Претражи Живе Речи Утехе

Велика заслуга швајцарског психијатра и психолога Карла Густава Јунга у настојању да се разуме духовни живот је истицање моралног садржаја већине личних угњетавања. Јунг је, на основу искуства свог свакодневног психотерапеутског и медицинског рада, више пута тврдио да је морални сукоб обично садржај ових репресија. У ствари, Јунг је у неким случајевима отишао и даље и учио да неуроза, која је данас пречеста дисхармонија личности, има религиозни карактер. Стога, како истиче, проблем неурозе је, каже, религиозни проблем. Ово Јунгово гледиште о основном садржају репресија савременог човека потврђују многа открића и други елементи психолошких и психотерапијских истраживања, као и филозофска промишљања. Из многих праваца, сликовито је истакнут егзистенцијални значај осећања кривице од којег пати савремени човек не схватајући улогу ових осећања. Несвесни део људске личности пати од притиска репресија, чији су садржај снажни морални сукоби, а да та особа није свесна конкретног начина на које делује кривица изазвана овим сукобима. Упркос овој чињеници, данас је у области психологије и психотерапије познато да је појам кривице или гриже савести психолошки фактор препознат чак и у психоанализи, иако се ова теорија увек кретала у примитивном психолошком пољу. Са становишта психологије и психотерапије, међутим, данас вреди прочитати књигу немачког психолога и теолога Хелмута Харша, који покушава да систематски представи проблем кривице у области теологије и дубинске психологије. Комбинација извора из ове две области духовног живота у проучавању проблема кривице данас је од посебног значаја, јер ова студија са беспрекорним научним кредибилитетом препознаје проблем кривице као егзистенцијални проблем пар екселанс нашег времена. Ова изјава није ни неоснована ни преувеличана, ако се узме у обзир само огроман утицај дела Франца Кафке - “Процес” на модерну интелектуалну, уметничку и филозофску рефлексију уопште. „“Процес” је интелектуални производ човека који је веома способан да проучава и посматра унутрашње менталне процесе потискивања кривице. И наравно, тумачења која су до сада дата овој књизи чешког аутора су безбројна, а неслагања у погледу дубоког смисла ове књиге су добро позната. Ипак, скоро сви Кафкини критичари се слажу да у “Процесу” Кафка поново разматра хипостатску природу кривице са неупоредивим увидом. Стога је веома карактеристично да под притиском интересовања изазваног егзистенцијализмом, ово Кафкино дело постаје мета и поље проучавања, који истиче кривицу, свест о кривици, као централни проблем савременог човека. С друге стране, несумњиво, оваква изјава није лако препозната као истинита, јер, као што се види из психотерапијске праксе, глупа особа брижљиво прикрива етиологију свог неуротичног понашања и увек пружа снажан психички отпор свим настојањима у циљу откривања спознаје ове етиологије, тј. његове кривице. У развоју различитих фаза психоаналитичког дијалога, које су осетљиве са становишта моралне свести, јасно се испољава однос пацијента према његовој личној одговорности за генерисање и одржавање свог моралног сукоба. Искусном психотерапеуту или психијатру је добро познато да неуротична особа, која има егзистенцијални морални проблем, никада не признаје да су симптоми његове менталне дисхармоније или поремећаја последица начина на који он доживљава овај морални сукоб. Увек инсистира да његово стање има патолошке и анатомске узроке, због чега не помишља на посету психијатру, већ инсистира на посети патологу, кардиологу, хирургу и уопште лекарима било које друге специјалности, осим психијатра. А како сведоче еминентни психијатри, често, пошто је неуротични симптом