Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'саборном'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Братство Саборне цркве у Београду позива на Свету тајну јелеосвећења. У навечерје празника Чуда Светог архангела Михаила у Хони, 18. септембра 2023, са почетком у 17 часова, биће служено вечерње богослужење, а у 17.45 часова Света тајна јелеосвећења. На дан празника, 19. септембра биће служено јутрење у 7.30 часова, а света архијерејска Литургија у 8 часова. Извор: ТВ Храм, Инстаграм
  2. Храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу најавио је Видовданску академију - у понедељак, 26. јуна 2023. у порти цркве, од 19.30 ч, беседиће проф. др хаџи Иван Тасић, интерниста. Извор: Епахрхија нишка
  3. Митрополија црногорско-приморска и свештено братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици поводом друге годишњице од упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија организују Дане Митрополита Амфилохија који ће се одржавати у подгоричком Саборном храму у трајању од четири дана, од 28. октобра до 1. новембра. Дане Митрополита Амфилохија отвориће представљање новог албума ,,КАПЕЛА” народног гуслара Максима Војводића у петак 28. октобра у крипти Храма са почетком у 19 часова. Наредног дана, у суботу 29. октобра одржаће се Дјечија академија под називом ,,Дјеца своме Митрополиту Амфилохију” у крипти подгоричког Храма са почетком у 19 часова. На дан упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија, у недјељу, 30. октобра, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету Ахријерејску Литургију у подгоричком Саборном храму са почетком у 9 часова уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Након Архијерејске Литургије Митрополит Јоаникије ће одслужити помен светопочившем Митрополиту Амфилохју у крипти Храма, тачније у параклису посвећеном Светом Амфилохију Иконијском по којем је светопочивши Митрополит Амфилохије и добио своје монашко име. Истог дана, у вечерњим часовима, у 19 часова у крипти подгоричког Храма одржаће се Вече посвећено академику Матији Бећковићу, као и додјела награде ,,Извиискра Његошева”. Током ове свечане вечери говориће Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, академик проф.др Јован Делић, предсједник Жирија, проф.др Иван Негришорац, члан Жирија и Академик Матија Бећковић. На Лучиндан, 31. октобра, у 19 часова, у крипти Храма одржаће се и Лучинданска академија у организацији Цетињске Богословије Свети Петар Цетињски. Закључно четвртог дана, Дани Митрополита Амфилохија завршиће премијером филма о светопочившем Митрополиту Амфилохију ,,Ластавице Христове” у режији редитељке Јулије Бочарове (Русија), који говори о многострадалној Српској цркви у Црној Гори кроз живот славног епископа – Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Премијерна пројекција филма заказана је за уторак, 1. новембар у 19 часова. https://www.youtube.com/watch?v=cyGhmy2BUzU
  4. Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА
  5. Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, а поводом 140. годишњице освећења Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Тузли, снимљен је филм „Со земљи“, који најављује долазак Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на прославу овог значајног јубилеја. Овај филм су приредили по сценарију Борислава Хложана, а у режији Горана Вукчевића, сниматељи Горан Велимир и Желимир Тот, Јарослав Колар - монтажа слике и звука. Продукција - АТОС медија. Филм можете видети на јутјуб каналу Епархије зворничко-тузланске - https://www.youtube.com/watch?v=iseXvD0J9gk&t=2s Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Ђорђе Рандељ један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара, публициста и књижевник, као и аутор чак 26 књига одржао је књижевно вече током којег је представио књигу „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета први је, кад се то тек осамдесетих година прошлог вијека најзад дозволило, у многим новинама и часописима, а највише у новосадском листу „Дневник“, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа. Градећи своју новинарску каријеру, у потрази за истином и у складу са својим позивом Ђорђе Рандељ 1988. године одлази на Косово. Тежак положај Срба и њихова борба за егзистенцију поразили су Рандеља. Одлучио је да ову скривену истину о Косову претвори не само у серију новинарских текстова већ и књигу. Након првог сусрета са тадашњим владиком Рашко – призренске епархије Павлом, Рандељ је задобио његово повјерење за цијели живот. Самим тим, имао је и једну ријетку, јединствену прилику бити уз једну од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји нашег народа. “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, назив је књиге атуора Ђорђа Рандеља чија је промоција организована у крипти Саборног храма у Подгорици. Ова књигаје такође и свједочанство новинара и писца Ђорђа Рандеља о животу духовника који је водио Српску православну цркву у најтежим временима. Познанство Патријарха Павла и Ђорђа Рандеља почело је још на Косову, гдје је, и касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, па и (што посебно воли да нагласи) једно вријеме и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Њихови сусрети у Београду наставили су се све до смрти човека који је обележио наше доба. Поред ове књиге представљена су још три наслова истог аутора “Светачник“ ; “Откриће Библије“ као и ,,Патетична симфонија детињства”. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић, отворио је ово књижевно вече обраћајући се свима сабранима поздравним словом. Он је овом приликом заблагодарио господину Ђорђу Рандељу на доласку и посјети Саборном храму, истичући притом да је велика част угостити човјека који је толико допринио и издао 26 књига, акцентујући да је један од најпознатијих и најистакнутијих српских писаца. Прота Предраг је истакао да је господин Ђорђе Рандељ опипао живе косовске ране заједно са Светим патријархом Павлом. Он је подсјетио да је Рандељ објављивао текстове о Цркви ,,у времену када је тамјан смрдио, а комунизам мирисао” – назвавши то подвигом који је пробијао истину о Цркви кроз гвоздену завјесу атеизма. Он је напослијетку пожелио уваженом аутору још много оваквих публикација, књига, те да га сјај радног стола грије и освјетљава његове земаљске путеве, као и то да светост коју је покупио дружећи се са Светим патријархом Павлом подијели и са свима присутнима и свима онима који ће слушати његово дивно свједочанство и казивање. Књига “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“ до сада је доживјела четири издања, а потом је, по заповијести насљедника на трону Светог Саве – Патријарха српског Његове светости г. Иринеја – преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве, тако да се може пронаћи на свим континентима, у свим епархијама Српске православне цркве широм свијета. Намјера аутора Ђорђа Рандеља је да књигом „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“ помогне српском народу да коначно сазна или бар наслути, те да крене у даље трагање о томе кога је то у личности Патријарха Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт вијека своје модерне историје. Књига даје увид у начин размишљања и вриједности за које се залагао човјек који представља један од свијетлијих примера у нашој новијој историји. Порука Патријарха Павла која је остала као аманет хришћанима је “Будимо људи“. Ђорђе Рандељ ипак издваја његове реченице које је изговорио у Бечу. “Избор Патријарха Павла био је сигурна рука Господња”, нагласио је Ђорђе Рандељ, додавши: “Патријарх нам није помогао да добијемо ратове, али нам је помогао да сачувамо образ и част који су важнији од живота.” https://mitropolija.com/2022/06/21/u-podgorickom-sabornom-hramu-predstavljena-knjiga-patrijarh-pavle-svetac-kojeg-smo-poznavali/
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служили су 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, преспанско-пелагонијски Петар, повардарски Агатангел, брегалнички Иларион и кумановско-осоговски Григорије, преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, полашко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и Његовог Преосвештенства Епископа стобијског г. Давида. Извор: Информативн служба СПЦ
  8. Спознаја своје отуђености од Бога и жеља да му се вратимо јесте покајање, а покајање нас враћа у јединство са Богом које се запечаћује литургијским слављем. Покајање је могуће јер нам је Бог открио да је по својој суштини Бог, да Он има закон љубави, али да тај закон љубави подразумева и нашу слободу, нагласио је Патријарх српски г. Порфирије у својој јеванђелској омилији произнесеној са амвона београдског Саборног Светоархангелског храма. У другу припремну недељу Великог поста - блудног сина (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, првојерарх Српске Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму. Предстојатељу Српске Цркве саслуживало је свештеничко братство Саборног храма, као и протођакони др Дамјан Божић, др Драган Радић, као и часни ђакон Радомир Врућинић, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Након произнесених светописамских чтенија, Патријарх српски је беседио на тему јеванђелске перикопе која се пред верне износи у другу припремну недељу Великог поста, а кроз коју се открива вернима димензија покајња као повратак из греховног изгнанства. У предању Цркве и светоотачком предању данашња јеванђелска прича названа је причом о Милостивом Оцу. Она садржи три димензије, јер у причи учествују три личности, са једне стране имамо сина који напушта очев дом, још једног сина који остаје у очевом дому и као централну фигуру са којом је све повезано имамо фигуру оца, указао је Патријарх Порфирије у свом објашњењу концепта јеванђелске перикопе која нам доноси велику поруку. У наставку своје надахнуте омилије Патријарх Порфирије је подробно приближио поуке које нам доноси једна од најлепших прича у историји књижевности, којом су се бавили и тумачили је не само свети оци, него и многи други мудри људи кроз историју, уметници и философи који су имали ову причу као мотив и повод за анализу себе и људске личности. Дарови су нам дати да створимо уздарје и узвратимо љубављу и благодарношћу према Богу, али исто тако да живимо љубављу у односу на друге људе сведочећи Бога као Дародавца и сведочећи да све што имамо јесте дар љубави Његове, а дато нам је да га поделимо, дато нам је да кроз свој дар са другим израђујемо заједницу. Ако нема смирења и благодарења Богу, онда и слобода коју смо добили као неприкосновени дар од Бога, претвара се у своју супротност и постаје ропство, рекао је Патријарх Порфирије указујући на праве основе слободе и љубави на коју нас позива јеванђелска прича о љубави Очевој. Извор: Телевизија Храм
  9. На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У навечерје Богојављења, на Крстовдан, 5/18. јануара 2022. године, у Саборном храму у Новом Саду, на светој архијерејској Литургији светог Василија Великог началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је извршио чин великог водоосвећења. По обављеном водоосвећењу, Преосвећени владика Дамаскин је поучио верни народ о смислу празновања Крстовдана као припреме за прослављање Богојављења, те је, између осталог, рекао: „Христос се крстио у реци Јордану не због тога што је Њему било потребно крштење, јер је Он био Богочовек и био је безгрешан, него ради нас људи и ради нашега спасења, због примера нама, да и ми треба да се крстимо. Христос је ушао у воду реке Јордана и осветио воду. Није вода очистила Њега него је Он осветио воду и читаву природу и тиме је река Јордан постала познатија од свих других река, и од Еуфрата и Тигриса, и од Нила, и од Дунава и Саве. Спомињали смо и спомињемо и данас тај прилог који смо ми – људски род – дали, а тај наш прилог јесте у лику и личности светога Јована Крститеља, анђела у телу, како га је назвао свети пророк Малахија, и глас вапијућег у пустињи, како га је назвао пророк Исаија. Он је тај који је био удостојен да стави своју десну руку на главу Господа и Спаса нашега.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 25. децембра / 7. јануара, у Саборном храму у Новом Саду повечерје са јутрењем је служио презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији. Преосвећеном владици Дамаскину је саслуживало свештено братство Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Порфирија и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве прочитао је презвитер др Милан Бандобрански. Током свете Литургије појао је хор Саборног храма „Свети Георгије”. По завршетку свете Литургије Преосвећени владика Дамаскин је честитао Божић верном народу и рекао: „Мир Божји – Христос се роди! Отац наш Јустин Ћелијски каже: Када кажемо ’Христос се роди!’, онда говоримо да се управо вечна доброта роди, вечна радост нам се роди, вечна љубав нам се роди. Заиста, велики Његош каже: Нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића. Имамо ми у нашем народу, у нашој Цркви много празника, али је један Божић. Имамо много обичаја за разне празнике, али су јединствени обичаји за Божић. Славимо много рођендана, али је само један рођендан Сина Божјег. Зато, драга браћо и сестре, мир који призивамо један другоме јесте не земаљски мир него Божји мир, онај мир који је најавио пророк Исаија говорећи да ће нам доћи Кнез мира, а управо то нам је потребно: мир, доброта, радост, љубав, како бисмо се изборили са свим искушењима која нас опхрвававају са свих страна, а пре свега са нашом унутрашњом борбом, са нашим очајањем и оним што кажу да је анксиозност и депресија. Управо нам је зато потребан мир и љубав. Када осетимо мир и љубав у срцу своме, онда ћемо и ми заједно запевати као и анђели: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Преносим вам благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, који данас није био овде са нама, али је у мислима и својим молитвама са нама. Мир Божји – Христос се роди!” Светој Литургији је присуствовао многобројни верни народ, међу којима и господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида. Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа. На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању. У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање. Извор: Телевизија Храм
