Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'само'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  2. Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org
  3. – Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com
  4. Ако потпуно блокирамо довод ваздуха у просторију, почећемо да се гушимо. Ако дуго не смемо да једемо и пијемо, умрећемо од глади. То су очигледне ствари које не захтевају никакав доказ. Међутим, када ми, свештеници, кажемо да се без молитве, редовног исповедања и причешћа Светим Христовим Тајнама човек духовно деградира и умире, многи сумњају, јер то није тако очигледно. Наши противници могу одмах да укажу на хиљаде и милионе људи који не иду у цркву, не учествују у њеним Тајнама, а притом живе богато и весело. Често, када родитељи кажу својој деци да иду у цркву, они не слушају. Радије би седели сатима на интернету, или би отишли да се забављају са пријатељима, или би рекли да немају времена јер треба да се припреме за часове. Међутим, као што горе наведени физички закони функционишу, тако функционишу и духовни закони. Иако то није одмах очигледно, ко потпуно занемари ове законе, блокира приступ Божијој милости и осуђује себе на смрт, као што су се наши преци Адам и Ева у древним временима осудили на смрт (видети Пост. 2:17). Након што су прекршили заповест и окусили забрањено воће, живели су још један веома дуг живот (Адам је живео 930 година (видети Пост. 5:5)), али он више није био пун. То се испољавало у тами њиховог ума, јер су покушавали да се сакрију од свевидећег Бога у рајском дрвећу; у слабости своје воље, јер је нису имали за покајање; у отврдњавању срца, јер су уместо покајања почели да окривљују једни друге и уместо љубави развили стид и пожуду, па се следствено томе јавила потреба да сакрију своју наготу. Осим тога, почели су да пате од разних болести, које су све више скраћивале животни век наредних генерација (видети Пост. 3:1-24). Данас се многа деца рађају са различитим патологијама. Данас генерално постоји мали проценат срећних породица; већина бракова завршава се уништењем породице. Колико људи свакодневно гине у рату, у саобраћајним несрећама, од дроге и алкохола у различитим деловима света?! За све те невоље и недаће наводе разне разлоге, углавном економске и политичке природе. Међутим, то су већ последице. Главни узрок свих невоља је отпадништво од Бога, занемаривање закона духовног живота или њихова потпуна формализација и профанизација. Да би се ти процеси стварног самоуништења зауставили, потребно је покајање, односно апсолутна промена начина живота. И то не било каква, већ драматична промена. Ко је згрешио, нека сада живи свето. Односно, ко је преварио и украо, нека почне поштено да живи. Ко је запао у разврат, нека почне да остаје веран брачној постељи. Они који су пили или се дрогирали, нека почну да воде трезвен начин живота на радост своје породице и свих својих ближњих. Ко се љути, како му се чини праведно, нека опрости и научи се кротости и смирењу. Само тако, кроз свети живот, може се сачувати породица и земља. Само светошћу се може зауставити рат. Само кроз светост неко може постати истински срећан човек (видети Мат. 5:3–12). Ко каже да је то немогуће у наше време, вара не само себе, већ и друге. Пошто је духовно и морално стање већине људи постало веома примитивно и ниско, и сада када читамо житија светаца, све нам то личи на побожне легенде и бајке. Реалности суровог живота подстичу нас не на светост, већ на лукавство. Али сви свети мученици, исповедници, преподобни, светитељи којих се Црква свакодневно сећа, нису легендарни јунаци које је измислио Свети Димитрије Ростовски, већ прави живи људи који се разликују од нас само по томе што су имали опредељење да живе другачије од овога диктира.мир, али по заповестима Божијим. Било је времена када су се људи међусобно надметали не у томе ко ће боље поставити трпезу за празнике, ко ће попити више вина и вотке, ко ће се боље обући, већ у светости. Када су се сретали, питали су једни друге - не „Како је здравље?“, него „Како иде ваша молитва?“ или „Како иде ваше спасење?“ И то нису биле празне, формалне речи. Ако би осетили да су неког од њихових најмилијих почели да савладавају зли духови, нису били лењи да се помоле и, ако је потребно, пређу стотине километара да би подржали особу која пада. Да ли овако живимо данас? Сада тражимо једни у другима грешке, не да бисмо подржали слабе, већ да бисмо их исмевали, да бисмо показали своју супериорност и презир. Раније је то била „норма“ у нецрквеном окружењу, али сада бес, осуда и малтретирање постају правило и за оне који себе сматрају члановима Цркве. Ускоро славимо Божић. Ово није време само за песме, раскошне трпезе и поклоне, мада су и ове ствари веома важне јер нас уче љубави и милосрђу према нашим најмилијима. Ипак, сетимо се највише речи светог Атанасија Александријског - да је Бог постао човек да би се човек уподобио Богу, односно светитељу. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org
  5. Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке. Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке. У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично? Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују? Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов. Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине. И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду. Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога. Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија. О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4). Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог: „Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник. И даље: „Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“. А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..” Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације. „Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.” Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега. Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви. Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава. И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена. Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој. Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква, да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим. Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота. „Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.” игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
  6. - Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846
  7. - Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању? - Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се врло ретко исповедају. Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много. — Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално? - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати. Молитва је рад Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички. — С друге стране, молитва је дар одозго... — Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите. Причешће — значење Литургије — Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће? — Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење . — Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. .. — Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се. А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе? Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало. Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани. Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин. Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души — А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?! - Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина. — Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна... - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима. — Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине? „То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе. Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир. Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију. https://hristianstvo.bg
  8. — Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији? — Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују. Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне. — Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа? — По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то. Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити. Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута. — Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли? — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани. Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника. - Како да нађемо духовника данас? Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе. — Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру? — Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем. — А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено? — Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души. Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела. — У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници. - Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће? У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше. Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ... https://hristianstvo.bg
  9. Господ је рекао: „Моје царство није од овога света“. Постоји још једна веома важна реченица Спаситеља: „Царство небеско је у вама. На пресеку ове две координатне тачке које нам даје Господ наш Исус Христос, видимо како се у сваком човеку спајају смртна страсна природа и савршени свет, духовни свет. Свет који не подлеже законима материјалног света. Веома је тешко бити у двострукој подређености. Како Господ каже, немогуће је радити за два господара. Ипак, једном ћете некако с презиром служити, а другом угодити, или обрнуто. Дакле, хришћанин који је под условима закона овога света има вечни проблем. Под законима не мислимо на Кривични законик или било какве прописе. А чињеница да постоји свет који лежи у злу је грех, који тријумфује около. И постоји савршени небески свет у коме наша душа треба да буде запечаћена. Стално смо у стању избора. И сасвим је нормално да неки околни спољашњи догађаји изазивају природну реакцију нашег тела, нашег нервног система, који доживљава стрес и иритацију. А пошто се душа не одваја од тела, она почиње да се испуњава извесним страстима кроз ове спољашње надражаје. И сасвим је природно да наша душа, ако је хришћанска, стреми Богу, имајући разум и помажући му, жели да се покаје. Господ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Исповест, покајање је промена мишљења. Ако је човек хришћанин, ако разуме да има свесне емоције, да има страсти које се гнезде у његовој души, а он не може да се избори са њима, и схвати да није нормално да им се повинује, онда је пола битке већ добијено. У овом стању већ можете доћи на исповест. И као што су слепци у Јерихону рекли: „Господе, верујем, помози мом неверју", можете приступити Господу и рећи: „Господе, кајем се, помози мом непокајању. Помозите ми јер нисам спреман да напустим своју страст. Она се једино може срушити под Твојом Божанском светлошћу. Али због подршке, спољних, страшних догађаја, она не успева. Господе, нада је само у Теби.” Да, наравно, постоји једно важно разматрање, свештеници су о томе много пута говорили, ни ја нисам изузетак, да је исповест доказ некаквог покајања које је већ остварено. Али човек може постати чедан и савршен само у Царству Небеском. Док смо овде на земљи, наша природа је подељена грехом. И зато морамо да се помиримо са овом ситуацијом: разум нам помаже у ономе за шта треба да се покајемо, али осећања нам сметају. Или, напротив, ум каже: „Ох, овде треба да се наљутиш, овде треба да мрзиш“. Али осећања и даље горе од љубави и превазилазе све ово. Ми смо људи различитих типова, неки људи више користе ум, други више осећања. Али ако је човек хром на једну ногу, онда може да хода тако што стане на другу. Ако је друга нога хрома, већа тежина се преноси на прву. Проблем се јавља када шепате на обе ноге. Ако не можете да идете ка спасењу јер су вам ноге одустале, онда морате бар допузати до Њега. И што је најважније, морамо запамтити да не можемо ми себе спасити, већ Христос спасава. А ако ипак дођемо к Њему и замолимо Га да нам помогне Духом Светим, онда ће Господ то свакако учинити. свештеник Стахи Колотвин https://www.pravmir.ru/kak-ispovedovatsya-kogda-v-dushe-tolko-strah-svyashhennik-stahij-kolotvin/
  10. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/
  11. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Музеј жртава геноцида 21. априла обелоданио је да је дошао у посед архивског документа од прворазредног историјског значаја – списка са именима и другим личним подацима најмање 5.631 српског детета које је спасено из хрватских логора смрти, захваљујући акцији Диане Будисављевић и њених сарадника. Од тада честитке за откриће српске Шиндлерове листе стижу на адресу музеја, не само из наше земље и региона већ и из иностранства. Прве су се огласиле сродне институције у Израелу и САД, а затим и бројни европски стручњаци, организације, универзитетски професори, појединци... – Све то је још један показатељ да је музеј међународно референтна и прворазредно важна институција која се од оснивања 1992. бави најболнијом темом националне повести – геноцидом почињеним над Србима на читавој територији НДХ, као и ратним злочинима и злочинима против човечности, чије су жртве током Другог светског рата били наши сународници – каже Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида. Српски војник Иван Јеремић победник такмичења „Најбољи ратник” у Охају Списак с подацима о најмање 5.631 српском детету садржи и информације о њиховом пореклу и стварном идентитету, стеченом рођењем, пре него што су предата на усвајање у хрватске породице или на старатељство одређеним установама и организацијама. Да ли је неко од њих