Претражи Живе Речи Утехе

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а на предлог Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, досадашњег вршиоца дужности ректора Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, за новог ректора богословског училишта у Нишу постављен је високопречасни протојереј Дејан Крстић, професор ове Богословије. Протојереј Дејан Крстић је рођен 1977. године у Призрену, од оца Бранислава и мајке Ленке. Основну школу завршио је у Призрену, након чега уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. По завршеној Богословији, уписује Православни богословски факултет у Београду, да би своје студије наставио на Православном Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, где је и дипломирао. У Богословији у Нишу, на препоруку Управе Богословије, а на предлог Епископа нишког ГГ Иринеја, ради од октобра 2000. године, где предаје Црквено појање с правилом и Црквенословенски језик. Положио професорски испит из Историје хришћанске Цркве, са радом на тему Друга етапа иконоборачке јереси и коначна победа Православља 843. године. У школи обављао дужност васпитача (2000. – 2013.) и дужност секретара Богословије (2013. – 2023.). У браку са Јеленом (рођ. Гогић), има синове Саву (2010.), Михаила и Јована (2016.). У чин ђакона рукоположен је 2009. године у Саборном храму у Нишу, руком Његовог Преосвештенства епископа нишког господина Иринеја. У презвитерски чин, руком истог Архијереја, рукоположен је 2009. године у храму Васкрсења Христовог Хиландарског метоха у Нишу и постављен за пароха при овом храму. Чином протојереја одликован је од стране Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, на празник Светог Кирила и Методија, 24. маја 2020. године. Примопредаја дужности, у присуству Комисије сачињене од професорâ ове Богословије протојереја Бобана Стојковића и јереја Љубише Костића и економа г. Стефана Којића, обављена је 01. јула 2023. године. https://bogoslovija.net/novi-rektor-bogoslovije-u-nisu/

Епархија шабачка је најавила духовно вече 11. априла од 19 часова, у организацији "Гласа Цркве" - центра за хришћанску културу и црквени живот у Шапцу - на тему "Пост као мера живота - Бог и човек у Великом посту" говориће протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије у Сремским Карловцима. Извор: Епархија шабачка

Ректор Богословије Светог Петра Цетињског свештеник Гојко Перовић у изјави за Радио Светигору рекао је да се Цетињска богословија редовним активностима припрема за почетак нове школске године. “У току су љетњи радови на адаптацији ђачких просторија у управној згради и у школском интернату. Такође, наставници наше школе се припремају за учешће у семинару који ће се бавити унапређењем наставе у богословијама СПЦ, а који ће бити одржан средином августа у Фочи. Управи наше школе је ових дана, из Синода СПЦ, стигао позив да се укључи у рад Комисије Светог Архијерејског Сабора за унапређење просвете у СПЦ, на начин што ће, поред ректора, још један од професора Цетињске богословије узети учешћа у раду ове комисије”, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. “Иза нас је врло успјешан период рада богословије на Цетињу. Претходне 2020/21 школске године, своје школовање крај ћивота Светог Петра Цетињског, завршила је 25 генерација матураната, а у септембру ове године очекујемо упис 30. генерације обновљене Цетињске богословије.” Он је навео и да се тренутно ради на адаптацији школских просторија: “Немамо услова за изградњу нових објеката или за неку значајнију реконструкцију постојећих, али се може обавити редовно сезонско освјежење наших школских просторија. То подразумјева уређење дворишта око управне школске зграде, али и око зграде интерната, као и припрему учионица, ђачке трпезарије, библиотека и спаваоница за дочек нових ђака. Ријеч је о санацијама оштећеног и замјени старих елеманата ентеријера новим и модернијим.” Наставници Цетињске богословије се озбиљно припремају за почетак нове школске године. О томе говори и њихово планирано учешће на семинару за професоре богословије СПЦ који ће се, ако Бог да, одржати средином августа у Фочи, у тамошњој Богословији Светог Петра Дабробосанског. “Имам ту част и привилегију, да као ректор Цетињске богословије учествујем у припреми рада поменутог семинара, у својству члана одбора који се тим послом бави. Исто тако, ових дана смо добили позив са највиших црквених адреса СПЦ да се укључимо у рад саборске Комисије за унапређење просвете унутар Српске Православне Цркве, гдје се такође, очекује и тражи активно учешће мене као ректора Цетињске богословије и још једног од наших професора”, каже отац Гојко. На крају разговора ректор је искористио прилику да демантује све медијске сплетке и пласирање неистина у вези рада ове најстарије школске установе у Црној Гори и школе и ректорове службе у њој. “Нема никаквих смјена, казни, суђења нити било каквих процеса против школе или ректора од стране надлежних црквених институција. Све се, Богу хвала, одвија у редовним околностима и како треба. Не знам чему служе и коме добро могу донијети толике лажи које се свакодневно пласирају, а тичу се Цркве и њенога рада. Све што радимо – радимо транспарентно. Толико смо присутни у јавности да нам се на томе, са неких адреса, и приговара. А опет, исте те адресе, упорно и без прекида преносе лажи о неким наводно тајним и закулисним радњама у Цркви. Што би рекао народ: Нека нам је свима Бог на помоћи”, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост у студију радија Светигора био је протојереј Јован Милановић, ректор богословије „Свети Арсеније сремац“ који претходно служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. „Црква Божија је велики брод“ рекао је карловачки прота наставивши своју метафору „један морнар је на палуби, други у потпаљубљу али су сви на истом задатку да поведу пут ка Царству Небеском“ објашњава прота говорећи о значају богословских школа у наше вријеме. „Ми смо позадинци јер припремамо војнике који ће ићи у прве борбене редове“ рекао је ректор Милановић нагласивши да је велика одговорност ан професорима богословија јер „ипак све зависи како их наоружамо, које знање ће понијети из наше школе.“ У разговору је нарочито било веза између Црне Горе и Срема. „Једно је тијело – Српски Сион и Српска Спарта“ наглашава отац ректор додавши да су Цетиње и Сремски карловци испрелетени кроз историју. „Сремски Карловци су везани и за Светог Петра цетињског гдје је он хиротонисан“ подсјећа отац Јован и наглашава да су Карловци језгро и стјециште, не само црквене просвете и катедре, већ и монаштва јер су унаоколо изникли бројни манастири који формилари фрушкогорску свету гору. „Црну Гору и Срем повезују и Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија а Карловачку богословију је походио и свештеномученик Ристо Јарамаз“ рекао је отац Јован и нарочито подсјетио да је овај свештеномученик из Другог светског рата у своје вријеме писао и стихове, тако да је он један од пјесника Карловачке богословије. https://mitropolija.com/2021/07/19/rektor-karlovacke-bogoslovije-o-jovan-milanovic-crnu-goru-i-srem-vjecno-povezuju-sveti-petar-cetinjski-i-sveti-arskenije-sremac/

Боравећи у Кијеву у својству представника Московске духовне академије на конференцији у Кијевскoj духовној академији, 30. марта 2021. године, имали смо прилику да разговарамо са Епископом белогородским Силвестaром, ректором Кијевске духовне семинарије и академије. Током разговора, између осталог, било је речи о богословској академској науци у данашње време и о значају и месту Кијевске духовне академије у српско-украјинским односима. Владика ректор је напоменуо да је 2013. године био постигнут договор o сарадњи између Кијевске духовне академије и Православног богословског факултета у Београду и изразио жељу и наду да ће се односи и даље наставити и развијати на добробит богословске науке и очување православног учења. *Добар дaн, владикo Силвестре! Благословите! Добар дан! Бог благословио! *Налазимо се у Кијевској духовној академији, која се налази при Кијево-Печерској лаври. Учили сте се у Одеској духовној семинарији и у Московској духовној академији. Имали сте могућност да упоредите духовне школе. Колики значај има близина манастира за студенте духовних школа? Близина манастира, а нарочито лавре, веома је позитивна појава за духовне школе. Још у 19. веку, када се за време синодалне епохе, спроводила реформа духовног образовања, разматрало се питање да ли семинарије и академије треба да буду аутономне и да ли треба да се налазе потпуно изоловано од манастирског живота или пак уз манастире и лавре са великим братством. Тада су изнесена разна гледишта, али многи уважени епископи и ректори су говорили да близина манастира или чак место духовне школе на територији великог манастира или лавре има веома позитиван утицај на младе људе. Увек постоји нека бојазан да ће млади човек да изгуби везу са истинским духовним животом, са литургијским животом, са традицијом духовне делатности. Треба узети у обзир то да је младост – младост, она узима своје, био или не био студент духовне или недуховне образовне установе. Манастирски живот, сâм по себи, манастирски ритам, тишина – све то напомиње о смислу и садржају хришћанског живота. Током богослужења се молимо за живот и мир. Не молимо се да нам живот буде узбудљив или занимљив. Молимо се за миран живот. Управо то је идеал хришћанског живота који би требало да остваре не само они који живе у манастиру него и сви хришћани, монаси, свештеници, лаици. Веома је позитивна ствар када млади човек види пример мирног живота. Осим тога, у већој мери се баш у манастирима до дана данашњег чувају традиције богослужења, устројства црквеног живота, духовништва. И где год да млади човек настави да испуњава своје послушање и врши своју службу, нарочито ако постане свештеник, било на великој или на малој парохији, било у селу или у граду, он ће свакако да се ослања на знања и традицију које је стекао и видео. Све то, наравно, пружа манастирски начин живота. Иначе, историјски гледано, Кијевска духовна академија и семинарија нису биле на територији манастира. Налазиле су се у центру великог града. Али тако је Бог устројио да, када је крајем 80-их година прошлог века поново било могуће обновити рад наших духовних школа, једино место које нам било је доступно је била управо Кијево- -Печерска лавра, враћена Цркви за годину до отварања Кијевске духовне семинарије. Кијевска духовна академија је са радом почела фактички у истом периоду. Стога су обнова манастирског живота у Лаври и обнова кијевских духовних школа повезане истим везама и истим људима у том периоду. *Прошло је већ неколико деценија од обнове рада духовних школа при Лаври. Какав је на данас статус Кијевске духовне семинарије и академије? Да ли има акредитацију Министарства просвете Украјине? Прошле су већ три деценије од обнове рада Кијевске духовне семинарије и академије. Нажалост, данас немамо државну акредитацију мада је наша образовна установа званично регистрована на државном нивоу. Такође се придржавамо прописа и предлога које даје Министарство просвете Украјине везано за спровођење наставе. Код нас је иначе веома необична ситуација: наше дипломе се на државном нивоу не признају, али и поред тога свака наша диплома може се нострификовати и признати одвојено. Тиме се бави посебна комисија при Министарству образовања. И поред не тако једноставне верске ситуације у Украјини људи из Министарства излазе нам у сусрет и нострификују наше дипломе. Треба истаћи да је акредитација образовне установе и добијање неопходних лиценци веома сложен и дуг процес. И у том правцу Кијевска духовна академија максимално развија свој образовни потенцијал. *Каква је процедура за упис у Кијевску духовну академију и семинарију? Кога спрема Кијевска духовна семинарија, односно академија? Процедура уписа у Кијевску духовну академију и семинарију је традиционална за упис на духовне образовне установе. Првенствено је неопходна препорука за упис од свештеника или епископа. Неопходно је и доставити диплому из средње школе, резултате испитâ са велике матуре, податке о служењу војног рока, медицинско уверење. Приликом уписа полажу се испити и обављају се три разговора са кандидатом. Разговори су од великог значаја јер преко њих покушавамо да видимо не само знање кандидата већ и његова интересовања, општи развој, навике… Циљ нам је да видимо у којој мери кандидат има способност за предстојећу пастирску службу, која се састоји од неколико аспеката: беседништво, предавање, рад са младима, рад са људима у тешким ситуацијама. Сваки од наших студената има неки свој дар и таленат, а наш задатак је да то препознамо и помогнемо да их развију. *На ком језику је настава? Сва документација је на украјинском језику. Што се тиче предавања, ту већ постоји разлика: неко предаје на руском, неко на украјинском. Већина, око шездесет посто, предаје на украјинском. Ја сам, на пример, предавао догматско богословље на руском, али мој наследник га предаје на украјинском. Све у свему, главни задатак професора је да створи услове и омогући да студенти стекну знање, а не да професор испољава своје идеолошке или неке друге погледе и уверења. Стога, по мом мишљењу, језик наставе треба да буде на корист образовног процеса. *Колико је тренутно студената у Кијевској духовној академији и семинарији? Одакле су? Има ли студената из других помесних Православних Цркава? На данашњи дан у Семинарији и на Академији редовно студира 298 студената, а око њих 700 ванредно прати наставу. За велике факултете то и није нека велика цифра. Али по броју студената ми смо највећа семинарија у Украјини. Студенти су углавном из Украјине, али има и представника Белорусије и Молдавије. Било је и студената из других држава, из других помесних Православних Цркава. Међу нашим студентима било је и Срба и Пољака. Било је и студената који су семинарију завршили у Румунији, а после прешли да код нас студирају. У данашње време због пандемије, нажалост, нисмо у прилици да реализујемо многе ствари. Али надамо се, када се она заврши да ћемо поново бити у прилици да примимо студенте из других држава. *Ова академска година, као и пола прошле, углавном се одвија путем интернета. Како се Кијевска духовна академија и семинарија снашла са потешкоћама насталим услед пандемије? Колико је ова ситуација утицала на наставни план и програм? Имали смо великих потешкоћа. О томе каква је ситуација била у Кијевској духовној академији писали смо у званичним саопштењима. За Украјину и за цео свет ова ситуација је непредвидива и веома сложена. Стога је било врло тешко донети права решења без знања о томе како ће се даље одвијати ситуација. Искрено говорећи, ова ситуација је лоше утицала на образовни процес. Присталица сам тога да образовање треба да тече стабилно, без прекида, и да се студенти са професорима ипак налазе у учионицама. Постоје свакако и онлајн-учионице које омогућавају да се врши настава. Поред тога што сам ректор, држим и предавања. За мене је неприродно да држим предавање испред компјутера. Мени је потребно да видим студенте, њихову реакцију, њихов поглед, да они виде мене, а ја њих. Ценим такве тренутке, такву атмосферу и, да поновим, присталица сам традиционалног начина предавања. Нажалост, ове две године су биле тешке и утицале су на научни план и програм. Били смо принуђени неколико пута да распустимо студенте и пређемо на онлајн-наставу. Свакако, све то утиче на квалитет образовања и на друге аспекте и принципе духовног образовања. Стога сви ми у кијевским духовним школама желимо и молимо се да се настава поново одвија у нормалним условима. *Многи факултети у свету такође су суочени са ограничењима због вируса корона. Међу њима је и Православни богословски факултет у Београду. Да ли сте имали могућност да посетите Православни богословски факултет? Да ли постоји неки договор о сарадњи Кијевске духовне академије и семинарије и Православног богословског факултета? Претходни ректор, садашњи митрополит бориспољски и броварски Антоније, потписао је договор о сарадњи са многим православним образовним установама, међу којима је и Богословски факултет у Београду. Приликом потписивања договора у Београду 2013. године био сам у делегацији Кијевске духовне академије. Сећам се те посете Београду. То је за сада једини пут да сам био у Београду. Трудимо се да развијамо наше односе. Као прво, у складу са договором, вршимо размену студената и научних сарадника. До недавно, до пандемије, наши докторанди су путовали у Београд да прикупљају литературу и информације и да истражују у архивима за своје научне радове. И у томе су им помагали и из Српске Патријаршије и са Богословског факултета. Са друге стране, к нама су такође долазили представници Богословског факултета да прикупљају литературу и да наступају са излагањима. Са неким представницима Богословског факултета остварили смо чак пријатељске односе. Међу њима је, на пример, професор Владислав Пузовић. Неколико пута је наступао са предавањима. Он је писао рад о српским студентима који су се школовали у духовним школама Руске Империје. Када би долазио, он је држао предавања и уједно истраживао, а ми смо му са своје стране помагали да нађе сву неопходну литературу. Још један део договора се односи на објављивање научних радова. Из наше Академије студенти и професори шаљу научне радове у академске часописе Православног богословског факултета у Београду. Са друге стране, тамошњи студенти и професори шаљу своје радове у наш часопис Труди Київської Духовної Академії, у којем се могу наћи радови представникâ српске богословске науке, међу њима и радови професора Пузовића. Постоје и други правци наше сарадње. Ми овде, у Кијеву, покушавамо да реконструишемо историју кијевске богословске науке. А она је умногоме повезана са Србијом, барем тиме што су многи познати историчари и богослови Кијевске духовне академије после револуције 1917. године нашли уточиште у Србији. Од њих је вероватно најпознатији професор протојереј Теодор Титов, који је другу половину свог живота провео у Србији и својим радом допринео српској богословској науци. *У своје време сте имали могућност да предајете на Руском православном универзитету „Свети Јован Богослов“ у Москви. Данас предајете у Кијевској духовној академији. Да ли се студирање и предавање на теолошким факултетима разликује од студирања и предавања на духовним академијама? У време када сам студирао на Московској духовној академији, по благослову тадашњег ректора, владике Јевгенија (садашњег митрополита талинског и све Естоније), предавао сам на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова. То је за мене било веома важно и занимљиво искуство, нарочито ако се узме у обзир да је то био први пут да предајем. Тачно је да се сваки Православни универзитет или Богословски факултет разликује од духовне семинарије или академије. Као прво, разлике су у темпу живота, плану и програму, дисциплинском поретку и тако даље. Али, по мом личном мишљењу, требало би да постоје и духовна семинарија и академија, са својим планом и програмом, и богословски факултети са својим. Има доста људи који би да се баве богословском науком, али притом, из разних разлога, не желе да врше свештеничку службу. За такве особе, поред других, треба да постоје богословски факултети. Осим тога, у семинарије и академије, међу њима и кијевску, могу да се упишу само лица мушког пола. Али постоји мноштво девојака и жена које би, што због себе што због жеље да предају, желеле да добију богословско образовање. По мом мишљењу, уколико имају такву жељу, требало би им омогућити да студирају на богословском факултету. Ми, додуше, немамо богословски факултет, али при Кијевској духовној академији постоји трогодишњи катихетски програм. Већином га похађају они који желе да се богословски образују. Међу њима су и они који учествују у парохијском животу, који раде при храмовима. Међу полазницима програма су и људи који предају у недељним црквеним школама за децу, омладину и одрасле. У многим парохијама, нарочито у Кијеву, постоје секције за рад са омладином, као и са људима у затворима и болницама. Управо на тим местима човек, пре свега, треба да уме да разговара, саслуша, утеши, помогне и подржи. *Додела Томоса о аутокефалији “Православној Цркви Украјине” има последице за цео православни свет. Пре него што питамо како је та ситуација утицала на Кијевску духовну академију, како коментаришете све то? За почетак, хтео бих да истакнем да су поступци Фанара који се тичу Украјине пример нарушавања канонских норми без преседана, а уз то и кршење елементарних моралних норми. Представници Фанара — а то је свима очигледно — руководили су се личним властољубивим амбицијама. Живимо у времену када Фанар покушава да створи црквено устројство на тај начин да се на врху, са извесним неограниченим правима, нађе поглавар Цариградске Патријаршије. Безусловно, то ни најмање није у складу са древним, традиционалним, саборним начелом које постоји у Цркви на помесном и васељенском нивоу. Што се тиче црквеног питања у Украјини, патријарх Вартоломеј је једнострано и по сопственом нахођењу то питање ,,решио“ не само без договора са Руском Православном Црквом већ и без договора са другим Православним Црквама. Ствар је у томе да су бившег митрополита Филарета (Денисенка) сматрали расколником и фанариоти и представници осталих помесних Православних Цркава не годину или две већ деценијама. По логици саборног устројства Цркве, патријарх Вартоломеј је требало да пита представнике свих помесних Православних Цркава о Филаретовом статусу, као и о општој црквеној ситуацији у Украјини. Својом одлуком, међутим, патријарх Вартоломеј је показао не само свој однос према нама него и свој начелни однос према помесним Црквама, и, уопште, према црквеном устројству. Сада у пуној мери долази до изражаја феномен који се зове ,,источни папизам”. Он се појављује када неко од епископа почне да сматра да поседује нека ванредна овлашћења, могућности и положај и када покушава да све то и богословски оправда. Треба се присетити да римокатоличко учење о папи није настало за један дан. Хиљаду година је прошло до папе Пија IX који је прогласио непогрешивост папе. Тако је римски папизам растао довољно дуго и дубоко задирао. Цариградски папизам се развија на исти начин. Није се он данас појавио. Већ у 19. веку је неколико канониста и историчара Руске Православне Цркве користило израз ,,источни папизам”. Није то данашња тема, нисмо само ми то данас приметили. Али, како то често бива, постојала је нада да неће бити пређена граница дозвољеног. Патријарх Вартоломеј је, међутим, прешао ту границу. Сада се православни свет, нажалост, налази у стању дубоке кризе. *И таквим самовољним потезом је уручен Томос о независности… Видите, ако прочитамо сâм Томос и Устав такозване Православне Цркве Украјине, приметно је колике су могућности за уплитање Васељенског Патријарха у унутрашњи живот ,,Православне Цркве Украјине“. О тој теми сам писао у чланку ,,Упоредна анализа уставних докумената Украинске Православне Цркве и Православне Цркве Украјине” (на руском језику), који може да буде занимљив српским читаоцима. *Како је цела та ситуацију утицала на Украјинску Православну Цркву? Ми смо канонска Црква у Украјини. Све чешће се од присталицâ новоформиране црквене организације чује да ми нисмо Црква и да не треба да постојимо. Али једина канонска Православна Црква у Украјини је она Црква која се налази под духовним руководством Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. То је оно шта ћемо увек да сведочимо. *Шта ће даље бити са Украјиснком Православном Црквом? Да ли је планирано неко компромисно решење у виду формирања уједињене помесне Украјинске Цркве? У тренутној ситуацији питање формирања неке уједињене помесне Цркве је потпуно апстрактно. Ми то питање у данашње време не разматрамо. У погледу тога шта ће бити даље, за три, пет, десет година, то се не тиче само Украјине и Украјинске Православне Цркве већ читавог Православља. Сви треба да разумеју да патријарх Вартоломеј и они који га подржавају заправо покушавају да преко украјинске црквене кризе реше неке ствари на глобалном нивоу, тојест желе да помоћу локалног питања остваре глобалне циљеве. Такав глобални циљ јесте покушај Фанара да успостави такав црквени поредак у којем би Фанар био на врху, са свим могућим овлашћењима и правима (управљао би дијаспором, примао апелације тако даље). Управо тај циљ покушавају да остваре преко Украјине. Свако ко поступке Фанара у Украјини прихвати као исправне треба да разуме да ће се то што се десило у Украјини за десетак година десити и у другим помесним Православним Црквама, а да ће већ за педесет година наследници патријарха Вартоломеја приказивати себе уу категоријама потпуно неприхватљивим за православну свест и православно учење. Стога сваки представник ове или оне помесне Цркве треба искрено да одговори на питање: шта ће бити са Православном Црквом у случају да помесне Цркве признају законитост поступака патријарха Вартоломеја? Ако на то питање одговоримо директно и искрено, онда ће сви разумети у каквој је опасности Православна Црква. Сматрам да једини начин да се некако одупремо томе што ради Фанар јесте да све помесне Православне Цркве иступе са својим ставом. *Враћајући се на питање о последицама формирања ,,Православне Цркве Украјине“, питао бих Вас: у којој мери су сви ти догађаји утицали на Кијевску духовну академију? Да ли се догађало да неки студенти Кијевске духовне академијеприђу ,,Православној Цркви Украјине“? Увек постоје људи који су у одређеним приликама спремни да напусте наше редове. Не желим да лоше говорим о њима. Обично се у таквим случајевима код нас каже: ,,Бог им је Судија”. Али до данас је из Кијевске духовне академије са редовних студија у ,,Православну Цркву Украјине“ прешао само један студент. Било је и студената које смо ми морали да избацимо због лоших оцена или због нарушавања дисциплине, а они су са своје стране покушавали да се пребаце у образовне установе ,,Православне Цркве Украјине“. Али треба истаћи да је и код њих однос према таквим случајевима обазрив. Јасно је: ако је студент био проблематичан код нас и имао тешкоће са учењем и дисциплином, такав ће бити и тамо. *У данашње време Украјинска Православна Црква је у незавидном положају. Али увек постоји нада да ће привремене потешкоће проћи и да ће све доћи на своје. Да ли се у Кијевској духовној академији и семинарији у наредном периоду планирају неке промене, пројекти или конференције? Свакако. Код нас се конференције одржавају два пута годишње: сјесени и у пролеће. Ове године ћемо покушати да обновимо све искуство које имамо у тој области. Уз то планирамо да организујемо додатне округле столове и семинаре. Сматрам да су они од изузетног значаја јер студентима пружају могућност да размењују гледишта, да чују мишљења других, па и неко ново мишљење. И то је важан део образовања. Свакако ћемо, дакле, нешто од тога организовати. Наравно, позиваћемо на учешће у свим нашим манифестацијама и представнике осталих помесних Православних Цркава. Стога се надам да ће представници српске богословске науке и убудуће да бити наши гости и учесници на манифестацијама. *Дај Боже! Хвала Вам, владико, за садржајан разговор! Задовољство је моје! Са руског: Николај Сапсај Редактура превода: епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, са сарадницима: протојерејем Мирчетом Шљиванчанином, координатором Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, и ђаконом Душаном Биговићем, професором ове школске установе, јуче су посјетили Медресу “Мехмед Фатих” у Подгорици. Дочекали су их директор Медресе Амер еф. Шукурица са сарадницима, објављено је на званичној Фејсбук страници Медресе. Како је саопштено, у оквиру посјете гостима је представљен комплекс Медресе те начин рада и организације. У пријатној и братској атмосфери посленици вјерске науке су разговарали о важности вјерског образовања, а било је ријечи и о упоредним искуствима у раду Медресе и Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског, од 20. до 24. Фебруара боравио је у посети Новом Саду. Протину посету обележиле су бројне активности које Вам у овом прилогу предочавамо. Историјски дан у Матици српској – више од хиљаду људи на предавању протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића Матица српска, пантеон нашег народног памћења и кошница српске културе, памти све у име свог народа још од давне 1826. Године, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Српску Атину, али и поред тога, није запамћено да је у њеном здању у Новом Саду иједан говорник сабрао у овом храму науке и културе више од хиљаду људи, као у четвртак 20. Фебруара овог 2020. Лета Господњег. Те вечери новосађани су имали радост и част да се надахну и поуче изузетним предавањем протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Светог Петра Цетињског. Својим предавањем прота Гојко је отворио циклус у оквиру трибине „Савремени човек и савремени светˮ. На почетку вечери наступио је г. Миодраг - Миша Близанац, са члановима хора Исон, коју су извели песму „Устала је Црна Гораˮ, према тексту Славка Перошевића за коју је г. Близанац урадио аранжман и композицију. Поздрављајући драгог госта са Цетиња, председник Матице српске проф. др Драган Станић и управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић казали су да оволику посету народâ Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. У свом надахнутом излагању ректор Цетињске богословије је говорио о савременим искушењима и дешавањима у Црној Гори, истакавши да је Црква Божија у Митрополији црногорско-приморској доживела истински духовни препород. „Људи бране и претке и сами себе и своје потомке, свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани, а тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији - сви певају и читају молитвеˮ, истакао је између осталог отац Гојко. На самом крају излагања парох Цетињски је најавио литију у Сремској Каменици и казао: „У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и радиˮ. (детаљан извештај са овог запаженог предавања проте Гојка, и видео запис погледајте ОВДЕ) Прота Гојко у интервјуу за „Новостиˮ: Црна Гора више никад неће бити иста! После одржаног предавања у свечаној дворани Матице српске, ректор Цетињске богословије дао је интервју за „Новостиˮ. На питање, постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори, прота Гојко је одговорио: „Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано.ˮ (целокупан интервју оца Гојка за „Новостиˮ прочитајте ОВДЕ) Отац Гојко Перовић у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији: Литије су доказ најдивнијег заједништва у Господу! Након одржаног предавања на тему: "Савремени човек и савремени свет" у Матици српској пред више од хиљаду људи, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије је био гост у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији. У оквиру наведене емисије коју уређује и води Милорад Вукашиновић, прота Гојко је говорио о актуелним дешавањима у Црној Гори, уз посебан нагласак на литије које су, према његовим речима, право чудо Божије јер хиљаде народа мирно и постојано узносе умилни славопој Господу. Ови догађаји су све препородили, па и нас свештенике, истакао је отац Гојко. Верни народ који своје незадовољство показује на улицама Црне Горе сведочи силу православља, и доказује да где су велике светиње, тамо су и велика истушења, закључио је отац прота Гојко. (гостовање ректора Цетињске богословије у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији погледајте ОВДЕ) Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић посетио терапијску заједницу "Земља живих" Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, посетио је у петак 21. фебруара 2020. године, терапијску заједницу "Земља живих" на Ченеју. Том приликом прота је штићеницима одржао предавање на тему „Заједница са Богом и људима, суштина хришћанског начина живота“. Отац Гојко Перовић у емисији "Људи смо" на Радио-телевизији Војводине: Молитва је срж црквено-народних протеста у Црној Гори! Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског. У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије. У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе. У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори. (прилог и видео запис ове емисије погледајте ОВДЕ) Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у Светониколајевском храму у Новом Саду: Увек ићи напред! У Светониколајевском храму у Новом Саду, 23. фебруара 2020. године, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, служио је свету Литургију, уз саслужење новосадских свештеника. После прочитаног јеванђелског одељка беседио је отац Гојко. (извештај са овог литургијског сабрања у оквиру којег можете да погледате видео запис омилије оца Гојка прочитајте ОВДЕ) Прота Гојко на литији у Сремској Каменици: Пуно ми је срце кад видим ову порту испуњену братском љубављу! По завршетку молебана који је у порти храма Рождества Пресвете Богородице у Сремској Каменици служио Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, уз саслужење свештенства, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић произнео је пригодну омилију. „Служили смо Молебан Пресветој Богородици и, чини ми се, пошто се у Црној Гори спремају литије, а највећа је литија у Подгорици, да се овде на обале Дунава прелила Подгорица и Црна Гора. Хвала, браћо; хвала, драга Каменице, Сремска Каменице, као најлепше војвођанско лице које може бити! Хвала, Каменице, по моме мишљењу, вечерас војвођанска престоницо; хвала Каменице, данас црногорска узданице! И хвала, Каменице, друга Подгорице!ˮ казао је прота Гојко Перовић. (вест са овог молитвеног сабрања доступна је на нашој интернет страници и можете да је прочитате ОВДЕ)

На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 30. августа 2019. у Даниловском манастиру у Москви одлучено је да се досадашњи ректор ове високе школске установе архиепископ верејски Амвросије разреши дужнсти и постави за ректора Сретењске Духовне Семинарије, а за новог ректора Московске Духовне Академије постављен је досадашњи епископ душанбински и таџикистански Питирим, који ће сада носити титулу Епископ звенигородски. Он ће бити викар Патријарха московског и све Русије. Извор: Српска Православна Црква

У патријаршијској и синодској резиденцији у Даниловском манастиру у Москви 30. августа 2019. одржано је заседање Свештеног Синода Руске Православне Пркве. Одлуком Синода архиепископ верејски Амвросије (Ермаков) разрешен је дужности ректора Московске Духовне Академије и постаљен је за ректор Сретењске Духовне Семинарије (журнал бр. 104). Владика Амвросије ће, поред ове дужности, бити и намесник Сретењског ставропигијалног манастира у Москви. Извор: Инфо служба СПЦ

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, Ректор Цетињске Богословије и професори протојереј Арсеније Радовић и Аполон Мишченко на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског боравили су у Кемерову гдје је Митрополит кемеровски и прокопијевски Аристрарх са свештенством и вјерним народом служио свету Литургију у древном храму Светог Николаја. Њему су саслуживали и отац Гојко Перовић и отац Арсеније Радовић. Митрополит Аристарх, који је радо виђен гост у Црној Гори, поздравио је драге госте, представио их вјерном народу и у својој архијерејској проповиједи говорио о нераскидивим историјским и духовним везама наших помјесних цркава. Митрополит је посебно нагласио потребу да ми православни морамо радити на очувању јединства Православног свијета и Цркве којој припадамо и коју исповиједамо као једну, свету, саборну и апостолску. У име присутне делегације протојереј-ставрофор Гојко Перовић заблагодарио је Господу и Светом Николају на овом дару, сусрету и служењу Свете Литургије, пренијевши поздраве Митрополиту Аристарху, свештенству и вјерном народу његове епархије од Високопреосвештеног митрополита Амфилохија и преосвећеног епископа Јоаникија. Кемеров је сибирски град који броји око 550.000 људи, административно је сједиште Кузбанске регије и релативно је новијег датума. Храм Светог Николаја у коме је служена служба је ипак древни, преживио бошљевички терор и мјесто је гдје се вјерници ове епархије радо сабирају на празник Светог Николаја. Ректор и професори Цетињске Богословије након Литургије упутили су се у Новокузњецк, гдје ће у тамошњој Богословији учествовати на Научном скупу о Светом Кирилу и Медотију који почиње данас, 22. маја 2019. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српаске Православне Цркве, за новог ректора богословије изабран је јереј Љубомир Пријовић, дугогодишњи професор литургике. У понедјељак 03. децембра 2018. године, наставничко вијеће богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, одржало је сједницу на којој је именован нови ректор. На челу богословије од 2011. године био је архимандрит Лазар Лазаревић, сабрат манастира Житомислић код Мостара и дугогодишњи војни свештеник оружаних снага Босне и Херцеговине. Управа Богословије и наставно особље се овом приликом захваљују оцу Лазару на дугогодишњој преданој служби коју је до сада обављао у нашој школи. Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи

Најстарија средња школа у Црној Гори није призната од стране Владе, нема је у евиденцији вјерских школа, ни у уговору о сарадњи Владе са вјерским заједницама, што је довело до тога да та школа не добија ни цента од кровне државне институције. Цетињска богословија је дошла у такву ситуацију и поред тога што, како каже њен ректор Гојко Перовић за “Слободу”, као и све друге институције, има правни и економски промет у држави Црној Гори. -Претпостављам да су узроци овој непријатној истини у томе што је Влада Црне Горе потписала уговор о међусоб- ној сарадњи са свим вјерским заједницама - осим са Православном црквом! А такав би уговор морао да укључи и питање статуса вјерских школа. Дакле, Влада игнорише најбројнију цркву у Црној Гори и најстарију високошколску институцију, сматра Перовић. Када је у питању регистрација Богословије, што је једна од кључних препрека за финансирање, Перовић каже да је то ствар сарадње са Владом. -Али, како почети ту сарадњу у већ описаним условима игнорисања? Највиши представници власти редовно одлазе на све свечаности у медреси - и то је лијепо. Само, треба ли да нагласим, ни на један наш позив, поводом било које школске свечаности, а недавно смо прославили 150 година од оснивања школе - никада се нису одазвали, истакао је Перовић. Коментаришући одлуку Владе да са пола милиона евра помогне школу “Мехмед Фатих” у Тузима, Перовић каже да нема ништа против такве помоћи. - Н е м а м ништа против тога да Влада помаже рад медресе. Напротив , мислим да је то добро. Непријатно само звучи када објаснимо какав је истовремени однос ове власти према православној Богословији, додао је он. Он истиче да Цетињска богословија никада није добила ни цента, а њихов цјелокупни годишњи буџет је много скромнији од пола милиона евра. У Влади су одлуку о финансирању медресе окарактерисали као системско препознавање образовних субјеката који легално функционишу, али и као вид борбе против свих оних који немају лиценце, тј. јавно важеће образовне програме и не желе да буду дио система. -У сваком случају, Влади није неопходан уговор ни регистрација да би, као Влада свих грађана, с времена на вријеме, могла да се сјети да помогне рад црквене школе, закључује Перовић.

У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске црквене просвете. И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка, из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27. фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота, молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио свештеничком чину. Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године, најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија, Архиепископа српског. Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону, професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993. године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће, поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике. Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав је био прота Младомир. Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге. Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју, нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на `лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати „мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала Српској Цркви и црквеној просвети“. Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије Протосинђел др Клеопа Стефановић о почившем проти Младомиру Тодоровићу: Преузимање Протосинђел др Келопа је истакао да је у свим поменутим местима у којима је живео и служио прота Младомир, од Чачка, Призрена, Београда и Сремских Карловаца, био као вредна пчела која је одлазила на најдивније цветове - одлазио је на та места и сабирао мед којим је осладио све људе са којима се сусретао. Извор: Телевизија Храм

Ја стојим запитан пред феноменом неподијељеног мишљења, једнодушне осуде јавности (од Владе до НВО сектора) овог уличног инцидента. Они који су тучу осудили, правилно су поступили када су без двоумљења раздвојили на једну страну, значајну провокативност и негативни утицај снимљеног спота на многе душе, а на другу страну право грађанства, слободног кретања и мишљења свих, па и аутора и актера сцене која многим грађанима смета. Наравно, као и код сваке јавне ствари, и овај спот је око себе окупио симатизере, удаљио од себе равнодушне и ставио против себе оне којима се он уопште не допада. Црногорско друштво не би смјело дозволити да ови посљедњи насрћу на физички и морални интегритет оних који другачије мисле и другачије воле. Али се, исто тако, не би смјело навијати нити дјеловати у правцу стављања каквог “политичког фластера” на уста оних којима је поменути спот огаван. Ја сам један од њих, а чињеница да пишем овај текст охрабрујућа је у том погледу. Него… почех око једнодушне осуде. Заиста интригантно. Усред Подгорице, у по бијела дана… такав инцидент, и сви се дигоше на ноге, без задршке. У складу са горе наведеним запажањима, таква муњевита реакција јавног мнења требало би да свједочи о имунитету црногорског друштва. О његовом имунитету наспрам једноумља и насиља. А да ли је то баш тако? Усред Подгорице, у по бијела дана, црногорска полиција одбија захтјев за одобрење привременог боравка у Црној Гори православном свештенику Велибору Џомићу. Са којим образложењем? Полиција каже да свештеник угрожава националну безбједност! Такво образложење је Управни суд ове земље одбацио. Ипак, полиција понавља потез. Понавља и образложење. Овакво понашање црногорске полиције запало је за око и америчком Стејт департменту. Али, рекло би се, није запало за око оном дијелу црногорске јавности који је брзо и гласно осудио напад на три човјека. У чему је разлика? И гдје је, код кога је разлика? Овамо су на подгоричкој улици физички нападнута три човјека, а тамо се један човјек прогони из Црне Горе. Иза физичког напада стоје неки момци који су можда били и испровоцирани, а можда и нијесу, али је јавност добро препознала да узроци напада леже у доминантној друштвеној хомофобичности овог поднебља. Иза прогона православног свештеника стоји држава, која каже да је угрожена дјеловањем овог човјека, али нам не објашњава како ни зашто?! Хомофобичност је лако објаснити, али се њена физичка и вербална агресивност не да оправдати. Фобичност ове државе према попу Џомићу не можемо ни објаснити нити оправдати. Да ли је неко покушао да је објасни? Да видимо… Држава би требало да буде фобична према нечему што нарушава Устав и законе. Ни више ни мање од тога. Који закон је овај човјек прекршио? Када је он дјеловао противзаконито? Ако се не ради о томе, како он онда може бити опасан по националну (државну) безбједност? Неуредност и конфузност овог напада државе на једног човјека препознао је Управни суд Црне Горе. Та конфузност отвара простор за разна нагађања. Да ли, осим противзаконитости, још нешто смета нашој држави? Нечије поријекло? Нечије занимање? Пјесме које неко пјева? Али, гдје су грађанска удружења, психолози, умјетници,… Влада, … гдје је јавност да нам каже како нам не треба таква држава која ће претурати по нечијем срцу, нечијим емоцијама, не треба нам држава чије ће темеље љуљати нечија слободна ријеч? Гдје је неко, било ко, да каже како превише волимо Црну Гору да би је сводили на такву идеолошку карикатуру? Црногорска јавност има сензибилитет према правима сексуалних мањина; она исправно види тежину питања заштите животиња; она зна да градоначелник Подгорице не смије бити непрописно паркиран, нити смије физички насртати на новинаре, али права “српског попа” или “попа из Србије” нијесу у њеном фокусу. Зашто? Да ли је проблем у попу, или као друштво имамо неке необјашњиве падове имунитета онда када би требало да је организам најстабилнији? Ако овај рођени Краљевчанин против своје воље и воље својих ближњих напусти Црну Гору, иза њега ће остати друштвени систем који болује од једне опаке болести. Гдје су наши друштвени и политички леукоцити и антитијела да се изборе са свим тим изопачењима? Иако је супруга оца Велибора добар љекар, здравље наше друштвене заједнице не зависи толико од њеног стручног рада, колико од опстанка и останка у Црној Гори, њеног мужа свештеника, правника и слободномислећег људског бића. Извор: Vijesti