органски, чак и лекари разних специјалности неурозе погрешно сматрају органским болестима, на пример, срца, желуца, црева, периферних нерава, бешике и других органа људског тела. Дакле, неуротичну особу, која доживљава егзистенцијални морални проблем, можда неће увек препознати лекар, а још мање људи са којима је повезан. Немачки психијатар фон Векскул тврди да неуротична особа живи као и други људи без икаквих очигледних посебности. Можда има изузетне професионалне успехе и изгледа веома добро прилагођен друштвеном животу. Ово последње може објаснити зашто се обично не може одредити обим неуротичног феномена у друштвеном животу. Али, ово тако дебело прикривено искуство моралног проблема неуротичног човека показује да је неуроза, као искуство потиснутог осећања кривице, заиста болест карактера. Иако међу стручњацима постоји много неслагања око егзистенцијалног значаја неурозе, сви који се баве проблемом тумачења неурозе слажу се да је ова ментална дисхармонија болест карактера личности. Ова чињеница званично потврђује, могло би се рећи, морални карактер менталног сукоба који доживљава неуротична особа. Штавише, сведочи о несвесном начину на који се доживљава потискивање овог сукоба, тј. на крају потискујући моралну савест и кривицу. Ова реалност духовног стања савременог човека свакако није јединствена за савремено доба. Човек у свом основном положају у погледу живота и његових проблема је свакако увек исти. Епоха, колико год била критична, колико год реметила основне обрасце живота, не мења структуру људског односа према проблемима живота. Само што критично доба може да изазове да се одређене слабости или несрећни начини менталне реакције нагласе и уздигну. Дакле, подаци савремених психолошких истраживања и искуство психотерапијске праксе само су импресивна пројекција основног обрасца људског понашања, који се увек односи на покушај да се живи у складу са моралном свешћу. И ова чињеница је област препородитељског рада Цркве Христове. Јер је истина да је у спасоносном простору Цркве Христове главни проблем и главни циљ њених препородитељских напора увек доживљавање захтева моралне савести у светлу јеванђеоских императива. Заправо, по учењу Цркве, проблем постојања се јавља чим човек прекрши заповест Божију, тј. наруши своју моралну свест. Као преступник Божије воље, Адам је пре свега преступник своје моралне савести. Јер начин на који је Божија заповест дата, и начин на који је прекршена, показују да је Бог ставио човека од првог тренутка његовог стварања пред огледало његове моралне савести. Божја забрана заповести у Рају је изазов Адаму да уђе у дијалог са својом моралном савешћу у циљу свог моралног и духовног испуњења. Стога Адамов неуспех да доживи своје постојање као динамичан дијалог са својом савешћу представља неуспех његовог дијалога са његовом дубљом и аутентичнијом природом. Када прекорачи своју моралну свест, он се одваја од свог аутентичног ја, отуђује се од дубине своје личности. У овом случају он чини најшокантније одрицање од своје моралне савести. Стога је Адам од тог тренутка живео у друштву криве и истовремено потлачене моралне свести. Ова стварност, коју Црква представља као пролог и суштину људске драме, данас се открива дубинском психологијом и на упечатљив начин наглашава психотерапијом. Заправо, закључци психотерапеутског искуства, сажети у главну тезу Игора Каруза, представљају ово основно учење Цркве на модеран начин, тј. импресиван начин. Према Карузу, неуроза је болест лоше савести. Овај сусрет психотерапије са учењем Цркве је конструктиван суживот у сфери постојања и ову чињеницу нико не може порећи . https://www.bogonosci.bg/гузната-съвест-като-проблем-на-същест/