контактирао с музејом, да ли су вам се јављали њихови потомци? Било је мноштво таквих дописа и позива. На провери података и слању одговора ангажован је читав тим нашег музеја. То су за све нас потресна искуства када не можете да имате искључиво професионални отклон, већ реагујете крајње лично и емотивно. Био сам у прилици да првој особи чији смо идентитет утврдили то и лично саопштим. Било је то прошлог викенда у Загребу, у присуству и уз учешће наше амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, која музеју пружа континуирану и несебичну подршку. С тим човеком нас је повезала историчарка др Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко. Током сусрета нам је дао на увид документацију коју поседује и испричао своја најранија сећања. Амбасадорка Милић га је запитала да ли жели да у списку спасене српске деце потражимо и податке о њему. Ћутао је, чинило нам се бескрајно дуги тренутак, а онда је потврдно климнуо главом. У току дана смо га пронашли на списку и то му јавили. Прво што нас је питао било је: „Да ли сам имао браће и сестара?” Одговорио сам му да је само он наведен у списку који поседујемо. Онда смо му рекли које му је право презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког је логора и када избављен и ког датума је предат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала. Тако је Живко у деветој деценији живота сазнао своје право етичко и верско порекло. Намера нам је да га ускоро угостимо у Београду, заједно с нашом колегиницом др Наташом Матаушић. Према подацима из списка, из којих крајева су српска деца одвођена у логоре? УНИЦЕФ-ов извештај „Стање деце света у 2023. години”: Свако пето… Највише с подручја Козаре и из Поткозарја, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна. Практично, с територије читаве централне и северне НДХ. Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради и о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску... Иначе, не тако мали број деце умирао је услед последица мучења, злостављања и свеопштег занемаривања у логорима, убрзо по њиховом избављивању или по доласку у институције где је требало да прођу иницијалну тријажу и здравствени преглед. Један број њих је умирао и након избављења, од последица злостављања и изгладњивања. На представљању списка речено је да је настао у другој половини 1942. у Заводу за одгов глухонијеме дјеце у Загребу. Да ли је то део картотеке Диане Будисављевић, која јој је одузета 1945? Заправо, Дианина картотека је између осталог настала и на основу података из завода, овде је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим. Ваљало би подсетити на који начин је она са сарадницима спроводила своју племениту мисију. У неколико наврата, с дозволом власти, одлазила је у логоре из којих је преузимала децу. Диана и њени помагачи су организовали камионе, железничке композиције, аутобусе и сва транспортна средства до којих се могло доћи, како би деца била премештена на безбеднија места. Успевала је да добије понеку бараку, коњушницу, било какав простор за смештај. Један од објеката који јој је, условно речено, стављен на располагање, био је и Завод за одгој глухонијеме дјеце у Загребу. Кроз ту институцију, тријажу је прошао највећи број малишана које су Диана и њени сарадници потом збрињавали, углавном давањем на усвојење или под старатељство „Каритаса”. Дакле, на том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима. Такође је речено да се до овог прворазредног драгоценог документа дошло уз огромну помоћ државних органа Србије, из чега се може закључити да је читава операција надрасла оквире уобичајених музејских активности? Наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ. Један од примарних задатака им је да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата. Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа – злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком. Ради тога смо и ми премрежили читаву Европу, Блиски исток, северноамерички континент… Ништа од тога не бисмо успели без огромне подршке председника републике, председнице владе и бројних државних органа и институција. А без помоћи надлежних државних служби не бисмо имали правовремене информације о томе где је лоцирана грађа за коју смо заинтересовани. У овом контексту, разумљиво је зашто јавности нисмо саопштили где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се наша потрага за историјском грађом овим не завршава, напротив, само добија на интензитету. Музеј жртава геноцида поседује више од 200.000 јединица грађе. На који начин је настајала та импозантна ризница? Без обзира на то да ли грађа долази од приватних сопственика, колекционара, да ли долази као поклон или путем откупа, она пролази идентичну процедуру, законски строго утврђену. Најпре је привремено примамо ради експертизе коју обавља наша стална стручна комисија. По потреби ангажујемо и стручњаке из других националних установа културе или из Националног центра за криминалистичку форензику МУП-а, с којима имамо изузетну сарадњу. Када се утврди аутентичност артефакта, започиње поступак који се окончава потписивањем уговора о поклону или о откупу. Прошле године око 15 посто артефаката је примљено у виду поклона, а 85 одсто је прибављено откупом. Лане смо у јануару основали и Фондацију Музеја жртава геноцида, чији рад помажу бројни грађани, привредни субјекти и институције, на чему смо им бескрајно захвални. Средствима фондације и новцем који музеј добија из државног буџета успели смо да током 2022. своје збирке и фондове приновимо више него иједне године од оснивања до данас. Председник Вучић недавно је најавио да ће у Доњој Градини и Београду бити подигнути меморијални центри посвећени жртвама геноцида у НДХ. Да ли то значи да ће музеј којим руководите после три деценије добити здање примерено установи културе од националног значаја? Управо тако. Наш музеј ће бити то средишње место истраживања, сведочења и сећања на жртве јасеновачког система логора смрти и на све страдале у геноциду почињеном на читавој територији НДХ, као и на све српске, јеврејске и ромске невине жртве на тлу Краљевине Југославије од 1941. до 1945. С тим у вези, очекујемо да ће Секретаријат за културу Града Београда, на чије изјашњавање чекамо већ шест месеци, коначно позитивно одговорити на нашу иницијативу коју смо дефинисали и јавно обелоданили још у децембру 2021. Влада Србије је спремна да одмах потом Музеју жртава геноцида преда на управљање Спомен-подручје Јајинци, појединачно највеће стратиште и гробиште на тлу Србије током Другог светског рата. Након тога би отпочеле припреме да су у том комплексу подигне зграда Музеја жртава геноцида. У будућој поставци приоритет ће имати тродимензионални предмети, фотографије и најзначајнији архивски документи. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима. Често истицани циљ Музеја жртава геноцида је и ширење заједнице знања. Шта је наредна етапа те мисије? Крајем маја реализоваћемо семинар „Учење о геноциду почињеном над Србима”, намењен наставницима историје у основним и средњим школама. Акредитован је у Министарству просвете као семинар од јавног значаја, што представља највиши могући ранг једног образовног програма. Радује нас што се већ пријавио велики број наставника, и пре него што смо објавили јавни позив. Музеј годинама организује образовне програме широм региона, прилагођене различитим узрастима и образовним нивоима. Трудимо се да допремо до што већег броја људи, на начин прихватљив и примерен модерном добу и савременим средствима комуникације. Циљ нам је да формирамо заједницу знања коју ће чинити одговорни, образовани и самосвесни појединци. Да будемо заједница потомака жртава која зна шта се дешавало, али не жели да се свети и да мрзи, већ искључиво да на племенит и достојанствен начин сведочи о томе шта је геноцид и због чега никада, нигде и никоме не сме да се понови. Да ли то подразумева и да се коначно и недвосмислено утврди број жртава геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској? Ми се трудимо да подстакнемо научну заједницу да се озбиљније, целовитије, објективније и одговорније бави истраживањем геноцида. На српским историчарима је да се много систематичније и масовније одваже на та истраживања. Музеј никада званично није изашао у јавност с проценама укупног броја жртава геноцида над Србима у НДХ, нити броја страдалих у систему концентрационих логора смрти НДХ у Јасеновцу. Разлог за то је што наша научна заједница до сада није спровела истраживања задовољавајућег обима и квалитета на основу којих би се извели утемељени закључци. Док се то не деси, нећемо излазити у јавност с проценама укупног броја жртава јер је то, пре свега, нехумано, а и противно је постулатима историјске науке. https://www.politika.rs/scc/clanak/551280/muzej-genocid-beograd-intervju
  12. О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк
  13. Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/
  14. Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja
  15. ,,Браћо,“ поручује нам Свети апостол Павле, ,,скините са себе дјела таме и обуците се у дјела свјетлости.“ И додаје Свети апостол ,,Обуците се у дјела Христа.“ Сама тајна коју примамо, прва хришћанска тајна, то је тајна крштења. Управо та тајна је садржана у облачењу Христа, зато и пјевамо када се крштавамо: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Обукли сте се у Светотројичну свјетлост, свјетлост Оца, и Сина и Духа Светога, свјетлост која није пролазна свјетлост, него је свјетлост вјечна, божанска, непролазна свјетлост. Ово сунце које нас грије, овдје на Земљи обасјава, то је само симбол те свјетлости божанске, зато и пјевамо Господу за Његово рођење да је Он сунце Правде. Дакле ово сунце, оно је симбол Њега као вјечне и непролазне свјетлости, и човјек је призван да се обуче у ту свјетлост. Оно најдубље у божанској творевини јесте управо свјетлост. Зато је Логос Божији, вјечно Слово Божије, јединородни Син Божији, Онај који је уградио свјетлост божанску у свако створење, свако биће. И та свјетлост је она која испуњава божанску творевину, а на најсавршенији начин испуњава човјека који је биће управо и створено да буде свједок те божанске свјетлости, носилац те божанске свјетлости. Сви свети пророци прије Христа, они су Њега свједочили, Бога вјечне свјетлости. И њихова наука, њихово свједочење је управо свједочење свјетлоносно и богоносно свједочење – свједочење о једноме Богу. Отуда и прва заповијест Божија: ,,Ја сам Господ Бог твој и и немој имати других богова осим Мене.“ И у исто вријеме свједочење о Богу који ће доћи у овај свијет, о јединородном Сину Божијем, који ће се родити од Духа Светога и Пресвете Дјеве, који ће постати човјек и испунити људско биће, људску природу и кроз њу и свеукупну природу са том вјечном и непролазном божанском свјетлошћу. Дакле сви свети пророци су свједоци те божанске свјетлости. А један од најдивнијих свједока божанске свјетлости, и Претеча те свјетлости, јесте управо Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост. ,,Испуњен Духа Светога“ како каже Свети јеванђелист ,,од утробе матере своје.“ Тако да кад је мајка његова проговорила, кад се срела са Пресветом Дјевом, која је дошла код ње, онда је она изговорила ријечи које су биле можда и неразумљиве, али разумљиве Духу Божијем који је надахњивао. ,,Откуд то да мајка Бога мога мени дође данас овдје.“ Није то говорила она у ствари, него је проговорило дијете из утробе њене. Свети Јован Крститељ је већ у утроби њеној посвједочио Господа. И то је оно што је показало да је он заиста Његов Претеча који већ од рођења свога и својим рођењем чудесним ће припремити долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати. Пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, алиу исто вријеме се хранио Духом Светим, животворним, и свједочио. И кад су га питали: ,,Јеси ти Месија којег очекујемо и ко си ти?“ ,,Нисам ја, ја сам само онај који припрема Његов долазак, који је Његов Претеча. Ја нисам достојан ни да сазујем обуће са ногу Његових.“ Тако се изразио Свети Јован Претеча, који је не само својим животом и својим рођењем чудесним, него и свим својим дјелима, и на крају својом мученичком смрћу био Претеча Христов. Као што је Господ пострадао на крсту и разапет био, тако је и Његов Претеча био убијен од људске неправде. Дјела таме су она која су хтјела да убију и пророка Божијег и самога Господа, али је свјетлост, она која је Њега обасјала, вјечна свјетлост у коју се обукао од утробе матере своје, она је побједила и у смрти Јована Претече, и у распећу Господњем. Из гроба Његовог засијала је та свјетлост, вјечна и непролазна свјетлост Христа васкрслога. И они који су Христови кроз историју, они су призвани да се облаче у свјетлост васкрслога Господа. Ону свјетлост коју су видјели тројица ученика, и пророк Мојсије и пророк Илија на Гори таворској. Јер је ,,лице Његово засијало као сунце“ тако каже Свети јеванђелист, ,,а хаљине Његове постале бјеље од снијега.“ на Тавору. Иста та свјетлост је дакле засијала из гроба Његовог који је постао живоносни гроб. Гроб који је плод и људска смрт. Плод људских дијела таме, клањања лажним идолима и лажним идеалима овде на земљи, отуђења од Бога као вјечне свјетлости и човјеково поуздање у њега самога. То је оно што је погрудило у таму и што је родило смрт, та људска огреховљеност, људска отуђеност од те вјечне, непролазне свјетлости. То је оно што је дјело таме и коб таме, а свјетлост је божанска она која је засијала, која сија, која непрекидно обасјава овај свијет и призива свако људско биће да буде носилац дјела свјетлости, да буде прималац те вјечне божанске свјетлости, што значи да прими Свето крштење. Наш народ је кроз вијекове био крштени народ. У наше вријеме има многих у нашем народу који се поуздају у дјела таме, у људско знање и људску моћ. Сматрају да је то једина свјетлост која обасјава човјека. Читави системи се на томе граде и они системи који су пропали, а и они системи који и данас се граде у свијету. Нажалост, многи од оних који су се клањали, у прошлом времену, тим лажним божанствима, Марксу, Енгелсу и Брозу, и њима служили и њиховој идеологији, они сад, намјесто да се врате божанској свјетлости, измишљају нове лажне богове. Нова дјела таме којима ходе. Божији људи, они који су носиоци Божијег лика и који то знају и који вапију за Господом, вјечним и непролазним, и царством Његовим вјечним, они чезну за божанском свјетлошћу, њу траже, Свјетлост која сија и која је засјала са лица Христовога, која је засјала из гроба Његовога и која ,,обасјава сваког човјека који долази у овај свијет”, по речима Светог Јована јеванђелиста. Нека би Господ и нас учинио дјецом свјетлости и ослободио нас од сваке таме и сваког гријеха да би и ми били живи свједоци, у нашем времену, Бога свјетлости, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/06/sveti-jovan-krstitelj-preteca-hristov/
