Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сваки'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу. Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе. Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник. Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо. Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост! Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе. Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе. Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua
  2. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља. Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа. Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално: Бог се јави! Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања. И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи. Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“. Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост. Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Бог се јави! Лазар Шћекић Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/
  3. Помаже Бог! Част ми је представити нову андроид апликацију АПОСТОЛ за сваки дан у години. Апликацију можете преузети на линку : https://play.google.com/store/apps/details?id=com.hodocasnik.apostol Апостол (грч: απόστολος - посланик, благовесник) је богослужбена књига, која се саастоји из зачала дела светих апостола и aпостолских посланица. У православном богослужењу, чита се сваки дан, недељом и празником, пре читања Светог Јеванђеља, утврђеним редом. Књига Апостол почиње Делима апостолским, чији је аутор Апостол Лука. После Дела апостолских, долазе саборне посланице Св. Јакова, Петра (две), Јована (три) и Јуде, а после њих, четрнаест посланица Св. Павла: Римљанима, Коринћанима (две), Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима (две), Тимотеју (две), Титу и Филимону. Апостол пуног састава у коме је текст изложен редом од Дела апостолских па све до Посланице Jeвpeјима има укупно 335 зачала. Кратки изборни Апостол предвиђа читања за сваки дан од Васкрса па све до Духова (Педесетнице); наиме, Дела апостолска, без појединих глава, и један одломак из Посланице Ефесцима, зачала за суботе и недеље од Педесетнице до Васкршњег поста, зачала из посланице Св. Павла и саборних посланица, за суботе и недеље Васкршњег поста, за све дане Страсне седмице и, на крају, зачала из разних посланица. Потпуни изборни Апостол има зачала за све дане у току пасхалног и духовског периода, за суботе и недеље у току Васкршњег поста и за сваки дан у току Страсне седмице. У разним додацима налазе се следећи програми: израчунавање датума Православног Васкрса конвертор датума израчунавање Православних постова и трапавих седмица Конвертор датума служи за трансформацију датума из Новог Грегоријанског у Стари Јулијански календар и обратно. У опцији датуми православних постова и трапавих седмица на основу унете године се добија кад почињу и завршавају постови и трапаве седмице за унету годину. Поред наведеног програм садржи и widget - 4x2. За све детаљније информације посетите званични сајт (http://hodocasnik.com/) званичну фејсбук страницу за православне андроид апликације (www.facebook.com/pravoslavneandroidaplikacije) као и портал поуке (pouke.org) Само мала напомена ако се буду појављивале рекламе, то је нама једини извор прихода програмерима из Србије и Р. Српске. То нам дође као мала донација и подстрек за даљи труд. Зарада се не добија од приказа реклама, већ од кликова на рекламе. Нама није омогућено да наплаћујемо апликације фиксно из Србије и Р. Српске сад за сад. Апликације су бесплатне и не бих фиксно наплаћивао то је дар хришћанима ако некоме буде користила онда нека иде на славу Божију. Остале апликације можете погледати на овом линку https://play.google.com/store/apps/developer?id=Хаџи+Срђан+Ћирковић Проследите осталима Свако добро! Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  4. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  5. У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху. Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај. Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе. Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога. Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме. На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. фебруара 2022. године, на празник Светог мученика Трифуна, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том Божјем угоднику на Топчидерском гробљу. -Браћо и сестре, данас смо овде сабрани у храму који је посвећен Светом Трифуну, светитељу који је био из скромнога рода, из сиромашне породице, који се бавио једноставним послом – чувао је гуске. По свему, дакле, спољашњем био је сиромах. Али Свети Трифун, као и сваки светитељ, на шта смо и ми позвани, изнутра је имао богат, бујан, плодан духовни живот. Био је богат Богом и зато је Бог благодаћу својом кроз њега дејствовао где год је то било потребно. Господ је кроз Светог Трифуна, кроз његове молитве, чинио исцељења над многим болеснима, па и онима за које се не би очекивало, споља посматрано, да ће Бог дејствовати, над онима који нису прихватали реч Божју, подсетио је патријарх Порфирије. -Ради љубави и подвига и тог унутарњег богатства Светога Трифуна благодат Божја је дејствовала, јер је он био тај који ту благодат спроводи. Пре свега благодат станује тамо где постоји смирење и то је оно што је почетак и крај сваког духовног подвига. То је сигурна гаранција када чезнемо за Богом да ћемо ићи путем истине и правде, путем спасења. Наиме, хвала Богу, сви ми водимо рачуна о ономе што Господ од нас тражи. Трудимо се да колико можемо живимо, да кажемо и за себе ту реч, у подвигу, да постимо и трудимо се да живимо у покајању, тј. да препознајемо и своје слабости и своје грехе. Трудимо се да тражимо опроштај онда када смо се огрешили о некога. Трудимо се, наравно, и да праштамо не само онда када неко од нас тражи опроштај, него и пре тога. Трудимо се да се боримо против гнева у себи и свих других страсти. Опет, хвала Богу, Господ даје замахе и с времена на време успевамо у тој својој намери и опредељењу. Међутим, чим мало кренемо да испуњавамо заповест Божју, рецимо, да постимо, да постимо споља, чим држимо Велики пост, не једемо мрсну храну, вршимо неко молитвено правило у својој келији, дамо и милостињу некоме, ми почињемо да осећамо да смо добри, да смо на правом путу, да смо бољи од других. Шта више дајемо себи за право да држимо другима лекције, а не знамо шта се скрива у њиховом срцу, тј. ми онда већ у самом старту улазимо у оно што укида сваки духовни плод, а то је гордост, то је преузношење. Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове. Без смирења често сваки наш духовни подухват и труд може бити контрапродуктиван, нагласио је патријарх Порфирије и истакао: -Јуче смо слушали причу о царинику и фарисеју. Не треба ту више никаквог објашњења: смирење, смирење и смирење. То је оно што нам је потребно. То је оно што гради заједницу. Смирење гради заједницу, јер у смирењу ми се клањамо достојанству другога, икони Божјој у другоме. Ми прихватамо другога. И ево, у данашњем Јеванђељу, Свети апостол и јеванђелист Лука наводи причу која је изречена из уста самога нашега Спаситеља који каже да може бити да ћете чинити велика дела, па и чуда, али не треба то да вам буде циљ, него да будете записани у Књизи живих, у наручју и загрљају Божјем. Нажалост, ми баш због тога често што нема те соли смирења у нашем духовном животу, ми често и оно што градимо губимо или ако смо и нешто изградили то је крхко и нестабилно. Све што имамо јесте у Богу. У Богу је почетак и крај и молитва и пост и сваки други подвиг. Врлина за којом чезнемо не треба да има за циљ да бисмо се приказали и показали пред другима, баш онако како је то учинио фарисеј из јучерашњег одломка из Јеванђеља, јер онда смо плату своју добили у тајности, у клијети срца свога, далеко од очију других. Наш подвиг треба да буде интензиван. Ако је то подвиг покајања онда је тај подвиг прожет истинским сузама, благодатним сузама, не сузама лажним, психолошким. -Дакле, да нам Господ да смирење Светога Трифуна који је подвиг молитве, покајања и љубави вршио у смирењу, у тајности срца свога. Господ га прославља, али он се опет и када служећи Господу помаже другима враћа свом једноставном и простом животу пастира. Нека би нам Господ дао његово смирење и љубав да бисмо онда могли да живимо у неочекиваној и скривеној радости срца свога која јесте плод сусрета нашега са Богом, али и у потврди те радости у сусрету са ближњим, где никад нећемо претендовати да доминирамо, да нас славе, да будемо учитељи, да коригујемо и критикујемо друге, него широм отвореног срца, у молитви и љубави, бићемо спремни да сместимо све и свја у душу своју, да од свих тражимо опроштај унапред, свима све праштајући, закључио је Његова Светост. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм
  8. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас на Аранђеловдан Свету архијерејску литургију у Храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши у Брчком што је централни дио обиљежавања јубилеја - пола вијека од освећења ове цркве. Поводом овог јубилеја синоћ је одржана свечана академија у Културно-административном центру "Патријарх српски Павле" која је, како је рекао, старјешина Храма Жељко Матић, посвећена свим људима који су ову цркву подигли из пепела, те истакао да је у Брчком црквена историја дуга. На Свечаној академији наступили су женски и мушки византијски хорови "Света Анастасија Српска" и "Свети Роман Мелод" који су недавно основани при Храму Успења Пресвете Богородице, те глумац Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански Господин Фотије уз саслужење свештенства брчанског архијерејског намјесништва. Овај празник је данас утолико посебан, што се ове године обиљежава 50 година од освећења храма у Српској Вароши, које је извршио тадашњи Епископ зворничко – тузлански господин Лонгин (Томић) уз присуство великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Данас као да је поново било освећење, јер се свеченост јубилеја осјетила и прије саме Литургије када је сунце грануло и тиме дало свој допринос љепоти овог јубилеја. Мноштво вјерника, од оних најмлађих до оних најстарих, који су били свједоци и освећења 1971.године, данас су били окупљени на Светој Литургији показујући тиме да сва борба и страдања које су наши преци прошли да би очували овај храм, нису били узалудни. Градња данашњег храма почела је 1968. године, трајала је три године, а храм је освештан 26. септембра 1971. године. Овај храм је настао на темељима претходног који је изграђен 1874. године, а спаљен 1941. године у Другом свјетском рату, а послије рата власт није дозвољавала поновну градњу, већ је на том мјесту подигута школа са двије учионице која је служила и као црква. Бесједећи о историји ове светиње владика Фотије је навео да је прва црква у Брчком, грађења између 18. и 19. вијека, била посвећена светом великомученику Георгију, али због тога што је била од брвнара, није дуго потрајала. О овоме данас свједочи спомен-плоча постављена прекопута садашњег храма. Вођен овим чињеницама, Преосвећни владика, даде свој свети благослов братсву храма да приступе, заједно са њим, изради пројекта љетног олтара који ће бити посвећен управо Побједоносцу Георгију, јер како и сам рече: Свети Георгије недостаје овом граду. Братство Светоуспењског храма, на челу са протојерејем – ставрофором Жељком Матићем Епископу Фотију данас дарова владичанске инсигније - крст и панагију, исказујући своме Архијереју и оцу захвалност што је на овај празник одабрао управо њих да им учини част својом канонском посјетом. Поред отаца, и полазници школе иконописа ''Небеска царица'', у склопу које се учи и калиграфија, Епископу уручише свој дар у виду краснописом исписане Мудрачеве молитве (Пр. 30, 8-9). Након Свете Литургије, Епископ је подијелио нафору вјерном народу, а затим и обишао просторије ове иконописачке школе, које се налазе у склопу Културно административног центра ''Патријарх Павле'', благословио њихов досадашњи рад и рекао да ће и даље бити уз њих и подржавати њихове активности. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм
  10. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Нада Вижлина Радељић, новинар. Сваки човек је призван да буде мисионар, најпре својим животним примером који је утемељен на јеванђелским начелима, а затим и мисионар истрајношћу у молитви, добрим делима, врлинама и сваком делу које нас приближава Господу, нагласио је катихета Бранислав Илић.
  11. У новом издању емисије "Читаоница" на таласима Радија Епархије нишке "Глас", представљен је нови септембарско-октобарски 381. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Садржај наведеног броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар. Звучни запис разговора Сваки нови број "Православног мисионара" обрадује нас значајним темама које у сваком човеку побуђују делање, покрећу нас да све поуке, савете и духовне смернице одмах и сада применимо у свом хришћанском етосу и животу, истакао је катихета Бранислав Илић.
  12. У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Земуну. У својој беседи Епископ Јеротеј се осврнуо на јеванђељско зачало и између осталог закључио да сваки дар који добијамо од Господа, осим богатства, радости, мира и живота вечног, има своју другу страну а то је одговорност да оправдамо тај дар који смо добили. Извор: Телевизија Храм
  13. У недељу 1. августа 2021. године, на празник Светог деспота Стефана, свeтом архијерејском Литургијом прослављена је слава касарне „Никола Пашић“ у војној капели у Зајечару. Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протонамесника Зорана Голубовића, војног свештеника Ивана Ганића и архиђакона Илије, док је на литургијске прозбе одговарао ђакон Урош Памучар за певницом. Епископ тимочки је у беседи пожелео свој христољубивој војсци снагу и веру у свим искушењима која их задесе призвавши на њих благослов Господњи, а команданту 31. пешадијског батаљона потпуковнику Лазару Калату, који је из здравствених разлога био одсутан, пожелео је брзо оздрављење. Владика је такође похвалио изглед параклиса и труд свих оних који се о њему брину. Овогодишњи домаћин славе био је мајор Бојан Ћирић а гост је био заменик команданта 3. бригаде копнене војске пуковник Драган Антић. Извор: Епархија тимочка
  14. Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп. Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике. Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница. Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“ Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака. Прво време По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова. Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I. Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник. Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип. Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију… По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом. Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут. Странствовања Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили. Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“. У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“. Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година. Света Гора Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству. Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха. Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк. Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности. Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију. На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума. Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански. Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“. Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву. Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије. Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона. Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6). Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго. У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону. Извор: Теологија.нет
  15. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На велику радост суботичког верног народа, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, у недељу, 27. септембра 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство и ђаконство Епархије бачке. После прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је упутио очинске речи благочестивом народу, подучавајући о значају празника Крстовдана. Сабрали смо се у овом прелепом храму да прославимо један од највећих празника у току богослужбене године. У суштини, сваки дан у животу Цркве, у животу света је Крстовдан. Сваке среде и петка на богослужењу мотив Крста Господњега преовлађује у свакодневном богослужењу, али и мимо тога, и мимо великих празника када се прослављају страдања Христова и Његово распеће на Крсту, од Великог понедељка до Велике суботе, и читаво време пре празника Васкрсења, свакога дана на богослужењу, без изузетка, ми прослављамо Крст Господњи. Крст и Васкрсње су неодвојиви, казао је Епископ бачки. У току свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рукоположио је ђакона Дарка Ивковића у чин презвитера, док је Епископ мохачки г. Исихије вероучитеља Лазара Ђачића рукоположио у чин ђакона. На молитвеној прослави празника присутни су били градоначелник града Суботице, г. Стеван Бакић са помоћницима, као и представници суботичког Црквеног одбора. На крају Литургије, на основу предлога Епископа бачког г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је орден Светог Саве другог степена г. Гојку Радићу, добротвору са Палића, као и г. Зорану Арсићу, дугогодишњем члану и председнику Црквенопштинског управног одбора на Палићу, у знак признања за добра која су чинили и која чине Црквеној општини на Палићу. Владика Иринеј је упутио искрене, очинске честитике новорукоположенима, а потом се присутнима обратио протојереј Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички. Радосне догађаје у Световазнесењском храму – прославу празника и чинове рукоположења, увеличао је својим појањем хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу, и суботички црквени хор Свети Роман Мелод. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Помаже Бог! У прилогу имате тропаре и кондаке за сваки дан у години на црквенословенском језику. Њих сам вадио из Минеја пошто ми је требало за андроид апликацију. С поштовање! PRESTUPNA - TROPARI I KONDACI ZA SVAKI DAN U GODIN.pdf PROSTA - TROPARI I KONDACI ZA SVAKI DAN U GODIN.pdf
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2020. године, на Илиндан, светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Предић, војни свештеник Стеван Стевановић и протођакон Дамјан Божић. Поводом храмовне славе додељене су грамате благодарности за несебичну љубав и материјалну помоћ миријевској цркви заслужним парохијанима: г. Драгиши Вукашиновићу, г. Златану Јанковићу и гђи Слађани Шћекић, која је била домаћин славског сабрања. Прослави су молитвено присуствовали директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и директор Седме београдске гимназије г. Мирослав Маркићевић. Након Свете Литургије уследила је Литија око храма. Литија се зауставила испред новоподигнуте чесме у порти цркве коју је Патријарх Иринеј освештао. По повратку литије испред храма уследило је читање Светог Јеванђеља, те је Патријарх Иринеј са свештенством, верним народом и домаћинима славе пресекао славски колач. На крају, Његова Светост Патријарх Иринеј је упутио речи поуке и утехе свештенству и верном народу о величини дела св. Пророка Илије, који је „живећи у времену случном нашем, позивао народ на покајање и моралну обнову“. Време у коме је живео Пророк Илија јесте време велико духовног пада Израиљског народа. Стање сличном нашем данашњем, то је време када се име Божије није поштовало, када се вера није уважавала у народу. У таквом времену Господ шаље своме народу једног великог Пророка који је изобличавао народ због његових грехова и, који се није устручавао да ни једном цару да каже страшне опомињуће рећи, рекао је Патријарх Иринеј у беседи. У молитвеном разговору између Пророка и Господа видимо да је Господ многомилостив и да из љубави чека да се Његов народ покаје и поврати од греха. Чак и онда када Господ шаље различите невоље на свој народ, као што је суша, Он то чини нерадо и из љубави да поврати народ од греха, а о томе јасно можемо читати управо у Библији где се говори о светом Пророку Илији, поручио је Патријарх Иринеј, закључујући да је Пророк Илија чудесно завршио свој живот, исто као што је и га је чудесно живео. А Нови завет нас учи да ће Пророк Илија поново доћи пред други долазак Христов. Извор: Радио Слово љубве
  19. На радост верног народа града Прибоја и околине, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у седму недељу по Вазнесењу Господњем – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, старешина храма у Новом Прибоју протојереј-ставрофор Марко Папић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. На прозбе и јектеније одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из овог града. Поред свештенослужитеља, учесници трпезе Господње били су и верници, а посебно деца. Говорећи о важности учешћа на светим богослужењима, а нарочито на Светој Литургији, Преосвећени Епископ Атанасије је напоменуо: – Честитајући вам данашњи дан и учешће на Божанској Литургији желим да вас подсетим на оно што Црква памти као најважније, да се Господ наш Исус Христос, извршивши дело спасења, у послушности Оцу своме небескоме, узнео на Небо, у своју вечну славу, и сео са десне стране Бога и Оца, и полазећи благословио своје свете ученике, а преко њих тако благословио и све друге који буду у заједници са Његовим ученицима и који буду веровали у Њега у свима временима. И тај благослов се пренео и почива данас и овде у овоме светом храму где смо се ми сабрали. Тај благослов је са нама као Христовим ученицима. – Обратимо пажњу нарочито на то како Господ прави своје следбенике, своје ученике. Они нису као такви рођени него су узведени да буду Његови ученици. Господ их је преобразио, начинио својим ученицима. Он је своје ученике стварао и од мудрих људи, и од жена, деце, болесника, од великих грешника чак, он је правио своје следбенике, своје ученике. Али како? Они нису остали такви какви су били него их је Он преобразио, препородио… Он је себи правио следбенике чак и од некадашњих својих прогонитеља. Апостол Павле, који се у оно време звао Савле, био је мрзитељ Христов и прогонитељ Његових следбеника. Међутим он је био способан у души за добро. Он није био озлобљен, није био озлотворен, његова душа није била прожета злом, али је био инструментализован од зла, био је обманут у уму. И Господ наш који види срца и умове, који види мисли, и све зна, знао је да од њега може направити добар сасуд и слугу свога, и јавио му се. И пошто је Савле био чисте душе одмах га је препознао и постао Његов верни следбеник до краја и пострадао за Њега. – Господ је Цркву своју, заједницу којој и ми данас припадамо, оставио у сигурним рукама. Његови следбеници имају праву Његову науку и снабдевени су силом са висине, силом Духа Светога. Јер ми се крштавамо у име Господа Исуса Христа и примамо дар Духа Светога у светој тајни која је спојена са крштењем, у миропомазању. И ми сви треба да будемо свесни тога. Срамота је да не будемо свесни те благодати и тога богатства које нам је дато, које поседујемо. Јер се може догодити да губимо животне битке не знајући да имамо праву моћ у себи и праву силу. Треба да знамо шта имамо и треба то и да употребимо, ту благодат и ту моћ. Сваки хришћанин који је свестан тих дарова које има, може да победи сваки грех, нагласио је Епископ Атанасије. Саборовање Епископа са верним народом настављено је и за трпезом љубави уз богоугодни разговор. Извор: Епархија милешевска
  20. Четврта недеља по Васкрсу посвећена је жени Самарјанки, чији сусрет са Господом Христом крај извора Јаковљевог, описан у Светом јеванђељу по Јовану (4, 5- 42), ствара од ње, како писац јеванђеља каже, прву жену јеванђелиста. Самарјане данас можемо видети у боготражитељима који своје духовне потребе задовољавају комбиновањем више религијских учења, рекао је свештеник Далибор Чкојић у емисији „Сведочења“ тумечећи овај јеванђељски одељак. Отац Далибор Чкојић пружио је и низ сазнања из библијске историје важних како за разумевање ове приче, тако старозаветних и новозаветних догађаја уопште. Извор: Радио Источник
  21. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Васкршњи уторак, 21. априла, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николе у Котору. Звучни запис беседе На почетку Литургије Митрополит је произвео у чин протопрезвитера оца Ненада Калема, који већ 15 година служи као презвитер Бога Вишњега, истичући да у Цркви звања нијесу никакве части и почасти него подстицај за још ревносније и постојаније служење Господу. “По висини звања у Цркви је и призвање да будемо још вјернији Господу у служењу Њему и ближњима својим. То је смисао овога звања кога те је Господ данас удостојио. Нека ти Господ помогне и укријепи да остатак свога живота наставиш у све вјернијем служењу Христу Богу нашему и ближњима својима у све дане живота твога и у вјекове вјекова, амин”, казао је Високопреосвећени Митрополит. Након тога владика је рукоположио ђакона Миливоја Бакића у чин свештеника. У литургијској бесједи владика је казао да све што се догађало у творевини Божијој од њенога настанка, као и од настанка првога човјека, од Адаме и Еве па преко Светих пророка до Јован Крститеља, а нарочито што се догађало од времена када се Господ оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек, до данашњег дана је у знаку Христовог рођења, васкрсења и вазнесења. “Све што је часно и честито саграђено на свјетским просторима, посебно европским, саграђено је и никло том дубоком вјером и опитом Христовог васкрсења и Његовог реаланог присуства у овом свијету, као што су свети апостоли посвједочили оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то вам свједочимо. То је свједочанство светих апостола, као што је свједочанство о Његовом васкрсењу и Јеванђеље, и све што је часно саграђено кроз вјекове и на Истоку и на Западу.” Котор је краљевски град који је никао и саграђен на темељима те вјере у Христа Богочовјека од Дјеве рођенога силом Духа Светога, казао је Митрополит и додао да је живи свједок Његовога васкрсења и Свети Трифун који собом и својим светим моштима и својим свједочанством кроз вјекове повезује Исток и Запад: “Живи је свједок живога Господа јер мошти су свједочанство Христовог васкрсења. Сила васкрслога Христа је она која је светитеље освештала и њихове земне остатке претворила у мошти. Тијело свакога човјека је призвано да буде обиталиште Духа Светога а и човјекова душа и живот су призвани да буду обиталиште силе Христа васкрслога од Дјеве рођенога, који се вазнео на небеса и тиме показао коначни смисао људскога живљења овдје на земљи”, бесједио је владика, констатујући да је човјек створен за вјечно и непролазно Царство небеско. И као што се Христос вазнео на небеса, сваки човјек кроз Тајну упокојења се вазноси према небесима и од тога чиме је овдје живио зависи шта ће бити с њим послије његове тјелесне смрти. “Ако је овдје примио тај квасац Христовог васкрсења, ако је примио крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, ако се овдје обукао у силу Свете Тројице, ако се у Христа обукао, сараспео Христу и Његовој смрти и васкрсењу, онда је постао вјечно, непролазно биће. То је смисао људскога живота који се задобија управо кроз Христово васкрсење”, поручио је владика и објаснио да они који не вјерују у Христа нијесу поклоници живота него поклоници смрти. Истакао је да свијет због своје огријеховљености, богоодпадништва, постаје Содома и Гомора која се због гријехова и претворила у Мртво море без живота. Сав свијет је мртвачница, Мртво море, Содома и Гомора, ако сила васкрсења, како је казао, не сија и ако га не обнавља и не препорађа, ако не даје вјечно и непролазно достојанство свијета и човјека, јер “сила Христовог васкрсења је већ уграђена у тајни стварања човјековог”, што је, како је примјетио Митрополит, први забиљежио Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош. “И зато прослављајући овај дивни и чудесни дан