Господ нам је дао закон, Свето Писмо, Божанско откровење, али пре тога Господ је уложио у човека свој Божански глас, који се назива савест. Савест – је фунција душе наше, и она наравно, много тога говори о човеку. Када човек поступа по природним законима, који су од Бога, то савест одобрава. Али, човек још поседује и вољу. Вољом човек понекад крши тај закон савести и поступа против ње. – Баћушка, може ли се васпитати савест? Или је то урођено својство? – Савест нам је дата од Бога. Она је код човека урођена, као и разум. Човеку се даје интелект, даје се воља и даје се савест. Постоји и још једна функција – религиозни осећај код човека. Он се спаја, долази у везу са нашом душом, савешћу, разумом. И наравно, човеку је дато од рођења васпитање, који су дужни да му дају његови родитељи. Даље га васпитава школа. Али човек непрекидно долази у додир са уобичајеним животом, улицом, и скупља, упија у себе све то што га окружује и то испитује. И наравно, савест је овде руководилац, полицијски, који показује шта је добро, а шта је лоше. – Дешава се, да имајући такав неписани закон унутар себе, глас Божији, савест, човек ипак поступа против савести. Како се дешава тај избор између добра и зла? – Опет, овде све много зависи од васпитања човека. Може овде много зависити и од његових предака, гена, у каквој средини је растао. И његови поступци, наравно, зависиће од тога. Ако је растао у побожној породици, школа га је припремила, јасно је да он не крши, него се стара да поступи према гласу савести. – Баћушка, када савест ћути у човеку и сасвим се не одазива? – Онда када је човек загушио своју савест страстима. То су плодови нарушавања нашег природног владања. Ако човек систематски живи анормално, када страст постаје обичај, човек не чује глас савести. Тада човек поступа покварено, и долази до криминалних прекршаја. Њега поправља само спољашња казна. – Са друге стране често се може чути израз – „живети са спокојном савешћу“ или човек каже: моја савест је чиста. – Ако човек чини добра дела, савест му то одобрава. А ако чини морално нарушавање, савест га наравно демаскира. Али начин његовог васпитања, наравно, утиче на то извршава ли он позитивно или негативно своје радње. – По вашем мишљењу, какву савест човек треба да има? – Треба наравно, непрестано водити духован живот, моралан живот. Живот човека слаже се из промисла Божијег и поступака самог човека. Ако човек живи са молитвом, он живи са помоћу Божијом, делује благодат Божија. Ту је још и учешће Анђела чувара. Сваки човек га има. Он подучава светости. Анђео чувар настоји да се приближи довољно близу човеку да га упућује на добра дела, добре поступке, понашање. Ако човек не чује Анђела, онда је стање његове душе такво, да он не чује Анђела и не види га. Често на човека утичу тамне силе. Када човек не чује Анђела чувара, онда приступа тамна сила, нас неизбежно окружују демони. Али, што је човек ближе Богу, морално чистији, тиме су зли духови даљи. Они то не могу, ако човек поштено живи, моли се. Али, када човек изгуби везу са Богом, не моли се, онда му нечастиви уноси свакаве зле мисли, зле намере и поступке. – Баћушка, које су ваше жеље свима онима, који настоје да живе по савести? – Дај Боже, да човек заиста живи тако, како тражи и хоће од нас Господ. Господ нам жели добро. Човек је створен за милосрђе и блаженство праведника. Ради тога и дао нам могућност да живимо побожно, у славу Божију. Ако ми то сами желимо и водимо рачуна о томе, усмеримо своје снаге онда, наравно, ми добијамо од Бога милост и избегавамо страшне последице. Например, наше здравље је за нас – драгоцени Божији дар. Он у нама живи, и када се ми владамо како Господ жели, за наш побожан живот и спасење наше душе. Помози Господе да се сви учврстимо у добром, да приличимо животу са Богом. Разговори емитовани на ТВ каналу „Сојуз“

На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, у петак, 27. марта увече, служена су свеноћна бдења Светом Свештеномученику Харалампију. Иако се бдења служе сваке године на његов спомен 23. фебруара и он се спомиње на отпусту свих свакодневних служби на Светој Гори, Свештена општина је донела одлуку да се сада посебно узнесу молитве Светом Харалампију, да избави свет од искушења и пошасти епидемије вируса са којом се сви суочавамо. Да нас заштити, као у време заразне болести која је харала Светом Гором пре неколико стотина година, када се указао једном светогорском старцу, са речима да га је Пресвета Богородица послала да заустави смрт. Тада је смртоносна зараза напустила Врт Пресвете Богородице, а Свети Харалампије је био одабран да посведочи љубав Игуманије и Заштитнице Атоса и поштеди монашку државу од страдања. По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести. За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста. Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ. По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих. Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест. Извор: Хиландар

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Доносимо предавање сабрата манастира Григоријат на Светој Гори јерођакона Силуана, ученика и духовног чеда великог светогорског старца оца Георгија Капсаниса, дугогодишњег игумана григоријатског, које је на тему „Хришћанска савест - унутрашња контрола“ одржао 29. септембра 2019. године у манастиру Подмаине у Будви. Извор: Манастир Подмаине

У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру