Претражи Живе Речи Утехе

Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење. У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија. Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом. Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет. Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм. У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве. А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15). Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11). Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати. Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави. Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву. Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква. Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве. Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика. Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја. Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56). Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра. Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији. И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно. Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности. Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/28581

Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.

Спасавамо се у Цркви Христовој – на месту где човек има могућност да се причести Божанском благодаћу, која га оживљава, сједињује са Богом и помаже му да оствари своју судбину – обожење. У Цркви Христовој постоје три важна постулата без којих Она не би била: саборност, преjемство и Евхаристија. Када говоримо о саборности, прво што нам пада на памет је дефиниција православног катихизиса, који каже да се Црква назива Саборном јер није ограничена ни људима, ни местом, ни временом. Ако упоредимо новозаветну Цркву са старозаветном Црквом, видећемо да је старозаветна Црква била повезана са одређеним народом који је Господ изабрао да би сачувао веру у јединог и истинитог Бога и да би довео Месију-Цара, Спаситеља целог света кроз овај народ у свет. Старозаветна црква је тако била повезана са одређеним географским положајем, па је чак и једино место где је било могуће принети жртву једном Богу било назначено – Jерусалимски храм. У погледу времена, старозаветна Црква је такође била ограничена – њена сврха је била да припреми народ за долазак и прихватање Месије. Доласком Христа у свет завршена је мисија старозаветне Цркве. А Новозаветна Црква није ограничена местом, јер Сам Господ наш Исус Христос, шаљући апостоле на проповед, каже: «…Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу» (Мк 16,15). Новозаветна Црква није ограничена на одређени народ.Сетимо се речи Божанског Откровења да «Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос» (Кол 3,11). Црква Христова такође није временски ограничена, јер је Сам Господ рекао да је Он увек са Црквом, која ће постојати заувек. И врата пакла је неће надвладати. Дакле, новозаветна Црква ничим није ограничена. Ово је Универзална Црква. Често користимо синониме: католичка (саборна), васељенска црква, иако појмови саборности и универзалности нису идентични. Већ у II веку свештеномученик Игњатије Богоносац је рекао: где је Христос, тамо је и цела cаборна црква. То значи да чак и да су присутни сви критеријуми о којима смо говорили: нациjа, простор, време, онда ово друштво можда није Црква. Јер тамо нема Живог Христа. Где нема Живог Христа, нема ни Истине ни љубави. Може се чак догодити да се Црква сведе на малу заједницу људи – малу паству, које ће бити Саборна црква. То се десило много пута у историји. Када су скоро сви јерарси, врло често под притиском државне власти, одлазили у расколе или јереси, а само неколико светих подвижника задржало је у себи Истину и љубав, и самим тим оличило целу Саборну Цркву. Кроз ових неколико подвижника препорода се цела Васељенска саборна православна Црква. Када говоримо о прејемству, морамо схватити да ово није апстрактан концепт. Само тамо Црква је истинита где постоји апостолско прејемство епископа. Ако нема таквог прејемства, нема ни Цркве. Право, физичко преjемство хиротонија сачуван је само у Апостолској Цркви. Ако нема ланца прејемства, нема ни Цркве. А ако нема Цркве, нема ни Светих Тајни. Нема Светих Тајни, нема Божанске благодати – нема спасења. Зато Света Црква толико пази на Свете Тајне и не признаје „таjне“ расколника и јеретика. Али без трећег критеријума – Евхаристије – саборност и приjемство нису од значаја. Евхаристија је централна Тајна Цркве Христове. И сам Господ каже: «…Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан» (Jн 6,53- 56). Кроз Тајну Крштења улазимо у Цркву Христову, добијамо ново рођење, опраштају нам се сви греси. Али, нажалост, моћ греха је толика да његове последице и даље утичу на човека. И само захваљујући Христовим Тајнама, а посебно Светој Тајни Евхаристије, човеку се даје снага да победи ову склоност греху. У Евхаристији се сједињујемо у једно Тело Христово, преображавамо се. Снага вере и Божанске благодати лежи у томе што се човек мења изнутра. Треба имати на уму да је за очување неискривљене вере у Тројичног Бога и Оваплоћење Бога неопходно бити члан Цркве Христове, а Црква се заснива на саборности, апостолском прејемству и Евхаристији. И веома је важно схватити да је одсуство бар једног од наведених критеријума знак да овај сабор није Црква Христова. Тамо где нема континуитета, нема ни свештенства ни благодати. Где нема саборности, нема ни Цркве, јер саборност је слободно јединство чланова Цркве на основу љубави према Богу и ближњем. Снага саборности је у томе што у Цркви постоји безусловни ауторитет коме се сви морају повиновати, без обзира на положаj, чин, године и друге разлике. Овај безусловни ауторитет је сама Црква. Ако у Цркви изостане овај безусловни ауторитет, Она почиње да се прилагођава свету, околностима, конкретној личности, јединство се руши, а Црквено Предање, изражено у догматима и канонима, је упитно. Ако се то догоди, ауторитет Соборности је изгубљен. И свака конкретна заједница људи почиње да тражи свој ауторитет. Ово је пут, као што смо већ видели, који води ка расколу. Треба да ценимо оно што нам Црква даје и да не кршимо каноне и Црквено Предање, без обзира на све овоземаљске и наизглед важне околности. Ако преступимо каноне и Предање, уништава се Cаборност и сама Црква. И, коначно, ако човек не види потребу за Евхаристијом, није му потребна ни Црква. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kad-prekrshavamo-kanone-i-predanje-unishtava-se-sabornost-i

Благодарећи васељенском Радију Светигора, доносимо звучни запис Предавања Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је одржао почетком последње деценије XX вијека. Звучни запис предавања

Актуелна пандемија коронавируса распршила је ионако крхке врједносне темеље на којима је почивало евроатлантско друштво, па и велике државне заједнице попут ЕУ. На својој кожи је крах бајке о европској солидарности, јединству и емпатији најтрагичније осјетила Италија. Истовремено се чује како су народи, као никада раније, чврсто уједињени у борби против овог заједничког невидљивог непријатеља. Може се признати да народ јесте уједињен, али оно у чему је уједињен јесте – страх. Како је луцидно примијетио Слободан Владушић, панику као посљедицу страха од вируса прати и један други, подсвјесни страх који потиче од спознаје да би прогрес науке и техонологије (којим се толико дичи данашњица) могао евентуално да постане оружје у неком будућем застрашујућем биолошком рату. Према томе, оно што се данас представља као напредак могло би заправо да постане брутална борба за опстанак. Обоготворење ”вриједности” новог свјетског поретка – псевдослободе, разноразних сексуалних девијација, либерализма у свим сферама – јесте заправо служење сопственим страстима, служење смрти и ништавилу. На тај начин се одриче Божији лик у човјеку и затиру вјечне и непролазне вриједности. Поклоници смрти и обоготворитељи пролазности оболијевају од вируса страха од смрти, који замјењује једини спасоносни страх – страх од Бога и трепет пред светињом Божијом. Данас је толико снажан страх од болести и смрти јер је човјек прогласио аналгезију као цивилизацијску вриједност а овај пролазни живот обоготворио (Ж. К. Ларше). Отуда страх од престанка тог и таквог живота. Смисао смрти у нашој савременој култури састоји се у – немању смисла. Данас се, према ријечима А. Шмемана, покушава избјећи ”жаока смрти”, настоји се да она не омета ток живота, кроз одређене услуге које треба да је учине што безболнијом и непримјетнијом. А без исправног односа према смрти нема ни исправног односа према животу. Зато Н. Берђајев каже да се сав смисао човјековог моралног искуства налази у одговарајућем постављању према проблему смрти. Етика се не смије градити на перспективи добра и среће у овом животу који би био обесконачен, већ на перспективи неизбјежне смрти и побједе над њом, на перспективи васкрсавања и вјечног живота. Свједоци смо да се јединство у борби против невидљивог непријатеља, парадоксално, испољава кроз међусобно отуђење, кроз стриктно одбијање икаквог ”ближег” контакта, те кроз препоруке за строгу (само)изолацију. Не поричући стварну потребу да се испоштују савјети медицинске струке, ипак остаје утисак да се на дјелу остварује етика ”љубави према даљнем” о којој је писао Семјон Франк. Са телевизијских екрана непрестано нам поручују: ”останите дома.” Ако се на тренутак оставе по страни теорије о ”Великом закључавању човјечанства”, може се закључити да ”остајање дома” није најаутентичнији ”изум” данашњице, већ је такође нешто што је наш народ баштинио вијековима. Огњиште је било мјесто боравка одакле се излазило у башту, њиву или воћњак гдје су се сабирали плодови земаљски потребни за живот. Стога би мјера остајања дома можда облагодатила наше запуштене и напуштене оранице. Али овај позив стручних лица на самоизолацију је нешто друго, то је заправо позив на што већу међусобну дистанцу зарад добра свих и општег здравља. Све ово је супротност црквеном и хришћанском начелу саборности, а на којем почива и хришћанска етика љубави према ближњем. У периоду од само неколико дана могли смо да видимо пројаву два суштински различита облика односа према ближњем. Свештени ходови који су представљали јединствен феномен у цијелом православном свјету су били блистава пројава саборног духа и борбе за оно што је најсветије и што чини темељ истинских људских вриједности. Са наиласком вируса, свијест народа је отишла у непотребну крајност: хитање да се нагомила што већа количина хране и намирница под лебдећом апокалиптичном пријетњом нестанка материјалних извора живота. Црква нас учи саборности, као неизоставном својству на којем се темељи њен и живот њених чланова. Ми и јесмо саборни организам који сабрањем на Литургији конституише Тијело Богочовјека. Црквено-литургијска саборност нас доводи у заједницу и са прецима, светитељима, уопште са цијелом пуноћом Цркве Божије. Свака болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излијечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме ”нема болести, патње ни уздисања.” Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. Из те перспективе хришћанин посматра и гради свој однос према медицини и савјетима медицинске струке с једне, и према светотајинском животу Цркве и свом учешћу у њему, с друге стране. Тако је ових дана актуелизовано још једно сложено питање. То је мишљење о забрани сабирања на црквена богослужења ради спрјечавања евентуалног ширења заразе. У тој тачки се оштро приказује да је сва логика овог свијета суштински другачија од логике Царства, којега је предокушај и икона Црква и њена Литургија. Хришћанин живи да би остварио заједницу са Христом, а то остварује у Евхаристији Цркве на најприснији начин. Св. Никола Квасила пише да је то коначни циљ хришћанина и да је у томе предокушај све пуноће вјечног, непролазног, цјеловитог живота, живота без заразе, болести и уздисања. Зато је парадоксално спрјечавати хришћанина да учествује и предокуша тај живот из разлога очувања здравља. Наравно, не треба занемарити нашу друштвену одговорност и свјесно допустити да наш ближњи трпи због нас. Али крајње бесмислено је одустајати од одласка у Цркву ради сачувања здравља јер управо у Цркви и њеним тајнама задобијамо истинско здравље и исцјељење душе и тијела. Прилагођавање богослужбеног и светотајинског живота Цркве друштвеном поретку и условима оправдано је онда ако је за добробит народа и само ако се при томе не нарушава поредак који чува интегритет црквеног етоса и праксе. Није потребно посебно наглашавати значај Причешћа за сваког вјерујућег члана Цркве и за пуноћу црквеног организма. Могуће је изнаћи компромис, прилагодити спољашње практичне услове и начине препорукама струке али сваки модел који би значио ускраћивање ”једино потребног” значио би погубни компромис и издају вјере Цркве. Кажу да је епидемија куге у средњем вијеку, која је однијела трећину становништва европског континента, трајно измијенила европског човјека и друштво, како у медицинском, тако и у културолошком и социјалном смислу. Ако се очекује да ће и тренутна епидемија на неки начин измијенити човјечанство, остаје нада да ће та промјена бити изградња друштва на другачијим, вјечним и истински непролазним вриједностима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије данас је у Храму Рођења Пресвете Богородице у Прибоју код Лопара служио Свету архијерејску Литургију у част 136 година од освећења овог храма на крсну славу - Светог мученика Агатоника. Звучни запис беседе "Око овог храма видимо васкрсење, а васкрсење је и када се народ у оволиком броју окупља и чини добро својој Цркви", рекао је Владика Фотије и додао да Црква непрестано живи мучеништвом и прогонима Светог Агатоника. Владика Фотије је истакао да велики број вјерника окупљених око светих храмова представља наду да ће српски род опстати на овим просторима и да ће бити очувани свети храмови и православна вјера. Након Литургије и опхода око храма одржан је помен погинулим борцима Војске Републике Српске и цивилним жртвама рата из парохије прибојске и растошничке. Старјешина храма протојереј-ставрофор Јеремија Лазић истакао је да мајевички вјерници све чешће долазе у своје цркве. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“. У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Преподобни Јустин, Догматика 3. том

