Претражи Живе Речи Утехе

На празник Успенија Пресвете Богородице, 28. августа 2022. године, у поподневним часовима, након одслуженог свечаног вечерњег богослужења, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је Светоуспењску литију са чудотворном иконом Пресвете Богородице Савинске у порти манастира Савина, известио је Рајо Војиновић, а пренела Митрополија црногорско-приморска. Патријарх Порфирије предводио је литију заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем, Преосвећеном господом Епископима пакрачко-славонским Јованом, далматинским Никодимом, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, топличким и изабраним шабачким Јеротејем, многобројним свештенством, монаштвом и верним народом Митрополије црногорско-приморске. Испред манастира, код споменика учесницима ослободилачких ратова из Боке од 1912–1918. године служен је помен. Патријарх Порфирије поучио је сабрани верни народ беседом и том приликом рекао да је добро бити у окриљу Пресвете Богородице. “Добро је бити у наручју Христовом, добро је бити, јер је то разлог због којег смо створени, то је циљ и смисао нашег постојања – да имамо нераскидиву вечну заједницу са Богом и заједницу љубави међусобно. Али, да бисмо били са Христом, да бисмо могли бити деца Пресвете Богородице, да би Она чула наш глас, неопходно је да имамо чисту, исправну, православну веру”, казао је Патријарх Порфирије и додао: "Када су Млеци хтели да сруше ову светињу онда су монаси носећи икону Пресвете Богородице и молећи се њој доживели чудо. Пресвета Богородица је заштитила од топовских удара ову светињу и она је остала и до данас оваква каква јесте, лепотица у којој се сабирају сви људи са свих страна света”, поручио је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његовог всокопреосвештенства Архепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г.. Амфилохија у навечерје празника преподобног Макарија великог, у петак 31. децембра, у манстиру Савина у Херцег Новом, у току свечаног празничног бденија замонашен је искушеник ове свете обитељи Иво Радуловић који је на монашењу добио име Марко, по Светом Марку Ефеском. Звучни запис беседе Свечано бденије у славу преподобног Макарија Великог, небеског понровитеља Савинског игумана Макарија, и монашење служили су петорица игумана: Светих врача у Зочишту архимандрит Стефан, Светих архангела у Призрену архимандрит Михаило, манастира Заграђе архимандрит Лазар, манастира Подмаине јеромонах Рафаило и домаћин савински игуман Макарије. У Светом богослужењу молитвено је учестовало монаштво, свештенство и велики број верног народа. Ријечима поуке новопостеженом монаху Марку и окупљенима обратио се архмандрит Стефан (Миленковић). Ово је прво монашење у манастиру Савина након 12 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача. Четврти прилог овог циклуса посвећујемо свештеној обитељи манастира Савина. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА САВИНА Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку. Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека. МАЛА ЦРКВА Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. ВЕЛИКА ЦРКВА Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине, који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију. ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г. РИЗНИЦА Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга. БИБЛИОТЕКА Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа. МАНАСТИРСКИ ВИНОГРАД И ВИНА Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације. Манастирско вино се освештава у Манастиру Савина традиционално на празник Светог великомученика Трифуна 14. Фребруара. Свети Трифун се сматра заштитником винограда и виноградара. Освештано вино је добро за пиће у умереним количинама ради здравља душевног и телесног. Етикета на манастирској флаши је написана традиционалним ћириличним писмом које у овим поднебљима потиче још из IX/X века, наравно у новој редакцији писма. +ИГУМАН САВИНСКИ ВАРНАВА (ГВОЗДЕНОВИЋ) Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Упокојио се у Господу на дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године. ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ (ИМАМОВИЋ) Јеромонах Макарије (Имамовић) рођен је 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ: СВЕТИЊЕ, СВЕТИМА! МАНАСТИР САВИНА ДАНАС Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четврти у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Савина. За недељу дана, у понедељак 5. августа, представићемо Вам свештену Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави. Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило. Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности. Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму: „Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“ Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује: „Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи. Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека: „Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“ На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати. „Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“ Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати: „То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“ Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне. „Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“ Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина: „Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“ На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера. Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве. „Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме. Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој. Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге. На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању. Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским Павлом: „Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“ У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане…. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света литургија служена је јутрос, на празник Обрезања Господњег, Светог Василија великог и Нову годину, у манастиру Савина у Херцег Новом. Ријечима литургијске бесједе сабране вјернике поздравио је, овом приликом, игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Заупокојену Литургију служиће Високопреосвећени митрополит Амфилохије у сриједу 27. јуна 2018. г. у манастиру Савина са почетком у 8 часова, након које ће се служити опијело, а потом и обавити сахрана земних остатака архимандрита Варнаве на манастирском гробљу. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска