Претражи Живе Речи Утехе

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност. Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице. Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом. Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости. Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи. Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани. Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту. Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других. Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују. Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.” Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.” Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи. Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима. На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати. ~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља" Линдси Гибсон https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c

Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм

„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму.

Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла. “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.” “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.” Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.” “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам. “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао. “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?” “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.” “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.” “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.” И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.” И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.” Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали. Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем: То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега. Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду? Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки. Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости. Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи. Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали. Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима. Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж. Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.” Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање. Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину. Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли. Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница. Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111) Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.) Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.) Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу... Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

У једној фази своје каријере радио сам у владиној администрацији што је значило да сам се мање бавио психотерапијом. Ипак, с времена на време сам примао пацијенте на кратку консултацију. То су често били чланови породица високих политичких функционера. Један такав случај је био господин Р., имућни правник, који је у то време био на плаћеном одсуству за време којега је радио као генерални саветнику великом федералном одсеку. Био је јуни. Господин Р. ми се јавио у вези са својим сином, Роџером, који је месец дана раније напунио петнаест година. Иначе добар ђак једне приватне школе у предграђу, Роџер је у току деветог разреда почео озбиљно да попушта у успеху. На крају године, школски саветник је предложио да Роџер, и поред тога што ће му дозволити да упише наредну годину, оде код психијатра да би се утврдило шта је довело до његовог слабог успеха током целог претходног разреда. По свом обичају, прво сам се видео са Роџером као идентификованим пацијентом. У многоме ме је подсетио на Бобија. Разликовали су се једино по друштвеној класи. Без обзира на кравату и лепо скројено одело, деловао је незграпно, са лицем изгубљеног, старијег пубертетлије. И као и Боби, говорио је мало, не подижући поглед са пода. Није копао по рукама и нисам осећао да је депресиван онолико колико је то био Боби. Али очи су му биле пођеднако беживотне. Роџер очигледно није био срећан дечак. Kао и са Бобијем, ни разговор са Роџером нигде није одвео. Није знао због чега је попустио у школи. Није био свестан своје депресије. Рекао је да је у његовом животу "све у реду". Најзад, одлучих да са њим кренем у игру коју иначе практикујем са мањом децом. Подигао сам са стола украшену вазу. "Замисли да је ово чаробна лампа", рекао сам, "и ако је протрљаш, појавиће се дух који ће ти испунити три жеље. Можеш да пожелиш шта год хоћеш. Шта би пожелео?" "Па, ваљда стерео-уређај." "Добро", рекох. "То је паметан избор. Имаш још две жеље. Зато хоћу да сада смислиш нешто заиста велико. Не брини ако изгледа немогуће. Сети се, овај дух је свемоћан. Зато тражи да ти испуни нешто што највише желиш." "Мотоцикл?" — питао је Роџер без одушевљења, али је постао мало мање апатичан него до тада. Изгледало је да му се наша игра допадала, ако ништа друго, бар више него све остало до тада. "Фино", рекао сам. "То је одличан избор. Али остала ти је само још једна жеља. Зато, сети се, треба да смислиш нешто заиста велико. Тражи нешто што ти је заиста важно." "Па, желео бих да идем у школу у којој постоји интернат." Запањено сам буљио у Роџера. Неочекивано смо прешли на нешто реално и лично. У мислима сам стегао песнице. "То је веома интересантан избор", прокоментарисао сам. "Да ли би могао да ми кажеш нешто више о томе?" "Нема шта да се каже", промрмљао је Роџер. "Претпостављам да желиш да промениш школу због тога што не волиш ову у коју идеш", рекао сам. "Школа је у реду", одговорио је Роџер. Поново сам покушао: "Онда, можда, желиш да одеш од куће. Можда ти тамо нешто смета." "Kод куће је у реду", рекао је Роџер, али као да се у његовом гласу појавио трачак страха. "Јеси ли рекао родитељима да би желео да живиш у интернату?" — питао сам. "Прошле јесени." Роџеров глас се скоро претворио у шапат. "Kладим се да ти је зато требало храбрости. И шта су рекли?" "Рекли су, не може." "О, па зашто су то рекли?" "Не знам." "Kако си се осећао када су ти рекли да не може?" "У реду", одговорио је Роџер. Осетио сам да смо постигли све што је било могуће у једном сусрету. Роџеру је требало доста времена да изгради поверење у терапеута које је потребно да би се заиста отворио. Рекао сам му да ћу поразговарати са његовим родитељима пре него што укратко поново поразговарам са њим. Господин и госпођа Р. били су згодан пар, раних четрдесетих година, беспрекорно обучени, очигледно из добрих породица. “Тако је лепо од вас што сте нас примили, докторе”, рекла је госпођа Р. отмено, скидајући беле рукавице. “Сигурна сам да сте веома заузети захваљујући својој високој репутацији.” Замолио сам их да ми кажу у чему је, по њиховом мишљењу, проблем са Роџером. “Управо због тога смо и дошли код вас, докторе”, рекао је господин Р., смешећи се углађено. “Ми не знамо шта да мислимо. Да знамо, већ бисмо нешто предузели и не би било потребе да се консултујемо са вама.” Брзо, лако, готово као да водимо конверзацију, течно се смењујући у својим одговорима, скицирали су ми целу причу. Роџер је провео дивно лето у тениском кампу све до почетка школске године. У породици није било никаквих промена. Он је одувек био нормално дете. Трудноћа је била нормална. Порођај такође. Kао беба, Роџер је нормално примао храну и лако научио да иде на ношу. Са вршњацима се нормално дружио. У кући је ретко када било проблема. Што се тиче њих двоје и њиховог брака — без проблема. Наравно, ту и тамо би се око нечега споречкали, али никада пред децом. Роџер је имао десетогодишњу сестру која је била добра у школи. Њих двоје су се понекада свађали, али не више него што је уобичајено међу децом. Добро, Роџеру сигурно није лако да буде старије дете, али то ипак ништа не објашњава, зар не? Не, његово попуштање у школи је права мистерија. Било је право задовољство разговарати са људима који су толико интелигентни и културни да одговарају на моја питања и пре него што их поставим. Ипак, осећао сам се помало неугодно. “Без обзира што не знате шта мучи Роџера”, рекао сам, “сигуран сам да имате бар некакву представу о чему би могло да се ради.” “Наравно. Помишљали смо да је, можда, у питању школа, одговорила је госпођа Р. “Међутим, због његовог досадашњег успеха, нисам сигурна да је у томе проблем. С друге стране, деца се мењају, зар не? Можда му је сада потребно нешто друго.” “Да”, господин Р. је приложио свој коментар. “Помишљали смо да га упишемо у оближњу католичку парохијску школу, која је малтене иза угла а и веома јефтина.” “Ви сте католици?” — питао сам. “Не, епископијанци”, одговорио је господин Р. “Али мислили смо да би дисциплина парохијске школе Роџеру добро чинила.” “Та школа ужива веома добру репутацију”, додала је госпођа Р. “Реците ми нешто, да ли сте икада помишљали да Роџера пошаљете у неку школу са интернатом?” — питао сам. “Нисмо”, одговори господин Р., “али наравно, ако је то нешто што ви предлажете, докторе, онда ћемо свакако размислити. Само што би то била заиста скупа солуција, зар не? Просто је невероватно колико такве школе данас коштају.” Уследила је кратка тишина. “Роџер ми је рекао да вас је прошле јесени питао да ли може да иде у школу са интернатом”, рекао сам. “Је ли?” Господин Р. је за тренутак изгледао збуњен. “Сећаш се, драги”, глатко упаде госпођа Р., “у то време смо о томе озбиљно размишљали.” “Да, да, свакако”, прихватио је господин Р. “Ја сам мислио да питате да ли смо о томе размишљали недавно, откако је Роџер попустио у школи. А оно онда када је питао, баш смо добро о томе размислили.” “И колико знам, одлучили сте се против те могућности?” Овде је госпођа Р. узела лопту. “Можда имамо предрасуда о томе, али и мој супруг и ја сматрамо да децу у тако раном добу не треба слати од куће. Чини ми се да велики број деце одлази у школе са интернатима само зато што их родитељи неће. Сматрам да је за децу најбоље да расту у добром, стабилном, породичном дому. Зар није тако докторе?” “Можда би требало поново да размислимо о томе, душо, ако нам доктор то саветује”, умешао се господин Р. “Шта мислите докторе? Да ли мислите да ће Роџеров проблем бити решен ако га пошаљемо у интернат?” Био сам на муци. Осећао сам да са господином и госпођом Р. нешто озбиљно није у реду. Али то се једва примећивало. Kако су могли да забораве да их је син питао да ли може да оде из куће и живи у интернату? А онда су се као сетили. То је лаж. Посумњао сам да нешто прикривају. Али нисам био сигуран. А и шта онда? Зар ћу цео случај изградити на темељу тако мале лажи? Замишљао сам да у Роџеровој кући нешто није у реду и то нешто толико важно и велико да је он из очајања тражио да иде у интернат. Али то су само моја размишљања. Сам Роџер ми није рекао ништа лоше о ситуацији у кући. На први поглед, господин и госпођа Р. су били високо образовани, интелигентни, брижни и одговорни родитељи. Међутим, нешто ми је ипак говорило да би за Роџера било здравије да живи у интернату. А опет за то нисам имао никаквих доказа. Kако да то образложим његовим родитељима, који, без обзира на своје богатство, толико размишљају о новцу? И због чега толико размишљају о новцу? Није било начина да им гарантујем да ће се Роџеров успех поправити ако оде у неку од тих школа, а ни да ће он тамо заиста бити срећнији. А опет, ако много околишам, можеда се деси нешто што ће га повредити? Пожелео сам да будем на неком другом месту. “И?” — упитао је господин Р., очекујући мој одговор. “Пре свега”, рекао сам, “чини ми се да је Роџер у депресији. Не знам због чега. Петнаестогодишњаци најчешће не умеју да кажу због чега су у депресији и обично је потребно уложити пуно времена и рада да би се узрок открио. Али то што је попустио у школи доказује да је у депресији, а то што је у депресији говори да нешто није у реду. Нешто мора да се промени. То неће проћи само од себе. Нити је то нешто што ће Роџер да прерасте. Мислим да ће се ситуација погоршати ако се не уради оно што треба. Да ли имате нешто да питате?” Нису имали. “Затим, мислим да би Роџеров одлазак у интернат био оно што треба да се уради — или бар једна од ствари које треба урадити”, наставио сам. “Међутим, у овом тренутку не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако. Поводим се, углавном, само за оним што он жели. Али то није мало. Из искуства знам да деца његовог доба не постављају такве захтеве олако. Шта више, иако можда нису у стању да изразе своје разлоге, она често инстинктивно осећају шта је за њих добро. Роџер и сада, шест месеци после разговора са вама, још увек жели да иде у интернат и ја мислим да то треба озбиљно да схватите и поштујете његову жељу. Да ли сада имате нешто да питате? Има ли нечега што не разумете?” Рекли су да разумеју. “Ако би требало да одлучите сада, овог тренутка”, наставио сам, “рекао бих вам да га пошаљете у интернат. Али не чини ми се да морате одмах да одлучите. Мислим да има времена за мало дубље размишљање. А пошто у овом тренутку нисам у стању да вам гарантујем да ће се његов успех у школи поправити и ако и сами желите да о свему овоме прво добро размислите, предлажем да тако и учините. Kао што сам вам рекао телефоном, ја радим само кратке консултације па не бих могао да учиним ништа више. Осим тога, нисам ни права особа за то. Обично када радимо са тинејџерима који нису у контакту са својим осећањима, применимо најбоље оруђе за ту сврху — психолошки тест. Зато бих вас упутио да са Роџером одете код доктора Левенсона. Он је психолог који не само што ради тестове, него је и специјалиста за психотерапију адолесцената.” “Левенсон?” — господин Р. је питао. “То је јеврејско име. зар не?” Погледао сам га са изненађењем. “Не знам. Можда је. Половина људи у нашем послу су вероватно Јевреји. Зашто питате?” “Онако”, одговорио је господин Р., “из радозналости. Немам предрасуда или тако нешто.” “Kажете да је тај човек психолог?” — питала је госпођа Р. “Kакве је репутације? Нисам сигурна да бих имала поверења да Роџера поверим некоме ко није психијатар.” “Репутација доктора Левенсона је беспрекорна”, рекао сам. “У њега можете имати поверења колико и у било ког психијатра. Ја могу да вас упутим на неког психијатра ако је то заиста оно што желите, али искрено речено, у овом крају не знам ниједног чије мишљење поштујемо више када се ради о случајевима као што је овај. Осим тога, сваки психијатар ће ионако Роџера упутити код психолога да уради психо-тест. И најзад”, рекао сам гледајући у господина Р., “психолози наплаћују мање него психијатри.” “Новац није важан када су у питању наша деца”, одговорио је господин Р. “Ја сам сигурна да доктор Левенсон сасвим одговара”, рекла је госпођа Р. навлачећи рукавице. Написао сам име и број телефона доктора Левенсона на празном папиру за рецепте и пружио га господину Р. “Ако немате никаквих питања, ја бих сада поразговарао са Роџером”, рекао сам. Ово као да је изазвало узбуну. “Са Роџером? Зашто хоћете поново са њим да разговарате?” — питао је господин Р. “Рекао сам му да ћу се после разговора са вама поново видети са њим”, објаснио сам. “Ја то рутински радим са свим адолесцентним пацијентима. На тај начин имам прилику да им кажем шта сам препоручио њиховим родитељима.” Госпођа Р. је устала. “На жалост, сада морамо да идемо. Нисмо очекивали да ће ово толико потрајати. Ви сте заиста љубазни што сте нам поклонили толико времена, докторе.” Пружила ми је руку у рукавици. Прихватио сам њену руку и погледавши је у очи, рекао: “Требало би ускоро да вас видим. Неће потрајати дуже од неколико минута.” Господину Р. као да се није журило. Још увек седећи рекао је: “Ја не видим због чега треба поново да видите Роџера. Шта се њега тиче шта сте нам ви препоручили? На крају крајева, ми смо ти који одлучују, зар не? Он је само дете.” “Kоначна одлука јесте ваша”, сложио сам се. “Ви сте родитељи и ви плаћате рачуне. Али ради се о његовом животу. Њега се највише тиче шта се овде одлучује. Ја ћу му рећи да је мој предлог да пође у школу са интернатом и, можда, и код доктора Левенсона, само предлог, а да сте ви они који одлучују. У ствари, рећи ћу му да сте ви у много бољој позицији да знате шта је за њега најбоље јер га ви познајете већ петнаест година, а ја мање од једног сата. Али он има право да зна шта му се дешава и под претпоставком да ћете га одвести код доктора Левенсона, мислим да је фер да му се каже шта да очекује. Било би прилично нехумано то не урадити. Зар не мислите?” Госпођа Р. погледа у свога мужа. “Пусти доктора да уради онако како сматра да је најбоље, драги. Ако се сад упустимо у филозофску дискусију, још више ћемо закаснити.” И тако сам поново поразговарао са Роџером. Укратко сам му рекао шта сам препоручио његовим родитељима. Рекао сам му и то да ће, ако буде одлазио код доктора Левенсона, највероватније радити неке психо-тестове. Објаснио сам му да нема чега да се плаши и да већина људи мисли да су ти тестови врло забавни. Роџер је одговорио да је све то “у реду”. Није имао питања. На крају, инстинктивно, учинио сам нешто неуобичајено. Дао сам му своју посетницу и рекао да може да ми се јави ако жели. Он ју је узео и пажљиво ставио у новчаник. Те вечери сам позвао Левенсона да му кажем да сам Роџера и његове родитеље упутио код њега. Рекао сам му и да нисам сигуран да ће се заиста појавити. Месец дана касније видео сам се са Левенсоном на неком састанку и питао га шта је било са Роџером. Одговорио је да му се његови родитељи никада нису јавили. То ме није нарочито изненадило. Мислио сам да више ништа нећу чути о Роџеру. Преварио сам се. Седам месеци касније, крајем јануара, господин Р. ме је по други пут потражио. “Роџер је овога пута заиста претерао”, рекао је. “Тај дечак је сада у заиста озбиљној неприлици.” Рекао је да ће ми управник Роџерове школе написати писмо у вези са тим “инцидентом” и да ће оно вероватно стићи за дан-два. Заказали смо консултацију за следећу недељу. Писмо је стигло следећег поподнева. Написала га је сестра Мери Роуз, управница школе св. Тома Аквински, која се налазила у крају у коме станује Роџерова породица. И овога пута сам, када је породица дошла на консултацију, прво примио Роџера. И као и прошлог пута, он је изгледао депресиван. Али било је и неке разлике. Kао да је мало отврднуо. Његово понашање је показивало мешавину горчине и лажне куражи. Није знао због чега је провалио у собу старог свештеника. “Kажи ми нешто о Оцу Џерому”, замолио сам га. Роџер као да се мало изненадио. “Нема шта да се каже”, рекао је. “Да ли је то фини човек или није фини човек?” Наваљивао сам. “Да ли ти је симпатичан или ти није симпатичан?” “Па, он је онако, у реду”, одговорио је Роџер као да о томе никада није размишљао. “Имао је обичај да нас зове на чај и бисквите. Не знам. Симпатичан је, ваљда.” “Питам се због чега си покрао човека који ти је симпатичан.” “Не знам због чега. То сам већ рекао.” “Да ниси, можда, тражио бисквите?” — била је моја претпоставка. “А?” — Роџер се постидео. “Или си, можда, тражио љубазност. Можда је теби потребна сва љубазност до које можеш да дођеш.” “Ма, не!” — узвикнуо је Роџер тврдо. “Тражили смо нешто да украдемо.” Променио сам тему. “Kада сам те прошлог пута видео, Роџере, предложио сам да одеш код психолога, доктора Левенсона. Да ли си икад отишао?” “Нисам.” “Зашто ниси?” “Не знам.” “Да ли су твоји родитељи икада о томе са тобом разговарали?” “Нису.” “И шта ти о томе мислиш? Зар ти се не чини чудно да ти и твоји родитељи никада нисте ни разговарали о ономе што сам вам саветовао?” “Не знам.” “Прошлог пута смо разговарали и о твом евентуалном одласку у интернат”, рекао сам. “Да ли сте ти и твоји родитељи после тога још некада разговарали о томе?” “Не. Само су ми рекли да ћу да пођем у школу св. Томе.” “Kако си се осећао када су ти то рекли?” “У реду.” “Ако би се сада указала прилика да пређеш у једну од тих школа, да ли би то још увек желео?” “Не. Желим да останем у школи св. Томе. Молим вас, докторе Пек, помозите ми да останем.” Био сам изненађен и дирнут Роџеровом изненадном спонтаношћу. Школа му је очигледно постала важна. “Због чега хоћеш да останеш?” За тренутак, Роџер је деловао збуњено и замишљено. “Не знам”, рекао је после кратке паузе. “Тамо ме воле. Осећам да ме тамо воле.” “И ја тако мислим, Роџере”, одговорио сам. Сестра Мери Роуз ми је сасвим јасно написала да те сви воле и желе да останеш у школи. Па пошто и ти то желиш, ја ћу и предложити и њој и твојим родитељима. Kад смо већ код тога, сестра Мери Роуз каже да си веома добро радио са ретардираном децом. Kако је било у Њујорку?” Роџер је изгледао збуњен. “У Њујорку?” “Па, да, оно када си ишао на конференцију о ретардацији. Сестра Мери ми је рекла да је школа гласала да те пошаље на тај пут. То је велика част за неког ко још нема ни шеснаест година. И како је било на конференцији?” “Нисам отишао.” “Ниси отишао?” — поновио сам глупаво. Онда је почео да ме обузима ужас. Интуитивно сам осећао шта следи. “Зашто ниси отишао?” “Родитељи ме нису пустили.” “А због чега?” “Рекли су да је моја соба неуредна.” “Kако си то примио?” “У реду”, рекао је Роџер тупо. Одлучио сам да допустим нијансу беса у свом гласу. “У реду? Школа те награди узбудљивим путовањем у Њујорк на основу твог личног успеха, а родитељи не дозволе да идеш, и ти ми кажеш да је то 'у реду' То је срање.” Роџер је изгледао врло несрећан. “Моја соба јесте била неуредна.” “И ти мислиш да је казна била адекватна преступу? Мислиш да је то што ти соба није уредна довољан разлог да ти се не дозволи такав узбудљив пут — пут који си заслужио, пут на коме би нешто научио?” “Не знам;” Роџер је само тупо седео не знајући шта да каже. “Да ли си био разочаран или љут?” “Не знам.” “Да ли мислиш да, можда, јеси био разочаран и љут и да можда то има неке везе са твојим проваљивањем у собу Оца Џерома?” “Не знам.” Наравно да није знао. Kако је могао да зна? Све је то било несвесно. “Роџере, да ли ти се икада деси да се наљутиш на своје родитеље?” — упитао сам пажљиво. Роџер је наставио да гледа у под. “Они су у реду”, рекао је. Роџерова депресија је била без промена. Исто је важило и за углађену сабраност његових родитеља. “Жао нам је Што вас поново узнемиравамо, докторе”, изјавила је госпођа Р. док сам их уводио у ординацију после виђења са Роџером. Села је и скинула рукавице. “Немамо ништа против тога што смо опет овде”, рекла је смешећи се, “али, наравно, надали смо се, за Роџерово добро, да нешто овако неће поново бити неопходно. Претпостављам да сте примили писмо од управника школе?” Одговорио сам да јесам. “Моја супруга и ја веома бринемо да је тај дечак сада већ дубоко загазио на пут обичног криминалца”, рекао је господин Р. “Можда је требало да послушамо ваш савет и пошаљемо га оном доктору. Kако се оно звао? Знам да је било неко страно име.” “Др Левенсон.” “Да. Kао што рекох, можда је требало да га пошаљемо код тог вашег др Левенсона.” “А зашто нисте?” Очекивао сам добро припремљен одговор. Пошто су ми се поново обратили, знали су да ће се то питање неизбежно поставити. И наравно, нису губили ни тренутка, него су га чак и сами споменули. Баш ме је занимало шта ће рећи. “Па, ето, ви сте нас оставили у убеђењу да све зависи од Роџера”, одговорио је господин Р. помирљиво. “Сећам се да сте рекли нешто као да се ради о његовом животу — или нешто тако. А знам да сте после нас о томе разговарали и са њим. Па пошто он није показивао нарочито одушевљење за одлазак код тог вашег др Левенсона, одлучили смо да не вршимо притисак на њега.” “Осим тога, били смо забринути и за Роџерово самопоуздање”, придружила се госпођа Р. “Kако је већ имао слабе оцене у школи, бринули смо да ће одлазак код психолога лоше утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање је веома важно код младих људи, зар не докторе? . . . А можда смо се и преварили”, додала је уз шармантни смешак. Ово је било стварно добро смишљено. У неколико речи су успели да изокрену целии ситуацију тако да је испало да смо за то што они нису послушали мој савет криви Роџер и ја. Није било никаквог смисла да о томе наставим са њима да расправљам. “Да ли имате било какву идеју о томе шта је могло да наведе Роџера да се упусти у крађу?” — питао сам. “Никакву, докторе”,, одговорио је господин Р., “ми смо, наравно, покушали да разговарамо са њим, али он ништа није хтео да нам каже. Потпуно смо изгубљени.” “Kрађа је често израз љутње”, рекао сам. “Да ли имате неку идеју шта је могло Роџера да наљути? Нешто у свету око њега, нешто у школи или нешто код вас?” “Ништа о чему ми знамо, докторе”, одговорила је госпођа Р. “Да ли се нешто десило између вас и њега отприлике месец дана пре него што се одлучио на крађу, а што је могло да га разљути или повреди?” “Не, докторе”, поново је одговорила госпођа Р. “Kао што смо вам већ рекли, ми смо потпуно изгубљени.” “Kако сам разумео, Роџеру нисте дозволили да отпутује у Њујорк на конференцију о менталној ретардацији за време Божићњих празника”, рекао сам. “Ох, па није, ваљда, да се Роџер због тога потресао?” — узвикнула је госпођа Р. “Није изгледао потресен када смо му рекли да не може да иде.” “Роџер има великих тешкоћа у изражавању љутње”, рекао сам. “Велики део његовог проблема лежи баш у томе. Него, реците ми, да ли сте ви мислили да ћете га потрести тиме што му нећете дозволити да иде?” “Kако смо могли да знамо? Откуд ми можемо да предвидимо такве ствари?” — одговорила је госпођа Р. помало ратоборно. “Ми нисмо психолози, знате. Ми смо само учинили оно што смо сматрали исправним.” Пред очима ми се појавила слика господина Р. на безбројним политичким састанцима на којима се савети моћника баве разматрањима и применама баш таквих предвиђања. Али још једном, није било никакве сврхе борити се са њима. “Због чега сте мислили да је исправно не дозволити Роџеру да оде на тај пут?” — питао сам. “Због тога што неће да спреми своју собу”, одговорио је господин Р. “Непрестано му говоримо да собу мора да држи уредном, али он то једноставно неће. Зато смо му рекли да није подесан да буде амбасадор у иностранству кад није у стању ни сопствену кућу да држи у реду.” “Не видим какве везе има амбасадор у иностранству са кратким путовањем до Њујорк-Ситија”, рекао сам, већ помало раздражено. “Осим тога, мислим да су ваша очекивања од њега у овом погледу потпуно нереална. Врло је мало петнаестогодишњих дечака који своје собе држе уредним. У ствари, било би забрињавајуће да није тако. Мени не изгледа да је то адекватан разлог да се младом човеку не дозволи да оде на узбудљив пут на коме ће нешто научити и који је заслужио сопственим залагањем на вредном пољу рада.” “И о томе смо хтели да поразговарамо са вама, докторе,” — рекла је госпођа Р. љубазно и чак слатко. “Ја уопште нисам сигурна да Роџер треба да настави да ради са том ретардираном децом. На крају крајева и нека од те деце су ментално оболела.” Осећао сам се беспомоћно. “Можемо ми овако лепо да причамо колико хоћемо”, проговори господин Р., “али нешто морамо што хитније да предузмемо. Ако се нешто одмах не учини, тај дечак ће постати обичан криминалац. Летос смо нешто говорили о школи са интерантом. Да ли то још увек препоручујете, докторе?” “Не”, одговорио сам. “Kада смо у јуну о томе разговарали, нисам био потпуно сигуран да је то добра идеја и због тога сам предложио да Роџер пре свега оде код др Левенсона. Таква школа је и даље једна од могућности, али сада сам још мање сигуран да је права. Роџер воли своју нову школу. У њој се осећа вољеним и мислим да би за њега било прилично трауматично ако би га из ње изненада исписали. Не видим никакву потребу за доношењем брзих, непромишљених одлука и зато бих вам, још једном, препоручио да Роџера поведете код др Левенсона.” “Значи, опет се враћамо на почетак”, узвикнуо је господин Р. очигледно изнервиран. “Зар не можете да нам препоручите ништа конкретније?” “Па, имао бих још нешто да препоручим”, рекох. “А шта?” “Озбиљно вам саветујем да вас двоје, такође, пођете на терапију. Мислим да је Роџеру озбиљно потребна помоћ. А исто тако мислим да је потребна и вама.” Уследио је тренутак ледене тишине. А онда се господин Р. осмехнуо малим осмехом који је говорио да га све ово забавља. “То је веома занимљиво, докторе,” — рекао је сталожено. “Баш ме интересује због чега сматрате да је нама потребна та, како сте је назвали, терапија?” “Драго ми је што вас интересује”, одговорио сам. “Ја сам мислио да ће вас, можда, узрујати. Мислим да вас двоје треба да се подвргнете психотерапији због тога што изгледа да немате саосећања за Роџера. Психотерапија за вас саме ми се чини као нешто што би могло да вам помогне да Роџера боље разумете.” “Докторе”, наставио је господин Р. сталожено и углађено, “ваш савет ме збиља интригира. Нећу да се хвалим, али изгледа да сам прилично успешан у својој професији. Моја супруга је такође успешна у својој. Немамо никаквих проблема са својим другим дететом. Моја супруга је чак и једна од водећих личности у нашој општини. Она је члан одбора и веома активно укључена у црквене активности. Заиста ме интригира због чега нас сматрате ментално оболелим.” “Хоћете да кажете”, парафразирао сам ја, “да је Роџер онај који је болестан, а да сте ви здрави. Истина. Роџерови проблеми су видљивији. Али, пре свега, Роџерови проблеми су и ваши проблеми. А са мог становишта, све што сте у прошлости учинили да би се ти проблеми решили било је погрешно. Роџер је желео да се упише у школу у којој постоји интернат. Ви сте га одбили и више о томе нисте ни размишљали. Ја сам вам саветовао да га поведете код др Левенсона. Одбили сте тај савет. И сада, када га је његов мали колектив наградио за лично залагање, ви му нисте одобрили да прими награду, без икаквог размишљања о томе како ће се то на њега одразити. Ја не кажем да ви свесно покушавате да повредите Роџера. Али кажем да, са становишта психологије, ваше понашање одаје осећање великог непријатељства према њему.” “Драго ми је што сте истакли да је то тако само са вашег становишта, докторе”, рекао је господин Р. наступајући у својој најбољој улози вештог адвоката. “Јер то и јесте тако само са само вашег становишта, зар не? А постоје и друга становишта, зар није тако? Признаћу вам да заиста почињем да осећам извесно непријатељство према Роџеру, сада, када је на путу да постане обичан криминалац. А знам и да смо са вашег, психолошког становишта, ми, његови родитељи, одговорни за свако његово и најситније злодело: Али лако је вама да упирете прстом у нас. Нисте ви онај који у зноју свога рада покушава да му пружи најбоље образовање и најстабилнији могући дом, него смо то ми. Ви са тим ништа немате.” “Оно што мој супруг покушава да каже, докторе,” — придружила се госпођа Р. — “јесте да, можда, постоји и неко друго објашњење. На пример, мој ујак је био алкохоличар. Зар није могуће да је Роџеров проблем генетске природе, да је, можда, наследио неки дефектни ген и да би испао овакав без обзира на то како се ми према њему понашамо?” Гледао сам их осећајући све већи ужас. “Мислите, зар није могуће да је Роџер, можда, неизлечив — то је оно што покушавате да кажете, зар не?” “Па, нама би било страшно да помислимо да је он заиста неизлечив. Ја се свакако надам да негде можда и постоји неки лек или нешто што би могло да му помогне” — мирно је рекао господин Р. “Али ми ни у ком случају не можемо очекивати да ви, доктори, пронађете лек баш за све, зар није тако?” Шта сам могао да кажем? Морао сам да задржим научну дистанцу. “Постоје бројна психијатријска стања која су потпуно или делимично заснована на наслеђу и генетици. Међутим, у Роџеровом случају не постоји ништа што би говорило у прилог претпоставци да су његове тешкоће део једног таквог стања. Моја дијагноза за проблем који има ваш син је депресија која није ни наслеђена, ни неизлечива. На против, сматрам да су његове тешкоће апсолутно излечиве под условом да му се помогне да схвати своја осећања, а вама, да промените начин на који се односите према њему. Ја не могу да гарантујем да је моја дијагноза тачна. Она је закључак до кога сам дошао на основу свог искуства и расуђивања. Изражено у процентима, рекао бих да је деведесет осам процената тачна. Ако немате поверења у моју дијагнозу, треба да потражите мишљење још неког психијатра. Ја могу да вам препоручим, а можете и сами да потражите неког кога ви хоћете. Али морам да вам кажем да немате много времена. Иако сматрам да се ради о нечему што се може излечити, ако нешто хитно не предузмете, то касније може и да се промени.” “Али то је само ваше мишљење, докторе, зар не?” Господин Р., је наваљивао на мене на начин на који води своје најбоље судске процесе. “Јесте”, сложио сам се. “То је само моје мишљење.” “И зато нема научних доказа, зар не? Ви мислите да је то проблем код Роџера, али ви не знате. Тако је, зар није?” “Тако је.” “Значи, потпуно је могуће да Роџер пати од неке наследне болести чију дијагнозу ви у овом тренутку нисте у стању да успоставите.” “Јесте, то је могуће, али врло мало вероватно.” Застао сам да бих запалио цигарету. Руке су ми се тресле. Погледао сам их. “Знате”, рекао сам, “мени се чини да сте ви спремнији да поверујете да Роџер има неку неизлечиву болест — да га отпишете — него да поверујете да је и вама самима потребна терапија.” У њиховим очима се за делић секунде појавио страх, прави животињски страх. Али скоро истог момента су повратили своју углађеност. “Ми само покушавамо да успоставимо чињенице, докторе. Тешко да нас можете критиковати због тога што желимо да разлучимо чињенице од фикције, зар није тако?”, објаснио је господин Р. “Многи људи се боје да приступе психотерапији”, рекао сам осећајући се као неко ко покушава да у Kремљу продаје Библије. “То је сасвим природно. Нико није тек тако спреман да допусти да неко испитује његове унутарње мисли. Али када једном кренете, више није тако застрашујуће. Ако мислите да би помогло, ја ћу се сам прихватити да радим са вама. То би нарушило моје правило да радим само консултације, али учинио бих све што могу да бисте ви и Роџер добили сву потребну помоћ.” Други део >>> Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: - Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. - Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: „Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Током своје посете једном добротворном центру за помоћ женама у кризним ситуацијама лицем на Божић, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је да је Руска Црква спремна да преузме децу чији родитељи нису у стању да их гаје. „Ако се нека жена налази у ситуацији да не жели абортус, али не може да финансијски издржава дете, потребно је да се таква деца уступе нама, а да се притом та мајка не лишава материнства. Уз то је навео да се такав систем не може поредити са сиротиштем, јер „мајка сваког тренутка може доћи и узети своје дете“. Са своје стране је епископ Пантелејмон орехово-зујевски, председник Синодског одбора за доброчинство, навео је да неколико манастира већ имају такве породичне центре где деца живе, а чији родитељи нису у могућности да их узгајају. Добротворни центар за трудне жене, лица у невољи и велике породице отвара служба „Православно милосрђе“, где породице могу добити одела за жене, дечја оделца, пелене, хигијенске артикле, играчке, колица... У Русији данас постоји 26 таквих центара, а очекује се да ће се до краја 2018. отворити још. Његова Светост Кирил је истог дана посетио центар за бескућнике „Хангар спасења“, који такође води Служба милосрђа. Апеловао је на развијање такве друштвене помоћи при свакој цркви и обећао да неће оставити људе у невољи. Овај хангар, који је отворен 2014, јесте једини комплекс у Москви у коме се бескућници могу огрејати, јести, примити прву помоћ, купати се, подшишати се и добити топлу одећу. Патријарх је обећао да Црква неће оставити људе у невољи. „Има веома сиромашног света, али сам уверен да ће пастирска служба при парохијама пружити руку помоћи и њима“. „Хангар спасења“ помаже око 100 бескућника свакога дана. Ово је један од 10-так таквих центара који издржава Служба милосрђа. Извор. Православие.ру Вести из сестринских цркава