Нови број Саборности - часописа који се на Листи категоризованих научних часописа за 2018. годину, коју је усвојило Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, налази у групи друштвених наука - филозофија и теологија, у категорији М51 (водећи часопис националног значаја) - доноси: Мидић, Игнатије - Основни елементи православне гносеологије, Матић, Златко - Однос Цркве и Свете Тројице у делима Светог Саве, Јевтић, Александар - Да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Христа?, Чиликов, Стоян - Богослужебният чин „Опело на пресвета Богородица“ като част от празника „Успение Богородично“, Убипариповић, Србољуб - „Припремићу светиљку Помазанику моме…“ (Пс 131/2, 17): принос светлости у хришћанском богослужењу, Матић, Златко - Богословље твари у опусу Јозефа Рацингера (папе Бенедикта XVI): хришћанско учење о стварању света пред изазовимa данашњице, Лубардић, Богдан - Међународна Комисија за англиканско‑православни теолошки дијалог (ICAOTD 1973–2018): историја, структура, циљеви, Кисић, Раде - Заједничка изјава Лутеранско‑православне теолошке комисије - Тајна Цркве: VI Рукоположена служба/свештенство, Јовановић, Стефан - Проблеми и перспективе питања примата у Цркви у делу „Служба љубави“ Пола Мекпартлана, Сандо, Драгомир - Проблем мотивације у (верској) настави, Ивановић, Дарко - Духовни суд Епархије браничевске у XX веку. Извор: Српска Православна Црква

САДРЖАЈ: Мидић, Игнатије — Историја и Есхатон Геча, Јов — Примат Васељенског патријарха у Отоманској империји Видовић, Јулија — У служби уједињења хришћана — екуменско прегалаштво оца Георгија Флоровског и његов допринос оснивању Светског савета цркава Ђаковац, Александар — Личност и/или природа: Осврт на Ларшеову критику митрополита Јована Зизијуласа Пауновић, Томислав — Осврт на нека уводна питања проблематике богословског симпосиона "Онтологија и етика" из 2003. године Midić, Ignatije — Reconciliation in a Socio-political Dimension Крстић, Зоран — Црква и европске интеграције Радић, Радован — Антибогумилска борба православних владара током XII и у другој деценији XIII вјека Фемић Касапис, Јелена — Teрмин τελετή у грчким изворима обредног садржаја Рајић, Сузана — Др Мирослав Манојловић,"Кнез Милош и Пожаревац", Пожаревац, 2015. Извор