Претражи Живе Речи Утехе

Прошле године, на данашњи дан, на свечаном отварању међународног научног скупа посвећеног Светом Василију Острошком, честитамо сам присутнима Дан побједе над фашизмом, истичући потребу да наш српски народ, као онај који је имао два антифашистичка покрета отпора, не заборави да су оба идејно супротстављена покрета дала свој допринос у слому чистога зла. Послије тога сам добио једну врсту протеста и “лекције”. Наравно, са десна. Поштовао сам и поштујем успомену на ужасе терора који се десио након 9.маја над српским народом, али сам сматрао – и данас сматрам – да вишеслојно освештавање трагедије сваке од наших породица и цијелог нашег народа не смије да потисне и избрише осјећај епохалног заједништва народа који је побједио тада и који је једиснтвен и данас, од Бање Луке до Владивостока. Уосталом, народ који је деценијама заборављао непрегледне жртве фронтова, логора и јама како би живио у државама које су му други пројектовали мора наћи начина да истовремено памти све своје жртве, али и да не дозволи да му сјећање на братоубилачки мрак не уништи јединство у оном најважнијем – јединство у Завјету и опстанку, у памћењу Смисла за који је свака српска жртва живјела и умирала. Да само јединствени, сабрани, са свијешћу о несаломивом јединству народа можемо да опстанемо данас најбоље свједочанство јесте наша Република Српска која је настајала тако што смо нашли мјеста и начина да се на Козари поносимо НОБом али у Херцеговини- да се поносимо ЈВуО, тако што су официри ЈНА и војници и старешине које је ковала борба, а који су баштинили насљеђе ЈВуО били у једном строју. И данас су, чини се, Српска и Русија, ма колико несамјерљиве величином, свјесне значаја жртве дједова и свјесне дејствовања истих фактора против којих смо се борили и тада. Разарати јединство тог великог народа данас значи сврстати се на страну сила побјеђених 1945. Нама је зато данас потребно лијечење од титоизма, а не негирање жртве Срба који су погинули у партизанима, управо као што нам све данас показује колико је илузорно било и савезништво са будућим НАТО силама и очекивање ЈВуО да ће њихова жртва бити поштована код “идејних” савезника. Зато: не рехабилитација титоизма и оправдање натоизма већ славље жртве људи који су нам дали да уопште опстанемо и да сачувамо образ. То је она предками дана(я) мудрост народна(я)… Зато: увијек и заувијек – сретан Дан побједе над фашизмом! Хвала ђеду – и прађеду – за побједу!

Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице

Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу. Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога? Људски аспект Отаца Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима: „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36) Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи? Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве). Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји. Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију. Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак. Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу. Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама. Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање. Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега. Заставе отаца наших Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“. Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења. Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе). Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца. Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима. Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. Извор: Искање Смисла: Насљеђе отаца наших DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ... View full Странице

Уважени господине предсједниче, моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом. Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије. Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег. Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели. Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж". Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима. Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника? Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови. С поштовањем, Дарко Ристов Ђого свештеник р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу. https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl View full Странице

(О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи

https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-neka-pada-dazd-gospode/?fbclid=IwAR37MtpFOm2gZUOqH0ZO68WSmBw30X4W0MPMUYx9aM3lUCbOYeRvM8AuQiU Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-наордни сабор заказан за 21.12.2019? Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило). Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива. Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај. ЉУБАЗНА ПОЛИЦИЈА Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора? Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није. Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије. Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића. ЛИТУРГИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ЕПИСКОПА Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију. Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице. Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ? Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно. Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!) ГДЈЕ ЈЕ СВЕШТЕНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ? Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији. Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње. Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије. ПРЕТРЕС, ПА ВРАЋАЊЕ СА ГРАНИЦЕ На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха. Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан. Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак. ПРИЧЕСТ И ПИСМА ПОДРШКЕ Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра. Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?) Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити! МИТРОПОЛИТ БЕСЈЕДИ Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“ Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом. Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе… Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.

https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-reforma-univerziteta-sirjec-visokih-skola-preobrazenije/?fbclid=IwAR1WnHs7fUlx6g9ZQJNnXPhOMO3If_Nk3eU9_R0nSlkD-sdzrPilJMvos7I