ће говорити: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду; Јерођакон Роман (Виларет), сабрат манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор филма. Дођите да прославимо светитеља острошког у духу 350-годишњице његовог упокојења, узносећи му песму хвале речима: "Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега!" * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ

У дану свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој, премијерно је приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Након премијерног приказивања на трибини о филму су говорили Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић Мочевић, уредница Телевизије "Храм", као и аутор филма катихета Бранислав Илић. Епископ стобијски Давид: Теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице Катихета Бранислав Илић: Филм о Светом Василију је дело љубави и каменчић у мозаику наше љубави према острошком чудотворцу Др Јасмина Ћирић: Остварење катихете Бранислава Илића оставља универзалну хришћанску поуку братског измирења и саборности Мира Лолић Мочевић: Филм о Светом Василију је дело саборности и љубави Јелена Чалија (Политика): Документарац о Светом Василију Острошком - од Мркоњића до Цетиња Повезане вести: Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Славопој Господу из чистог срца - концерт хора Преподобне мати Ангелине из Никшића одржан у Зајечару Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства. Одабране поетске слике овог духовно-документарног остварења приказују нам светитеља, подвижника, врлинског архијереја, који озарава лучама и цветовима којима као звезда преосијава, истакла је др Јасмина. Документарно остварење катихете Бранислава Илића, оставља универзалну хришћанску поуку и поруку братског измирења и саборности. Порука која је нама остављена на промишљање је да светитељ збратимљује многе пред кивотом његових прослављених моштију, закључила је др Јасмина Ћирић у свом надахнутом излагању на трибини о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Ако је Свети Василије са нама и ако имамо чисто срце, љубав и спремност на служење Господу и Цркви Његовој, онда је лако да се припреми један овакав филм који сведочи о чудесној причи острошког светитеља и чудотворца, истакла је Мира Лолић Мочевић. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. Повезане вести: Шести Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој биће одржан од 13. до 21. септембра у Зајечару Медији СПЦ о документарном филму "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" Најава: Уживо пренос отварања VI Фестивала хришћанске културе и трибине о филму "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": Братска љубав свештенства и верног народа Митрополије црногорско-приморске уткана је у филм о Светом Василију Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Документарни филм о Светом Василију Острошком је каменчић у мозаику љубави према чудотворцу острошком Катихета Бранислав Илић у емисији "Гост радија": Темељи документарног филма о Светом Василију налазе у студију Радио-Беседе Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима Посетите званичну интернет страницу посвећену документарном филму „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ на адреси: https://dokumentarnifilmsvetivasilije.blogspot.com/ , кaо и званичну Фејсбук страницу филма: https://www.facebook.com/Документарни-филм-Свети-Василије-Острошки-сведок-васкрсења-102315942179687/ Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). * * * Премијерно приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ одржаће се на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој, у понедељак 13. септембра, са почетком у 19.30ч у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. Након премијерног приказивања, о филму ће говорити Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион; Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић Мочевић, уредница Телевизије Храм; и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У музичком делу програма поводом премијере филма, наступиће хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега! Извор: Документарни филм о Светом Василију Острошком

Посетите званичну интернет страницу посвећену документарном филму „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ на адреси: https://dokumentarnifilmsvetivasilije.blogspot.com/ Посетите и запратите и званичну Фејсбук страницу филма: https://www.facebook.com/Документарни-филм-Свети-Василије-Острошки-сведок-васкрсења-102315942179687/

Отворена је Фејсбук страница документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ, на адреси: https://www.facebook.com/Документарни-филм-Свети-Василије-Острошки-сведок-васкрсења-102315942179687/. Путем наведене Фејсбук странице можете да пратите све новости које се односе на филм, а омогућено је да напишете своје утиске у погледу документарног филма који је принос Господу и Светом Василију, а поводом 350-годишњице светитељевог престављења. Извор: Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Серијал посвећен 350-годишњици упокојења светитеља и чудотворца Острошког, крунисали смо и закључили десетим издањем емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, у којем смо истакли значај ове велике годишњице и јубилеја преласка (пасхе) из времена у вечност светог Василија Острошког. Светог Василија није прекрио заборав, нису га скрили минули векови у понор непостојања. Од тога дана до данас прошло је 350. година, прошла су три века кроз која су рођене и умрле генерације наших предака. Много се тога и благословеног и болног догодило од тога дана до данас, све је било и прошло, само је свети Василије присутан како тада, тако и данас и на земљи и на небу, јер је од Бога прослављен и овенчан неувелим венцем светитељства. Свети Василије Острошки, дивни и миомирсни украс Цркве наше, својим благословом и молитвама био је присутан и у овим