  16. Питаш ме зашто ниси могао да видиш толико година, где су биле све те истине које сада јасно видиш. Зашто си годинама живео у лажи, хладноћи и тузи, усамљености и страху? Зашто си дозволио да будеш повређен и искоришћен? Зашто си дозволио да се на телу твојих снова појаве ноћне море? Можеш ли поднети да чујеш истину? Желиш ли да се оголиш од својих лажи? Сада, одмах. За ново рођење. Онда знај да твоја стварност никада није била другачија. Све што сада видиш и схваташ, одувек је било у твом животу, али ти ниси био ту. Ниси био свој. Био си изгубљен, далеко од центра и истине. Неповезан са Ликом Божијим у себи, тражио си мало и јадно уместо великог и дивног. Гледао си али ниси видео, живео си, а ниси постојао. Живот је текао али ти то ниси знао. Стајао си у безбедној луци, али си пропустио пут. Почео си да трулиш у води која је добила непријатан мирис због твоје непокретности. Страхови и кривица, морања и забране, конвенције и лажи убијају живот који носимо у себи, поништавају наше снаге и могућности, умањују наше таленте и способности. Нисмо неспособни, уплашени смо. Нисмо ми мали, само се бојимо своје величине. Али, никад није касно за покајање, за промене. Под условом да верујете у њих и да их желите. Бог нам каже: „Кажи шта желиш и даћу ти…“ Али мораш да знаш шта ти заиста треба. Јасно и одлучно реци - желим да се променим, желим да живим, желим да се радујем и да будем срећан. Не тражи мало и бедно, тражи од Бога, од себе и других оно што заслужујеш. А оно што заслужујеш, не заборави да дефинишеш. Не прихватај ништа мање од онога што је Бог желео за тебе. Бог ти је дао огромну вредност, немој се продати за парче колача. Шта год да радиш, нека буде лепо. Даруј и примај. Радуј се ономе што радиш и ономе што јеси, било да је у питању посао или однос, контакт са Богом, са самим собом. Воли свој живот и његове дарове, тренутке и минуте свог постојања, радости и благодати Божије. Не мораш бити савршен да би био леп, да би био срећан и благословен. Не тражи савршенство, већ радост и благослов, захвалност Богу за све дарове Његове, чак и оне које, због страха, још ниси отворио. Ти то заслужујеш. Тражи од Бога оно што је припремио за тебе. Заслужујеш много више од онога што су ти дали. Тражи од Бога оно чега су те лишили и живи са захвалношћу за оно што ће ти Он дати. О.Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
  17. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  18. Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве. Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”. Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”. ”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. Извор: Радио Слово Љубве
  19. Православну веронауку на нивоу целе Хрватске тренутно похађа 3500 ученика. Ове школске године, први пут у новијој историји, ученици у Републици Хрватској добили су и уџбенике за православну веронауку. Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке у Хрватској изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. У јануару 2019. године израђена је коначна верзија курикулума за основне школе и гимназије у Хрватској, јединствена за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ. А ове школске године ученици су добили и нове уџбенике. О раду Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске, о православној веронауци и положају вероучитеља у Републици Хрватској, изради курикулума за овај предмет и штампању првих уџбеника за основне и средње школе у новијој историји, говорио је за П-портал јереј Вукашин Цветојевић – водитељ Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске и координатор за православну веронауку на нивоу целе државе. *Представите нам за почетак Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске. Када је основан и с којим циљем? Катихетски уред је основан 2003. године на предлог Епископског савета са циљем унапређења и организације наставе православне веронауке и стручног усавршавања вероучитеља. Епископски савет чине епископи свих епархија на територији Хрватске, а то тело именује водитеља катихетског уреда. У Републици Хрватској имамо пет епархија: Осјечкопољску и барањску, Славонску, Горњокарловачку, Далматинску и Загребачко-љубљанску митрополију и свака од њих би требала имати свој катихетски уред, плус један национални. Али пошто нема довољно вероучитеља на тим подручјима, нема ни уреда. Тако да је Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске једини катихетски уред у Републици Хрватској и самим тим има статус националног тј. државног. Епископски савет је у име Српске православне цркве склопио Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, закљученог 2002. године. Тим уговором је, између осталог, предвиђено именовање стручне особе која ће кореспондирати између Епископског савета и тадашњег Министарства просвјете и шпорта РХ о питањима веронауке. То је главни разлог оснивања катихетског уреда. Настава православне веронауке може се изводити свуда где се укаже потреба Улога катихетског уреда јесте пре свега коресподенција са Министарством знаности и образовања РХ, затим рад на изради курикулума и унапређењу наставе православне веронауке и свих текућих питања и кадровирања вероучитеља. Званично седиште Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске је у Даљу, где је и седиште епископа. Уред има просторије и на адреси Епархијског центра у Вуковару у новоизграђеном простору. Катихетски уред сачињава Епископ осјечкопољски и барањски господин Херувим као председник свих управних тела и Катихетски одбор који броји пет чланова: водитељ уреда јереј Вукашин Цветојевић, протојереј Марко Шукунда, јереј Горан Тодоровић, јереј Срђан Лукић и веоручитељ Мирослав Мишановић. У склопу уреда делују и координатори за православну веронауку присутни у другим епархијама. Јединствени курикулум за све основне и средње школе *Која бисте све постигнућа истакнули од када сте преузели место водитеља уреда? Катихетски уред је заједно с епископом Херувимом радио на повезивању и умрежавању вероучитеља у РХ. Пружили смо им помоћ и подршку у едукацији и стручном усавршавању, пошто неки од њих нису полагали стручне испите који су прва лиценца за рад. Такође, били смо активни у пројекту Школа за живот, где смо се укључили у израду методичких приручника и видео-материјала. Снимали смо видео-лекције и видео-материјале за онлине платформу. Учествовали смо у преради и доради курикулума за православну веронауку. Наша идеја је била да се изради јединствени курикулум за основне школе, гимназије и све остале средње школе, за шта смо се на крају и изборили. Истакао бих и рад на припреми нових уџбеника за православну веронауку, чиме смо дали снажан допринос свеукупној курикуларној реформи. *Православна веронаука се у основним и средњим школама Епархије осјечкопољске и барањске предаје још од 1991/92. у континуитету без прекида, дакле пуних 30 година. Колико ученика данас похађа наставу из овог предмета и где се све изводи настава? У овом тренутку око 3500 ученика основних и средњих школа на нивоу целе државе похађа наставу из православне веронауке. Православна веронаука је данас као предмет у РХ заступљена у основним школама са по два часа недељно као изборни предмет, док је у средњим школама заступљена са по једним часом недељно као обавезан изборни предмет, где ученици бирају између етике и веронауке. Веронаука није мањински предмет, већ спада у редовне предмете у систему школства без обзира на модел образовања који ученици похађају. Али је већином похађају припадници мањинске заједнице. Настава православне веронауке може се изводити свуда где постоји интерес или се укаже потреба за овим предметом, било у школама које имају организоване моделе мањинског образовања (А, Б или Ц), било у школама које немају мањинске моделе. У многим школама у РХ веронауке уопште нема, јер нема коме да се предаје. Да би се формирала група за наставу веронауке потребно је седам ученика. У пракси имамо разне примере. Тако рецимо у Медицинској школи у Осијеку, где не постоји модел мањинског образовања, ученици похађају наставу православне веронауке. Да се разумемо, то су ученици који су припадници српске заједнице, православне вероисповести. *Од школске 2019/20. заживела је православна веронаука у образованом систему у Осијеку први пут након Другог светског рата. Како је дошло до тога? Тамо су се појавили ученици који су изразили жељу за наставом православне веронауке. То су претежно ђаци који су већ похађали веронауку у основној школи, а онда су уписали средњу школу у којој није била организована настава православне веронауке. Они су заједнички са својим родитељима предложили овај предмет и створила се минимална група од 7 ученика, довољна да се покрене настава. Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске је потом упутио молбу управи Медицинске школе и Министарству знаности и образовања, које је одобрило формирање разреда. Тренутно имамо групу од 46 ђака из разних медицинских смерова у тој школи који похађају наставу православне веронауке. Задовољни смо садашњим одазивом и очекујемо да ће тај број из године у годину расти. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота Такође, у Осијеку последњих неколико година постоји група деце, тренутно њих око 25, узраста од првог основне до четвртог средње који похађају парохијску веронауку, организовану при осјечкој парохији чију наставу изводи осјечки парох, протојереј Александар Ђурановић. Реч је о деци за коју настава не може бити организована у редовним школама јер их нема довољно за формирање одељења. *Према чланку 13. Уговора између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, наставу из православне веронауке је могуће изводити и у предшколским установама/вртићима. Каква је ту ситуација? Ситуација је таква да веронауке у вртићима једноставно нема. Тешкоћа за извођење овог програма лежи у малом кадровском потенцијалу и специфичности вртића као установе. Особа која би одржавала предшколско верско васпитање требала би бити васпитачица/васпитач по струци и имати довољно теолошко образовање. С друге стране се поставља питање финансирања, тако да све то заједно онемогућава провођење овог програма. Љубав, поштовање и разумевање *У чему је значај изучавања православне веронауке за ђаке и друштво у целини? Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере, васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих. Упућује их да у сваком људском бићу могу и треба да препознају лик Божји. Води их ка литургији која је центар живота, а живећи литургијски можемо преобразити цео свет у Царство Небеско. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да усмери ученика на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Сматрамо да школа треба да пружи могућност развоја свих потенцијала ученика, па тако и духовних, како би они постали целовите личности. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи. *Колико су ученици заинтересовани за наставу православне веронауке и које их теме највише занимају? Све зависи, како кад, али углавном су заинтересовани. Занимају их разне теме. Често су то актуелна дешавања о којима се прича у јавности. Најчешће су то животне теме које се тичу свакодневице и неких важних одлука. У принципу, све што живот носи може се посматрати са „веронаучне“ стране. Бољи статус вероучитеља у Хрватској него у Србији *Веронауку у оквиру образованог система предају вероучитељи. На који начин их се именује и какав је њихов положај? Према Уговору између владе РХ и Српске православне цркве у РХ о питањима од заједничког интереса, православну веронауку могу предавати особе са високом или вишом стручном спремом теолошког садржаја, које осим тога морају имати и педагошко-психолошку и дидактичко-методичку оспособљеност за предавача. Уколико таквих нема, наставу може изводити и друга особа којој епископ изда исправу о канонском мандату. Канонски мандат је документ којим се уз благослов цркве именује вероучитељ. Дакле, почетна позиција за овај позив је високо/више образовање. Вероучитељи се не запошљавају на конкурсима као остали наставници, већ их поставља епископ, односно епархија којој припадају. Потом полажу стручни испит да би добили лиценцу за рад, чак и ако већ формално раде у школама. Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере. Васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих Тренутно на нивоу целе Хрватске имамо 48 вероучитеља, међу којима је и неколико вероучитељица. Статус вероучитеља је у систему образовања бољи и у бољем смо положају него колеге у Србији. Вероучитељи у Србији склапају сваке школске године нове уговоре о раду са школама и немају стално запослење. Најчешће не добијају разредништва, док код нас вероучитељи могу бити и разредници. Наши вероучитељи склапају уговоре о раду са школама који важе до опозива канонског мандата од стране епископа. Стручно усавршавање вероучитеља православне веронауке је прописано законом као и за све остале предмете. Постоје жупанијска и међужупанијска стручна већа на којима се вероучитељи усавршавају. Предавачи су вероучитељи већ доказани у струци или се налазе у звању ментора саветника. Стручни скупови се одржавају 2 до 4 пута годишње на жупанијском нивоу. Једном годишње или једном у две године организује се државни скуп свих вероучитеља. До сада смо имали два државна скупа. Први је био у Загребу 2017. године, а други 2021. године у онлине окружењу због прописаних епидемиолошких мера. Прво у Хрватској, па тек онда у Србији *Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. Колико је доношење курикулума за православну веронауку и штампање првих нових уџбеника допринело бољој организацији наставе из овог предмета? У великој мери. То је променило читаву ситуацију, која је била прилично хаотична. Прво да објасним неке ствари. У СФРЈ и за време комунизма није било веронауке у школама. Од 1991. до 1998. године веронаука се на овом нашем подручју предавала импровизовано, јер нисмо имали адекватне уџбенике, иако је постојао наставни план и програм за православну веронауку, који је 1994. године верификован од Епископског савета и блеженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована и одобрен од тада надлежног министарства у Хрватској. Међутим, имамо ситуацију да је православна веронаука као предмет тек 2001. године уведена у школски систем у Републици Србији. И ту настаје вакуум од три године, период од 1998. до 2001. године у којем ми овде имамо веронауку, а ученици у Србији је немају. Због тога се 1998. године у Хрватској почео примењивати пилот пројекат, тј. наставни план и програм припреман за увођење веронауке у Србији. Тај пилот пројекат, увезен из Србије, који је касније дорађиван и верификован од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду и надлежног министарства у Хрватској, примењивао се у хрватском школском систему све до почетка курикуларне реформе у Хрватској школске године 2014/15. Пошто је курикуларна реформа улазила постепено у разреде, још увек се у настави примењивао пилот пројекат из Србије, све до коначног увођења курикулума у све разреде наших школа школске године 2019/20. Вероучитељима је сада лакше радити, а ученици ефикасније усвајају градиво Дакле, у јануару 2019. године добили смо коначну верзију курикулума за православну веронауку за основне школе и гимназије у РХ, који је имплементиран у образовани систем школске 2019/20. Овај курикулум је јединствен за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ и верификован/одобрен прво од Светог архијерејског синода СПЦ-а из Београда а потом од Министарства знаности и образовања РХ. Израда курикулума у Хрватској ишла је паралелно са израдом курикулума у Србији, јер се и тамо мењао наставни план и програм. Наш курикулум је врло сличан курикулуму у Србији, јер смо током курикуларне реформе доста сарађивали са колегама из Србије. Курикулум за православну веронауку је важан, јер је разрешио бројне проблеме и изазове с којима смо се сусретали у настави и представља велики искорак у складу са модерним тенденцијама образовања. Доношењем курикулума створени су услови за писање уџбеника. *Коначно, појавили су се и ти дуго очекивани уџбеници за православну веронауку. У чему се огледа њихов значај? Први пут у новијој историји у РХ после Другог светског рата добили смо уџбенике за православну веронауку, који су одштампани у августу 2020. године. Издавач је издавачка кућа Просвјета д.о.о. из Загреба. Од школске године 2021/22. имамо комплетиране уџбенике за православну веронауку за све разреде основних и средњих школа. Почетком ове школске године поделили смо свим средњошколцима у РХ нове уџбенике који су бесплатни, јер су новац за куповину заједнички донирале српске институције: Српска православна црква, Заједничко веће општина, Српско народно вијеће и Просвјета. Пре тога смо уџбенике увозили из Србије, али задњих неколико година ни тамо више нема уџбеника јер се више не штампају. Аутори нових уџбеника су вероучитељи из Србије. Главни уредник издања је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански, а сада патријарх српски господин Порфирије. Уџбеници су штампани на ћирилици и српском језику, јер је званично писмо Српске православне цркве ћирилица, а језик српски. Значај ових уџбеника је драгоцен и немерљив. То говорим из искуства рада у настави као вероучитељ. Стари уџбеници су у многоме били мањкави, предвиђени за само један час недељно веронауке, са методичким приговорима на њих, компликовани за практичну наставу, садржавали су претешке текстове, што је изискивало прилагођавање речника ђацима, а њихова тематика и терминологија били су захтевни и апстрактни. У новим уџбеницима градиво је поједностављено и приближено ученицима, јер су уџбеници израђени по методичким стандардима. Вероучитељима је сада лакше радити јер имају предлоге задатака, а ученици ефикасније усвајају градиво. *Нови уџбеници су штампани у Републици Хрватској, а аутори су из Републике Србије. Можете ли то објаснити? Реално и искрено, немамо довољно компетентног кадра за ту врсту посла, ни кадровских капацитета за то. Нема нас пуно. Кадровски потенцијал у Србији је пуно већи за квалитетну израду уџбеника и инфраструктура је на њиховој страни. *Чијим заслугама и на чију иницијативу су штампани ови уџбеници? Жеља свих вероучитеља је била да имају адекватан радни материјал. Иницијатива је морала да потекне од Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске као институције која је задужена за организацију писања и издавања уџбеника, уз благослов свих епископа. Лично сам уложио доста напора преко својих контаката на терену да ова реформа буде започета. Снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа Катихетски уред је на челу са епископом Херувимом у оперативном и техничком смислу одиграо кључну улогу у процесу настајања уџбеника, уз сагласност, подршку и благослов свих епископа у РХ, на челу са председником Епископског савета тадашњим Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем који је у Светом архијерејском синоду СПЦ-а био задужен за просвету. Модернизација предмета *Учествовали сте у пројектима Школа за живот и и-настава Министарства знаности и образовања РХ. С којим сте се активностима представили? Школа за живот је пројекат Министарства знаности и образовања као интегрални део курикуларне реформе. У оквиру овог пројекта радили смо прву верзију курикулума за православну веронауку. У другој фази дорађиван је документ у који су унесене неке мање промене. У наставку реформе израђивани су методички приручници који су служили за лакшу имплементацију курикулума у настави. У међувремену, услед нових околности изазваних корона кризом, прешло се на онлине наставу. Почело се са снимањем видео-лекција за све предмете и ми се нисмо нашли у тој првој фази. Убрзо је Агенција за знаност и образовање поставила онлине платформу за националне мањине у сарадњи с Министарством знаности и образовања. Када се почело са снимањем видео-материјала за мањинске предмете, убацили су и нас у ту причу и пребацили нас аутоматски на ту платформу, иако ми нисмо мањински предмет. Када је пројекат Школа за живот завршен, долази до новог пројекта под називом и-настава, актуелног од школске године 2020/21. И-настава је наставак реформе образовања у РХ и базиран је на снимању видео-материјала уколико се укаже потреба за онлине наставом. У оквиру тог пројекта направљен је годишњи изведбени курикулум за све разреде основних и средњих школа на бази блок часова. Предложили смо да изведбени курикулум код свих разреда буде једнак, тако да уколико би у неком моменту дошло до заустављања живе наставе у школама услед погоршања епидемиолошке ситуације, сви ученици могу да наставе тамо где су стали. Током рада на том пројекту снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа. На Јутјуб мрежи постоји канал и-настава, на којем се могу погледати сви видео-материјали које смо снимили. Видео-лекције су предавали вероучитељи наше епархије и један водитељ из Загреба. *Какви су Вам даљи планови? Планови су нам да се настави са израдом додатних видео-садржаја у смислу некаквих квизова или апликација, тако идемо у корак са модерним захтевима образовања, јер већина предмета има додатне дигиталне садржаје. Ово је генерално план за наш уред. У многим стварима су други предмети испред нас, па зато желимо веронауку да модернизујемо као предмет, да не заостаје за осталим предметима у том смислу, иако је јеванђелска порука коју доноси веронаука увек савремена, а заправо свевремена. Оно што свакако треба нагласити јесте да ништа не може заменити живу реч тј. живи контакт вероучитеља са ученицима. Пише: Тијана Шашић (П-Портал) Извор: П-портал
  20. Председник Републије Србије г. Александар Вучић посетио је 12. јануара 2022. године Општину Прибој у том приликом разговарао са Преосвећеним Епископим милешевским г. Атанасијем и представницима Исламске заједнице у Прибоју. Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије поручио је да је важна изградња путева и фабрика, али пре свега изградња човека и заједнице људи, позивајући се на речи патријарха Павла да само ако сви будемо сарађивали, без обзира на разлике, можемо да победимо кризу. Владика је захвалио председнику Србије на доласку у Прибој, додајући да је састанак у том граду добро сабрање са добрим намерама. Владика је захвалио председнику Вучићу што често говори о градњи путева, фабрика, јер је, каже, очигледно да жели да у сваком погледу тај простор земље напредује. У том смислу, замолио је председника да се убрза изградња пута од Пријепоља до манастира Милешеве, у сусрет обележавању јубилеја 800 година те српске светиње, као и уређење реке Милешевке. Добио је одговор да се са тим пројектом мало касни, да се не би прво градио пут, који би се касније разбијао због канализације, али да ће се свакако тај посао убрзати, како би што пре био завршен, најкасније до Видовдана ове године. Владика Атанасије, уз речи захвалности, истакао је да је поред те изградње, важна пре свега изградња човека и заједнице људи: – Ради се о изградњи мира, чувању мира и сигурности. Мир и сигурност су квалитети живота без којих се не може живети, највише је у том правцу своје мисли усмеравао и наш патријарх Павле. Ако будемо људи, за све нас на земљи божјој биће простора, јер је земља божја довољно и широка и дуга. Ако будемо нељуди, биће нам мало простора и да нас је само четворо, као што нас је било на почекту рода људског. Зато треба да будемо људи да бисмо делили земаљски простор, да буде места за све нас. Зато је императив да праштамо, да не будемо злопамтила, да надилазимо себе саме, као личности и све непријатне појаве прошлости. На крају своје посете Прибоју, председник Србије је посетио и манастир Светог Николе у Прибојској Бањи. /files/spc_social.png Епископ Атанасије: Да праштамо и да сарађујемо, само тако можемо да победимо кризу | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  21. Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/
  22. Кад примете да дете одбија разговор, све више се повлачи у свој свет, кад више не знају ко су му најбољи другови и омиљене игрице на телефону – за најближе је то знак проблема у комуникацији (Unsplash) Десетогодишњи Реља, упитан шта би променио односу с родитељима, да би тај однос био бољи, рекао је: „Можда бих највише од свега волео да једном разговарам с татом и мамом, а да ме стварно чују и саслушају. А овако... они само вичу, онда ја вичем, они вичу, ја се ућутим... И на крају ништа не буде. То се стално тако понавља.” Ово је један од примера које, у својој новој књизи „Како се читају деца”, наводи Јелена Холцер, педагог са 25 година искуства, оснивач и директор „Школе за родитеље” у Београду. Питамо је да ли су данашње маме и тате заиста постали „глуви” за оно што би њихова деца желела да им кажу? – Понекад, родитељи и деца као да разговарају с различитих, супротстављених страна па се међусобно нити чују, нити разумеју. На пример, родитељи питају „Како је било у школи?”, па добију одговор „Добро”. Питају „Шта сте радили?”, дете каже „Ништа”. На уопштена питања и одговор је уопштен. Ако хоћемо да сазнамо шта дете заиста има да каже, питамо нешто конкретно, рецимо „Да ли ти се данас нешто лепо/ружно десило?” или „Шта сте радили на часу математике/биологије/српског...?” или „С ким најчешће проводиш велики одмор, о чему тад причате...?” – каже ауторка, и саветује родитељима да забораве на реченице попут „Ти то не разумеш”, „Видећеш ти кад се тата/мама врати с посла!”, „Док си под мојим кровом....”, „Стално ти понављам....”, „У моје време, ја сам...” Управо су неспоразуми у комуникацији чест повод да се потражи помоћ стручњака који ће успети да чује обе стране и помогне им да нађу заједнички језик.
  23. Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену годишњици о којој смо писали у прилогу под насловом: Пета годишњица од упокојења Епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Наведена емисија је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. У оквиру емисије предочен је животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), а у катихетском (поучном) делу емисије редакција Телевизије Храм подсећа на беседе Владике Јеронима о Божићу и Томиној (новој) Недељи. Поред тога, ово специјално издање је употпуњено изводом из притупне беседе коју је блажене успомене Епископ јегарски Јероним произнео на дан своје архијерејске хиротније, 28. септембра 2014. године у новосадском Саборном храму. Емисија је крунисана изводом из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Митрополита загребачко-љубљанског), на дан погреба блажене успомене Епископа јегарског Јеронима. Садржај специјалне емисије "Не постоји смрт, само живот" сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском. С тога, једним устима и једним срцем Васкрситељу и Спаситељу нашем упућујемо молитвени вапај: Са светима упокој Христе, душу слуге Твога, Јеронима архијереја, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!
  24. Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
  25. "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону" Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...