Претражи Живе Речи Утехе

Разговор је објављен на страници interaffairs.ru на сам дан празника Рождества Христовог, чиме је учињена велика част нашој Цркви 1. Ваша Светости! Ове године сте обележили 60. рођендан, а претхдоно сте изабрани за Патријарха српског. Дозволите да Вам честитам како јубилеј, тако и устоличење. За мене је изузетна привилегија могућност да општим са читаоцима вашег утицајног и реномираног часописа. Веома сам захвалан на томе. Ову прилику морам да искористим да вашу публику крупним словима подсетим на вековне везе Српске Цркве, a Црква није друго него сав крштени народ Божји, са Русијом. Нећу говорити ни о средњовековљу, ни о добу грофа Саве Владиславића Рагузина, чак ни о читавом двадесетом столећу који је обележен страдањем, али и снажењем и продубљивањем братских односа доласком избеглих Руса у Србију и у друге наше области јер су, ево, за последње две и по деценије трећег миленијума, те везе још више оснажиле на економском и политичком, а наравно на духовном пољу постале чвршће, рекао бих, него икада пре. Таквом изузетном квалитету међусобних веза су допринеле и личности које као амбасадори представљају Руску Федерацију у Србији. Мада различити по темпераменту, спољашњим особинама, они су људским квалитетима, по пријатељству, штавише братству које препознају не само политичари, него рекао бих сваки човек у Србији, постали и остали символи сарадње између два народа. Данас са задовољством размењујем мишљења са амбасадором Боцан Харченком, чија смиреност, готово монашка, даје сигурност и чврстину ставовима и анализама које износи. Морам да се молитвено сетим блаженопочившег амбасадора Виталија Чуркина, који је због одбране интереса нашег народа, али и заступања правде и међународног права, остао овде упамћен као својеврсни димпломатски витез, јунак. Бог да му душу прости. Наравно да је ове деценије светске, међународне политике и дипломатије, обележила личност министра Лаврова. Српски народ је, на жалост или на срећу, на послетку Бог зна, сувише често у фокусу те политике и дипломатског надметања. Стога увек са надом очекујемо речи Његове Екселенције Лаврова у неком светском форуму или престоници. Захваљујем вам на честиткама. Захвалан сам, превасходно, Господу на свему што ми је даривао у животу. Моја лична максима могу бити речи светог апостола Павла: Шта имаш што ниси примио, и ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4, 7). Можда се мудрост живота достиже онда када човек доживи духовну тачку у којој схвати да је све дар Божји, а његово биће и све што чини уздарје на тај дар. Јубилеји, пак, служе да човек са извесне дистанце погледа свој живот и да види колико је послужио другима, увек имајући у виду да је Господ дошао у овај свет да служи, а не да му људи служе, и да да живот свој у откуп за многе. 2. Почетком године, говорећи о Косову и Метохији, нагласили сте, цитирајући блаженопочившег Патријарха Иринеја, да „највећа брига и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим“. Повремено чујемо о нападима и пљачкама православних храмова. У чему видите највећи проблем: је ли то обичан криминал или израз мржње националистичких или радикалних снага, неделовање власти или недостатак напора на очувању права и јавног реда? Још од краја осамдесетих година прошлог века наметнуо се утисак да је албански живаљ дисциплинован и хомогенизован у остварењу политичких циљева. Могуће је да је то природан резултат родовског уређења. Ипак, много тачније је рећи да су напади о којима говорите резултати свих фактора које сте навели, а и једног који нисте, а то је инострани, који могуће не подстиче и не иснпирише нападе, али од јула 1999. године, кад затреба веже себи мараму преко очију. За нас је ипак, од свега најважније да су Косово и Метохија наш духовни Јерусалим. Јевреји су током миленијумских егзодуса у дијаспори говорили: „Догодине у Јерусалиму.“ Српска омладина се поздравља са „догодине у Призрену“ манифестујући да чува свест да је Призрен царски град, престони град, Душанов град, да зна да се, на пример, вредност храма посвећеног Богородици Љевишки, названој по средњовековном топониму, не може измерити никаквим земаљским благом. При томе, они не позивају на сукоб или на било какву агресију. Наш пут, пут наше државе, нашег народа и Цркве је пут дијалога, мирољубиве коегзистенције, уважавања сваког људског бића, свих позитивних људских уверења. Али то не значи никакав релативизам од стране Цркве по овом питању. Црква, али и патријарх лично, настоји да непосредно и систематски, на различите начине по питању Косова и Метохије као заветне српске земље, утиче на дух времена, на биће народа, на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, како би начин размишљања младих нараштаја изражен у максими „догодине у Призрену“ био трајна парадигма. Руској држави која се не либи и да уложи вето у Савету безбедности, Руској Православној Цркви, другим помесним Правосланим Црквама, и у грчком и у словенском свету, као и папи Фрањи бескрајно смо захвални на подршци у борби за правду и мир, за Косово и Метохију. Није ме напустила нада да ће и у западном свету бити више личности, уметника, интелектуалаца, као што је Хандке или некада археолог и историчар Габријел Мије, који је косовско-метохијске фреске означио најлепшим творевинама средњовековне Европе и поручио: „Срби, не бојте се, ви и ваше фреске сте потребни свету и његовој историји!“ 3. Какви су услови за организовање духовног и богослужбеног живота на Косову и Метохији? Намећу се одређене паралеле између духовног живота на Косову и Метохији и духовног живота у Европи, прецизније на њеном западу. У јужној српској покрајини велики је број руинираних, девастираних, обесвећених, порушених, стога и празних храмова у којима је вековима служена Литургија. У Европи је, такође, велики број, празних храмова, са том разликом што нису порушени, нити обесвећени од оних који Христа и Цркву Његову не желе. Храмови у којима је вековима служена Литургија претворени су у ресторане, тржне центре, различите туристичке атракције, дискотеке и слична места масовне забаве. Могуће је да отуда и потиче неосетљивост према уништавању цркава у овом делу Европе и страдању хришћана. Молим читаоце да ми опросте уколико препознају горчину и јеткост у мојим речима, јер ме је 1985. године, у манастиру Мушутиште рукоположио владика Павле, потоњи патријарх српски. Тај манастир је из 14. века и, претпостављате већ, становници тог краја су га 1999. године, порушили до темеља, уосталом као и парохијску цркву у селу, исто из 14. века, док су све српске куће у том селу спалили. Протерани Срби из Мушутишта, сваке године на Педесетницу, јер је храм био посвећен Светој Тројици, долазе, уколико их не спрече, на рушевине манастира мог посвећења, где се служи света Литургија. И то је слика духовног живота на Косову и Метохији. Значи, тамо где је храм порушен или спаљен, уколико месне власти не спрече, служи се једном годишње, на дан светитеља коме је храм посвећен. Тада се ту окупи и народ. У северном делу покрајине, где је српски православни народ остао у апсолутној већини, може се рећи да се црквени живот одвија нормално, уобичајено, као и другим деловима Србије, у Српској Републици, Црној Гори и тд. У тзв. српским енклавама, заправо правим гетоима, где су Албанци у већини, рекао бих највећој срамоти на лицу Европе у 21. столећу, духовни живот такође постоји. И тамо свака енклава, сваки гето има свештеника или свештеномонаха који служи редовно у храму. Може се рећи: богослужења се одржавају редовно, уобичајено, али то „уобичајено“, треба схватити веома, веома условно, јер се и свакодневни живот одвија само унутар тих енклава, понегде у једној или две улице, из које је веома ризично изаћи, поготово женама и деци. Када се узму у обзир сви ти варијетети, затим епидемијa вироусом ковид-19, која није заобишла ни јужну српску покрајину, мора се рећи да је духовни живот врло добро организован, а да је за ово заслужан Епископ рашко-призренски Теодосије са монаштвом, свештенством и верним народом. 4. Ове године навршава 80 година од почетка геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, где су стотине хиљада Срба окрутно убијени у концентрационим логорима. Како Српска Православна Црква обележава тај датум? У центру свих годишњица које Црква обележава, увек је света Литургија. Тако ће, свакако бити и овог пролећа, када се навршава годишњица почетка ужасног и небивалог страдња, геноцида који је извршен над српским православим народом, над нашом браћом Циганима и над нашом браћом Јеврејима на подручју марионетске нацистичке творевине којој су дали име „Независна Држава Хрватска“. Литургију ћемо, ако Бог да, тим поводом служити у Јасеновцу, који је највеће стратиште, али и на другим местима. И света Литурија коју ћемо саборно служити током редовног пролећног заседања Светог Архијерјеског Сабора биће у знаку мучеништва свих страдалих у том вероватно најсуровијем и најсвирепијем, а у исто време планском и систематском затирању једног етноса у савременој историји. Циљ сабирања у Јасеновцу и на другим местима масовних егзекуција невиних јесте да молитвом, служењем Литургије, сви стекнемо благодат Духа Светога, да преображавамо себе, јер без Литургије, без молитвеног погружавања у тајну крста Христовог, у тајну мучеништва и тајну васкрсења, савремени човек се може начас претворити у немилосрдног осветника. То би значило само нови круг несреће којој не би било конца. Молитвом преображени православни човек никада није и никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Отуда се многи који не познају дух и етос православља чуде како православни човек може да прашта. Православни хришћанин ће увек градити мир, пријатељство, а не освету. Сваки хришћанин мора све своје дарове да користи ради мира и разумевања међу људима. Српска Православна Црква ће наставити да подстиче и афирмише историчаре и друге научнике да раде на утврђивању историјске истине, ради разобличавања ревизионизма који и овде на Балкану, али и широм Европе, има једноставан циљ: аболирање нацистичких и фашистичких злочинаца, а тада не би требало искључити могућност да се поново покрене та спирала зла. Подвлачим да ни историјско продубљивање знања, ни имплементација тог знања у школама и на факултетима не треба и не сме да служи злопамћењу, већ да буде опомена свима да се такво зло, какво су доживели Срби, Јевреји и Цигани у Другом светском рату, предупреди и да се никада и нигде не понови. 5. Верујем да ћете се сложити да амандмани који су донети у Парламенту Црне Горе на Закон о слободи вероисповести представљају позитиван корак: неће бити национализације храмова, дискриминациони закон је коригован. Међутим, нису сви проблеми решени. Црногорска страна је осујетила потписивање споразума са СПЦ, истовремено права Католичке цркве су заштићена конкордатом, муслимани такође имају споразум са државом, а СПЦ нема. Да ли ће бити потписан споразум? Ваше запажање у потпуности осликава односе Цркава и верских заједница и Владе у тој републици. Ми смо, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом у Црној Гори, који је показао своје право, блиставо лице, током недавних литија, спремни да учинимо све што до нас стоји да се такав положај, заиста неправедан, неравноправан, а узевши у обзир састав становништва и историју, потпуно апсурдан положај наше Цркве, измени. Наравно, на добро свих, државе, Цркве, оних који јесу верници Српске Православне Цркве и оних