Претражи Живе Речи Утехе

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године ,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога. Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.” “Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум, да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти. Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија. ,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.” Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/

Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија служио је свету Литургију у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, у храму Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у сремским Старим Бановцима, сазнаје радио „Слово љубве“ благодарећи Михаилу Хаџи-Ценићу. Беседећи на прочитано јеванђељско зачало, прота је указао да је „страшном роду“ допуштено да нас куша, сваког на свој начин, да нас тера у грех. Али треба да употребимо „страшна два оружја, два крила сокола“ – пост и молитву из срца. „Страх који се роди рађа немоћ“, указује прота подсећајући на протекли период, али и ове дане у којима нас стално плаше новим болестима и вирусима. "Уместо да се сетимо да ту немоћ лечимо постом и молитвом", ми се трујемо све више новим информацијама и страхом, а заборављамо да је "овај лек – једини лек", а то је молитва, мислена, из срца, у сваком моменту дана и ноћи, била она писана или неформална, лична, истиче прота Војо и додаје: „Ако хоћеш и ако можеш да тај лек прихватиш, тај лек је лек спасења и приближавања Господу“. Али ту је и пост, не само онај телесни на који више људи обраћа пажњу, већ много више онај духовни каже прота Војо и наглашава да је „много тешко и важно пазити на своју душу, на сваку реч, пазити на понашање прво према својим ближњима“. Звучни запис ове беседе, коју у наставку можете чути у целини, начинила је гђа Весна Биорац. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте др Војислава Билбије:

Владика Јустин посетио капеле при Студентском граду, Институту за мајку и дете и Дому за старе на Бежанијској Коси, као и капелу на Земунском гробљу. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, започео је обилазак капела при Центрима за социјалну заштиту Града Београда у којима неуморни духовници Српске Православне Цркве делају на добро и на спасење свих. Владика Јустин је 19. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, обишао капелу Светог Јована Златоуста у Студентском граду и капелу Светог Димитрија на Земунском гробљу, где је Преосвећеног Владику дочекао презвитер Александар Пајковић који му је изложио историју оснивања тих богослужбених места. Капела у Студентском граду постоји за потребе студената који живе у њему и пружа велике могућности за успешну мисију међу младима. Са појавом корона вируса 2020. године није било могуће да се на том месту обављају богослужења, јер је због ванредних околности Студентски град био испражњен и уступљен потребама државе, па су свештеници започели са богослужењима у капели на Земунском гробљу, где су за кратко време створили живу литургијску заједницу. На Институту за мајку и дете Владику је дочекао протојереј-ставрофор Лазар Манигода. На Институту се лече деца из целе Србије у пратњи својих родитељима, па то богослужбено место и присуство духовника представљају велику утеху и уливају преко потребну наду у њиховим молитвама за оздрављење. Духовник сваке недеље служи свету Литургију и редовно причешћује мале болеснике. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства годинама окупљени око проте Лазара Манигоде обилазе децу која се лече на Институту и сведоче им Господње речи: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. (Мт 18, 10). Владика хводстански г. Јустин посетио је 20. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, капелу Свете Петке при Дому за старе на Бежанијској Коси, где су га дочекали директор Геронтолошког центра Београда г. Срђан Димитријевић и протојереј-ставрофор Стеван Мрђен, духовник капеле при том дому. Они су Владику у срдачном разговору упознали са радом капеле, значају духовних садржаја који се кроз њу пружају, али и са богатом понудом других културних и друштвених активности који су на располагању становницима тог дома. Извор: Инфо-служба СПЦ

У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У СВЕТОТРОЈИЧКОЈ (СТАРОЈ) КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ, НА МАТЕРИЦЕ – 27. ДЕЦЕМБРА 2009. ГОДИНЕ. У име Оца, Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре! У нашој Цркви ове три недеље пред Божић посвећене су односима у породици. Прошле недеље Црква је прослављала Детинце, да опомене децу да поштују родитеље. А ево данас, у ову недељу имамо Материце, следеће су Оци, да се поучимо како треба поступати према деци. Данас, сабранима на овој светој Литургији, у овом светом храму, желео бих прво да честитам празник вама мајкама, а у исто време да честитам вама, девојке драге, које ћете сутра постати мајке. И честитајући вам овај празник, молим се Богу да мајкама подари мудрост, која је веома потребна родитељима, поготово мајкама, у времену у којем живимо, да правилно васпитавате децу своју. Молим се такође Богу, да вама мајкама, у васпитању своје деце, увек испред очију буду примери оних честитих мајки наших - да не идемо даље него само оних које су из рода нашега. Али, да би се ви мајке угледале на мајке из рода нашега, мораћете прво да се угледате на прволик Мајке, то јест на лик Пресвете Богородице. Ако читате о Богородици, видећете, иако је она знала да рађа Сина Божијега, Бога свога и Бога нашега, она се као Мајка није одрекла васпитања, питања и храњења свога младог Христа да би управо дала пример како су увек родитељи, физички и духовни, најодговорнији за васпитање у породици. Данас нам је породица заиста у кризи, па је зато и друштво у кризи, зато је и Црква у кризи, браћо и сестре, јер све потиче из породице. А човек је управо оно што понесе из своје породице. Када разматрамо ова питања, да вам кажем да ми често дођу верници када треба да поставим новога свештеника на парохију, па ми кажу, Владико дајте нам доброг свештеника. То ме увек обрадује, браћо и сестре, али у исто време се дубоко замислим, па кажем, хоћу, али ја вас молим да ви мени дате добро дете, па ћу вам ја дати доброг свештеника. Родитељи драги, молим вас, немојте никада сметнути са ума, да после онога што у породици дете ваше стекне, све друго је надоградња. И Црква је надоградња, и друштво је је надоградња и држава је надоградња. Али, кад има на шта да се надзиђује, да се поправља, да се исправља, онда је ту поправак и исправак апсолутан, али ако нема квасца, нема темеља на којем ћемо да зидамо грађевину. И то је ваљда онај велики проблем што ми почињемо да зидамо своју породицу негде од крова, а не од темеља. Зато је потребна вера родитеља у Бога, поверење у Бога, поверење у своју породицу и поверење деце према родитељима и родитеља према деци. Зато је у Светом писму, браћо и сестре, толико значајна родитељска улога, да је речено: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуже дани на земљи, које ти да Господ Бог твој“ (2 Мојсијева, 20, 12). Ето, ако то усадимо у децу своју, онда ћемо имати поштовање. Ако деца схвате да се њихов живот на земљи заснива на поштовању родитеља, онда ће се они потрудити. Али је потребно да родитељи заслуже поштовање. Немамо право да тражимо од других да нас поштују, да нас деца поштују, ако ми не поштујемо децу и ако ми као родитељи не дајемо оно што смо дужни дати за правилно васпитање породице. Врло је важно да деца имају осећај да су родитељи њихови дар Божији, а и да родитељи схвате да деца нису искључиво њихова, него да су опет дар Божији. А кад знамо да је све нама дато као дар, онда то морамо и да чувамо, да би узвратили уздарјем на тај дар који нам је Бог дао. На другом месту, у Светом писму је речено: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима 6, 4). Значи, без заједнице, без узајамног поштовања и васпитања, нема нам напретка ни у породици ни у друштву, нигде, браћо и сестре. Зато Бог и јесте, као што сам рекао, родитељ свих људи, па је родитељ и наших родитеља. Устајући против родитеља и потцењујући доброчинства која су нам учинили родитељи, ми не устајемо само против њих, него и против Бога, браћо и сестре. Бог нам јесте дао живот преко родитеља и ми се на родитељској љубави одгајамо и васпитавамо. Одужујући се родитељима на прави начин, ми се одужујемо и Богу. И обратно, кад се не одужујемо на прави начин родитељима ми се не одужујемо ни Богу. Видите и сами да заиста живимо у оним библијским временима где је речено да ће устати родитељи на децу и деца на родитеље. Зар нисмо тога сведоци? Не прође ни један дан, а да не видимо и не читамо и не слушамо - родитељ убио дете новорођенче или старије дете убило родитеља. Па шта је то, зашто? Зато што су нам обезвређене вредности. Не схватамо живот као дар Божији, нити родитеље као дар Божији, нити децу као дар Божији. И зато посежемо једни на друге. Врло је важно увек слушати реч апостола Павла који каже: „Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3, 20). Јеси ли оче и мајко слушао свога оца и мајку, бићеш послушан и задужићеш да деца твоја тебе поштују и слушају. Немамо право да тражимо оно што не дајемо. Имамо право да тражимо оно што дајемо. Чини ми се да се данас не можемо много похвалити узајамним уважавањем у породици. Поремећени су односи између деце и родитеља. То је последица опште духовне и моралне кризе коју управо преживљавамо. А данас највише слушамо о кризи, економској, финансијској... Не знамо да и једна и друга, и све остале кризе, настају управо од ове кризе породичне. Све нам кризе настају од отуђења. Када се отуђимо од Бога, отуђимо се од родитеља, па онда и од деце. Све се то догађа због моралног и духовног пада. Много је разлога за овакво стање. Један је свакако што прецењујемо материјалне вредности. А кад прецењујемо матаријалне вредности, увек и редовно доводимо себе да потцењујемо духвне вредности. И зато је настала велика криза у породици. Не смемо да сметнемо са ума да породица чини основну ћелију и Цркве и друштва. Основ на којој се рађа породица јесте љубав између оца и мајке, између деце и родитеља. Данас често чујемо како нам се деца свађају између себе. Па морали су да виде пример, најчешће, нажалост, како не поштује супруг своју жену, како не поштује жена супруга свога, па се посвађају. И што се онда буниш, што ти се деца свађају, па дао си им пример. Водимо рачуна, дете је, како то кажу педагози, као сунђер који све упија. На родитељској љубави, на слози, вери и поверењу гради се читава породична грађевина. Љубав је спремност да себе даш другоме, брате и сестро. Да се бринеш о другоме који ти је дат, а дете ти је дато. И родитељ ти је дат. Значи, то је љубав, да се бринеш да учествујеш у радости другога, али истовремено у тузи другога. То је узајамна љубав и то је узајамно поштовање. То најбоље осећа мајка која је стуб васпитања и одгоја детета, па зато и свети Оци кажу да љубав мајке највише личи на љубав Божију. Знам, драге мајке, да није данас лако. Лако је дете родити, али га је тешко васпитати, довести га до познања шта су вредности овога живота. И нећете моћи саме, без подршке ваших мужева, али најпре нећете моћи без вере у Бога и поверења у Бога. Хтео бих да наведем само један пример. Једна је мајка имала јако несташно дете. Никако није могла да га укроти. Све што је давала од себе, ништа није помагало. То дете је правило несрећу за несрећом. Кад је видела да му не може ништа, она је клекла испред икона у својој соби и почела гласно да се моли док је дете правило хаос у соби, свађало се, викало, вриштало, али она се наглас молила: Господе, ја не могу ништа више да учиним у васпитању овога детета и видим да ће моје дете не само духовно него и физички погинути. Господе, Мајко Божија, ја даље не умем. И тако, молећи се, она је почела да плаче. Дете се није обазирало на то. Наједанпут, кад је видело да мајка упорно плаче, да се моли гласно, пришло је мајци која је клечала и почело да говори: мајко, немој плакати, ја ћу бити бољи, ја ћу се поправити. И поправило се. Сузе мајчине, молитва мајке, помоћ Божија, свест детета колики је бол нанело мајци, нека и нама буде пример у овим смутним временима, када сви други имају више утицаја на децу него што ми сами имамо. То је можда зато што смо препустили децу другима, што више немамо, или врло мало имамо, дединог, бакиног, очевог и мајчиног топлог крила да се љушка дете и да му се говори о вредностима. Да му још на самом почетку заквашћујемо душу оним што је честито, ваљано и поштено. Зато крило мајчино не може ништа да замени, браћо и сестре. Ту топлину коју дете осети на крилу мајчином, не могу ниједне јаслице, не може ни једно обданиште да замени. Кажу, када је један човек завршио сво школовање које човек може имати у овом свету, па кад су га питали шта ти је највише помогло да успеш, он је одговорио: највише ми је помогло крило моје неписмене мајке. Мајко, оче, хоћеш ли диплому факултетску, васпитај дете и то ће ти бити најбоља диплома. И зато водимо рачуна, као што нас упозорава данашње Јеванђеље: („јер је много званих, али је мало изабраних“) да дођемо изабрани на Вечеру Господњу, на Трпезу Господњу. А то је ова Литургија коју овде данас служимо, браћо и сестре. Знајте и знајмо, и ви физички родитељи и ми духовни, прво што ће нас Господ питати кад пођемо са овог света, биће: Петре, Јоване, Маријо, где су ти деца? Јер родитељ личи на Бога, а Бог је љубав и Бог нам је све дао, само ако знамо да користимо. Нека Господ помогне свима нама, посебно мајкама у васпитању, у ношењу тог тако узвишеног знања и звања, јер заиста мајка, као она што рађа, најбољи је сарадник Божији. Зато је рађање благословено! Нека нам Господ помогне да васпитавамо друге. Али, да би друге васпитали, будимо сами васпитани у свим моралним и духовним вредностима. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу у манастиру Режевићи. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да се пуноћа Божанске љубави открила људима на Тројичиндан. Звучни запис беседе “Господ је, одлазећи са ове земље тјелесно, обећао да ће послати Духа Утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. И то је оно што се догодило, та пуноћа истине Божје. Догодила се, открила се управо на овај свети дан, на Тројичиндан, када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на своје свете ученике и апостоле и када су они проговорили разним језицима и када се ријеч њихова чула по свој васељени. И одјекује до дана данашњега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је свако људско биће рођено на земљи обликовано по лику и по подобију Божјем. “А пуноћа тога лика Божјег, и подобија, управо се открила у тајни Христовог рођења и у тајни рађања оних који се рађају Духом Светим и водом – у тајни крштења”, објаснио је Владика. Рекао је да је заједништво у Цркви Божјој дубље од сваке друге заједнице. “Дубље је и од биолошке, и од космолошке заједнице и општења. И та заједница је непролазна, вјечна. Црква Божја рађа за вјечни живот, за вјечно Царство небеско. Њена материца је света, духоносна, живоносна из које се живот и људи рађају за вјечност”, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају оцу архимандриту Хризостому и манастирској братији честитао славу. “И свима вама и свој васељени, на многаја и благаја љета”, пожелио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку. “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога. “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/

„Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Ево, већ неколико недеља одјекује у цркви ова вест, чија радост и новост никада неће пресушити. И, наравно, сав смисао припреме за празник Рођења Христовог, која почиње четрдесет дана пре самог празника, састоји се у томе да можемо очистити, просветлити наше срце, наш ум, чинећи их поново стаништем нечег најрадоснијег од свега оног што је човеку дато да сазна. Јављам вам радост велику (Лк 2, 10) – овим речима анђела пастирима који су чували стадо у божићној ноћи почиње Јеванђеље, почиње хришћанство. И за човека је можда најтеже од свега да схвати, да појми управо то да радост која није ни налик на било коју овоземаљску радост представља саму суштину хришћанства. Хришћани већ одавно слушају оптужбе како је религија за њих само начин да побегну од животних тешкоћа и мука, својеврсна компензација. Овде, у свету, све је лоше, али, ето, негде и некад ће бити боље. И заиста, ми сувише често заборављамо да радост коју је тада, те ноћи, објавио анђео, радост коју су осећали ученици, враћајући се у Јерусалим након што је Господ одступио од њих, за коју јеванђелиста Лука каже: „И вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (уп. Лк 24, 52) – да та радост није била због нечег у будућности, због нечег што се мрачном и жалосном речју назива „загробним”, већ због онога што је већ наступило, што се већ показало, већ нам је дато, о чему Сâм Христос каже: „Радост вашу нико неће узети од вас” (уп. Јн 16, 22). Сваки хришћански празник – али, у суштини, и сваки дан – не само да нас подсећа на ту радост, него нам је увек изнова и изнова дарује. Свако јутро у црквама се радосно пева: „Бог је Господ и јави се нама, благословен је који долази у име Господње”. Та песма, у суштини, представља свакодневно празновање Божића, радовање Христовом доласку у свет, тада, пре две хиљаде година, и Христовом непрестаном доласку, непрестаном долажењу нама. Но, наравно, у пуној светлости, у пуној снази, та велика радост се разгорева и запаљује наше срце у данима када Црква посебно празнује рођење божанственог Детета у маленом граду Витлејему, па чак не ни у граду, него ван града, у пећини. Чак и ако нисмо у могућности да током ових припремних недеља пред празник чешће идемо у цркву, да се макар мало ослободимо од окова животних брига и немира, покушајмо да запамтимо и да у срцу што чешће понављамо те три тврдње, три позива: „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 4, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 67-68. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу, 15. децембра 2019. године, када Црква слави светог пророка Авакума и светог цара Уроша, свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Вуковару служили су Њихова Преосвештенства Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијерејима су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Богдан Стјепановић (Епархија зворничко-тузланска) и ђакон Војислав Николић. Учешћа у светој Литургији су узели и госпођа Драгана Јецков, саборска заступница (СДСС), господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС града Вуковара. После заамвоне молитве Владика Херувим поздравио је све присутне, а речима добродошлице нарочито Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Епископ Фотије је затим проузнео богонадахуту беседу у којој је између осталог рекао: ”Данас празнујемо светога пророка Авакума који је пророковао о доласку Господа Исуса Христа и о спасењу света Његовим доласком. Идемо ка празнику Божића када ћемо ту свету Тајну, ту благословену реч изговорити много пута ”Христос се роди”. Та реч нам говори, браћо и сестре, да се Христос родио ради нас и нашега спасења, да се Он духовно рађа у свакој души људској, у свакој крштеној души. И данас се Христос благодаћу родио у нама, колико смо могли да у молитви и подвигу и скрушености доживимо данашњу свету Литургију. Тако је на свакој Литургији и сваком светом Богослужењу. Зато је добро да су дечица наша овде са нама, да уче своје православље из православних храмова, из Цркве. Да не буде то православље само теоријско знање које уче у школама. То је добро, али то може врло лако да прерасте у чисту сколастику. Да има везе са умом и разумом, али да нема везе са срцем. То нам није довољно. Зато волимо када видимо нашу дечицу у нашим српским православним храмовима, да се уче православљу, да се уче светосављу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) богослужио је данас, 8. августа 2019. године, на дан преподобне Параскеве у храму посвећеном св. Петки у насељу Чукаричка Падина у Београду. Преосвећеном је саслуживало братство овог светог храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Николом Трајковићем. Преосвећени Владика Стефан посебно је у беседи напоменуо да се св. Параскеви обраћају мајке, жене, девојке за потомство и породицу, тако да увек треба о празницима св. Параскеве, али и свим другима данима, да се сабирамо на молитви у храму. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу Прву по Педесетници, 23. јуна 2019. године, када наша Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа Свих Светих угодника Божјих од постања до данашњих дана, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Nedelja-Svih-Svetih-Prijepolje.mp3 Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, парох коловратски јереј Небојша Јовановић и ђакон Горан Крстић. Разјаснивши присутнима одељак из Јеванђеља који је прочитан на данашњој светој Литургији, Преосвећени је указао на то да су свети угодници Божји, које данас прослављамо, својим живљењем овде на земљи на најбољи начин показали и доказали истинитост јеванђелских речи. – На прво место Јеванђеље поставља богољубље а на друго човекољубље. Ако је сав наш живот постављен под овим правилима – најпре богољубље а онда човекољубље, онда ће он тећи хармонично, исправно, биће нам пријатан, и постићи ћемо добре плодове у њему. Чак ако би наш живот био и тежак, а увек је тежак, свеједно би био пријатан за живљење. Тако пријатан да би смо се увек за њега определили. Из Богољубља се рађа човекољубље. Ко није способан да воли Бога тај не може да воли ни људе око себе. Онај ко себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује себе за Бога мишљу и срцем, чини да тиме и Бога смешта у себе. А смештајући Бога у себе постајемо бескрајни, свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Доказ за то су свети угодници Божји које данас прослављамо. – Они су својом љубављу и мишљу привезали себе за Бога и посветили Њему. Они су сав свој живот посветили томе да би служили Њему и на тај начин су постали слични Њему. И Бог их је прославио у вечности, беседио је Преосвећени Епископ. Старешина храма Светог Василија Острошког, отац Игор, позвао је све да у суботу 29. јуна дођу у пријепољски Дом културе где ће бити одржана свечана видовданска духовна академија, на којој ћемо се сви заједно подсетити на свете косовске мученике, како би прославили Бога и свете Његове и на тај начин учествовали у подвигу поста, који је пред нама. Извор: Епархија милешевска

Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво. Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања? На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло. Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром? Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије. По чему се разликује монашки живот на Атону? Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори. Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“ Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило. Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га. Због чега се такмиче манастири на Атону? Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“. Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли? Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут. Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4). Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца? Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“ А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота? Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова. Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо? Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење... А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа? Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу. Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице? Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно. Да ли данас има стараца у Вашем манастиру? Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав? То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана. Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој. Да ли српско монаштво има неких особености? Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви. Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска. Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници. Разговарао Ольга Орлова Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве Извор: Правосалвие.ру

Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, данас је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици почело великопосно братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо у ове дане Светога и великога поста посебно призвани да се постом, молитвом и исповјешћу припремамо за Свето причешће – велику и Свету тајну сусрета са Господом. Он је посебено говорио о значају Свете тајне исповјести, истичући да је важно да се током читаве године исповједамо за своје гријехе, вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме исповједајући се и тражећи опроштај од Бога и опраштајући једни другима, приђемо Господу да се са Њим сретнемо. „Ако не опростимо ближњима својим, без обзира ко је крив, а сви смо криви, ако не опростимо брату своме, сестру својој, неће ни Бог нама опростити.“ Митрополит је нагласио и значај читања молитве Светог Јефрема Сирина за вријеме Великог поста у којој је, како је истакао, садржај свеукупног Четрдесетодневног поста, начина нашега живљења и вјере : Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гријехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове вјекова. Амин. „Лењост је најопакији отров за свако људско биће, а Бог нас није призвао на љењост, него на дјелање дјела Божијих, на вршење заповјести. Душа и тијело човјеково су призвани на непрекидно дјелање и творење врлина“, казао је владика. Додао је да је велика опасност, посебно за савременог човјека, мрзовоља, тугомора -униније, и да се зато молимо Богу да нас ослободи од тог зла. „Данас је болест човјечанства тугомора, опака болест која убија људе и плод тога су бројна самоубиства. Људи бјежећи од невоља са којима се сусрећу у животу, болести и страдања, врше самоубиство заборављајући да тиме умјесто пролазног, земаљског пакла, бирају вјечни пакао, вјечну патњу и несрећу“, казао је владика и појаснио да је самоубиство неопростиви гријех који не само да не ослобађа, него умножава страдања и то на вјечном плану. Подсјетио је Митрополит да је зато Црква одувијек свједочила да је самоубиство велики гријех пред Богом – гријех безбожништва, јер онај који изврши самоубиство значи да не вјерује да ће му Бог помоћи и да ће га обдарити, прије свега, вјечним и непролазним, бесмртним животом, због кога се и рађамо овдје на земљи. Тумачећи даље молитву Светог Јефрема Сирјанина, Високопресовећени је истакао да сви људи имају наклоност према властољубљу, гордости: „И муж према жени, и жена према мужу, дјеца према родитељима, пријатељ према пријатељима, свештеник према свештенику, епископ према свештенику, епископу…“ Говорећи о празнословљу Митрополит је упозорио да се празне, унутарње ријечи које изговарамо у срцу своме испољавају на наше спољашње празнословље. Након тога Митрополит је говорио о другим дијеловима молитве овог великог подвижника и покајника истичући да целомудреност рађа смиреноумље, а оно трпљење, а трпљење рађа праву истинску љубави према Богу и према ближњима. На крају ове дивне молитве молимо се Господу да нам да, подсјетио је Митрополит, да не осуђујемо брата и сестру своју јер је осуђивање опако и отровно, не судите да вам не буде суђено. „Мала молитва, али свесадржајна, с једне стране у њој су откривене главне врлине на које смо призвани, а с друге стране посвједочено је и зло, огријеховљеност, све оно што одваја човјека од Бога, природе његове и ближњих“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и још једном нагласио важност исповјести: „Сви се исповједамо пред Господом и призивамо од Бога да нам подари мир, здравље, спасење, целомудреност, смиреноумље, трпљење, љубав и да не осуђујемо брата или сестру своју.“ По завршетку Свете службе Божије, братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата је настављено разговором свештенства са Митрополитом о актуелним питањима црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска