Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ред'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље
  2. Како је Милош Мајло Драговић, као агент чувене Пинкертонове детективске агенције, решио тајну рудника духова... Крипл Крик, у Колораду, САД. Један од најчувенијих рударских градова на западу земље. Када је 1890. године сасвим случајно, како то обично бива, откривена богата златна жила у околини града, на дотад мирно месташце нагрнуло је тушта и тма људи жељних брзог богаћења. Уз оне који су то планирали у зноју, уз рударски пијук и мало (више) среће, накупило се и неких других. Од коцкара, преко оних што су покушавали да продају разна чуда невиђена, којима је поспешено откривање нових жила, до надрилекара и превараната. И сви са једним циљем: брза и лака зарада. На све стране су се отварали салуни, бордели, више или мање прикривени. Туче, пуцњаве, убиства, разна чуда и покоре као свакодневне појаве. А гробар ради пуном паром. У тај и такав Крипл Крик (у преводу – Богаљев поток) негде крајем лета 1893. године ујахао још један незнанац. Очигледно издалека, коњ и јахач једва су се назирали испод наслага прашине. Ништа неуобичајено, тешко да је неко обраћао пажњу на непознатог јахача у граду који је за две године са пет стотина становника нарастао на десет хиљада. Још један који је решио да окуша срећу. А и врео је дан, на улици нема много радозналаца. Освета утвара Незнанац се распитивао где је шериф. Кад је коначно нашао канцеларију човека са значком, сјахао је. А изнутра допире дрека. Прашњави незнанац је ипак ушао, само да би затекао шерифа који покушава да некако обузда госте. Притворенике који се још од синоћ трезне иза решетака. Рудари су дошли у град да се мало разоноде, избила је туча, па су после уништавања инвентара салуна добили бесплатно преноћиште. И сада хоће напоље, а шериф покушава да их смири, не примећујући придошлицу. А онда је дотични замолио шерифа да се мало помере у страну и представио се. На име човек са звездом и није обратио пажњу, деловало му је чудно и неразумљиво. Али је врло добро разумео наставак. Незнанац је био Пинкертонов агент. По молби шерифа и угледних грађана, дошао је право из Чикага. У Крипл Крику постојао је озбиљан проблем, према коме су оне туче и пуцњаве деловале као дечја игра. Агенту је убрзо уприличен састанак у кући једног од богатијих трговаца, Џоа Џексона. Њих неколико углас је покушавало да му објасни о чему се ради. У околини града почињено је неколико убистава. Оно што је већини становника уливало страх јесте да се није радило о уобичајеним злочинима због пљачке или решавања неке размирице. Масакриране су три породице, у размаку од неколико недеља. Куће су им спаљене, а у животу нису остављене чак ни животиње. Све што је дисало на тим имањима било је мртво. Некада давно, за такве злочине врло брзо би оптужили осветнички расположене Индијанце или неке одметнуте индијанске банде, али њих одавно није било у тим крајевима. А што је најчудније, починиоци нису оставили никакве трагове за собом. Сведоке још мање. Напади су извођени ноћу, увек по истом обрасцу. Сутрадан би шериф и његови људи могли само да пребројавају лешеве. Покушавали су да организују потере, заседе, претраге терена. Ништа, изгледало је као да јуре духове. Онда се неко досетио приче да је на брду испод ког су била имања несрећних досељеника некада давно постојао неки рудник. Жиле су исрцпљене давних дана, окна затворена, али је остала легенда да су последњи власници рудника у њему неке од радника оставили живе затрпане. Мора да су се сада они вратили, па се свете људима који живе у околини. То би могло да објасни недостатак било каквих трагова, пошто их, као што је познато, духови не остављају. А објашњава и свирепост и мржњу у којој је побијено све што се креће. Један од најгорљивијих заступника теорије да се ради о духовима био је онај трговац у чијој су кући држали састанак, а који се успут бавио и спиритизмом. Како потраге нису дале резултат, решено је да се посао повери Пинкертоновој агенцији, као најпознатијој детективској агенцији у САД. Грађани су сакупили новац између себе, обратили се на право место и онај агент чудног имена дошао је да испита ствар. И ако икако може, да нађе убице. Човек се дао на посао, нема дангубљења. А на зиду... гусле Шериф га је одвео до куће која је прва страдала. Подножје брда, у залеђу куће густа шума. Агент је почео да се мота по згаришту, да преврће нагореле греде у нади да ће наићи на какав траг. Нигде ничега. Само остаци некадашњег живота. Разбацано полупано посуђе, ствари које су некада твориле дом. Онда му је поглед пао на једини преостали зид. Агента су прошли трнци. Неким чудом, на зиду је остао да виси неки дрвени предмет. Пинкертонов човек разгрнуо је греде које су пале преко и пришао. Јесте, на зиду је стајао инструмент. Гусле. Човек је препознао о чему се ради. Како и не би, када му је оно чудно име које шериф није могао да разабере било Милош Драговић. Или Мајло, како се представљао. Тридесетогодишњак, родом из Херцеговине, на пут преко океана одважио се деценију раније, као и многи његови земљаци. По приспећу у САД, радио је све замисливе послове. Од истоварања бродова, преко рударења, до одржавања реда у кафанама Чикага. Тамо су га запазили људи који су врбовали радну снагу за Пинкертонову агенцију и понудили му посао. Природно бистар, није му дуго требало да се покаже. Неколико успешно решених случајева касније, постао је један од најбољих агената. А није се устезао ни од употребе песница и ватреног оружја у сврху „убеђивања”. Кад је мало дошао себи, држећи и даље гусле у руци, код шерифа се распитао о породици. Ни овај није много знао, тек да су досељеници негде из Европе. Неколико година раније, када је Крипл Крик још увек био бестрагија, купили су комад земље и населили се. Да, и њихово презиме некако је подсећало на Мајлово. То, и оне гусле, чудом читаве после пожара, биле су довољне да убеде агента да је реч о неким несрећним земљацима. Наставили су да трагају. На следећем згаришту слична прича. Нигде никаквог трага. Поред куће свеже хумке, и то је све. Онда је Милош решио да пођу до тог старог рудника, из кога наводно наваљују осветољубиве утваре. Тешком муком узверали су се узбрдо, све до окна. Тих неколико стотина метара очигледно нико веома дуго није прешао. Стаза зарасла у шибље, готово да се није ни видела. Око самог окна нешто разбацане рударске опреме, неколико деценија старе. Милош је чак силазио у окно. Свега неколико метара од улаза обрушена земља препречивала је пролаз. А трагова нигде. Ако су и духови, биће да су баш моћни, пошто успут нису померили ни најмању гранчицу. Нема им друге него да се врате у град. Ћирилица на пијуку Драговић се дао на испитивање свих који су могли да имају било какве везе с настрадалима. И увек исти одговор: нико ништа не зна, нико ништа није видео ни чуо. Једино је потврдио своју сумњу о пореклу настрадалих, оне прве породице. Један старац, такође земљак, потврдио је да су дошли негде из Херцеговине. Будзашто су купили земљу, а отац породице је неколико месеци пред смрт почео нешто да буши и копа око оног рудника. Био је тајанствен, чак ни земљацима није хтео да ода о чему се ради. Само је говорио да ће се већ чути. И то је било све. А Милош је опет био на почетку истраге. Изнова је обишао спаљене куће, у нади да ће наћи неки, макар мали, траг. Нигде ничег. Па опет до оног старог рудника. Прича оног старца из завичаја није му давала мира. Сада је потрагу проширио и на околину окна. Базао је кроз шуму. Одједном је наишао на трагове копања. За разлику од оних око старог рудника, ови су били прилично свежи. Неколико десетина метара даље, јасно се видело место за одлагање јаловине и шљаке. А ње није било мало. Нашао је и пијук у неком жбуњу. А на њему ћирилицом урезано презиме Петровић. Милош је схватио да је набасао на оно место о коме му је причао старац. А онда, таман кад је почео да се спушта ка згаришту, нешто је блеснуло. Комадић злата. Биће да је несрећни Петровић нашао златну жилу, то је могло да објасни његово чудно понашање. А коцкице су полако почеле да се слажу... Чим се вратио у град, Милош је почео да се распитује о Петровићима. Било их је шесторо, отац, мајка, две кћери и двојица синова. Нису били превише дружељубиви, долазили су у град неколико пута месечно, кад им затреба провијант. Од бакалина је сазнао да су у почетку узимали ствари „на црту”, а онда је отац породице једног дана исплатио све дугове и почео редовно да плаћа намирнице. Ипак, на њима се није видело да су се обогатили. Петровић није причао, бакалин није питао, важно је да се плаћа. Поново је одржан састанак са послодавцима. Трговац Џексон је и даље упорно понављао да се ради о гневним духовима, којима су се Петровићи и остале жртве нашли на путу. Ако неко зна о духовима, то је он, онолико их је призвао. И те како умеју да буду осветољубиви, поготово ако су са овог света отишли неком неправдом. Зато, можда је Крипл Крику потребнији свештеник, него Пинкертоново агент. А Драговић ионако није нашао ништа. Исплатиће га, како је договорено, па он пут под ноге, а они у потрагу за неким ко уме са нечистим силама. Милош је тражио још неколико дана. Тешком муком, одбор грађана се сложио. Састанак код Џексона Отишао је код гробара. Од њега је сазнао да леш једног од Петровићевих синова никад није пронађен. Тражили су га около, помислили су да је неким чудом избегао масакр, али ништа нису нашли, изузев крвавих трагова који су водили ка шуми. Гробар је био убеђен да је рањени дечак побегао ка шуми, где су му главе дошле животиње. Драговић је решио да још мало поприча с оним старчићем. Можда се сети још нечега. У разговору је поменуо трагове ископавања које је нашао у близини старог рудника. Деда ништа поуздано није знао о томе, а као кроз маглу сећао се да му је Петровић поменуо да му неки моћни људи из града нуде новац за кућу и земљу. И то повелик новац. Њему није падало на памет да прода, а деди се то није учинило важним. Милош је полако почео да чињенице повезује у слику. Два дана је лутао по шумама око Петровићевог имања. Па око оних других. Чудно је било то што се радило о комшијским поседима који су правили ланац око оног брда на коме је рудник. А онда је од некога сазнао да се тај ланац протеже и на само брдо. И решио је да дела. Спустио се у град и сазвао састанак код Џексона. Рекао је да је у шуми нашао Петровићевог сина. Дечак је био лакше рањен, али је некако успео да преживи. Успео је да му исприча да је видео неке чудне сподобе које нападају на њихову колибу са бакљама у рукама. Онда се пробудио у шуми. Плашио се да приђе граду, па је преживљавао хранећи се шумским плодовима. И што је најважније, сада је у граду, и сећање му се полако враћа. Сетиће се свега. Присутни заграјаше. Поготово Џексон. Коначно се потврдила његова прича да се ради о духовима. Драговић им је објаснио да је дечак у његовој соби у хотелу, и да ће га сутра или прекосутра показати одбору, па нека сам каже шта је видео. До тада, Милош ће пазити на њега. Сви присутни су се сложили. Драговић је отишао до свог хотела. Ушао је у собу, у којој би требало да буде и кључни сведок. Наравно, од сведока ни трага. Нити је нашао дечака, нити је знао шта је с њим. Једноставно је бацио удицу, и могао је само да се нада да ће се убица упецати. Наместио је кревет да изгледа као да у њему спавају одрастао човек и дечак, револвер ставио у крило, сео у ћошак и чекао. Ноћ се спуштала. Кад утвара нанишани Сати су пролазили, чак су се и рудари и остали гости салуна смирили. Поноћ је одавно прошла. Милош се у столици борио да остане будан. Неколико пута му је сан дошао на очи, чак је испустио и револвер. Решио је да се клати на столици, то му неће дозволити да заспи. А онда је, негде пред зору, нешто чуо. У тренутку се расанио и откочио оружје. Начуљио је уши. Јесте, у ходнику испред врата зашкрипала је подна даска. Врло тихо, али је зашкрипала. Неколико секунди тишине, па опет. Као да је неко врло пажљиво прилазио вратима собе. Милош се сместио у угао који се није видео са врата и чекао са спремним револвером. Квака је почела полако да се окреће. Кликнуло је, и врата су се одшкринула. Милиметар по милиметар. Онај са друге стране је то радио врло пажљиво, да не узбуни спаваче. Врата су се коначно отворила и у собу је ступило нешто бело. Милош није могао да верује својим очима. То нешто деловало је као дух. Биће да је Џексон ипак био у праву, дух рудника сишао је у град да заврши започети посао. Тада му је синуло да духови углавном не носе револвере. Не дишу тешко и не пришуњавају се кревету. А свакако не носе чизме. Утвара, или шта је већ то било, нагла се над двојицу „спавача”. Полако је напела ороз и нанишанила. А онда је Милош у приказу у белом сасуо свих шест метака из буренцета. Један за другим. Дух се срушио на под, кркљајући. Крв се ширила по белини. На врата су нагрнули људи из хотела који су чули пуцњаву. Соба пуна барутног дима, нешто бело на поду управо умире, а изнад стоји Милош Драговић, са револвером у рукама. А цев се пуши. Пришао је духу и повукао прекривач. Оно бело било је управо то, прекривач. Указало се лице трговца Џоа Џексона. Из уста му је цурила крв, закашљавао се. Док је испуштао душу, признао је да је организовао напад на имања Петровића и комшија. Некако је дознао да је откривена нова жила, па је решио да до тога дође по било коју цену. Није му било тешко да окупи банду кољача, са задатком да глуме духове и побију све што се миче. Чак је тражио да доведу Пинкертоновог агента, који, веровао је, ништа не би нашао. И онда би он будзашто откупио „проклета” имања. Био је веома близу остварења тог плана. А онда се појавио Милош Мајло Драговић са „сином”. Тајна рудника духова коначно је решена. Петровићев налаз добио је неки рођак, који се појавио неколико месеци касније. Живот у Крипл Крику вратио се у уобичајене токове. Туче, пуцњаве... Све док налазишта нису исцрпљена, што је многе отерало у пропаст. А Милош Драговић могао је мирно да одјаше. Никад се више није чуло о њему. Немања БАЋКОВИЋ
×
×
  • Креирај ново...