који то нису. Нико не сме да буде оштећен или ускраћен за своја права, на рачун оног другог. Понављам да смо спремни да размотримо све опције текста Уговора, оне које су до сада биле у оптицају, али ми сматрамо, наш правни тим, да има места побољшању. Ако буде сврсисходно, можемо кренути и од белог папира. Све на добро народа. Као и у било ком другом послу, ја и у овом желим да на исти начин уважим и заштитим интересе обе стране, а поготово што обе стране заправо у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. У догледном времену, чије трајање је пре свега одређено смиривањем политичких размимоилажења у Црној Гори, доћи ћемо до решења на добро свих. Потпуни смо једномишљеници са нашим архијерејима у тој републици, митрополитом Јоаникијем, владиком Методијем, свештенством, монаштвом. Спремни смо да предано радимо на остварењу циља. 6. У Хрватској се у децембру прошле године десио разоран земљотрес, страдали су храмови СПЦ, многи Срби су изгубили кров над главом. Како сада стоје ствари са обновом храмова и са помоћи онима којима је то потребно? Девет месеци после земљотреса који је погодио Загреб, главни град Хрватске, уједно и седиште Епархије загребачко-љубљанске којом и даље управљам, суочили смо се са још једним разорним земљотресом који је погодио део Хрватске познат под именом Банија. Овај простор је вековима припадао граничном подручју Аустроугарске царевине, званом Војна крајина, у којем су већински православни Срби, бранили њене источне границе од суседног Отоманског царства. Као последица Другог светског рата, затим трагедије пражњења Републике Хрватске од Срба у рату деведесетих, етничка структура становништва се тамо значајно променила тако да је данашња Банија слабо насељена и економски неперспективна, а земљотрес је још више погоршао и онако тешке услове за живот преосталог становништва. И пре земљотреса сам тамо носио хуманитарну помоћ. Веома тешко су живели они који су смогли снаге да после рата остану. До појединих села није дошла у трећем миленијуму електрична енергија. Учествовао сам у договорима са Владом Хрватске да наша села добију струју. Можда ми не бисте веровали на реч, да и то постоји у Европској унији. Куће неомалтерисане, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Е сада је на такву сиротињу дошао и земљотрес. Тада је наша Црква организовала скупљање помоћи за пострадале, којих није било мало. Земљотрес се десио крајем децембра тако да смо се усредсредили на набавку стамбених контејнера, како би они без крова над главом преживели зиму. Пошто земљотрес није правио разлику, ни ми, наша Црква није правила разлику коме даје те контејнере за привремени смештај, да ли су римокатолици или православни. Земља се непрестано тресла кроз стотине мањих земљотреса који су, недељама и месецима додатно уносили немир и страх. Неки храмови су потпуно срушени, а други су неупотребљиви, јер су ризични за одржавање богослужбеног живота. Годину дана након земљотреса, благодарећи љубави многих, отпочела је обнова храмова и многих домова наших верника, али свакако не оним темпом који би био задовољавајући. Посебну захвалност дугујемо сестринској Руској Православној Цркви која је међу првима понудила помоћ и преузела да у потпуности обнови храм Рођења Пресвете Богородице у граду Глини, јер је сам тај храм, усталом каои тај град, место ужасног, тешко описивог страдања, мучеништва хиљада православних, у Другом светском рату, тако да за нас има посебан значај. Предстоје године обнове у којима ће, надам се, држава преузети руководећу улогу. То свакако неће умањити наше напоре да се обнови оно што је за обнову али, пре свега, да се сачува становништво које ће, уколико му се не понуде какви-такви услови за пристојан живот, наставити са одсељавањем са вековних огњишта. 7. Ваш однос према стварању неканонске Православне цркве Украјине (ПЦУ) од стране Цариградске патријаршије је познат. Сада СПЦ има сличан проблем на својој канонској територији у Црној Гори. Шта можете рећи о овим процесима који се одвијају у православном свету? Ипак ћу морати да вас делимично демантујем. Може се рећи да у Црној Гори постоји група црквених деликвената, опскурних фигура, који готово сам сигуран, ни сами не верују у то да су они некакви свештеници, а да је њихово удружење некаква црква. Они су, реално, само лоши глумци. Предводи их један распоп за кога сви у Црној Гори знају да је од ране младости био у служби комунистичке тајне полиције која је прогањала Цркву. Њихова прича сада је негде између фарсе и комедије, а нема сумње да ће у последњем чину сви актери открити да играју у ријалити трагикомедији. Заиста је тешко разумети и оне који још увек подржавају тај пројекат. Никакве реалне проблеме у Црној Гори ја не видим. Знам да се Ваша дигресија, макар била само подстицајни шлагворт никако не би допала поменутим епископима Јоаникију и Методију, који су заиста прави витезови православља. Наш став према црквеном проблему у Украјини, свима је добро познат, верујем и нашим читаоцима који се интересују за ове теме. Рећи ћу само да, упркос запањујуће лакоће са којом је Цариградска Патријаршија занемарила свете каноне, еклисиологију, вековно устројство Православне Цркве, Свето Предање, ми суштински као, сигуран сам, и сестринска Руска Црква, не одустајемо од љубави према Мајци Цркви и надамо се, молимо се, да ће доћи дан, и то што пре, када ће бити одбачени ванправославни антицрквени утицаји и нецрквени пројекат који, колико сам у могућности да видим, никоме ни у Украјини није донео ништа добро, и када ћемо се сви у духу саборности Цркве, вратити братољубљу и свеправославном решавању свих проблема. 8. Одржавате редовне контакте са амбасадором Руске Федерације у Републици Србији Александром Боцан-Харченком. О којим питањима се разговара на састанцима? Није непознато у oвдашњим дипломатским и политичким круговима да сам од првог дана на месту предстојатеља Српске Цркве, предност у консултацијама о питањим која се тичу Православне Цркве у свету, проблема са којима се генерално хришћани сусрећу данас, као оним у вези са положајем српског народа, давао Његовој Екселенцији Александру Боцан-Харченку. Смиреност у дијалогу која заправо манифестује поузданост и чврстину ставова које заступа, импонују сваком саговорнику, било да се у свему слаже, било да има различито мишљење. 9. Сусрећете се и са америчким амбасадором, као и другим западним дипломатама лоји често „саветују“ Србима да се оријентишу на ЕУ и да се дистанцирају од Русије. Као и амбасадор Боцан-Харченко и амбасадори западних држава схватају и прихватају да су моје интенције више духовне, а мање политичке. Са друге стране сви смо упознати да Српска Црква има бригу и одговорност према њеном верном народу који у великом броју живи у САД и земљама Европске уније. На послетку, ја себе доживљавам као интегралног Европљанина, који воли наш стари континент у његовом тоталитету, од Лисабона до Владивостока. И када критикујем западну политику, не престајем западну цивилизацију да поштујем и доживљавам као део свог идентитета и део идентитета мог народа. 10. Многи данас у православном свету расправљају о последицама епидемије COVID-19. Ваш претходник, Светејши Патријарх Иринеј, заузимао је строго канонски став у погледу поретка Богослужења и обављања Причешћа. Покушаји десакрализације простора храма, кашичице за свето Причешће, икона и крстова изазвали су неједнозначну реакцију међу православним верницима. Било је и представника Цркве који су изразили солидарност са таквим приступом, признајући могућност заражавања од светих предмета. Да ли СПЦ одржава континуитет по овим питањима? Без сваке сумње. У нашој Цркви у Београду и другде, лично познајем неколико свештеника који су, на пример, када је зараза вирусом ХИВ, била на врхунцу, били духовници у болницама у којима су се лечили заражени. Служили су Литургију сваког дана, причешћивали са са оболелима и данас су живи и здрави. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију ковидом-19 да се зараза шири причешћем? Веома мало. Тако да за нас то није тема. Ми се молимо Богу да зараза што пре прође, али да ми православни хришћани, као и сви други људи, до тада не постанемо жртве свесног сејања страха и то не само од вируса, него страха од ближњег са ким поручују треба да држимо социјалну дистанцу. За нас православне важе отачке речи Видео си лице брата свога, видео си Бога свога, а не Сартрове да је мој ближњи, мој пакао. За Цркву, за духовнике, верујем и психологе, главна тема треба да буде како људи да сачувају духовно здравље у овим околностима, односно да сачувају богомдану слободу. 11. Задњих дана се активно расправља о изјави руководиоца представништва Цариградске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви, архиепископа Телмеског Јова о реформи календара у православном свету како би се утврдио заједнички са католицима датум прославе Ускрса. Какав је ваш став према овој изјави? Наша Црква се тим послом неће бавити. Истина је да то није догматско питање, али и када су неке Православне Цркве прихватиле нови, грегоријански календар, у њима су настали сукоби у вези са тим. То није богословско питање par exellence, није ни суштинско, стога претпостављамо да га владика Јов није поставио због неког непринципијелног разлога, већ вероватно из неких практичних разлога, везаних за грчку дијаспору, ферије запослених и студената или слично. Српска, пак, дијаспора, не исказује такве потребе, без обзира на то што има сличне потешкоће. Има низ суштинских ствари које треба решити у дијалогу са римокатолицима, а који нас води ка једном, од Господа заповеђеном циљу да сви једно буду. 12. Ваша Светости, желимо да Вам се захвалимо на подршци Руској Православној Цркви по питању црквене ситуације у Украјини. Какав је актуелан став СПЦ по том питању? Ми нећемо мењати наше ставове. Дајемо и наставићемо да дајемо снажну подршку Митрополиту Онуфрију и његовој Цркви. Ваша малопређашња аналогија, између Украјине и Црне Горе, јесте недовољно прецизна, али је разумљива. И ми смо, као и ви, доживели распад федералне државе, када су непријатељи православља, а ја бих рекао непријатељи хришћанства, видели шансу да поцепају аутокефалне или аутономне Цркве. Због тога ми добро разумемо шта се догађа у Украјини. Због тога високо ценимо начин како је блаженог спомена патријарх Алексије водио брод Руске Цркве у тим олујним и бурним временима, а како је патријарх Кирил, смело ћу рећи, тријумфално води у трећем миленијуму. Најшира могућа слобода, потпуна аутономија у управљaњу коју је Руска Православна Црква омогућила Украјинској Православној Цркви, пример су највеће могуће икономије и црквене свести. 13. Зна се да држите предавања на Богословском факултету Универзитета у Београду. Да ли бисте могли да испричате о значају факултета за Србију и српски народ, о његовој садашњости и будућности? Као предстојатељ Цркве више нисам у могућности да предајем на факултету, али моја се љубав заиста може поистоветити са љубављу према мајци хранитељки. Та љубав моја траје дуже од четири деценије. Данас се највише старам да се код студената одржи истовремена приврженост и светом олтару и наставној катедри, односно да разумеју да теологија није само подвиг интелекта, изузетних људских способности и разумевања. То јесте потребно, али је недовољно. Теологија је подвиг, подвиг целокупног бића и живота у Духу Светом. Факултет је веома важан у животу наше помесне Цркве. Он је извор сталне обнове наше богословске мисли, извор верности Светом предању наше Цркве, извор духовне просвете... 14. Ваша Светости, добро је позната улога Руске Православне Цркве, руског бизниса и руског политичког руководства у остваривању пројекта храма Светог Саве у Београду, његовог унутрашњег уређења. Управо је ту одржано заседање Архијерејског Сабора СПЦ, на којем сте изабрани за Патријарха. Како оцењујете допринос Русије стварању храма? Да ли је познат датум његовог освећења? Прича о храму Светог Саве, као заветном храму читавог српског народа, је заиста велика и сложена, јер је вишевековна и започета је још у 16. веку, када су Турци спалили мошти нашег највећег светитеља и када се наш народ заветовао да на месту где је то учињено подигне своју навећу цркву. Српски народ, његова Црква и држава су тај завет почели да испуњавају још у 19. веку, а храм је почео да се уздиже у годинама између два рата, у време патријараха Варнаве и Гаврила. У време фашистичке окупације, а потом и вишедеценијске комунистичке диктатуре, градња ове светиње је стала. Изградњу поново покреће мој претходник, блаженопочивши патријарх Герман, а настављају и окончавају је патријарси Павле и Иринеј. Напоменућу овде да је патријарх Павле у годинама југословенског грађанског рата обуставио радове на храму иако је средстава за то тада било, јер је то било време страдања српског народа. У изградњу овог храма су уткани векови и небројено мноштво приложника. С обзиром на испреплетаност руске и српске историје, било би и чудно да Руси немају значајну улогу и у овом великом српском подухвату у славу Божју. Сви смо веома благодарни Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви на помоћи која је отворила пут да се крене са радовима на унутрашњем украшавању храма Светог Саве. Сам председник Путин је још 2011. године, када је први пут посетио храм, показао интересовање да и велики руски народ и држава буду део овог заветног подухвата српског народа. Заиста благодарни смо и руским компанијама, Гаспрому и другим, које су омогућиле да руски уметници искажу своје богомдане дарове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Сада је и тај сегмент градње окончан. Преостаје нам само још и велико освећење храма, па да са миром у души кажемо да смо ми Срби свој завет у потпуности испунили према свом највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави. 15. Године 2008. изабрани сте за председника Савета Републичке радиодифузне агенције Србије. Какав је Ваш однос према медијима, радију, телевизији, друштвеним мрежама? Какву улогу, по Вашем мишљењу, могу да играју у промовисању хришћанских вредности? Нама изгледа да 2008. није толико далека, али у контексту медија, комуникационих и информационих технологија, представља већ далеку прошлост. Црква има обавезу да прати развој медија и да своју мисију сведочења Христа распетог и васкрслог по формату, начину елаборације прилагоди новим медијима. У дигиталном свету не постоје границе ни између континената, а камо ли између религија, цркава и слично. Показали су ми пре неки дан веома занимљив програм који Одељење спољних црквених послова Руске Патријаршије на српском језику емитује на друштвеним медијима. Програм је поучан, промишљено је прилагођен укусу једног дела популације, занимљив је јер поклања пажњу и неким рубним феноменима. У нашој Цркви, уз друге просветне и мисијске послове, управо градимо медијски систем који треба да иде у сусрет потребама савременог човека окренутог друштвеним медијима, па нам је програм који нам је на нашем језику серивиран из сестринске Цркве драгоцен путоказ при опредељивању садржаја и карактера програма. Извор: https://interaffairs.ru/news/show/33165

У Београду и Сремским Карловцима од 23. до 25. новембра 2021. године одржана Међународна научна конференција „Везе времена – закључци и преспективе – ка једном столећу Руске Заграничне Цркве“ Почетак научног скупа се поклопио временски са оним данима рада Првог руског свезаграничног црквеног сабрања које је пре тачно једно столеће одржано у Сремским Карловцима од 21. новембра до 3. децембра 1921. године. Организатори научне конференције су Архив Српске Православне Цркве и „Историјске студије Руске Православне Заграничне Цркве“ предвођене ђаконом др Андрејем Псаревим, професором црквене историје у Џорданвилској Семинарији. Напори саорганизатора су имали благослов Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве Митрополита источноамеричког и њујоршког г. Илариона. Окупљање и радне сесије од 24. новембра одржавале су се у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, благодарећи Његовом Преосвештенству Епископу сремском г. Василију и ректору тог најстаријег богословског училишта у Срба протојереју мр Јовану Милановићу. Научно саборовање је отворио Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин прочитавши поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Проректор Кијевске духовне академије кандидат историјских наука Владимир Бурега прочитао је поздравно слово Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а касније су прочитани поздравни говори Његовог Високопреосвештенства Митрополита источноамеричког и њујоршког г. Илариона и декана Светотројицке духовне семинарије из Џорданвила др Николаја Јурјевича Шидловског. Учесницима научне конференције се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит берлински и немачки г. Марко. Конференција је организована у 8 сесија са укупно 23 реферата, од којих је тек 4 прочитано преко електронске платформе, што показује намере учесника и организатора да се конференцији придода на озбиљности и значају у складу са мерама заштите од пандемије коронавируса. Научни радови који су већ припремљени и предати за штампу обрађују егзодус руских избеглица, формирање Руске Православне Заграничне Цркве, односе Руске Заграничне Цркве и Српске Православне Цркве, архивско и културно наслеђе зарубежних Руса, канонско-правне импликације живота и рада Руске Цркве у иностранству, као и промене у њеном постојању у времену после Другог светског рата па све до краја 20. века. На госте из Сједињених Америчких Држава, Канаде, Француске, Немачке, Словачке, Украјине и Русије, учеснике и акредитоване посетиоце, посебан утисак је оставио боравак у Српском Сиону – Сремским Карловцима, колевци и центру Руске Заграничне Цркве (1921–1944. године). У току научне конференције Архив Српске Православне Цркве посетио је г. Сергеј Викторович Шумило, кандидат историјских наука, проучавалац и одличан познавалац украјинских веза са Светом Гором, директор Међународног института Атоског наслеђа, разматравши могућност јачања научне сарадање између Архива Српске Православне Цркве, иницирану потписивањем Меморандума о заједничкој сарадњи. Том приликом у присуству колектива Архива Српске Православне Цркве г. Шумило је уручио директору др Радовану Пилиповићу одликовање Украјинске Православне Цркве за заслуге на културно-просветном пољу, орден Светог Нестора Летописца другог степена. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у Београду и Сремским Карловцима од 23. до 25. новембра 2021. године биће одржана научна конференција „Везе времена: закључци и перспективе – једно столеће Руске Заграничне Цркве“. Научну конференциу организује Архив Српске Православне Цркве у сарадњи са ROCOR STUDIES – Historical Studies of the Russian Church Abroad из Њујорка коју води ђакон др Андреј Псарев, професор црквене историје из Џорданвилске семинарије. Научна конференција ће окупити 23 експерта из области руске црквене историје, руске емиграције и српско-руских односа из Сједињених Америчких Држава, Русије, Белорусије, Украјине, Аустралије и Канаде. Програм на руском (програм) и енглеском језику (programme).

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. јуна 2021. године у Патријаршијском двору у Београду руске космонауте Сергеја Куд-Сверчкова и Анастасију Степанову. Предстојатељ Српске Православне Цркве је у срдачној атмосфери водио изузетно занимљив разговор са руским космонаутима о многим аспектима човековог одласка и боравка у свемиру. Патријарх Порфирије је гостима пренео лични утисак да у организацији и начину живота космонаута у међународној свемирској станици препознаје и елементе монашког живота. „У духовном животу примећујемо како човек што је удаљенији од људи и света то све више осећа љубав према другима и увиђа колико му је други потребан. Тако да откривањем и спознајом свемира сигурно постајемо све ближи једни другима“, изјавио је Патријарх српски Порфирије. Космонаут Сергеј Куд-Сверчков је руководећи се личним искуством потврдио ову мисао Светејшег г. Порфирија истичући како човек чак и када је тако далеко од земље и људи осећа јаку и нераскидиву везу са њима. Он је открио да током боравка космонаута у свемирској станици, осим доброг здравља, знања и вештина, преко је потребна и велика духовна снага како би се успешно испунили задати циљеви. Патријарх Порфирије је на ту тему споменуо да се на неки начин може направити паралела између монашког живота у манастиру и боравка космонаута у свемирској станици; „Као што су монаси у манастиру издвојени од света упућени једни на друге, тако је сличан случај са космонаутима који дужи временски период живе и раде у једном ограниченом простору у коме могу да сачувају мир и хармонију у односима захваљујући молитвеном тиховању“. Космонаут Сергеј је изјавио да космонаути управо током боравка у свемирској станици спознају дубљи значај и вредност заједништва. Пријему су присуствовали директор ЈП Пошта Србије г. Зоран Ђорђевић, председница Дечје организације Јунити гђа Аљона Кузменко, координатор посете руских космонаута Републици Србији гђа Драгиња Влк и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у среду, 12. маја 2021. године, Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Пријему у Владичанском двору у Новом Саду су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, као и сарадници г. Боцан-Харченка. Саговорници су братски разговарали о нераскидивим историјским и духовним везама између српског и руског народа, као и о актуелној ситуацији у православном свету. „Били смо увек јединствени кроз заједничку историју и помагали једни другима. У данашњем свету – који је препун искушења, изазова, опасности и неправде – само ако будемо заједно можемо да имамо исправан став и добру будућност. Релативно кратак разговор нам је дао могућност да обухватимо све најважније теме које су актуелне и неопходне за све нас, од Москве до Београда, до Новог Сада и било где”, казао је Преосвећени владика Иринеј после састанка. Истичући да је разговор протекао у лепој и срдачној атмосфери, господин Александар Боцан-Харченко је рекао да је са владиком Иринејем причао о Спомен-храму Светога Саве на Врачару, могућем доласку Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у посету Српској Православној Цркви, као и о изазовима са којима се сусреће православна васељена. „Владика је изнео своје мишљење које се потпуно поклапа са нашим оценама и своје мишљење на који начин Православље може да успостави јединство, да превазиђе новонастале поделе, пре свега у Украјини”, додао је изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије. Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније. „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир. Извор: Подворје СПЦ у Москви

Архијерејски синод Руске заграничне православне цркве 30. октобар 2020. Његовој светости, високодостојном Иринеју, православном архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском. Ваша светости, свети и високодостојни владико! Сазнавши за упокојење Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, журим да изразим своје најдубље саучешће Вама, преосвећеној сабраћи архијерејима, свештеномонаштву и вјерницима Српске православне цркве и да се с љубављу присајединим саборној молитви за покој његове душе. Владика Амфилохије је човјек велике душе, јерарх широког срца, које је комотно смјестило у себе радости и туге читавог светог православља. Без обзира на узвишеност архијерејског служења, он је прије свега, остао монах који је проповиједао својим животом и неустрашиво исповиједао вјеру Христову. Са великом захвалношћу сјећам се његовог живог учешћа у божанским службама у раду Четвртог свезаграничног сабора архипастира, клира и мирјана Руске заграничне цркве, његове очинске љубави, братску подршку блаженог спомена Митрополита Лавра и васељенски дух учешћа у животу Христове цркве. Мудре ријечи почившег које је изговорио на том сабору дирнуле су све учеснике, подсјећајући их на наше заједничке очеве и подвижнике, на нашу заједничку историју. Мислено се опраштајући ових дана од Његовог високопреосвештенства Владике Амфилохија, просим од њега свете молитве и са благодарношћу се клањам братском српском народу, који је православним Словенима дао таквог светитеља, подвижника, исповједника и вјерног сина Христове цркве. Вјерујем да је стекао смјелост крај Престола Божјег. Царство Небеско и вјечни покој почившем Владици, а Вама, Вашој преосвећеној сабраћи, оданим помоћницима и свем народу ─ помоћи Божје! Наше мисли и молитве су с Вама и читавом Српском црквом! Ваше Светости вјечни доброжелатељ и недостојни молитвеник, Митрополит источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве Иларион Извор: Митрополија црногорско-приморска

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)

Његово Високопреосвештенство Митрополит волокoламски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изложио је за РИА Новости став Руске Православне Цркве у вези са хапшењем у Црној Гори Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештенослужитеља при Саборном храму у Никшићу. Вископреосвећени је истакао следеће: -Руска Православна Црква је дубоко потресена сазнањем о хапшењу и тродневном притвору Eпископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске полиције, као и подацима о срамном односу према православном свештенству. Његова Светост патријарх српски Иринеј, Свети Синод Српске Православне Цркве, Епископски савет Црне Горе позвали су да се ухапшени што пре ослободе. Ми у потпуности подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са јерарсима Православне Цркве у тој држави. Само такав дијалог може допринети стабилизацији мира и слоге у друштву, који су нарушени читавим низом испољавања непријатељских односа према Српској Православној Цркви. Довољно је напоменути да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила неспорно дискриминишући закон “О слободи вероисповести и уверења и о правном положају верских заједница”, о којем је Руска Православна Црква истог тренутка изнела свој став у Патријарашкој и Синодској посланици поводом ситуације у Црној гори (https://mospat.ru/ru/2019/12/30/news181663/). Извор: Инфо-служба СПЦ

Услед активног ширења заразе проуроковане вирусом корона у светским размерама, надлежни органи Руске Федерације примењују све неопходне мере како би сачували мир и здравље својих грађана. У томе им неизоставну подршку и помоћ пружа Руска Православна Црква. Недавно је Свети Синод Руске Православне Цркве са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на челу одобрио текст упутстaва у вези са ширењем короновирусне инфекције[1]. Ова упутства садрже опис неопходних мера намењених на сузбијање ширења болести, и за сада су намењена за храмове и манастире Mосковске епархије. Како се наводи у тексту, овe мере су исказ пастирске бриге за људе. Сам текст документа је састављен у складу са канонском традицијом Руске Православне Цркве, као и са историјском традицијом вршења богослужења у време епидемија. У тексту се не налазе богословске новеле, већ је заснован на томе да се принос Бескрвне Жртве ни у каквом случају не сме прекинути. Приступ Светим Тајнама биће омогућен и здравим и болесним људима, уз одређене мере предострожности. Међу практичним саветима који се нуде у упутству, могу се истаћи брисање кашичице са убрусом натопљеним медицинским алкохолом после сваког причесника, брисање дезинфекционим раствором икона и јеванђеља после целивања, коришћење хигијенских рукавица приликом поделе нафоре, коришћење једнократних вата приликом Јелеосвећења, и други савети који се тичу праксе Руске Православне Цркве. Препоручује се такође свештеницима да приликом благосиљања не пружају руку ради целивања. У документу се указује социјалним службама при парохијама, подворјима и манастирима да организују помоћ старијим људима око набавке намирница и неопходних ствари. Овим документом се обраћа пажња да је неопходно строго придржавање хигијенских норми, нарочито везаних за одржавање чистоће богослужбених предмета и просторија, дезинфекцију руку и мерење телесне температуре верника. Ова упутства остају на снази док се не донесу новa упутства. С обзиром на то да је неизвесно колико ће ванредно стање да траје, питање је у каквом формату ће се одржати васкршња богослужења. Иако је у Ватикану већ све спремно да се Васкршња миса одржи у директном преносу без присуства верника, Руска Православна Црква, по речима Митрополита волокаламског Илариона,[2] не разматра могућност обустављања богослужења због корона вируса. И за време Великог поста и на сам Васкрс биће одржане регуларне службе са учешћем верника. Уз то је Митрополит нагласио да Руска Црква не потцењује опасност тиме што се богослужења не прекидају. Црква ће свакако да одреагује уколико надлежне службе Руске Федерације издају нова упутства као одговор на ширење вируса и већег обољења становништва. Призивајући вернике да не паниче и да се уздају на промисао Божји, митрополит Иларион је указао да је неопходно пратити упутства надлежних здравствених организација и да је боље бити спреман неголи потценити степен опасности. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ каракасни и јужноамерички Руске заграничне цркве Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у суботу 15. фебруара 2020.љета Господњег, на велики хришћански празник Сретење Господње. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јерођакон Роман и свештенођакон Ранко Радоњић, као и протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и протојереј Милан Станишић парох сутивански. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке братије и сабраних вјерника са Владиком Јованом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 24. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцана Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његовог високопреосвештенства Илариона, Митрополита Источно-америчког и њујоршког, првојерарха Руске заграничне цркве, Његовом високопреосвештенству, високопреосвећеном Амфилохију, Архиепископу Цетињском, Митрополиту Црногорско-приморском. Ваше високопреосвештенство, Високопреосвећени Владико! Братски Вам пружајући руку, журим да у име Архијерејског синода Руске заграничне цркве изразим Вашој светињи, преосвећеним архипастирима, свештенству и монаштву и читавој Вама повјереној црногорско-приморској пастви Српске православне цркве ријечи љубави и подршке. С љубављу се сјећамо кад сте 1992. године посјетили гробницу тада још непрослављеног Светог Јована, Архиепископа шангајског, сан-франциског чудотворца, који је тада почивао под олтаром Саборног храма Свих тужних радост у Сан Франциску, када сте Ви заједно с Његовом светошћу Патријархом Павлом и делегацијом архијереја Српске православне цркве, одслуживши крај кивота тог великог светитеља заупокојену литију, пјевали општи тропар свецу, предвиђајући његову канонизацију. Ваше пјевање је тада прихватила не само читава црквена делегација, у пратњи Његове светости Патријарха Павла, него и покојног Архиепископа Антонија (Медведева) и сви који су били присутни са стране Руске заграничне цркве. Тим својим дјелом нагласили сте да ми и Српска православна црква, која је прије 99 година удомила руске јерархе избјеглице с клиром и народом, имамо заједничке очеве и учитеље. И 2006. године, такође уз благослов Његове светости Патријарха Павла, с радошћу сте прихватили позив почившег Митрополита Лавра, узевши активног учешћа у пословима Четвртог Свезаграничног сабора, освојивши срца многих њених учесника Својим иступањем пуним љубави, у коме се осјетио Ваш широки дух васељенског учествовања у животу цијеле Христове Цркве. Сада, помињући Ваш благословени допринос нашем животу, клечећи пред Курско-кореном иконом Мајке Божје «Знамење» и светим кивотом с нетрулежним моштима светитеља и чудотворца Јована, увјеравамо Вас и све Ваше у наше најватреније молитве за Вас, Вашу Цркву, једину канонску на територији Црне Горе. Наше мисли и осјећања су с Вама и Вашим народом! Надамо се и вјерујемо да ће неправда коју трпе наша браћа и сестре у Црној Гори бити срећно и брзо савладана у славу Божју и на корист Светог православља. Молитвама Светог Јована (Максимовића) и Николаја (Велимировића), Епископа жичког; преподобног Јустина (Поповића) и многих других подвижника који уједињују наше Цркве, да Вас Господ укријепи у овом тешком времену и уразуми оне који су устали на наше Свето православље! Амин! Просећи Ваше молитве, остајем с непромијењеном љубављу у Господу, Митрополит Источно-амерички и њујоршки, првојерарх Руске заграничне цркве Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештени Синод ове Свете Цркве изразио је званичну подршку предлогу Јерусалимског патријарха да се окупе предстојатељи православних помесних Цркава и разреше питања која се тичу црквеног јединства које је уздрмано украјинском кризом. Наиме, током свог боравка у Москви у новембру кад је примио награду Патријарха Алексеја II за рад на црквеном јединству од Међународне фондације јединства православних народа јерусалимски патријарх Теофило позвао је своју сабраћу првојерархе да се окупе у Јордану на саветовању. Овим поводом је руски Свети Синод истакао важност посете Његовог Блаженства Москви у циљу јачања традиционално добрих односа између Руске и Јерусалимске Цркве, и позитивно оценио његову иницијативу да се такво саветовање одржи у Јордану. Пре Московске Патријаршије Свештени Синод Цркве Чешких земаља и Словачке прихватио је предлог Јерусалимског патријарха да се саветовање одржи у Аману, у Јордану. Међутим, атински архиепископ Јероним је одмах сутрадан изјавио да ће он присуствовати таквом сабрању уколико га сазове цариградски патријарх Вартоломеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 14. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду Главног тужиоца Руске Федерације г. Јурија Јаковљевича Чајку. Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, републички јавни тужилац гђа Загорка Доловац, амбасадор Руске Федерације у Србији г. Александар Боцан Харченко, као и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“. По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“. Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“ Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“ Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол. Извор: Православие.ру