  14. Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије служио je, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија, свету архијерeјску Литургију у новосадском Саборном храму, поводом славе Града Новог Сада. Светејшем Патријарху српском су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј и мохачки Дамаскин, као и свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, између осталог, истакао: „Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су сабрани на једном месту, јединство међусобно, али и јединство са Богом. И зато, где год, по Промислу и благослову Божјем, идемо и служимо Литургију, свугде је иста радост. Међутим, у том истом увек постоји и посебно место, увек постоји и један посебан додатак, посебна радост. За мене данас ту посебну радост, као и свакога пута, представља долазак овде у Нови Сад да, пре свега, служимо свету Литургију, али и да се видимо лицем к лицу. Нови Сад заиста јесте Српска Атина у сваком смислу те речи. То је и хришћански православни град, то је град светог Георгија, чији помен данас славимо. Сви знамо ко је био свети Георгије. Знамо да је Христос био Алфа и Омега, почетак и крај, смисао и садржај његовог живота. Заузимао је веома високу позицију у војсци цара Диоклецијана, римског императора, који је, као и многи други, ненавидео Христа, прогонио Цркву Његову и проливао невину хришћанску крв. Свети Георгије, као и сви војници, био је задужен да гони хришћане, али, одавно је он, од најраније младости своје, утемељио свој живот, нашао смисао у Христу и наравно да није пристао да гони хришћане. Свети Георгије, када је страдао и када је био прослављан, био је испуњен кротошћу, миром и смирењем. Какав је био свети Георгије такви су били бројни кроз историју хришћански мученици. Хришћанска вера, православна вера јесте вера мученикâ, али не само мученикâ као страдалникâ који страдају у телесним страдањима него и вера мученикâ који су позвани на унутарње распеће, на унутарње страдање. Мучеништво је опредељење и утемељење наше на Христу, опредељење за њега и зато је то сведочење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да данас, славећи светога Георгија, никада и ни за шта не оставимо своју веру, своју веру православну, веру у Господа Живог и да, маколико били слабашни, маколико падали, никада се не одричемо од јеванђељских вредности, да увек, уз помоћ Божју, кроз покајање, кроз спознају свога пада, а онда и љубављу Божјом враћамо се тим вредностима, враћамо се Богу и враћамо се себи.ˮ После заамвоне молитве, Патријарх српски господин Порфирије је извршио чин благосиљања славских дарова припремљених у славу Божју, а у част светог великомученика Георгија. По завршетку свете Литургије, Светејши Патријарх српски је уручио орден Светог Саве другог степена велечасном Јакобу Пфајферу, римокатоличком жупнику из Оџака, у знак захвалности на досадашњој успешној сарадњи и братском односу према Српској Православној Цркви и српском народу; професору др Весни Туркулов, начелници Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду, у знак признања за оданост Цркви, делатну љубав према ближњима, показану кроз вишегодишњи плодоносан рад, а посебно кроз велики допринос у несебичној, храброј, и надахњујућој борби против епидемије коронавируса; господину Зорану Вапи, некадашњем директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште. Орден Светог Саве додељен је и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду, поводом јубилеја седамдесетогодишњице оснивања и у знак признања и допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште, а орден је примио господин Синиша Зековић. Све ордене именованима је доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Уручујући највише одликовање Српске Православне Цркве, којим Свети Архијерејски Синод одликује заслужне установе и појединце, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, поред осталог, рекао: „Сви ми људи имамо неке дарове; не постоји човек који нема неки дар и сви дарови су дати свакоме од нас понаособ на различите начине да би сваки наш дар служио једном јединственом дару, а то је дар љубави. Наша Црква, пре свега увидом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, препознала је да ви који сте добили, свако на свој начин, посебан и различит дар, искористили сте тај дар да буде у служби дара љубави. Дарове смо добили да бисмо служили Богу кроз њих, узвраћали на оно што смо од њега добили и да бисмо служили ближњем. Наравно да ово признање јесте најскромније хвала за све оно што сте ви учинили, а много више сте учинили од сваке речи која би могла да искаже захвалност, учинили сте у односу на друге људе, а то значи у односу на Бога.ˮ На крају обраћања, Његова Светост је још једампут свима присутнима честитао славу Српске Атине. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј заблагодарио је, у име свих присутних и у своје лично име, Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију и Преосвећеној господи архијерејима који су саслуживали, као и свештенству, монаштву и благоверном народу на молитвеном учешћу у прослави славе Града Новог Сада. Светој Литургији у Саборном храму су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, и многи други представници јавног и културног живота Новог Сада. После свете Литургије, у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду, Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове. Честитајући сабранима славу Града Новог Сада, Његова Светост Патријарх је казао: „Данас је слава Града Новог Сада и велика је радост да смо се сви окупили, после свете Литургије у храму који је посвећен светоме Георгију, овде у Градској кући, и представници Цркава и верских заједница, и представници градских и покрајинских власти. Када славимо славу, ми исповедамо да нисмо само материјална бића него да смо, пре свега и изнад свега, духовна бића, тојест да и оно што је материјално позвано је да се продухови нашом врлином, нашим добром, свим оним што смо добили од Бога, да служи Њему и да служи другим људима. Диоклецијан је гонио Цркву и позвао светог Георгија као војника да убија хришћане. Могао је, наравно, свети Георгије да послуша реч цареву и да напредује у свим земаљским вреднстима, али он је најпре све што је имао поделио сиромасима, а онда је и одбио да поступа на било који начин против Истине, која је Христос. Нека би Бог дао да буде срећна и благословена данашња слава и да се трудимо да вредности које су уткане у Град Нови Сад – а то су вредности којима је свети Георгије живео – буду оно што стоји стално пред нашим очима, што нас води, што нас руководи, а то је да никада и ни на који начин Бог не дозволи да напустимо оно што је истинито, оно што је правда и праведно, маколико то коштало у датом тренутку. Нека је срећна слава и да сте благословени, молитвама светог Георгија.ˮ Одговарајући на честитку Његове Светости, господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, захвалио је Светејшем Патријарху на посети и истакао: „Нови Сад, као једна велика кућа или једна велика породица, дочекује сваке године своју славу, свог патрона, светог Георгија, да нас окупи и да нас подсети да један град не чине само материјална добра, као што је рекао Његова Светост, да није само ствар зградâ и булевара, неких објеката и теренâ. Један град чине људи, али и духовна компонента, нешто што прожима све људе, што неком невидљивом линијом нити спаја и даје и снагу и утеху, буди веру, даје чврстину, али и разумевање, разумевање према другима, а онда и према себи. И, благодарећи нашем Преосвећеном Епископу новосадском и бачком господину Иринеју и тадашњим градским оцима, уз Божји Промисао, Нови Сад је добио баш таквог патрона, таквог заштитника, светог Георгија.ˮ Овогодишња кума славе била је професор др Весна Туркулов, начелница Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Видео: Телевизија Храм
  15. Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. У име Оца, Сина и Светога Духа. Благодаћу Божјом окупили смо се данас у овом предивном светом храму посвећеном Пресветој Богородици да одслужимо свету Литургију као тајну Царства Небеског, као тајну присуства Божјег међу нама, као тајну спасења и тајну вере и заједнице Цркве. Окупили смо се и поводом тридесет година од почетка архијерејске службе вашег духовног оца и пастира, Митрополита дабробосанског господина Хризостома. Његова служба управо значи служење спасењу народа Божјег овде, у овом дивном граду и храму где су столовали бројни православни митрополити од Николаја Мандића, митрополита овога града и овога простора, а који је био рођени ујак Николе Тесле и који је не само упућивао молитве за њега него му истински помагао у његовом школовању и духовно и материјално, преко Светог Петра Дабробосанског, митрополита светитеља Божјег, затим недавно митрополита Николаја Мрђе и ево данас митрополита Хризостома. Данас смо чули свето Јеванђеље о жени Хананејки, која тражи помоћ од Христа. Зове се Хананејка јер потиче из Ханана, из тирских и сидонских крајева који су били северно од Палестине и у којима су живели многобошци, васпитани и одрасли на грчкој философији и грчкој култури. И ова данашња прича је слојевита: видимо жену која тражи помоћ од Христа, а он јој одговара да није послан онима који не припадају изабраном народу. Међутим, она је упорна и вели: Тачно је да ја не припадам изабраном народу и може бити да ме они који припадају изабраном народу сматрају недостојном да се зовем човеком и као некога који је подобан животињама, али и животиње су, каже Хананејка, творевина Божја и оне су достојне макар да се хране мрвицама са трпезе оних који су изабрани. И тада Господ, реторички да се изразимо, бива поражен и исцељује њену кћер вером ове жене. Ова прича, браћо и сестре, најпре у првом свом слоју, устима самога Господа казује да су све крајности нешто што одудара од аутентичног Јеванђеља и позива људима да живе по вери. Самозатвореност, неспремност да се изађе из својих оквира, затвореност за комуникацију, спречавање да неко ступи и уђе у наше просторе је нешто што је страно Јеванђељу, али и, са друге стране, из ове приче се види да је важно држати се принципа, односно да је важно држати се Господа и имати вере у њега, јер свака врста уопштеног успостављања комуникација и стварања некаквог општења на темељима романтичарских и идеалистичких погледа на свет, где се све релативизује, напросто опет није нешто на шта Господ позива. То није у Јеванђељу и по Јеванђељу, потребан је чврст камен темељац, потребно је држати се онога што је чињеница, онога што је истина. За нас хришћане то је Господ и то је реч Његова. Дакле, жена Хананејка није из изабраног народа, а чланови изабраног народа су сматрали да Месија треба да дође само њима. Сматрали су да само они треба да буду спасени како и у духовном смислу те речи, али и у спољашњем. Сматрали су чак да сви остали народи, по Божјој вољи, њима треба да буду покорни. Таквог су месију очекивали и зато сви они који нису припадали изабраном народу, ни по свом биолошком статусу, а ни по духовном, сматрани су од стране изабраног народа и најпре од њихове елите да су већ по себи непријатељи и да не само да треба избегавати сваку комуникацију са њима, него чак није било препоручљиво улазити у њихове крајеве, а камоли поделити ишта што се зове добром са таквим људима. Ево, сам Господ Христос долази у крајеве тирске и сидонске, у места где живе они који не припадају изабраном народу, они који се требају сматрати непријатељима и ту приступа једна жена, скромно, отворене душе, са огромним поверењем које је равно спознаји да је спасење у Христу. Она му прилази и тражи да Господ исцели њену кћер. А Господ различито у односу на све друго што говори у Јеванђељу, наступа крајње оштро, искључиво и вели: Нисам дошао вама који нисте изабрани и не приличи да се оно што припада изабранима са њихове трпезе баца псима. То је груба оштра реч коју Господ упућује овој жени која му приступа скромно и са поверењем. Наравно, Христос има своју педагогију, има начин на који открива истину, поступно, постепено. У овом случају Он говорећи овако грубе речи само хоће да укаже како изгледа формалистички приступ живоме Богу, како изгледа спољашњи приступ Богу и било којој вредности. Он говори језиком управо оних који су сматрали да Бог припада само њима и да су они малтене власници Божји и да они да прописују Богу како Он треба да поступа и односи се према творевини и сваком човеку који је створен као слика и прилика Његова. Господ у овом тренутку говори грубо хотећи да укаже на грубост, на неосетљивост оних који су формалисти и који мисле да је довољно само припадати изабраном народу. И ми често, браћо и сестре, мислимо да је довољно то што смо крштени, да је довољно то што смо Срби и да ће онда Господ препознати себе у нама и да ће без истинске, живе делатне вере увести нас у Царство своје. Неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Неопходно је да препознамо живога Бога као спаситеља, али ми Њему треба да се уподобимо. Ми требамо да се саображавамо Његовом Јеванђељу, Његовој Речи, Његовој Истини, а не Њега себи и читав свет око нас нашим параметрима и критеријума. Своје параметре и критеријуме треба да преобразимо у Христу, да узрастемо са њима у Њему, да растемо у меру раста висине Христове како каже апостол Павле, како бисмо могли примити Њега и њиме упознавати себе и општити са ближњима. Дакле, Господ овим речима критикује оне који су формалисти и, у исто време, у овом Јеванђељу показује шта је неопходно за нас. Када је Господ, рекао грубу реч, жена Хананејка показује још дубље смирење и вели: Можда не познајем у потпуности истину, можда не знам до краја Јеванђеље Божје, можда нисам у потпуности део тела Његовог и Цркве Његове, али и ја чезнем за спасењем стојећи споља, чезнем за истином и правдом и имам поверења у Бога да ће он наћи пут да дотакне моје срце; да упознам у пуноћи истину и будем спасена. Господ у њеној упорности, у њеном неодустајању од потребе за љубављу, за истином и лепотом препознаје оно што је неопходно да јој се Он пројави. Препознаје поверење, препознаје њену веру и онда чини чуда говорећи: Нека буде како ти хоћеш. Нека буде по вери твојој! Ево, браћо и сестре, одговора на многе недоумице и питања које имамо. Зашто ми се нешто дешава у животу? Зашто имам утисак да ме је Бог оставио? Зашто нисам бољи? Зашто ме људи не воле? Зашто уопште имам крст као темељ свог живота на који немам одговор и тежак ми је? Одговор на ово питање, браћо и сестре, јесте вера као предуслов свих других одговора на сва друга питања, вера као поверење у љубав Божју. Он боље од нас зна који су путеви нашег спасења, нашега сазревања, путеви који нас воде откривању истине, правде и смисла нашег постојања. Све уосталом, браћо и сестре, почива на вери и на поверењу. Да ли смо ишта сазнали, да ли смо једно знање усвојили ако нисмо имали вере и поверења? Од најмањих ногу у школи када учимо слова, зашто би слово А било А, само зато што то каже учитељица. Не, за мене је А постало истина, чињеница, јер сам имао поверења у то што ми је рекла учитељица. И све друго, сви односи заједница, љубави између мужа и жене, између свих чланова породице и у концентричним круговима шири се око нас онда када имамо вере и поверења. Али та наша вера мора да буде крстолика. Није довољно да имамо вере и поверења у људе, безброј пута смо били тако изневерени и остали скамењени од онога што се десило у нашем сусрету са другим, били често губитници, повређивани, али и сами повређивали другог. Ако је наша вера крстолика тј. ако пре свега наш живот почива на вери у Бога, на вери у Христа, онда ће наша вера и поверење и све наше активности, свако дело, па и реч бити прожети том вером. Тако ћемо у кристоликој вери пронаћи смисао у сваком тренутку свог постојања, у сваком сусрету са сваким човеком, сваки педаљ ове земље биће нам по једно ново и мало откривење истине Божје. Вера није, браћо и сестре, само пуко интелектуално, рационално уверење да постоји некаква скривена велика моћна сила. Вера је баш оно што је показала Хананејка у односу на Господа, поверење у Бога и препуштање себе Његовој вољи и Његовом суду. Таква вера међутим мора бити делатна, јер вера без дела је мртва. А како делатна? Једноставно, браћо и сестре. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. Не постоји то што нас може помутити. Зато, ево, данас окупљени овде, браћо и сестре, да знамо да је систем вредности који црпимо из Јеванђеља Христовог често у неспоразуму са системом вредности који је смишљен по духу и сили мудрости овога света. Не смемо никада себи дозволити да тај систем вредности Јеванђеља саображавамо систему вредности овога света, него смо позвани да преображавамо систем вредности овог света и претварамо у Јеванђеље Христово, чинећи заправо све око нас увек новим, увек савременим. За нас не постоји дилема да ли се Црква модернизује. У начину свога постојања Црква је увек савремена, користи све механизме и методе и технике од овога света. Црква је, штавише, често покретач развоја, али оно што нас једино чини увек новима и обнавља јесте вера у Христа, јесте живи Бог. Без Христа, без вере у Њега, без Његовог система вредности сваки дан смо све старији и ближи пропасти смрти, потпуној дезинтеграцији. Са Христом, сваки нови дан је новина и постајемо све млађи у Христу Господу. Нека би Он молитвама Пресвете Богородице, данас када смо овде окупљени, дао сваком од нас живу и чврсту веру у Њега и да без Његовог промисла ништа неће бити, али да понекад, као што је у овој причи Хананејка изменила чврсти став Христов, могли бисмо рећи и Његов промисао у датом тренутку, да и ми чврстом вером коју молимо од Господа да нам је да и својим животом можемо мењати свет у себи и свет око себе. Честитамо још једампут тридесет година службе архијерејске и педесет година монашке службе нашем и вашем Митрополиту и духовном оцу. Нека му Господ да дуг и здрав и плодан пастирски рад да на челу ове помесне Цркве заједно са вама води чврсто ка Царству Небеском које је већ овде и сада у овој светој Литургији присутно међу нама и које није ништа друго слављење Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа сада и увек у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Ваше Високопреосвештенство, преосвећена господо и браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, мало би било да кажем да је данас моје срце испуњено истинском радошћу, радошћу духовном, радошћу у Богу што сам по благослову и позиву Вашег Високопреосвештенства данас заједно са свима вама овде, под сводовима овог предивног храма сазданог у славу и част Пресвете Богородице и што сам у овом, опет морам рећи, предивном граду Сарајеву. Сарајево је град, који опточен планинама делује затворен у себе, а заправо од почетка свога настанка он је веома широкогруд град, отворен на све четири стране света, у који су долазили људи из различитих крајева, са различитим искуствима, доносили дарове у њега, а исто тако обогаћени из њега одлазили. И не само да је то град у који се долазило и одлазило са свих страна, са различитим печатима, личним, идентитетским, културним, духовним и сваким другим, него је то пре свега град јединствен по гласу и лепоти управо оних који су у различитости кроз векове овде живели и не само укрштали и прожимали своја искуства, своје културе и своје духовности, него су свако полазећи од свога посебног печата рађали јединствене плодове који су носили управо у себи богаствто и лепоту различитости, а опет показивали јединство призива Божјег да сви једно будемо. Град Сарајево, дакле, кроз векове јесте отворен град, а православни хришћани, православни Срби, у овом граду у најмању руку од четрнаестог века живе и моле се Богу. О томе сведочи други храм тзв. Стара црква која је посвећена Светим Архангелима. И други народи, они који исто тако верују у једнога Бога али на другачији начин, том једном Богу се моле овде уназад много векова и не само да су засновали своје постојање него истински су уградили себе и оно што јесу у овај град, у међусобно прожимање, у истинску и праву духовну и културну заједницу. Мало је таквих градова у свету, у Европи готово да их нема. На само неколико десетина или стотина метара размака налазе се богомоље које припадају различитим црквама и различитим религијама, богомоље у којима се сабирају људи који се обраћају Богу. Одавде, од наше православне цркве, на стотину или неколико стотина метара налази се и католичка црква, ту је и џамија, ту је и синагога. И све те вере потичу из истог корена, из љубави Божје, из стваралачке силе Божје, из Онога који је створио свет благодаћу својом и човека као круну света, као икону своју, који је створио народе, како вели апостол Павле: све народе од исте природе, и свим народима одредио времена и границе да се крећу кроз историју само са једним јединственим циљем, а то је да би сви народи и они који чине те народе упознали Бога, њега једнога Творца, за кога исти апостол Павле каже да је Он ту међу нама, да није далеко од нас. То је дакле циљ постојања народа, постојања појединаца и личности унутар тих народа, да упознамо Бога, да упознамо вољу Његову. И зато овај град и ови простори нуде чврсто искуство и оквире у којима сви знају не само да треба да препознају и прихватају једни друге, него сви знају да је други дат као могућност за прослављање Бога, за упознавање себе самога, а кроз сусрет са Богом и спознају себе самога, да је други шанса за раст, за раст у Богу као појединац али и као народ и као заједница свих. Овде постоје чврсти оквири за то, а знамо опет да је много пута било да нисмо препознавали једни друге, не само у смислу познанства међу народима, већ нисмо познавали једни друге, ни себе унутар једног народа, нисмо познавали и препознавали себе ни унутар једне породице, а често нисмо препознавали ни сами себе, тј нисмо знали ко смо и шта смо управо стога што смо заборављали на овај позив и призив апостола Павла, на опомену и на упутство зашто постојимо као личности и зашто постојимо као народи. Ако мислимо да постојимо да бисмо се затворили у себе, у своју љуску, да бисмо се затворили у кулу од слоноваче без могућности да из ње излазимо и без могућности да нам у њу неко долази, онда заправо не само да нисмо препознали призив Божји, глас Његов, него онда нисмо добро ни чули тај позив. Много пута падали смо појединачно и сви заједно. Али исто тако историја овога града, историја ових простора нас учи да смо после сваког промашаја и једностраног и заједничког пада опет налазили начина да препознамо једни друге, да смо потребни једни другима и да можемо да идемо даље. Стога не треба да нас чуди што смо међусобно толико прожети и комшијски и културно и економски и политички, али и родбински често. Ништа то засигурно није случајно. Све је то израз промисла Божјег, давање љубави Његове да бисмо Њега упознали као једнога истинитог Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да успостави са нама заједницу, да покаже да дистанца и јаз није оно због чега постојимо. Он не само да је премостио јаз између људи, између онога што није толико далеко међусобно, по својој природи, по ономе што јесте, него је дистанцу и јаз између створеног и нествореног премостио и учинио да можемо бити учесници онога што није створено, да можемо бити учесници Царства Божјег, лепоте и богаства будућега века већ овде и сада. То све међутим није нешто што нас чека у апстрактној, недодирљивој удаљености. Све то итекако јесте реалност дата да њом живимо овде и сада искључиво и онда када је реч Божја закон по којем живимо. Зато смо створени и као личности и као појединци, понављам, и као народи. Од једне природе, понављам, вели апостол Павле, дати су нам времена и границе. Нисмо ми они који одлучују о томе колики је то временско-просторни оквир који нам је дат да бисмо упознали Њега, Бога јединога и живог. Упознавајући себе, препознавајући своје дарове и своје таленте, познавајући свој идентитет који без Бога не постоји, препознајемо и своју различитост, знајући да она није дата као тачка раздвајања него као тачка која је одскочна даска која нас баца у сусрет ближњем, а то може бити управо онај који опет има свој посебни печат, свој дар као своју одскочну даску која треба да га катапултира нама у загрљај. Браћо и сестре, није чудо што је овај храм посвећен Пресветој Богородици, а Стари храм Светим Архангелима. То је поука, порука и задатак нама православним хришћанима који живимо овде, поука и порука Пресвете Богородице, која је истовремено наш покров и наша заштита и заступница пред Богом, као и пример за углед. Њена порука и поука срочена је у једној јединој реченици када је била суочена са немогућим, али заиста са немогућим, са оним што не само да надилази и превазилази њене снаге и њене капацитете, него и са оним што превазивази њену и уопште људску природу, а то је да Она постане место, пећина, простор кроз који нам Бог долази у свет. Реченица којом на немоћ своје природе и свог ума пред том тајном јединства и сусрета са Богом изговара јесте: Нека буде по речи Твојој Господе. Ако је то полазна тачка нашега постојања онда неће бити никаквих недоумица, непознаница и дилема у нашим животима. Унапред ће нам све бити јасно, а пре свега чињеница да је Бог међу нама, да је Бог у нама, да Дух Свети станује у нама и да је наше биће, наше тело, наше постојање дато као храм Божји, али и позвано да постоји и непрестано се остварује и реализује као храм Божји. То није могуће никако другачије осим испуњавањем заповести Божјих, јеванђељских заповести, пре свега заповести Божје о љубави читавим својим бићем према Њему, једином живом у Тројици Богу, али на исти начин и управо због тога и љубави према ближњем, а то је заправо сваки човек. Зато, браћо и сестре, Свети Арханђели, коме је посвећен Стари храм, створени из љубави Божје да служе људима и Богу непрестано, беспоговорно и неуморно, истовремено треба да нам буду пример за углед, да будемо увек спремни да желимо, да хоћемо да наш став буде став послушања, а истовремено љубави у односу на Бога. Свакако да ће нам свакодневница бити испуњена падовима, слабостима, грехом, неспоразумима. Међутим, ако имамо чврсту одлуку и будемо спремни да маколико немоћни и слаби никада нећемо да одустанемо од опредељења да нам Свети Архангели буду пример за углед, сигурно је да ће увек Бог бити са нама и баш онда када будемо свесни своје немоћи и својих слабости. Радујем се, Ваше Високопреосвештество, што смо данас по Вашој љибави и промислу Божјем сабрани под сводовима ове светиње. Управо због тога што овај град има залог љубави и заједнице као задатак имамо да не дозволимо да нас предупређује неко, и то мислим на све људе који живе овде, да нас учи и показује и указује на то да треба да будемо верни речи Божјој, речи Христовој. Не треба да дозволимо да неко споља насилно показује и указује на то да као они који верују у Бога треба да будемо отворени једни према другима, да разговарамо једни са другима, да размењујемо искуство и љубав међусобно, што је много више од једног спољашњег, политичког и често политиканстког дијалога. Треба да оставимо високе и високопарне речи и високосветске политике и теорије и да се спустимо на најнижу могућу тачку вере у Бога, ми - вере у Христа и свако други - вере којом верује на свој начин, јер нема те вере у Бога која је уткана овде у саме корене и темеље овога града а да не упућује на то да је сваки човек Богом створен и да нико не постоји без оног другога и да не постоји онај који може речи да му други није потребан. Довољно је да се спустимо на веру обичног, једноставног човека, да се спустимо на дно своје душе, да не тражимо споља решења, него ту у себи, у молитви да чујемо глас Божји, да чујемо реч Његову која ће засигурно рећи с једне стране: Буди то што јеси. Ти мораш знати ко си и мораш знати свој посебан печат, мораш знати да си непоновљив, али исто тако мораш знати да је свако непоновљив и да се у сазвучју непоновљивости и у букету различитости испевава хармонија космичка као песма у славу Божју. Нека су молитве Пресвете Богородице са свима вама. Наше молитве, наша љубав и све што стоји до нас биће увек са вама до крајњих могућих граница, до спремности да све што имамо делимо са вашом љубављу и исто тако да све што и јесте ваше по љубави Божјој и по Христу постаје и наше. Долазићемо овде у духу Јеванђеља, у духу мира и љубави, љубави и мира Христовог, да се утврђујемо у вери и да опет по истом апостолу Павлу тешимо једни друге вером међусобно. Нека молитве Пресвете Богородице закриљујују свакога од вас, ваше породице, ваше пријатеље, сроднике, комшије. Нека молитве Пресвете Богородице буду и са онима који не желе да буду са нама или не могу да буду са нама данас овде, да молитве одобровоље, омекшају наша срца и срца свих људи и Њене молитве да учине да мир овде и свугде буде алфа и омега, почетак и крај наших хтења, жеља и напора. Нека молитвама Пресвете Богородице живи Господ Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, како слављен од Ње и Светих Архангела и свих светитеља Божјих буде прослављан и од нас, овде и сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ Видео: Телевизија Храм
  18. У недељу, 17. октобра, када наша света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Јеротеја и свете Стефана и Јелену – Јелисавету (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у старом Саборном Светоархангелском храму у Београду, служили су викарни Епископи Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ топлички Господин Јеротеј који се након прочитаног светог Јеванђеља архипастирском беседом обратио верном народу. После Евхаристијског сабрања Преосвећена Господа Епископи су освештали славске дарове, а потом је Епископ Јустин честитао имендан Преосвећеном Епископу Јеротеју. Извор: Телевизија Храм
  19. У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић. Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу. По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка
  20. Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског, служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 9. октобра свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви светог архангела Михаила у Београду, уз саслужење братства старог Саборног храма. Након свете Литургије Епископ Јустин је служио парастос поводом михољских Задушница и помолио се Господу и Пресветој Богородици за душе свих преминулих. Извор: Телевизија Храм
  21. Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом. Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима. Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве. Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани. Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом. Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године. Повезане вести: Храм Светог Саве: Патријарашка Литургија и призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године Патријарх Порифирије поздравио ђаке прваке Патријарх Порфирије благословио ђаке прваке Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи... „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије. „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу. Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо Архијереји, богољубиви народе Божји! „Нека буде воља Господња!“ – Ове речи је, пре нешто више од 800 година, изговорио наш велики Свети Сава у Никеји, када је „по вољи Божјој и царевој“ изабран и хиротонисан за аутокефалног Архиепископа српских и поморских земаља. Следећи његов узвишени пример и моја недостојност смерно изговара те исте речи на овај свети дан и на овом светом месту, на празник његове преподобне мајке Анастасије, у велелепном Спомен-храму посвећеном њему, пред вама и свом пуноћом Цркве Божје овде сабране. Заиста, ништа се не дешава без воље Божје. Дух Свети, који је свуда и све испуњава, који је бдио над животом мојим и чувао ме од детињства мога, од тренутка када сам примио печат Његов дара у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, благоволео је да ме данас, у сагласју са вама браћо Архијереји и преко ваших часних и светих руку, удостоји архијерејске благодати. У мене, грешног и слабог, по речима песника, усели се „светлост Духа“ Светог и венчасте сте ме славом великом и уврстисте ме у ред Архијереја Цркве Христове, у ред наследника и прејемника Апостола Христових. Дрхтим и треперим и страх ме велики обузима. Јер, „како ћу, недостојан, ући у сјај светих Твојих“, Боже, и како ћу стати пред престо Твој заједно са светитељима Твојим: Василијем, Златоустим, Савом, Арсенијем... „Јер ако се усудим да заједно са њима уђем..., одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан бићу избачен од анђела“. Али љубав Божја је безгранична и људском уму недокучива. Он не гледа на грехове моје, већ ме љубављу Својом грли и уводи ме у Светињу над Светињама. Стога ме обузима радост неописива и веселим се неисказано, јер ме Господ постави на превисоку службу свога Архијереја – на место и обличје Своје, али не по мојим заслугама, већ по Својој превеликој милости. Шта рећи о Епископској служби, о тој најузвишенијој служби и највећој части коју човек може да добије и у овом и у оном животу? По речима Светог старца Силуана Атонског, Епископима је „дата велика благодат Духа Светог“ и „постављени су више свих, те се као орлови уздижу на висину, посматрајући непрегледна пространства“. Епископ на светој Литургији стоји на месту Христовом, приносећи бескрвне жртве у име сабраног народа и, након њиховог освећења Духом Светим, раздељује их вернима као Тело и Крв Христову, возглављујући на тај начин Цркву као Тело Христово. Заједно са Даровима, Епископ, као истински Отац који љуби и познаје своју паству, приноси Богу и њихове духовне жртве – молитве, појање, поклоњења, благодарења, славословља – и, уопште, све њихове таленте и дела која Богу од срца приносе и, на крају, и васцеле животе свих њих. Као уздарје на то, Епископ својој пастви, као икона Христа Бога, разашиље благослове и освећење, преображавајући их Духом у Заједницу Светих и узносећи све – свакога у своме звању у којем је призван да служи Богу – пред небески престо. Као истински пастир словесних оваца, Епископ треба свагда да претходи у врлинама и добрим делима; првенствујући у сабрању да им свима служи. Он, чувар истине и верни слуга речи Божје, дужан је да храбро сведочи веру у овоме свету и, ако је потребно, да мученички за њу пострада. Читав живот Епископски у ствари је једно велико бескрвно мучеништво – у служењу свима и у непрестаном приношењу себе другима на дар – да би, по речима Светог апостола Павла, „свима био све, да како год неке спасе“. Ово је лик истинског Пастира и Епископа коме ја, недостојни, тежим, овакав Архијереј желим да постанем, али знам, стојећи пред лицем Божјим и пред свима вама да сам по себи, својим моћима и снагама, не могу то да постигнем. Зато се уздам у помоћ Божју и молитве Светих, јер се сила и слава Божја у немоћима нашим познају и показују. И због тога верујем да „све могу у Христу који ми моћ даје“. „Радујте се свагда“ и „на свему захваљујте“, заповедио је пре много векова Свети апостол Павле солунским хришћанима. И ја, радујући се данас неизмерно са свима вама, не желим да заборавим да захвалим Господу на свему и за све што је учинио за мене. Благодарим Господу на свима ближњима – знанима и незнанима, пријатељима и родбини – мноштву њих које ми је дао, који су ми помагали и служили ми и били ми ослонац кад год је то било неопходно. Благодаран сам Господу што ми је дао честите и скромне родитеље – оца Јована и мајку Љубицу – који, на моју велику радост, учествују данас у овом великом празнику. Благодаран сам им што су, не жалећи труда и напора и никад не мислећи на себе, учили мог брата и мене шта то значи бити добар, нормалан и поштен човек. Благодаран сам Господу што ме је упутио на Његово Преосвештенство Епископа бачког господина Иринеја, по чијем сам се благослову замонашио у манастиру Светих Архангела у Ковиљу и из чијих руку сам примио презвитерску службу. Благодарим Преосвештеном Владици што ми је благословио да студирам богословске науке на нашем Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а после тога и црквено појање у Атини. Захвалан сам му и што је благословио рад Школе црквеног појања у Новом Саду и пастирски и човекољубиво се старао за њен развој и напредак. Али, више од свега благодаран сам Господу што сам, преко Његовог Преосвештенства, и ја, недостојни, имао удела у благослову Његових духовних Отаца – преподобних Јустина Ћелијског и Порфирија Кавсокаливита. Њиховим и Његовим светим молитвама нека ме Господ укрепи на мом новом послушању у Цркви. Благодаран сам Господу што ми је дао могућност да изучавам свештено црквено појање и што ме је удостојио службе црквеног појца и касније учитеља појања. Сећам се својих блаженопочивших даскала Владимира Јовановића и Архонт Протопсалта Ликурга Ангелопулоса и благодаран сам им што су ме учили тој „анђелској музици“. Иако нису видљиво присутни, и они се данас радују с нама у овој небоземној Литургији појући заједно са ангелским хоровима на небесима. Благодарим и свима вама, мојим сарадницима и ученицима из Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада, што сте ме све ово време које смо провели заједно слушали, подржавали и трпели, и желим вам да и даље наставите да напредујете у изучавању свештеног појања и кроз њега се духовно изграђујете и још дубље уграђујете у Тело Христово – Цркву. Благодаран сам Господу што сам студирајући у Атини имао прилику да се упознам и спријатељим са многим добрим људима из братског нам грчког народа. Од њих сам се учио, а и даље се учим, не само црквеној музици, већ и како да живим и радујем се у Цркви. Дубоко сам им захвалан на њиховој љубави и гостопримству. Оци и братијо ковиљска, моја друга породицо! Од како сам дошао у ковиљску обитељ и био примљен као њен члан, започео је мој нови живот – живот у Христу, пун духовне радости и оптимизма. Тај нови живот у Христу није више био само мој, већ наш – заједнички, општи, читаве ковиљске братије – и делили смо га несебично више од две деценије. Заједно смо духовно узрастали – кроз бдења, молитве, постове, празнике – духовно смо падали и устајали, жалостили се и радовали, свађали се и мирили. Сада, када одлазим из манастира на ново послушање, обузима ме туга али добро знам да ми то искуство живота у манастиру Ковиљу нико не може одузети и да се увек имам куда вратити. Зато сам вам од срца, братијо, благодаран на томе. Благодарим и Вама, Преосвештени господине Исихије, донедавно настојатељу Свете обитељи ковиљске а сада Епископе ваљевски, што сте са расуђивањем водили и чували нашу свету обитељ. Помените ме у Вашим светим молитвама! Оци и братијо ковиљска, молите се за мене грешног и ја ћу се молити за све вас. Слава и част коју сам данас добио, вама припада! На крају, али и пре свих, обраћам се Вама, Ваша Светости, као свом духовном оцу а сада и оцу свих верних у Српској Православној Цркви. Благодаран сам Господу што ме је удостојио да све ове године будем Ваш ученик и да се од Вас поучавам „путу који води у живот“ вечни. Овим „уским“ и „тесним“ путем, путем монашког послушања и одрицања од своје воље, који сте Ви пропутили, трудио сам се да и сам идем, иако сам много пута клецајући ходио њиме, посрћући и падајући. Благодаран сам Вам, Ваша Светости, на поверењу које сте према мени, духовно слабом и нејаком, увек имали. Кроз читав свој монашки живот, на свим послушањима, трудио сам се да то поверење оправдам. Увек и свуда и на сваком месту, служећи Вам као самоме Христу. Тако и сада, на овом новом послушању Епископског служења, иштећи Ваше свете молитве, трудићу се да оправдам очекивања које сте Ви и Света Црква Српска поставили преда мном. Још једанпут, користим прилику, Ваша Светости, да Вама и читавом Сабору наше помесне Цркве заблагодарим што сте мене грешног удостојили ове славе и овог достојанства и молим Вас да ми опростите и да ме помињете и да ме благословите. На самом крају узносим славу Троједином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, сад и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године. Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...