Христовог васкрсења, ми прослављамо најдубљи смисао свеукупне творевине Божије, најдубљи смисао човјека као бића створеног по слици и прилици Божијој, по лику и по подбију Божијем, призванога да буде обиталиште Христа Господа, носилац и свједок вјечнога и непролазнога живота.” Високопреосвећени Архиепископ цетињски је нагласио да је сваки човјек призван да узраста у мјеру раста Христовога, да задобије безмјерну мјеру – Христову мјеру због чега је човјек и створен: “Нека би та сила васкрсења најприје овјде поново испуњавала и обнављала нас који смо крштени њоме, који смо је примили у себе, а преко нас и кроз нас, преко Цркве Божије, која је обиталиште те силе и живи свједок 2000 година васкрслога Христа, нека би та сила васкрсења обновила људе и земаљске народе и у њима пробудила то осјећање вјечнога и непролазнога, бесмртнога достојанства човјекова. И нека би то призвање Христа и узрастање у мјеру раста Христове висине постала мјера свакога напретка и збивања овдје на земљи”, поручио је на крају бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Пљевљаци су вечерас имали посебну радост и благослов да њихов молитвени ход за одбрану светиња Божијих, иначе најбројнији до сада, предводе двојица архијереја – Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством. Претходно је служен молебан у цркви Свете Петке. Владика Атанасије у свом обраћању сабранима заблагодарио Митрополиту Амфилохију на благослову, посјети, љубави и молитвама. Митрополит Амфилохије је казао да је донио благослове Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога и Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светог Симеона Мироточивог који је рођен у Подгорици, 42 Мученика момишићка који су 1688. године заклани за име Христово. „Црква је на распећу од времена Христовог. Није ли сам Господ рекао: Ако Мене гонише и вас ће гонити. И тако се наставља кроз вјекове гоњење Христа, прогоњење вјере Његове и имена Божијега.“ Позвао је Пљевљаке да се „помоле за оне који доносе робовске законе да их Бог ослободи и да им врати вјеру“. „У 21 вијеку се налазе наследници проклетога цара Дукљанина који хоће да одузимају храмове. То се догађа у Црној Гори, једином мјесту у Европи у данашње вријеме .Они би хтјели да ова сад Црна Гора буде она из Брозовог Јајца рођена, како је ја зовем филџан-авнојевска, а хоће онакав однос према Цркви какав је имао крштени краљ Никола и каква је била Црна Гора у вријеме краљевине. Ако хоће тако, нека врате и краља, јер је ова Црква била државна вјера. Нека врате да буде државна вјера, ако хоће да буде онако како је било за вријеме краља Николе“, поручио је Владика Амфилохије. Додао је да би сваки разуман владар послушао глас народа и поништио безбожни закон, и његове одредбе које су безбожне, антиправне и антицрквене. „Тако би урадио сваки разумни владар и предсједник у Европи и широм свијета. Надамо се да ће тако учинити и ови наши који су обољели од опаке болести зване брозомора. Од оне болести која је овдје убила 11 свјештеника, а убила је 120 свештеника Митрополије црногорско приморске Српске цркве и Митрополита Јоаникија Липовца. Сада се из тог братоубилачког и богоубилачког духа рађају ови закони и ова група људи која мисли да на такав начин, на том безакоњу гради будућност Црне Горе. Ја се у Бога надам да ће они чути глас овог народа. Већ је Европа чула, од Европског савјета добијамо поруке много другачије него што то ови приказују овдје. Ми се надамо да ће и они да се уразуме, ако мисле да остану записани као људи часни и честити у историји Црне Горе, попут предходника њихових који су владали Црном Гором“, рекао је Митрополит Амфилохије. Он је позвао Пљевљаке да подигну споменик Патријарху Варнави Росићу, који је рођен у Пљевљима. „Ко је заслужнији од Пљевљака, ако не Патријарх Варнава, да му се подигне споменик“, рекао је Митрополит Амфилохије. Истакао је да су литије чудо Божије које украшава Црну Гору и Европу. „Трајаће дуго ове литије, јер овај вход је Христов вход. Христове су ово литије, литије Божије љубави, доброте и мудрости, које призивају на правду све који у неправди живе и доносе овакве неправедне и лажне законе“, рекао је, између осталог Митрополит Амфилохије. Рекао је да Црква у Црној Гори добија поздраве из читавог свијета – из Цариграда, Јерусалима, од московског Патријарха, од имама Хусеина, познатог теолога исламског, који је позвао све муслимане Балкана да буду на страни православних хришћана који бране своји светиње. „Осјетио је овај знаменити учитељ ислама да овдје није само борба против хришћанских светиња него и борба против исламских светиња, иако су ови наши склопили уговор са нашим муслиманима да би их преварили. Јер, ако се овај закон доноси на нивоу Црне Горе, он важи не само за православне него важи и за све вјере. Они су склопили да би њих обманули, јер сјутра овај закон је изнад уговора који се склапају. Зато је овај знаменити исламски теолог осјетио то и послао је поздрав“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да ће Свети архијерејски синод Српске православне цркве одузети орден Светог Саве министру одбране Предрагу Бошковићу. „Ја пред вама изјављујем, а то ће морати и Синод, да се одузима орден Светог Саве Бошковићу, па нека се кити чим хоће. Не може се китити орденом Светог Саве, пљујући на Светог Саву и на светиње, и тјерајући војнике да они морају да се понашају по његовим неким заповијестима“, рекао је Митрополит Амфилохије. На задовољство сабраног народа, Митрополит Амфилохије је на крају сабрања запјевао и уз струне гусала. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Za Rusmira Ljutvijevića, taksistu iz Zenice i njegovog sina Danina, koji se od rođenja doslovno bori za život, čulo se širom svijeta. Rusmir, naime, u svako doba dana i noći besplatno prevozi djecu sa teškoćama u razvoju i teško bolesnu djecu, kada ih roditelji vode u bolnicu, na vježbe ili preglede. Kaže, zna kakva je muka nemati marku ili dvije za svoje bolesno dijete. A mnogi nemaju. Pomaže i starijim ljudima i osobama sa invaliditetom. – Telefon mi neprestano zvoni. More poziva sam dobio iz cijelog svijeta, a najviše od roditelja djece s teškoćama. Ljudi me podržavaju i blagosiljaju i hvala im na tome. Mnogi mi nude novac, ali meni novac ne treba – kaže Rusmir za Srpskainfo. Njegov taksi broj 010 postao je najpoznatiji i najtraženiji u Zenici, a humani taksista svima izlazi u susret, osim ako ga zovu baš u vrijeme kad je potreban svom sinu. – Evo, jutros sam od pet sati na točkovima. Nije mi teško. Pola kilometara, koliko pređem, vozim za neko dobro, a pola za pare. Meni i mojoj porodici dosta. Prezadovoljan sam – objašnjava Rusmir svoju „računicu“. – Neki dan mi jedna žena gura 50 maraka u ruke, za gorivo. Kažem joj ja, ne treba, gospođo, imam ja, uvijek će se naći fildžan goriva da se pomogne bolesnom djetetu. Jedan mi je, opet, iz Njemačke poslao 100 evra. Nije trebao, ali kad je već poslao, ja sam odmah te pare odnio u udruženje “Svijet u slikama“, gdje i moj Dani ide na vježbe, da kupe djeci neko pomagalo, Mogao sam tim novcem platiti mom sinu dodatne vježbe, ali recite, zar bi bilo u redu da moj sin dobije sve, a druga djeca ništa – priča Rusmir. Kaže da za njegovog sina lijeka nema. Dijete ne može da hoda, niti da govori, često ima i problema s disanjem, pije mnogo lijekova koji su mu neophodni, a koji mu dodatno narušavaju zdravlje, jer ih tijelo ne može podnijeti. Foto: Privatna arhiva/RAS Srbija Mali Danin pati od Mcdermid sindroma, rijetke genetske bolesti Tata Rusmir i mama Amina, uz pomoć bake i djeda, pokušavaju to ublažiti posebnom ishranom i beskrajnom ljubavlju. Sve u svemu, Mcdermid sindrom, rijetka genetska bolest od koje pati njihov jedinac je surova. Još samo petoro djece u BiH ima takvu dijagnozu. Jedino što malom Daninu može olakšati život su vježbe. A to se plaća. Jedan tretman košta 20 KM, preporučuju se dva dnevno. Rusmir priznaje da toliko ne može, ali čini sve što može. Kolica za Danina koštaju više od 2.000 KM, a potrebne su i ortoze i druga pomagala… Ali kamo sreće da je sva muka u parama. – Nije mi jasno kako ljudi ne mogu da shvate da nije sve u parama, da smo svi mi od krvi i mesa i da nas čeka isti kraj. Nećemo novac sa sobom u grob ponijeti. Gledam pojedine doktore, odrede dijagnozu i stave tačku. Gotovo. Ne bi proguglali da vide šta se u svijetu dešava, ne bi od para koje zarade sami sebi platili neku edukaciju, pa da svojim pacijentima pomognu, da im olakšaju život. Ne mogu, valjda, stići od silnih vila i vikendica. Svi bi oni “ferarije” vozali da smiju, ali ne smiju od naroda – kaže Rusmir. “Kakva vjera i nacija, ko mi je preči od Jovana!” Rusmir vjeruje da je sve ljude jedan bog stvorio i na ovaj svijet doveo i da to nema nikakve veze sa vjerom i nacijom. – Eto, sve što u životu imam, materijalno, stekao sam u firmi iz Gradiške za koju sam radio šest godina. Vlasnici ovog preduzeća, Jovo i Miljan Plotan, gledali su uvijek moje dijete i mene kao najrođenije. Da ne govorim šta su sve za mog sina i drugu djecu s posebnim potrebama učinili braća Andrija i Ivan Petrović. Akcije podrške, sati i sati prijateljskog razgovora… Ničim se to platiti ne može! A tek Miroljub Mijatović, on je direktor dječje scene u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici. Nema šta Miroljub nije uradio za mog Danina, pa i za drugu dječicu. Kakav je to čovjek! I onda mi neko priča o „našima“ i „njihovima“. Kakva glupost. Meni su Andrija, Ivan, Miljan i Jovo moji, nemam ja nikog prečeg – kaže zenički taksista humanitarac. „Voziću te svaki dan, nemoj da se mučiš“ Rusmir kaže da ga često potrese koliko su ljudi kojima je najteže skromni i puni obzira prema drugima. Foto: Privatna arhiva/RAS Srbija – Vozim neki dan i sretnem Denisa Čelebića, mladog pravnika koji povremeno radi u Udruženju “Dlan”. Ide pješke, korak po korak, a svaki mu je korak težak, jer zbog invaliditeta jedva hoda. Kažem mu, Denise, brate, kud si pošao, što me nisi zvao, a on meni veli: “Ne mogu te stalno zvati, potreban si svom sinu, a i da prohodam malo”. Dobro, ali priznaj, treba li ti tri sata da tako, na štakama, od kuće dođeš do udruženja. Kaže on, treba. Pa, pobogu, zovi me, voziću te svaki dan ako treba, nemoj da se mučiš – priča humani taksista. Žena kojoj treba podići spomenik Sa posebnom nježnošću i ponosom Rusmir govori o svojoj porodici: ocu kuvaru, majci domaćici i supruzi Amini. Žive zajedno, u stanu od 56 kvadrata i dišu jedni za druge. – Moja je supruga heroj. Spomenik joj treba podići, šta je sve ona preživjela brinući o našem djetetu i bdijući nad njim. Ona je jača od mene, ali sada, kad je Dani porastao i otežao, potrebna je fizička snaga. Majka ga više ne može nositi, to sada radim ja, zato sam i napustio posao u firmi, kojim sam bio prezadovoljan. Kao taksista imam fleksibilno radno vrijeme, mogu se prilagoditi potrebama našeg sina – kaže Rusmir. I poručuje da će, ako bog da, sa svojom Aminom imati još dječice. Radi kao dragstor, ali besplatno Radni dan Rusmira Ljutvijevića najčešće traje od zore do ponoći. Osim što vozi taksi, pola gratis, a pola za novac, on vodi svog sina na vježbe i preglede i svesrdno se trudi da pomogne i drugoj djeci s teškoćama. U toj misiji često organizuje humanitarne ili društvene akcije. Trenutno je okupiran borbom za otvaranje dnevnog centra za djecu sa teškoćama u Zenici. Kada mu, nakon svega, preostane još koji atom snage, na internetu traga za novim pomagalima, vježbama ili procedurama, koja su se pojavila u razvijenom svijetu, a koja bi mogla pomoći njegovom sinu i drugim mališanima koji pate od neizlječivih bolesti. https://srpskainfo.com/vozilo-010-najtrazenije-u-bih-zivotna-prica-humanog-taksiste-rasplakala-cijeli-svijet-foto/
  24. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 9. 2. 2020. Свету Архијерејску Литургију у Шибенику. Мноштву верника који су се овим поводом окупили у Храму Светог Спаса Владика се обратио рекавши да смо се на овај дан сабрали да прославимо празник смирења. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Један човек који је био цариник у јеврејском народу дошао је у храм у исто доба када се тамо налазио један фарисеј. У то време цариници су били људи који су од народа узимали порез и то не само оно што је држава прописала, већ онако како су они хтели, грабећи притом што више за себе. Са друге стране, фарисеји су били верска струја која се сматрала познаваоцима закона и уопште примером доброг и богоугодног живота. Из данашњег Јеванђеља чули смо како управо тај фарисеј говори:' Хвала Ти, Боже што нисам као блудници, као крадљивци и отимачи, што нисам као овај цариник који се налази иза мене'. У исто време тај цариник, знајући како су се у тадашње време цариници односили према народу и знајући самога себе, што је најбитније, рекао је: 'Боже, милостив буди мени грешноме' и кроз то је показао много веће смирење него фарисеј и молио од Господа опроштај за своје грехе. Он је желео да промени себе и да кроз то покајање задобије Господа, док фарисеј није сагледао своје биће и свој однос према другима, већ је показао најгору гордост говорећи самом себи да је бољи од других и да зато заслужује Царство Небеско много више од њих. Нажалост, често се и ми више уподобљавамо овоме фарисеју него царинику, који је био пример смирења и показао како треба да погледамо у своја срца и да нам не буде битно како то другима изгледа. Управо када останемо сами са собом и са Господом треба да размишљамо на који начин треба да се поправимо, како смо сви ми уствари мали пред Богом и колико нам је потребна Његова помоћ да се спасемо. Како је то лепо рекао један калуђер из Русије који је велики пријатељ српског народа, отац Игњатије Шестаков да је тај фарисеј имао могућност, као и сви, да изабере – или бити или изгледати – а он је изабрао како изгледати. Ми не треба да се угледамо на њега и да гледамо какви су они поред нас, већ треба да видимо себе. Не треба да судимо о својим ближњима, јер сви ми добро знамо да не можемо да се спасемо једни без других, нити можемо да се уподобимо Господу ако у својим ближњима не видимо само добро, а како се то каже у Библији 'све што створи Господ виде да је добро'. Људи који су са нама и који се труде, па чак и они који су ван Цркве и не верују, такође су наши ближњи и ми, поучени Јеванђељем, у њима треба да видимо само добро и да се надамо да ће и они на неки начин задобити милост Божију“, рекао је Епископ Никодим и поручио да само ако опраштамо дужницима својим и волимо једни друге можемо да се надамо Царству Небеском. Извор: Епархија далматинска
  25. Током протеклих неколико месеци, многи забрињавајући извештаји и нагађања у вези са случајем и судбином двојице митрополита Павла Јазиџија и Мор Григорија Јухана Ибрахима, који су киднаповани 22. априла 2013, у западној области Сирије око Алепа – добили су крупне наслове у медијима. Грчка православна патријаршија Антиохије и свег Истока и Сиријска православна патријаршија Антиохије и свег Истока пажљиво прате ове извештаје који су у потпуности независни од наших неуморних напора и настојања у потрази за двојицом наших несталих архијереја, и ми смо одлучни да не оставе ниједан камен непреврнут док не утврдимо где се налазе и која је њихова судбина. С тим у вези, нити потврђујемо нити негирамо валидност ових извештаја или различитих других тврдњи које свакодневно добијамо из различитих извора. Док упућујемо искрену захвалност свим појединцима и организацијама који су забринути за судбину наших митрополита, а посебно онима који предузимају иницијативе да помажу да се баци светло на њихову судбину, молимо све да се моле за два архијереја и позивамо све оне који могу да помогну нашим званичним настојањима да се овај хуманитарни случај оконча, да ступе у контакт са нашим Црквама преко службених, одређених канала. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...