Претражи Живе Речи Утехе

Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7 Гнусова и беда апстрактног стварања /Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба. Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе. Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат. Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице. Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен. Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод" Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат! Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати? Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална. На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета. Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини. Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам. Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст. Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност. Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога. То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст. Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење! Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом! Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"... И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности. Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово. Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква). Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију