Претражи Живе Речи Утехе

Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94. Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему... View full Странице

Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице

Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет View full Странице

Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Извор: Теологија.нет View full Странице

Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) Православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (Римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источно-хришћанских народа. Исти је случај и са Латинском црквом када су у питању западно-европски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик) иако је вера увек чин слободног избора. Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божију на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудо-црква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У Цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал 3, 28). Он је „све у свему“ (Кол 3, 11). У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка Јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална Православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национлно већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божији“, „ново друштво“ састављена од припадника различитих историјских народа. Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију. Не минимизирајући црквено-доктринарне узроке, национални сукоби унутар Цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. год. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуализује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних Православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине. Црква се обраћа увек конкретним људима а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установаили музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија Цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма. Извор: Теологија.нет View full Странице

Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. Извор: Теологија.нет View full Странице

Људска историја је својеврсни океан бола и патње. На овој планети је готово свакодневно присутно насиље човека над човеком, народа над народом. Постоје зла и патње које није проузроковао човек, али се оне некако лакше подносе од оних које наноси човек човеку. Ове патње у зло увлаче, готово увек, и саму жртву зла. Зато је историја драматична борба добра и зла, сукоб мирнодопске и ратне психологије и логике живота које се искључују. Историја је „трагедија греха“ и „мистерија спасења“ (Г. Флоровски). У ратовима се преокрене свест, менталитет, карактер, „превреднују се све вредности“. Зато се мирнодопском логиком не може оцењивати и вредновати рат. У рату, по неписаном правилу, свака страна за себе мисли да је невина жртва, а она друга злочинац, да она води одбрамбени а други агресивни рат. Трећа страна, она неутрална, најчешће гледа на једну страну у рату као добру, а другу као злу. Друга страна (противник, непријатељ) се апсолутно дехуманизује, са њим се поистовећује апсолутно зло. Отуда је њено истребљење пожељан циљ или прихватљиво средство. Ако се не може уништити, онда је нужно да се потчини или асимилује. На почетку рата релативно је лако одредити шта је агресивно а шта одбрамбено, ко су зликовци, а ко жртве. Касније то разликовање постаје магловито јер се жртва и злочинац испреплићу кроз сам чин насиља. Тако, јучерашње жртве постају данашњи злочинци, а данашњи злочинци сутрашње жртве. Пројекција кривице у другоме и рационализација (самооправдање) властитог злочина својствена је палој људској природи. Само мали број појединаца је у стању да призна грех и кривицу. Пројекцију кривице и рационализацију злочина психоанализа тумачи као осећај кривице. Сваљивање кривице на друге нема много смисла ако не осећамо кривицу и грижу савести. Након сваког рата стране у сукобу теже или порицању, или поравнању кривице. Неки „ситни“ преступи се још некако и признају, док се они тежи прикривају. Што се код другог осуђује код себе се толерише. На једној се умањује а на другој страни увећава број жртава. Многи говоре да нису знали за злочине, да против тога ништа нису могли, да су они чињени из осећања дужности и обавезе. Чињени су злочини јер су их и други чинили. То није саосећање са свим жртвама рата, него управо пребијање дугова, компензација кривице. Порицање или признање кривице замењује се њеним потискивањем. У таквом духовном стању оно што се догодило (одговорност, кривица, злочини, чињенице, историја) суштински се нити прихватају нити одбацују. Рационализација злочина, пројекција кривице, одбијање признања кривице је у неку руку чин инфантилне самозаштите, страх од казне. Зло и патња који се подносе у рату тумаче се као незаслужени. У овом тренутку је непотребно говорити о пореклу зла у свету и суштини рата. Суштински проблем и питање гласи: како људи (жртве рата) да уклоне бол и патњу које су проузроковали рат и ратни злочини? Рат као највећи злочин тражи одговор. Први одговор, или прва реакција јесте наношење зла извору мога зла (освета). Зло се нуди као решење зла. Жртви се тако намеће зло као излаз из бола и патње, односно зла. У томе она види једини лек и излаз. Ово и јесте трагично јер овако зло увлачи и саму жртву у своју уништавајућу стихију. Освета, макар била „заслужена“ и реципрочна увек представља увећани злочин. Нанесено зло код жртве зауставља време. Одредница времена постаје тренутак када се зло догодило. Жртва је принуђена да се стално враћа у доба догођеног злочина (злочини се морају памтити, „не сме се заборавити“). Она је тако осуђена да све посматра кроз зло које јој је нанесено. Она стално изнова проживљава зло. Савремено спектакуларно приказивање злочина, ако не по намерама а оно по последицама, држи управо саме жртве у једном трагичном стању. Отуда зло и злочин није само поднесено насиље у рату већ је зло и принуда на непрестани повратак (духом и мислима) на оно што се догодило (непрестано поновно проживљавање рата). Није зло само пасивност и немоћ у тренутку догађања злочина. Зло је и немогућност, неспособност мисаоног, психолошког и духовног одвајања од догођеног зла, немоћ да се то стање промени. Тако зло наставља да претрајава. Прикованост за прошлост (време догађања зла) чак се сматра дужношћу, нормалним стањем. Ослобађање од трагичне прошлости тумачи се као чин издаје. Током последње деценије 20. века, на просторима бивше Југославије одиграо се један сурови, трагични, бесмислени грађански рат, па и један мини светски рат. Што би рекао Иво Андрић – у том рату је свако чинио и трпео насиље. Толика ерупција мржње и насиља, толика рушилачка стихија и помама, тешко се може схватити људским умом. О том рату свако има своју истину. Те су истине дијаметрално супротне. Нажалост, не верујем да ће икада у потпуности бити реконструисана тзв. објективна истина. Ово из најмање два разлога: први што људи по својој природи (а из егоистичних интереса) исте ствари и догађаје различито виде и памте. Други, што постмодерна епоха не тражи да се истина открије (нити је битно што се и како догодило) већ да се истина произведе и наметне. Није важно како је било већ како и зашто се нешто проглашава истином. О овом, а и сваком другом, рату постоји „режим истине“ (М. Фуко). Да би сте истину произвели, неопходне су многоструке присиле. Истина није оно што се догодило већ оно што хоће победник и најмоћнији друштвени ауторитет. Помоћу ратне пропаганде, користећи чак и методе испирања мозга, центри моћи, у свест људи„програмирају“ истину. Истина о рату (зашто не рећи и о Сребреници, Рачку, Меркалама итд.) производи се да би се спроводила и правдала одређена политика. Колико до јуче балкански народи, поготово Срби, оптуживани су да су оптерећени историјом (прошлошћу). Данас се од њих ултимативно захтева да се суоче са прошлошћу (и то искривотвореном). Изнуђује се признање кривице чак и за геноцид, иако то још ниједан суд није утврдио. У циљу наметања истине ратни злочини се медијски промовишу на један бестидан начин, што само подстиче на нова насиља и освете. Убијање и насиље, рушење и разарање на једној страни је пожељан и „хуман чин“, а на другој „ратни злочин“. Кад једни приказују и говоре о злочинима онда је то „ратно хушкање“, кад то други раде то је „откривање истине“ која треба да произведе катарзу. Кад једни говоре о својим жртвама онда је то кривично дело, смртни грех. Кад то други чине то је „света дужност“, „дуг према жртвама“, „пијетет према жртви“. Све то не доприноси помирењу и преображају. Напротив то подстиче на притајене жеље за осветом, пригушење мржње, или, деструктивно, патолошко, самоосуђивање. С једне стране, оправдано се указује да постоји индивидуална а не колективна кривица. С друге стране, ти исти траже колективно признање одговорности чак и за она (не)дела која нису учињена. Ако су сви одговорни, нико није одговоран. Ако су сви криви, нико није крив. „Тамо где су сви криви нико не може бити осуђен“ (Хана Арент). Више не суде само судови. Сада се ствара атмосфера да свако свакоме суди. Свако нормално људско биће осуђује ратне злочине. Код нас ако то не чините свакодневно преко медија импутирају вам да се саглашавате са злочинима, чак да сте њихов инспиратор. Неправедна правда Како после рата и наметнутог мира на овим просторима обновити покидане везе, васпоставити нарушено поверење, заједнички живот или мирољубиву коегзистенцију (сапостојање, суживот)? Како људе ослободити бола и патње које је рат проузроковао? Нема лаких и једноставних одговора и решења. За то је потребно много добре воље, истинољубивости и стрпљивости. Преко ноћи се не може обновити све што је рат разорио. То је мукотрпан процес. Велика опасност прети да се не дође до жељеног циља ако останемо на позицијама правног и моралног идеализма, ако реалне и конкретне људе прилагођавамо апстрактним нормама, тим пре што је за наше време избегавање одговорности постало начин живота и што норме, закони (правни и морални) нису ништа друго до озакоњење воље најмоћнијег друштвеног ауторитета. Не живимо у свету апсолутне правде већ у свету мање или веће неправде. Ништа осим љубави не може бити савршена правда, али у свету који у злу лежи не можемо без несавршене и зато углавном неправедне правде. Треба и морамо прихватити судове против насиља и ратних злочина (ово се односи на домаће, међународне судове, укључујући и Хашки суд) без обзира што се некада и њихове пресуде могу претворити у насиље суда. И несавршени судови су бољи од безвлашћа (анархије). Најтежи злочини се дешавају тамо где је безвлашће, где држава толерише насиље и злочине. Иако казне и судови не укидају насиље, злочине и само зло, они су неопходни у овом палом свету. Покајање, праштање, помирење Најпоузданији пут да се заустави зло, да се људи и народи исцеле од ратних траума и страхота јесте лично покајање, опраштање и помирење. Мржњу укида љубав. Зло се побеђује добрим. Ненасиљем се истински искорењује насиље. То сведочи вековно хришћанско искуство. Ове егзистенцијалне категорије (не само морални постулати) имају универзално значење и важење. Покајање, праштање и помирење је слободни, унутрашњи индивидуални чин. Они се не могу наметати споља. Они нису нужност. Не може се неко (народ) претворити у машину за опраштање и помирење. Само жртва може да опрости. Опраштање је увек усмерено на починиоца а не на почињено зло. Опростити не значи аутоматски некога амнестирати од одговорности и кривице. Опраштање није могуће ако починитељ зла не признаје кривицу и не тражи опроштај, ако се не каје. Опростити значи одвојити злочинца (грешника) од злочиначког дела (греха). Треба осуђивати грех (злодело) а не грешника. Зато је праштање дар жртве извршиоцу зла. Етимологија речи у романским језицима – con-dono, per-dono, par-don и германским Ver-gebung, for-giveness у својој основи има дар. У српском језику реч опростити је ушла из прасловенске речи прост, што значи слободан, ослобођен. У том контексту опростити значи ослободити се зла, болне прошлости. Опраштањем жртва се ослобађа зла које јој је нанесено и почиње нови живот. Кад жртва прашта то је често најтежа казна за злочинца. И обратно: злочинца најбоље штити жртва која узвраћа истом мером. Опраштањем жртва не само што дарује свог мучитеља већ себе ослобађа гнева, мржње, бола и патње, мучног сећања на прошлост и тако ствара предуслове за поновно успостављање радосног осећања живота. Покајање, праштање и помирење не спадају у природна својства људског бића (људске природе). Човек је по природи далеко више осветник. Опростити може само онај ко је у стању да победи своју властиту природу. Праштање је дар Божији, који се даје онима који имају поверења у Христа, који воле Бога, који у сваком човеку, ма ко и какав био, гледају икону Божију, брата, друго Ја. Да не би остали на позицијама апстрактног хришћанског идеализма и морализма, треба нагласити да љубав, покајање, праштање и помирење не искључују постојање судова и поштовање правних норми, и изрицање казне за починиоце ратних злочина. Црква указује стално на неопходност постојања реститутивне правде, правде која успоставља односе, обнавља живот и поверење које је прекинуто и нарушено. Казна као лек да. Казна као одмазда и освета не, јер се тиме не решава проблем. Сви људски судови, сви закони не укидају зло и злочине у свет, они их само у мањој или већој мери смањују и ублажују. Прикривање, толерисање злочина, из ових или оних разлога, јесте нови злочин. Нажалост, и говор о злочинима може да подстиче нове злочине. Ништа тако није болно и бестидно као када се жртве, бол и патња људи инструментализују за остварење ове или оне политике. View full Странице

Црква не може да се поистовети ни са једним политичким поретком, па ни са демократским, који је постао „мит“ и идеал света. Она је своје институције, у свим епохама, мање или више, прилагођавала световним, истовремено стално наглашавајући своју различитост и посебност у односу на њих. Бити у свету, а не бити од света је антиномија која се стално манифестује у животу Цркве. Црквени живот је на известан начин драматичан и пун напетости између закона и љубави, „старог“ и „новог“, институционалног и харизматског. За разлику од световних, црквене институције немају разлог свог постојања у себи и по себи. Њене институције су еластичне и флексибилне, „иконичне“ и увек у сталном настајању и нестајању. Свака Литургија ослобађа људе крутог институционализма и конституционализма – робовања закону. У Европи је првобитни однос Цркве и демоктарије стајао у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за „демократизацију друштва и државе“ и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за „демократизацијом Цркве“ истичући како је она „јерархијска“ а не „демократска“. Спољашњи захтеви за демократизацијом Цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у „кодове“ демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да Црква имитира световни поредак. Та „демократизација“ подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу Цркве што је последица поремећеног односа на релацији свештенство-верници. Сукоб клирократског и демократског начела у Цркви има несагледиве негативне последице. Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике: 1. Црква није само људска заједница, већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково друга ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на „умском праву“ (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од „већине гласова“, премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није „власништво“ народа или свештенства већ самог Бога. 2. За Цркву је темељ сваке власти Бог, а за демоктарију „воља народа“. 3. У Цркви, условно речено, власт се простире „одозго“ на доле, а у демократији „одоздо“ на горе. Зато црквено уређење има извеасну пирамидалну структуру и подсећа споља на полу- апсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. „синодалне структуре“ и „одбори“. Ако би се и допустило да верници сами бирају свештенике и епископе, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). 4. Црквена власт је „власт љубави“ и „служења“, а демократска „јурисдикцијска“, тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. 5. Црква остаје верна начелу „јединства власти“ (власт Цркве), а демократија је незамислива без начела „поделе власти“ (законодавна, извршна и судска). 6. Црква себе саморазумева као благодатни организам а никада као правну институцију. Право се у Цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу. Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или-или већ и-и. Иако Црква није ,,демократска“, она нема ниједан разлог а да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемењену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демоктарски поредак омогућава Цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке од Цркве се очекује и да „демистификује“ демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација Цркве не, али реформа у Цркви и „христијанизација“ црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један-многи данас је за Цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени-потчињени неће тријумфовати над личним, благодатним односима отац-син. Свим чалановима Цркве потребна је слобода у Цркви а не слобода од Цркве, партиципација у „власти Цркве“ а не тражење власти над Црквом. Јерархијски поредак не траба тумачити, као што то многи чине, као субординацију, подређивање и потчињавање јер то Цркву претвара у „касарну“ и тоталитарни колектив. Извор: Теологија.нет View full Странице