нашим емисијама које смо принели Господу, како бисмо на достојан начин дали свој добринос овој годишњици, а свој живот оплеменили и преобразили прекрасним примерима из живота и дела светога Василија Острошког, који не престаје да предстоји пред Господом за нас. Наше емисије и наш принос Господу и Његовом угоднику светоме Василију Острошком, одјекнуло је далеко, а то нам сведочи и ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, који је објављен у новом броју „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије, број 1300, од 15. маја 2021. године (http://pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?mod=m&m=520). Владика је у наведеном тексту учинио осврт нашу на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Десето издање емисије и целокупан циклус крунисали смо наведеним текстом узносећи славословље Троједином Господу, а Његовом угоднику приносећи похвалну песму: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега! Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру деветог издања специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког говорили смо о светитељевом присуству и његовом молитвеном покровитељству. Наведена емисија била је поткрепљена сведочанствима о чудесним литијама на чијем челу се налазио сâм светитељ и чудотворац Острошки, а посебна пажња посвећена је надасве познатој литији која је 1996. године походила Црну Гору и Херцеговину. Са радошћу смо истакли да је тада као јеромонах учествовао наш данашњи Првојерарх, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Да свети Василије непрестано походи народ свој, потврђује и сведочанство преподобног Јустина Ћелијског које смо изложили у оквиру емисије: Своје забелешке у споменичким књигама поклоника манастира Острога оставио је и преподобни Јустин Ћелијски. Он се два пута уписао у књиге острошких поклоника. Први пут је то било 23. маја 1937. године, када је као професор Богословског факултета Универзитета у Београду, као изасланик Светог Архијерејског Синода на матури и богословском испиту зрелости, боравио у Цетињској богословији. У пратњи ректора протојереја Михаила Вујисића и осталих професора посетио је манастир Острог. Следећи пут се уписао у манастирску књигу поклоника тачно после тридесет година. На празник Светих Кирила и Методија, 24. маја 1967. године, са игуманијом мати Гликеријом и сестрама манастира Ћелије, Ава је посетио и поклонио се светом Василију. И тада ће оставити занимљив запис, једну кратку молитву и молбу светитељу у којој је написао… Свети Василије, премили и превелики Чудотворче Острошки, васкрсни српски народ и Српску Цркву из свих њихових гробова духовних и гробница европских! Молим те и преклињем те кроз свесрпски вапај: опрости и помози! На Св. Кирила и Методија 1967. г. + Острог Свегрешни Архимандрит Јустин Духовник манастира Ћелије – Ваљево. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Осмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо химнографији у част великог острошког чудотворца. У свештеном богослужењу светитељ и чудотворац острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. У наставку доносимо извод из химнографије Светом Василију, из службе коју је саставио последњи патријарх српски пре укидања Пећке патријаршије, Василије Бркић (1719-1772). Тако га величамо у првој стихири на Господи возвах: Свеосвећеним богоносцем показао си се, Светитељу Василије, помазање Божије имајући и Духом Светим будући ограђен. Свијетло улазећи у Светињу над светињама, богоначелним свјетлостима озариван, причестио си се Светих Тајни Благодати. Зато, као Светитељ истинити са смјелошћу се моли за душе наше! Друга стихира на Господи возвах казује о његовом узрастању у световрлинском животу: Свјетлостима врлина живот твој просвијетлио се, којима си и стадо своје научио, одагнавши од њега таму прелести. Зато си се сунцем свјетлозарним показао, преблажени Василије, уселивши се ондје гдје свјетлост безвечерња сија и сином благодати Духа Светога јавио си се данас. Зато, оче свагдаспомињаним не заборави, оне који часни спомен Твој савршавају и са љубављу те прослављају! О светитељу Острошком као подвижнику и неуморном молитвенику говори четврта стихира на Господи возвах: У Захумљу си поживео, блажени Василије, јавивши се добрим пастирем Цркве Христове. Када си отуда у Острог прешао, постом, бдијењем и молитвама тијело своје укротио си, благоугађајући Богу, Који прослави Свете Мошти твоје, богоносни, што болести исцјељују свију. који са вјером и љубављу савршавају свеславни спомен твој. Зато ти се молимо, избави и нас од свих злоба и нападаја молитвама својим! О светитељевим моштима као ризници благодатног лека љубави Божје, говори прва стихира на литији: Кивот Моштију твојих, оче Василије, свијетло зари се, исцјељење подајући приступницима и од болести ослобађа их. Зато, весели се и ликуј, цркво острошка са околним странама, јер ти просија свијетли спомен блаженога Василија, који се свагда моли за душе наше! О Светом Василију као пастиру појемо у слави на стиховњим: Био си пастир добри и учитељ топли, Светитељу Василије! Тебе хвалећи свагда, зато ти кличемо: Бог Цркву Своју Тобом украси и тијело твоје многољетно, које у земљи пребиваше, нетрулежно се јави људима твојим. Стога не престај да се молиш за оне који побожно штују свети спомен твој. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом 350. година од упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам Светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота Светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завала надахнут исихастичком духовношћу Светогораца поред чувеног иконописца Георгија. Свети Василије острошки је рођен 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњић у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија, мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било као стајање пред самим Господом. Истинску школу побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије, по великом богослову и учитељу Цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и архијерејске службе. Светитељ је архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом архипастирском служењу Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија острошког чије име нам није познато. Према предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија острошког. Свети Василије острошки велики је чудотворац, али и делатни сведок крстоваскрсне вере. Зашто се назива чудотворцем? Зато што је и за живота и по свом упокојењу био и остао сасуд благодати Духа Светога. Ове године се навршава 350 година од његовог упокојења, он непрекидно, свакога дана сведочи своју веру у Васкрсење Христово, благодаћу Божјом чини многобројна чудеса и многобројна исцељења духовна и телесна. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и светитељевом љубављу озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша(1 Кор 15, 14). Катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 378. броју Православног мисионара (стр.41-42)

Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије. Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе: „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пето издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо моштима светог и богоносног оца нашег Василија Острошког. Ово издање доноси сведочанство о светитељевом упокојењу, али и о обретењу његових нетљених моштију које се збило само седам година од његовог престављења. Глас о прослављењу тела светога Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић – Јовановић (1763 – 1765, преминуо 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави службу и житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Поред указивања на правилно схватање светих моштију, у оквиру овог издања емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, подсетили смо на тешко време када су мошти светитеља острошког бивале преношене и сакриване како би биле сачуване од непријатељске руке. У духу тога, навели смо до сада забележена три пресвлачења часних моштију острошког чудотворца, као и чудесне литије на чијем челу се налазио сâм свети Василије кроз своје од Бога прослављено нетљено тело. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Четврто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо духовном и историјском значају свештене обитељи манастира Острог. Ово издање доноси историјат горњег манастира који чине два храма и један параклис, као и доњег манастира са храмом Свете Тројице и новосаграђеном храму Светог славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: горњи манастир и доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а доњи манастир је на надморској висини од 800 метара. Смештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Емисију о духовном и историјском значају острошке обитељи крунисали смо причом о острошком скиту у Јован Долу, као и подсећањем на лик и дело блажене успомене архимандрита Лазара (Аџића), знаменитог игумана острошког у чије је време је и саграђен овај скит. Освртом на лик и дело блаженопочившег игумана острошког Лазара (Аџића), указали смо на велики духовни значај острошке светиње који је, између осталог, изражен и кроз његове настојатеље. „На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем”, речи су сведочанства епископа Јована (Пурића), које смо предочили нашим слушаоцима у завршном делу ове емисије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа. По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима. Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију. На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић. И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом. Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају. И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа. У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи. Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког. Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На таласима Радио-Беседе, од четвртка, 18. марта 2021. године, почело је емитовање нове емисије под називом „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. У Јутарњем програму Радио-Беседе о новој емисији говорио је аутор, катихета Бранислав Илић. Наведена емисија представља допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког. Ово је изузетна прилика да, кроз циклус од десет емисија, укажемо на све важније детаље из Светитељевог житија, почев од његовог чудесног рођења и васпитања у побожном родитељском дому, до одласка у манастир и његове хиротоније у архијерејски чин. Будући да су мајчинске молитве и пажња Ане Јовановић, мајке светога Василија, дале свој благословени плод, једну од емисија посветићемо управо њој, док ће овај циклус нове емисије бити употпуњен и следећим темама: Историјски и духовни значај манастира Острог; Мошти Светога Василија Острошког; Свети Василије Острошки као чудотворац; О правилном поимању чуда; Свети Василије у химнографији; Свети Василије походи народ свој. Циклус закључујемо емисијом на тему: 350-годишњица упокојења светога Василија Острошког. Премијерно емитовање емисије је четвртком у 13 часова, а у репризном термину петком у 13 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота, али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота. Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе, па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде, али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума. Такви – оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство – трулежно богатство, знања трулежна знања, памет – трулежна памет, истина – трулежна истина, дела – плетење мреже паукове, живот – трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности. Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност – све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем – безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео. Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју – њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности. Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне „душе”, тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за „бесмислени” смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно. Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу – поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници вечнога живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда вечни живот у пролазној твари? Стварањем Божијим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне. Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало. Ето ради чега је у васкршњем поздраву: Христос воскресе! и отпоздраву: Ваистину воскресе! – садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању. Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића. Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне мошти. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преп. Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преп. Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци вечног живота. Извор: Теологија.нет

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – сведок љубави Божије", изговорена о Савиндану 2020. Лета Господњег. Светосавска-беседа-вероучитеља-Бранислава-Илића-Свети-Сава-сведок-љубави-Божије_.pdf Високопречасни и пречасни оци, поштована директорка овог храма науке, уважене колеге наставници и учитељи, драга децо, даме и господо хришћанска, Овај празнични дан чију радост у својим срцима осетимо, и ово славско сабрање у чијем торжеству свесрдно учествујемо, потврђују да је Савиндан велики дан за свакога од нас. Ваистину, ово није само један од дана када се у нашим светим храмовима служи света Литургија, нити је само један од ненаставних дана у школи, ово је, драги моји, дан који свакога од нас позива да учинимо смотру над својим животом и увидимо ко смо и куда идемо. Идемо ли путем светога Саве, нашег наставника пута који води у живот вечни? Живот и пут светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао“ Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао“ поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светог Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – светога Саве, је био молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео, и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. Господ наш Исус Христос је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави је истовремено пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, свети Апостол и Еванђелист Јован Богослов, је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, волите једни друге – у томе је све.ˮ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав, јер се истинска вера пројављује кроз љубав и праштање. Свети Сава је целовита, остварена и довршена људска личност која сведочи да је једина права мера нашег живота христолика љубав. Овај неуморни наставник, сузни молитвеник за цео свет, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ тужних и невољних, и вешти практичар живота по Богу, нам сведочи да је живот леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само када се са љубављу уносимо у туђи живот. Живот је благословен када помажемо гладнима и жеднима, сиромашнима и прогнанима, када се молимо једни за друге и трудимо се да спознамо и усвојимо вечну науку и истинско образовање по Богу. Подсећа нас свети Сава да љубав није само огољена реч, већ сила Божја која нас спасава, али и да је живот са смислом позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Драги ученици, када прихватимо да смо позвани да себе дајемо за добро свих људи, и да своје дарове и знање умножавамо тиме што их раздајемо за свеопште добро, ми постајемо прави мали светосавци, постајемо истинска деца Божја која иду оним благословеним путем којим је ходио свети Сава, а који нам је пропутио сâм Господ наш Исус Христос. Зато, драги моји, не будимо ништа дужни осим да волимо једни друге; јер који воли другога човека као самога себе испунио је закон. Јер се сав Закон испуњава у једној речи: „Љуби ближњега свога као себе самогаˮ. А циљ заповести јесте љубав из чистога срца, савести добре и вере нелицемерне. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. Катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2020. Лета Господњег Торжествена прослава Савиндана у Светосимеоновском храму и Основној школи "Михајло Пупин" у Ветернику BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У среду, 08. јануара 2020. године, када Православна Црква празнује Сабор Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовица у Епархији бањалучкој, свештеници и ђакони загребачког Саборног храма. На светој Литургији Митрополит Порфирије је рукоположио монаха Саву (Бундала), сабрата манастира свете Петке у Загребу, у чин јерођакона. У својој литургијској беседи Митрополит Порфирије је казао да је ђаконска служба „први степен свештеничке службе. Као што каже сама реч ђакон, која потиче од грчког глагола диаконо, то је онај који у Цркви Христовој служи. У својој основи свештеничка служба није ништа друго, него служење Тајне Христове. Ђаконска служба је први степен тога служења. Први ђакон је сам Господ наш Исус Христос, јер Он служи нашем Спасењу. По узору на Њега први ђакон међу људима је Свети архиђакон Стефан. Као што је написано у молитви рукоположења, Свети архиђакон Стефан је и први ђакон и први мученик. С једне стране то показује да ђакон треба да служи, не само у олтару Божијем, него читавој Цркви на све могуће начине, имајући увек пред собом лик Господа Христа. Ђакон је истовремено и сведок Истине Христове. То значи да његова служба није нешто што се тиче само теорије и онога што исповеда речима, него је истински и прави сведок онај који живот Христов учини својим животом“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска