Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 13. априла 2024. године настављају и духовне трибине у парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу. Од 18 сати и 30 минута ће на тему "Хришћанин у савременом свету" говорити прота Милорад Средојевић. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru

Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског позива на ново духовно сабрање у суботу 6. априла у 18 сати и 45 минута. На тему „Улога и значај Приснодјеве Марије у домостроју људског спасења“ говориће протојереј Бранислав Јелић, парох ове цркве. Предавања се одржавају у великој сали парохијског дома дорћолског храма. Извор: Радио "Слово љубве"

Безосећајна особа увек оправдава своје страсти „ Радим лоше“, каже он и тврдоглаво наставља да чини зло “. Он изговара: „Оно што ја радим је зло“, али са великим задовољством и даље остаје у овом злу. „ Устима се моли против свог порока, а у стварности се за то труди “; уснама говори: „Боже, молим Те, избави ме од искушења изопачености“, моли се и једва чека да заврши ову молитву да би се препустио страсти. У овом светоотачком сецирању грешника свако себе може видети. Овде видимо збрку молитве и пожудe, где човеков циљ није да се молитвеним оружјем ослободи зле пожуде, већ да свакако оправда своју савест, тј. каже: „Па, не могу више ништа да урадим“, а затим се препусти пожуди. " Он филозофира о смрти, али живи као бесмртник ." Говори о смрти, али живи и понаша се као да никада неће умрети. " Он говори о апстиненцији, али тежи прождрљивости ." Он говори о апстиненцији и гледа како да себи пружи задовољство кроз прождрљивост. „ Он воли послушност, али он сам није први који показује послушност. Он хвали непристрасне, али се ни сам не стиди да се љути због неке поцепане одеће и да се свађа .” „ Чита реч о последњем суду и почиње да се смеје .” „ Каје се када се преједе, а мало касније опет додаје ситости". Кад је задовољан, каје се. „Ох, шта сам учинио... Зашто да слушам све ово? Зашто да ледам ово?" Али, он оде и поново се препусти страсти. " Устајући из грешног сна, он уздише ." Дошавши к себи и уздахнувши, каже: „На крају, морам да се ослободим овога, морам да се очистим!“ Могуће је да понекад ово може бити и признање. Тада људи долазе на исповест и уздишу: „Коначно сам угледао светлост, исправио сам се. Али, „ вртећи главом, поново се препушта пороку “, он се, нажалост, поново враћа страсти. Видео сам то својим очима. А о томе говори и свети Јован Климак. „ Увек криви себе “, неосетљива особа увек криви себе, „ и не жели да дође к себи, да ми не каже: не може “. Не жели да дође себи и каже: „Проклет сам, такав сам. Али то је живот. Видите где нас гурају!“ То чујемо од свих и сами то кажемо, али не желимо да се исправљамо. И Свети Јован додаје примедбу која је, по мом мишљењу, у великој мери разочаравајућа: „ Да не бих рекао: не може". Јер као што су четири човека морала да подигну јеванђелског паралитичара и размонтирају кров куће да би га спустили Христу (Мк. 2, 1-12), тако је неко морао да зграби и протресе овог неосетљивог човека да би дошао у његова чула. Он није само безосећајан, он је звер! Свети отац наставља, описујући безосећајност, и каже: „ Моји савезници су они који се, видевши мртве, смеју ” – они виде мртве и смеју се. Али, хајде да мало проширимо ово светоотачко запажање. То нису само људи који виде мртве и смеју се. Видети мртвог или умирућег и смејати се је једно, али узети јаку особу, живу, мучити је и истовремено се смејати док се према њој окрутно опходи, много је горе него смејати се при погледу на мртваца. Нажалост, у наше време сведоци смо страшних свирепости над хришћанима и другим грађанима, односно над људима, над живим људима. И разапели су свештенике... Да, разапели су свештенике... и поново ће их распети! Опет ће бити разапети! А људи који су ово радили и раде се смеју, срећни су, свиђа им се! Како назвати и како окарактерисати ове људе?.. Каква их страшна безосећајност одликује... Нека им се Господ смилује! За време службе стоје са каменим лицима „ Стојећи у молитви, они су потпуно скамењени, тврда срца и суморни". Видите их како иду у цркву и стоје у гомили људи који се моле. Изгледају као камен, без емоција, без нежности у срцу, без осећања, хладни, тмурни са тешким погледом који свако мало заискри; кад би сте му се могли приближити, згрозили би се оним што се крије у души овог суморног човека! Неки људи данас долазе у цркву са рукама у џеповима... као у кафану! Можда ће једног дана доћи до тога да са цигаретом уђу на свето место! Долазе да фотографишу фреске, пошто се занимају и баве само уметношћу, а не приказаним светитељем, онда неће оклевати да се попну на овај свети престо! Било шта могу да згазе, само да би сочивом камере дошли до неког мурала! Зар ти људи не знају где су? Безосећајност пре свете трпезе Свети отац наставља даље: „ Пре светог оброка Евхаристије они остају неосетљиви ". Они виде свети оброк и остају неосетљиви. А шта је овде, за светом трпезом Цркве? На њему стоји Жива, оваплоћена Реч у виду хлеба и вина! А они га газе и не стиде се, док херувими и серафими, који окружују свештену трпезу за време Литургије, своја стопала покривају са два крила, а своја лица са другим крилима, јер се не усуђују да гледају на славу Божију! А ти остајеш неосетљив. Али, да ли је то све? „ А и када се причесте овим Небеским Даром, остају као да једу обичан хлеб “. Заиста окамењени људи! Одлазе и причешћују се. Зашто? Зато што се ближи Божић... и зато што треба да се причесте, јер је дошао Васкрс... И, гурајући друге у страну и ударајући, свађајући се, љутећи се, понекад вређајући и гурајући једни друге, прилазе да узму Причешће! У чему су они учествовали? Вино и хлеб! Овако они верују. Обично вино и хлеб. Тако они осећају. Шта су добили? Ништа, нема осећаја. А требало би да се осећају као ученици који су видели Господа и могли да дотакну Реч Божију! „Оно чега се наше руке дотакну је Реч живота“, каже јеванђелист Јован у својој посланици (1. Јованова 1:1). Тада ученици нису додиривали Исуса, него Реч Божију! И ви, када окусите оно што опажају ваша чула, ваше очи, ваше чуло укуса – то није вино и хлеб, него Реч Божија, Реч оваплоћена! Мислиш да није ? Зашто онда идете да се причешћујете? Измицати! И барем признај да ниси хришћанин, да не желиш да будеш хришћанин. Али не можете стајати као камени, безосећајни пред најсветијом и најсветијом Тајном Евхаристије, која је срце, ум, алфа и омега наше хришћанске вере, пред оваплоћеном Самом Речју. Безосећајни и побожни А сада ће безосећајни показати свој агресиван однос према онима који имају разума. И то је сасвим природно, јер је неосетљив човек неосетљив на духовне ствари, али је према онима који имају духовна осећања веома пристрасан и агресиван. „ Када видим људе како стоје са емоцијама, смејем им се “. Када видим друге људе који су дирнути, који су религиозни, који су духовни, ругам им се. „ Од оца који ме је родио научила сам да убијам све добро што се рађа из храбрости и љубави". Неосетљив и... добар живот " Ја сам мајка смеха ." Ја сам, безосећајност, мајка смеха, подсмеха и ироније. " Ја сам хранитељ сна ." Баш ме брига, ја ћу да спавам! Спаваћу много, тражићу само утеху и задовољство, своје задовољство. „ Ја сам пријатељ засићености “. „ Кад сам укорен, ја не осећам тугу “; када ме други коре, ја не осећам бол, не осећам ништа. Безосећајна и лажна побожност „ Ја сам неодвојив од лажног поштовања “ – ово је најстрашније: долазим да се инфилтрирам, мешам и провлачим ка истинској побожности. И много пута – можемо сами себе да ухватимо како то радимо – изгледамо као побожни, а у ствари смо лажно побожни. Уосталом, не постоји права, већ лажна побожност. Зашто? Јер се безосећајност уселила у наша срца. Видите људе у црквеним добротворним организацијама како трче около и говоре вам: „Дајем све од себе овом циљу." Али у стварности они имају нечисте душе и срамне животе. Тако се неосетљивост истински испреплиће са лажном побожношћу. Транзициона духовна неосетљивост Често доживљавамо привремену, пролазну неосетљивост. Може трајати неколико дана или сати, неко време, а понекад и мање. Идемо на литургију, али немамо жељу, немамо потребу да учествујемо у литургији. Наш ум се не удубљује у литургију, он негде лебди. Осећамо се оптерећено, уморно, желимо да изађемо напоље; ми очигледно не желимо да идемо у цркву, не желимо да се молимо. Шта је то? У многим случајевима узрок може бити наше психосоматско стање. На пример, можемо бити уморни, нисмо добро спавали, исцрпљени јер нисмо довољно јели. Или желимо да спавамо, а немамо жељу да читамо Свето писмо. Ова неосетљивост може бити узрокована чак и разочарењем различитих врста. У многим случајевима ово нестаје; када разлог нестане, та неосетљивост нестане. У овом случају, нема потребе за бригом, осим ако се то не дешава редовно. Онда, наравно, спадамо у другу категорију. Начини да се избегне духовна неосетљивост Свети Јован Климакус у ту сврху препоручује следеће: „ Ако комбинујете размишљање о вечном Суду са много бдења, онда ћу вам можда ја (безосећајност) дати мало слабости “. Тако да са великом будношћу размишљате о томе да ће нам бити суђено; проучавајте књиге и текстове који говоре о Суду Божијем. „ Откриј из ког сам разлога рођен у теби, и бори се против моје мајке". Истражите шта узрокује ову вашу безосећајност, која страст, какво стање, а када откријете да је то због прождрљивости или љубави према новцу, борите се против тог разлога. „ Молите се често на гробовима и неизбрисиво утисните њихов изглед у своје срце ". Када исповедници имају посла са неосетљивим људима, шаљу их на сахране, да виде сујету овога света, да их нешто дирне. Непрекидна молитва Молите се Богу да вам помогне, да одагна ову вашу безосећајност. Пост такође помаже у отклањању неосетљивости. Страх Господњи Када се бојиш Бога, немогуће је бити неосетљив. Можете ли да спавате ако знате да вам се разбојници мотају око куће ? Не, не можете да спавате јер се плашите. Кад знате да вас чекају пакао и демони, хоћете ли стати поред њих или ћете побећи? Тако страх Господњи, када јача у нашим душама, топи неосетљивост, као што сунце топи снег и огањ топи восак. Чувајте се духовне неосетљивости! Љубљени, неосетљивост је уништење духовног живота и сваког трага присуства Духа Светога. Разорни ветар безосећајности, духовне неосетљивости, све снажније, све силовитије, пада на нашу Цркву. Све више и више! И квантитативно и квалитативно. Свети Јован Климак неосетљивост назива „каменом“, „окамењеношћу". Дакле, особа која пати од безосећајности претвара се у окамењену личност, жестоко супротстављену свему духовном, против сваке духовне национално-религијске традиције, у глупу особу. Драги пријатељи, време је да се подвргнете озбиљној самокритици; нема времена! архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru

Ако приметимо да неко од наших чула не функционише како би требало, почињемо да бринемо и консултујемо се са лекаром. Када, на пример, наше очи искриве облик и боју предмета или наше уши престану да примећују звукове ниске или високе фреквенције, почињемо да бринемо и трчимо код лекара. Ако је такво стање присутно, тј. осећања нас не обавештавају како треба, слаба су, онда схватамо да не можемо да имамо адекватну слику спољашњег света; а ако немамо адекватну слику спољашњег света, не можемо му се прилагодити. А ако су наша чула, сва чула мртва – вид, слух, мирис, укус и додир – онда је тело, још неодвојено од душе, као мртво тело. У овом случају кажемо да особа не контролише своја осећања, не осећа свет око себе. Живи, али не чује, не види, не осећа. А када би осећања потпуно напустила човека, рекли бисмо да је ова особа живи леш. Горе наведено се односи на наша телесна чула. Али, као што знате, осећања и сензације су присутни не само у телу, већ и у души. Она заиста има своја осећања која одговарају осећањима тела, тј. имамо духовни вид, духовни слух, духовни укус итд. У ствари, реч Божија се често односи на ова духовна осећања; Свето писмо о њима говори на многим местима. О духовном виђењу, на пример, у књизи Откровења, каже се : „Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. “ ( Отк 3:18). Сам Господ је изобличио фарисеје и народне вође, који су гледали на Његова чуда, али заиста ништа нису видели. И заиста, Господ примећује ову чудност: „За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. “и "Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу(Јн. 9,39; уп. Лк. 4,18–19). ). Слепац исповеда Исуса као Христа и Бога, а видећи фарисеји и вође народа и Синедриона намерно и добровољно постају слепи и игноришу чудо. У случају слепог од рођења, који помиње јеванђелист Јован, они упорни говоре: „Јеси ли ти онај некадашњи слепац који је седео на степеништу храма?“ (видети: Јован 9: 1–41). Зову родитеље: "Је ли ово твој син?" Поново га питају: "Јеси ли то ти?" Одакле им таква невера? Када каже: „Да, то сам ја. Рекао сам ти да сам то ја!” - верују слепима, али не желе да верују у оно што је Христ учинио, не желе да признају Исуса као Христа. А што се тиче слушања, Господ је много пута говорио: „Пазите како слушате“ (Лк. 8,18; уп. Матеј 11,15; 13,9, 43; Мк. 4,9; Лк. 8, 8; 14, 35, итд.). Пазите како слушате, јер духовно слушање не значи да једноставно чујете речи својим ушима - оне се региструју у мозгу и онда мозак претвара речи у појмове; духовно слушање је дубље разумевање појмова које је мозак обрадио. О укусу говори и Реч Божија: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33,9; уп. 1. Пет. 2,3), дођите и окусите. Тако да, не само да видите, не само да чујете, него окусите (окус је нешто још дубље) и захваљујући овом духовном кушању знате да је Господ добар. Одсуство ових духовних осећања води, љубљени, у оно тужно стање које описује пророк Исаија. На њега се позива јеванђелист Јован, а ово пророчанство се испунило у личности Исуса Христа. Он каже: Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. (Јован 12:38-40). Израел је одувек патио од ове духовне болести. Од старозаветних до новозаветних времена и, нажалост, до данас. Еванђелист Јован говори о чудима која је Господ чинио пред народом Израиљевим: „Толика је чудеса учинио пред њима, а они – Јевреји – још нису веровали у Њега“ (Јн. 12, 37). Зашто нису веровали? Зато што то нису видели. Нису видели очима душе. У Другој посланици Коринћанима, свети апостол Павле болно бележи следеће: „Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом;“ (2. Кор. 3, 14-15) . Када свети апостол Павле каже да и дан-данас застор који је подигао Мојсије стоји пред њиховим очима, мисли да они не виде Христа у Писму. Међутим, ово је привремено. „Скините вео са својих очију“, чини се да им говори, „и поново погледајте Свето писмо. Али они и даље не скидају овај вео и, када читају Стари завет, како овде каже апостол Павле, ништа не разумеју. Они могу дати много тумачења и објашњења за све, осим за једно: да је Исус Христос оваплоћени Бог. Али какав вео данас лежи на њиховим срцима? То је неосетљивост. Они су неосетљиви. Зато што су хтели да буду неосетљиви. Али поставља се једно питање. Питање о самокритици. Није ли ова духовна безосећајност пронађена не само у израиљском народу, него и у новом Израиљу, Израиљу по благодати, тј. у хришћанском народу? Када кажемо „хришћански народ“, мислимо на хришћане целог света. Мора се признати да, бар у наше дане, ова духовна неосетљивост постоји међу нама, и то у застрашујућој и флагрантној мери. Наши хришћани данас су духовно неосетљиви. Зато, љубљени, да се бар ми, који слушамо реч Божију, обратимо себи; као Марко Аурелије, тај стоички цар и филозоф, који кад пише, пише себи. Шта год да пише, не пише о другима, већ о себи. Хајде да се и ми бавимо самокритиком да бисмо – ако још можемо – открили ову нашу духовну неосетљивост. Ово стање је понекад толико трагично да кажемо: „Људи, зар не видите, зар не видите куда идете?! "„Па зар не видите ко вас води и куда?“ Па, они то не виде. Када видиш пред собом понор, а други ипак иде напред, ти му кажеш: „Стани, тамо је провалија!“ - а он одговори: „Видим“, и закорачи право у њега, очај те савлада. И мислиш: „Па, којим сам му речима требао рећи да је пред нама провалија? Да га зграбим и завежем?" Људска права слободе и демократије нас спречавају да то урадимо до те мере да родитељи више не могу ни да ударе своју децу. Али шта да радим с њим, којим језиком да говорим? Он је неосетљив. Сваког, ко има и најмањи степен осетљивости, у таквој ситуацији обузима очај, почиње да губи наду. Не знам да ли је ово о чему вам причам довољно да дочарам свој очај и немоћ. Кажеш детету: "Дете моје, зар не видиш ово?" - али он ништа не разуме! Због тога треба да будемо самокритични. Зло је дубоко зашло. Веома, веома дубоко! Зато будимо пажљиви да видимо шта можемо да научимо из тренутног разговора о овој веома релевантној теми. Шта је, у ствари, духовна неосетљивост? Прво, то је болест. Као што бисмо рекли и за особу која не види, да нешто није у реду са њеним очима, да су болесне, ако не чује, да нешто није у реду са њеним ушима, итд. Неосетљивост је озбиљна болест. И веома тешка. Ђаво покушава да поквари наша осећања, а Христос се труди да их исцели. Знате ли зашто су демони преузели власт над људима и учинили их опседнутим, глувим, слепим и парализованим? Да не би могли да слушају речи Божије или да својим очима виде чуда Божија. Човек каже: „Кад остарим, онда ћу се покајати“, а када наступи старост — која, као што знамо, не долази сама, већ је праћена поремећајем чула — човек више не чује или не види много. Исповедник прилази његовој самртној постељи и покушава да комуницира са овим човеком, али узалуд, комуникација је немогућа. Да не говоримо о томе да мозак омекшава, а особа више није у стању ни о чему да размишља нити да се сећа. Чега може да се сети? У својој болести, не може мислити ни на шта друго осим на... бол. А ако је у болници и има других људи у близини, не можете му гласно викнути: „Шта си згрешио? Реци ми своје грехе." Зато ђаво исцрпљује чула и убија их: да људи не виде чуда Божија и да не читају реч Божију. И зато је Господ исцелитељ. Он је лечио, не да би човек лепо и удобно провео остатак живота – наравно и за ово, јер је Бог створио човека да би био срећан на земљи – него пре свега и највише да би могао видети и спознати величину Божију. Сама неосетљивост није хронична болест; иза неосетљивости крије се још једна хронична болест. Познато је да једна болест води до друге. Када је један орган оштећен, други орган може бити оштећен после њега. Тако је и овде. Можда постоји једна духовна болест, а иза ње је друга болест. Која је ова друга хронична болест? То су хроничне смртоносне страсти! Које? Прождрљивост, блуд, гордост, среброљубље... Шта се дешава када је особа у хроничном заточеништву блуда? Зар не постаје без емоција? Или када човек све време проведе у прождрљивости и не види ништа пред собом осим како ће јести и шта ће пити и ништа више, зар не постаје духовно неосетљив? Или када живи у гордости, сујети, среброљубљу... Када човек живи у похлепи, зар не постаје неосетљив и равнодушан према несрећи која се дешава у близини? Дакле, ова хронична болест долази од хроничних страсти, које нашим немаром доводе до неосетљивости. Када човек не мари да их излечи, како неки кажу: „Имам неки здравствени проблем, али не идем код лекара“, онда долази до безосећајности, тј. оштећења. Стога, обратимо пажњу на себе и чувајмо се хроничних страсти. Какав је био Јуда? Јуда је био један од дванаест ученика, изабран као и осталих једанаесторо. Њему је поверено да проповеда Царство Божије, да чини чуда и да изгони демоне. Јуда је чинио чуда. Био је изабрани ученик . Христос није изабрао издајника. А овај ученик иде толико далеко да постаје издајник. Зашто? Јер је пао у безосећајност. Како? Дозволио је да га обузме страст љубави према новцу. Мислио је да је има дивну прилику да добије 30 сребрника, али је дошао дотле да је издао Христа. Али зар ништа није чуо? Колико пута је Христос говорио о томе? Када је рекао: „Али један од вас је ђаво“ (Јован 6:70; 13:21; Мат. 26:21; Марко 14:18), Јуда је то чуо, био је тамо. Када им је на последњој вечери рекао: "Један од вас ће ме издати", Јуда је то чуо и чак упитао: "Нисам ли ја, Господе?" (Мт. 26:21–22). И такође, трећи знак, Господ му каже: „То што чиниш, чини брзо“ (Јн. 13,27) – ово је страшно! Остали ученици нису ни обраћали пажњу на то. Мислили су да се ради о куповини хране за сиромашне. Ако жртва каже злочинцу: „Шта мораш, уради то, проклети човече, брзо“, злочинац ће себи рећи: „Прозрео ме је !“ - и одустаће од своје намере. Доћи ће себи, задрхтати, ужаснути се. Али Јуда иде да ради свој посао. И у последњем тренутку, када га издаје пољупцем, Јуда чује речи: „Пријатељу, на то ли си дошао? (Мт. 26:50). Само слушај ово. "Пријатељу!" Какво страшно откриће. "Пријатељу, јеси ли овде?" Свети апостол Петар је био погођен само једним погледом Господњим. Када Га се одрекао трећи пут, и окренуо се и погледао га, овај поглед Господњи постао му је убеђење; "И изишавши напоље, плакаше горко." (Матеј 26:75)! А Јуда се није ни тргнуо када је био ословљен са „пријатељу“. „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?" (Лука 22:48) Али он се не помера. Зашто? Зато што је неосетљив. Зашто је неосетљив? Страст љубави према новцу учинила га је оваквим. Неосетљивост има две фазе. Друга се зове петрификација (окамењеност). Више не постоји могућност разликовања добра и зла. Особа која пати од окамењености не може да разликује добро од зла. Она је потпуно лишена самосвести. Може чинити зло, чинити злочине и смејати се! Не осећате апсолутно ништа. Постоји такав феномен окамењености. Ово је неосетљивост у завршној фази. Код овог човека више нема наде за спасење. Он је мртав, духовно мртав. А прва фаза, која је много чешћа, среће се код наших хришћана, и ова неосетљивост се испољава или као практично непокајање, или као стагнација у духовном животу. Архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru

Ниједан духовни напор и подвиг нема никаквог основа у духовном смислу ако нисмо спремни да опростимо брату. Јер како да нам Бог опрости кад ми не знамо да праштамо? Ово је духовни услов да нам Бог опрости. Опрост је најлакша и најтежа ствар за човека. Најлакша, јер шта те кошта да опростиш брату? А најтежа, јер заиста захтева свест о нашем стању и стању другог, захтева превазилажење егоцентричне самоизолације. У процесу комуницирања и стварања односа неминовно ће доћи време када ћемо се осећати погођено, повређено, прекривено многим ранама. Како да их победимо и опростимо брату? Опраштање није показивање супериорности – да сам изнад некога и дајем му опрост, већ да сам у заједници са њим, да улазимо у исти духовни простор и имамо исту реч живота. Међутим, ако други има другачију реч, како ћемо их ускладити? Повезивањем моје речи са речју другог. Ако моја реч садржи живот, ја ћу сигурно моћи да дам живот другоме и он ће се кад-тад пробудити ако то жели. Али ако је моја жива реч индивидуална, ако ме обезбеђује и даје ми индивидуални мир, онда је други према мени равнодушан, или боље речено, значајан ми је само у оној мери у којој ме цени, препознаје и даје ми оно што ми је потребно. Бити у стању да се повежем са другим захтева дубоку свест о свом бићу. Ово није психоаналитички поступак којим могу да разумем карактер и понашање друге особе, да се ставим у његову позицију. Опраштање је дубљи догађај. Пре свега, то је чин личног покајања. Покајање значи могућност да учествујем у Божјим даровима, значи да Бог постаје видљив у мом животу, значи да се осврнем на Бога, спознам стварне димензије свог бића, спознам себе. Само на тај начин могу ући у везу са другим. Опраштање подразумева разумевање другог, али како се то може учинити када немам однос са самим собом? И како да имам однос према себи када мислим да сам оно што се види, а не оно што заиста јесам? Лутамо између два стања — између нашег лажног ја, које пројектујемо на себе и друге, и нашег правог ја, које скривамо јер се осећамо сложено. Шта су себичност и немоћ да се опрости? Битка да заштитимо своје право ја. Као резултат тога, осећамо се повређено и погођено, и почињемо да се боримо против других да бисмо заштитили себе. Тако постајемо неспособни да опростимо. У ствари, немоћ да праштамо настаје, не зато што смо зли људи, већ зато што не можемо да прихватимо своје право ја са његовим манама, ранама и кваровима, и зато што не знамо за пут покајања којим можемо да се оправдамо у љубави Божијој. Затварамо се , окружујући се зидовима. Плод ове моје самоизолације и индивидуализма је немогућност да у свом животу прихватим другог са његовим грешкама, јер ће ме оне подсећати на моје грешке, које не желим да признам. И докле ћу ићи? До сукоба, до напетости, до одбијања. Дакле, опроштај није чин научен у недељној школи када смо били извиђачи и добра деца која су мислила: „Морам насилно опростити другоме, како ми је свештеник рекао, да бих се сутра причестио“. Ово је бајка. Шта је заиста важно? Да прихватим своје право ја, своје три пута бедно ја, и кажем: "Боже мој, помилуј ме." Тада сам због љубави Божије прихваћен и више немам разлога да се браним ни од кога.И више се не плашим да се откријем другима. Али у настојању да се заштитим и сакријем своју стварност, активирам разне одбрамбене механизме. И што се ови механизми више јачају, постаје немогуће повезати се са другим и опростити му. Све је тако једноставно. Дакле, могућност спасења претпоставља да смо били у контакту са Божијим опроштењем, да смо искусили Божију љубав и милост. Ако је неко тврдог срца, нема места у Богу, не зато што га Бог одбацује, већ зато што нема појма о стварности Божијој. Јер, дајемо оно што имамо у срцу. Ако је оно обогаћено Божијим снисхођењем и љубављу, ми ћемо манифестовати тај етос. Али ако у себи немамо такав етос , онда се откривају духовне маске и наша беда коју не можемо да прихватимо. И шта ћемо онда? Почињемо да калкулишемо шта ми је други урадио, а шта ја њему. Али које наше стање меримо са другим? Наше лажно ја. Уредно ја, преварантско ја. А ко је други? Онај кога не познајемо. Зашто се сукобљавамо једни са другима и не опраштамо једни другима? Зато што пројектујемо своје лажно ја и не познајемо другу особу, само замишљамо каква је. Какву би онда везу могли да изградимо и како би она могла да траје? Дакле, основа свега овога је покајање и ништа друго. Пост је чин покајања. То није промена у исхрани. Шта је покајање? Да кажем Богу "Одустао сам од свега и тражим Те!". Покајање значи изношење на површину и активирање моје дубоке чежње за Тобом, Боже. Свако покајање је чежња за Богом. Покајање активира ову чежњу, ово тражење, и моје биће оживи . Ово је пост. Због чега да се расправљам са људима када тражим Божју љубав и желим да ступим у везу са другима? Хоћу ли тражити признање од света кад Тебе желим?! Зато се молим. Седим, познајем своју беду, и не желим ништа, него само Тебе тражим и чезнем за Тобом. То у мени развија друга чула, егзистенцијално ме активира. Социјална или психолошка активација човека је чињеница, јер у себи смо мртви, нисмо оживели, јер права социјализација почиње од тренутка када оживимо изнутра. Права социјализација је повлачење себе у Христа , а то је дело поста и подвига, да моје срце почне да оживљава и да могу да опростим и прихватим другог. Када тешко прихватамо неправде које су нам други учинили, то говори о нашем духовном краху. Када коментаришемо шта су нам урадили, анализирамо и гунђамо, то је доказ наше духовне смрти. Замислите колико постајемо досадни себи и другима када покушавамо да докажемо да смо у праву и исцрпљујемо се у идеолошким обрачунима. Човек Божији је празан, слободан, удобан, тих, и сви га прихватају. Такви морамо да постанемо, да људи уживају са нама и да градимо однос са њима – када није важно наше мишљење , јер имамо живот. Кад имаш живот у себи, какво мишљење да имаш, шта да доказујеш и зашто да се супротставиш другоме?! Скроман човек је слободан и удобан, све теши и сви уживају у њему. Постао је прави човек. А то је постигао јер се препустио љубави Божијој. Зато му ништа не смета. То значи имати блажену равнодушност јер имамо живот у себи. архим. Варнава Јанку https://www.bogonosci.bg

У оквиру редовних духовних сабрања суботом у храму св. Александра Невског на Дорћолу, 11. новембра 2023. године од 18 сати и 45 минута ће о св. Марији Гатчинској, страдалној руској светитељки, говорити г. Виктор Александрович Васиљев, историчар, писац тропара, кондака и житија ове Божије угоднице. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Фондација "Лаза Костић" приређује у суботу 01. јула 2023. године у Вазнесењској цркви у Жаркову, свечану прославу славе младих "Лазиних амбасадора", дана св. Јована шангајског и санфранцисканског. Бденије и потом резање славког колача од 18 часова предводиће прота Бранко Митровић старешина овог храма, од 18 часова и 30 минута млади амбасадори ће дочекати све људе добре воље као драге госте. Марина Милић Радовић, еминентну српски пијаниста, професор Академије уметности у Новом Саду и оснивач Фондације, слушаоцима Радија "Слово љубве" открива више изузетних момената везаних за овогодишњу прославу и програм под називом "Рат и мир у нама и са другима": Разговор са Марином Милић Радовић: Извор: Радио "Слово љубве"

Друштво за српски језик и књижевност Србије је у оквиру манифестације „Март - месец српског језика” организовало „Избор за реч која је обележила 2022. годину”. Комисија је одабрала реч исцељење, коју су предложиле Вања Лазаревић, ученица трећег разреда Филолошке гимназије у Београду и Нађа Милићевић, ученица другог разреда Гимназије у Крушевцу. Из Друштва за српски језик и књижевност Србије појашњавају - исцељење је глаголска именица настала од префиксираног глагола исцелити (се), који значи „лечењем довести у здраво стање, излечити (се)”. Када се односи на рану, повреду, значи „зарасти, замладити се, залечити”. У основи овог глагола налази се индоевропски, прасловенски и свесловенски придев цео. Именица исцељење учестало се користи у савременом српском језику, а електронски корпус показује да се често употребљава са значењем чудесног, натприродног оздрављења и да се односи и на физичко и на духовно излечење. За 15 дана стигло је 410 речи које су послали ученици из више од 50 градова и села широм Србије, али и Бања Лука, затим Љубљана, Москва и други градови у којима живи српска дијаспора. Из перспективе српских основаца и средњошколаца, 2022. годину обележио је престанак пандемије вирусом корона, враћање уобичајеним обавезама, повратак у школу, наставак дружења, излазака и живота без дистанце. Због тога су се међу речима које су ученици предложили нашле и буђење, животоворност, здравље, искра, нада, оживљавање, оздрављење, помак, превазилажење, преображај, препород, просветљење, узлети друге. Година 2022. донела је и рат у Украјини, па се међу предложеним речима налазе и оне које се односе на ситуацију у свету, на пример, неизвесност, раскол, рат, страх, туга, као и на последице нестабилне ситуације: дезинформација, инфлација, поскупљење, санкције. Извор: Друштво за српски језик и књижевност Србије

У оквиру редовних духовних сабрања суботом после празничног бденија у храму св. Александра Невског на Дорћолу, овога пута биће речи на тему "Сила крста" сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи братству ове светиње. Сви су добродошли у суботу 18. марта на бденије уочи Крстовдана које почиње у 17 часова и на разговор са свештенством храма у наставку, око 18 сати и 30 минута, у парохијском дому. Извор: Радио "Слово љубве"

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу. https://www.facebook.com/profile.php?id=100064739734369&ref=page_internal

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. И даље су живе речи које су изговарали велики старозаветни пророци, Христови апостоли и подвижници Божији. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Али и свака зла реч трује људе, који је опонашају и емитују исте зле, отровне речи. Господе и Господару живота мога, не дај ми дух празнословља! Тако се моли Свети Јефрем Сирин, а Свети пророк Давид у свом псалму каже: „Постави, Господе, стражу код језика мог, чувај врата уста мојих.“ (Пс. 141, 3). И сам Господ Исус Христос је рекао да ћемо „за сваку празну реч дати одговор на последњем суду” (Мт. 12, 36). Размислите колико је то озбиљно, колико је тешко: дати одговор за сваку празну реч. Невероватно је, невероватно како људи не схватају огроман, колосалан значај људске речи. Наша способност да говоримо нас чини сличнима самом Богу. Бог је створио цео свет речју (Пост. 1, 1), реч Божија има огромну, моћну моћ. Знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве (1. Цар. 17, 21-22), речју је зауставио кишу, затворио небо и изазвао глад (1. Цар. 17:1). Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Реч живи, живи вековима, хиљадама година. И даље су живе речи које су изговарали велики пророци Божији, много векова пре рођења Христовог. Велике речи Мојсијеве, велике речи које су некада говорили свети апостоли, оне речи које су долазиле са усана подвижника Божијих, учење Цркве Божије, живе хиљадама година. А ако реч живи хиљадама година, то значи да је то нешто изузетно важно. Реч, која излази из наших уста, увек производи изузетно дубок утицај на људе око нас, чак и на људе удаљене од нас. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Свака зла реч такође живи дуги низ година, усађује се у умове, у срца и блиских и далеких људи, усмерава њихове мисли, њихове жеље. Чујући наше зле речи, трују се њима, опонашају нас и емитују исте зле, отровне речи. Благодатне и мудре речи светих стварају истину у свету, чине вечно добро, а зле, грешне речи доносе срамоту, мржњу, доносе велику штету људима око себе, па чак и целом човечанству. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. Ето колико је велики, колико је дубок смисао људске речи. Зато се и Свети Јефрем моли за избављење од празнословља, од празнословља. Сви сте у животу срели мноштво људи, а посебно жена, које брбљају, брбљају и брбљају бескрајно, а притом њихов језик не зна ни за какав умор: мељу, мељу и мељу. Празно је све што кажу, никоме не треба. А Јефрем Сирин се моли Богу да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не уништи, а ови несрећни говорници се ничега не боје. Мудри људи који живе духовним животом никада не празнослове, они су увек тихи и концентрисани. У старој Грчкој, филозофи и мудраци су били веома цењени. Филозофи никога нису прихватали за свог ученика пре него што је човек доказао да уме да ћути. И да ли би сада неко од доконоговорника прошао тест ћутања? Наравно да не. Ако је порок празнословља толико тежак, како га се ослободити, шта да радимо са својим неукротивим језиком? Треба да урадимо оно што је учинио и Свети Јефрем Сирин: да се молимо Богу за избављење од овог порока, а Господ Исус Христос ће дати оно што тражимо. Неопходно је избегавати комуникацију са људима који превише причају, бити далеко од њих, тражити друштво неколицине мудрих који отварају уста само да кажу нешто корисно, од којих се неће чути доконе, бескорисне речи. Стекните навику да пазите шта говорите, шта ваш језик ради, навикните се да држите језик под контролом. Не дозволите му да прича беспослено. Сетите се увече шта сте говорили током дана, да ли сте ћаскали, да ли сте некога вређали, да ли сте лагали, да ли сте били подмукли. Ако стекнете ову навику, знаћете да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и задржавате га. Запамтите, што је човек више усмерен на главно, унутрашње, на истинито, што више времена чита Јеванђеља, Свето писмо, дела светих отаца, то је више прожет њиховом мудрошћу и све више губи жељу да доконо ћаска. Стећи власт над језиком је велика ствар. Апостол Јаков у својој саборној посланици каже: „Ако ко у речи не греши, то је савршен човек, кадар зауздати и све тело.“ (Јак. 3:2). Да ли разумете шта значи зауздати цело тело? То значи потчињавање тела највишим циљевима духовног живота, обуздавање свих пожуда, страсти, свега лошег што тело привлачи. Почните тако што ћете обуздати језик, и ако постигнете овај циљ, достићи ћете савршенство и моћи да обуздате и цело своје тело. А ако зауздаш цело тело своје, бићеш чист и праведан пред Богом. Нека вам Господ подари сву ову чистоту и праведност, и нека вас молитва Јефрема Сирина увек на то подсећа. Амин. Свети Лука Кримски Фондацијa Пријатељ Божији Извор: azbyka.ru

Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ

На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније. ***** Његовом Блаженству, Блажењејшем Онуфрију, Митрополиту кијевском и све Украјине Кијев Ваше Блаженство, Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу! Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10). У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“. Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*. Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26). Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву. Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова. Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори. Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“. Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11). Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа. Са љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: Подворје СПЦ у Москви

Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста." Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо." Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Милешеве Епархије милешевске представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Виолета Досковић, новинар. Циљ и задатак "Православног мисионара" је да реч љубави Божје дође до срдаца многих, да их укрепљује и утврђује у вери, нади и љубави, истакао је катихета Бранислав Илић.

Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо? Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани! Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...

У недељу 8. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије уприличио је прву канонску посету Убу, средишту Архијерејског намесништва тамнавског. У Храму Вазнесења Господњег Владика Исихије је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, уз саслуживање архијерејског заменика Епископа ваљевског, протонамесника Филипа Јаковљевића, и више свештенослужитеља Епархије ваљевске. Поимање глади у време земаљског живота Господа Христа није налик данашњем. Ми данас и најмањи апетит за јелом називамо глађу, настојећи да је што пре утолимо, а у оно време је један хлеб био мера дневних потреба човека и мало ко је за више од тога зарађивао. Догађај претварања пет хлебова и две рибе у мноштво хране, описан у данашњем Светом јеванђељу (Мт 14, 14- 22), говори да се благодаћу Божјом и учешћем Светих апостола нахранило хиљаде људи, део је литургијског слова Владике Исихија утемељеног на овом јеванђељском одломку. Господ чини огромно чудо, али не чини га на спектакуларан начин. Не рекламира Себе, не тражи Своју славу, већ чини тајно да то народ не види. Господ благосиља хлеб и уздиже поглед на небо, показујући тиме да Он не ради ништа Сам од Себе, већ у Свом божанском смирењу, објаснио је Владика Исихије. Господ обезбеђује скромно храну да би народ могао да преживи, али не чини сам већ тражи сараднике, а то су у првом реду Његови ученици, које упошљава у овом добром делу и чуду Божјем. Даје им комаде хлеба и каже да разделе. На чудесан начин, то бива довољно за све људе. И не само да бива довољно, него има и вишка – дванаест котарица, које симболично указују да се реч Божја свима дели и довољна је да свакога нахрани. Остатак припада дванаесторици апостола, који су најближи Господу и који највише могу да приме учења Његовог и Његове добродетељи и који су позвани да буду први круг око Њега који раздаје Његову благодат – рекао је ваљевски архијереј. Овај чин је предобразац Свете Литургије, Тајне вечере, која ће се догодити убрзо, када ће Господ благосиљати и преломити хлеб, а потом га разделити Својим ученицима, уз добро познати благослов о једењу Његовог тела и пијењу Његове крви на отпуштење грехова. Свака Литургија служена кроз векове до данас јесте прикључивање на „увек служећу“ Свету Литургију, коју је одслужио сам Господ Исус Христос са Својим ученицима непосредно пре страдања, истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на празник Преноса моштију Светог архиђакона Стефана, којег наша Света Црква данас прославља, Владика Исихије је подсетио да је реч о светитељу који је први пострадао за реч Божју. Причешћен крвљу и телом Спаситеља и испуњен благодаћу, могао је први да пострада за љубљеног Господа, рекао је Владика Исихије, уз молитву Господу да се сви сједињујемо с Њим и будемо причасници космичке Литургије, коју је Господ одслужио на Велики четвртак. Велика је радост данас испунила Тамнаву, свештенства које у овом крају служи Богу и верног народа, који је љубављу према Господу подигао леп саборни храм, од чијег се освећења ове године 18. септембра навршава јубиларних десет година. Прва канонска посета Владике Исихија биће златним словима уписана у летопис светиње, рекао је старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј – ставрофор Драган Алимпијевић у благодарју за принете молитве. За трпезом љубави, Владику Исихија, браћу свештенике, представнике Општине Уб, јавних установа и привреде овог краја, поздравио је архијерејски намесник тамнавски протојереј Небојша Миливојевић. Заблагодаривши Владики Исихију што је предводио литургијско сабрање и свима који су у њему учествовали, прота Миливојевић пожелео је свима сваког добра и да се у молитвеној љубави још много година сабирају. За крај, како традиција домаћина налаже, уследило је даривање. За успомену на своју прву канонску посету Тамнави, Владика Исихије од свештенства и председника Црквеног одбора Црквене општине Уб Мирослава Живановића добио је архијерејски чиновник и икону Светог Саве. Извор: Епархија ваљевска