Претражи Живе Речи Утехе

И то не чуди, јер се протеривање прародитеља из Раја, на овај или онај начин, није могло не утиснути у колективно памћење човечанства. И обичан човек понекад воли да размишља да је „раније било боље“. У Цркви постоји такав феномен: многи траже „златно доба“ у црквеној прошлости, сматрајући да је тренутно стање Цркве нетачно. Наравно, нико није отказао предвиђену епоху отпадништва, али жеља за „побожном прошлошћу“ понекад излази из оквира трезвеног размишљања. Штавише, свако има своје „златно доба Цркве“. Неко сматра Стоглавски синод стандардом црквеног живота и покушава да угура савремену Цркву у оквире статута из XVI века. Неко са уздахом сећа се величине Византијског царства, иако је у прашини више од пола хиљаде година. Неко воли да се препусти сновима о једноставности ранохришћанске заједнице, потпуно се одвајајући од стварности данашњице. А неко наставља да живи у синодалном периоду XIX века, као да није било револуција... У принципу, црпљење инспирације из прошлости за тако традиционалну институцију као што је Црква је нормалан процес. Али већ је ненормално ићи потпуно у прошлост. Jер Црква није само вапај за изгубљеним Рајем, у већој мери, то је тежња за будућим Царством Небеским. Шта свакодневно изговарамо у свом вероисповести? "Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века". Будућег, а не „лепу прошлост“. Занимљиво је да секуларно нецрквено друштво прихвата идеју да Црква наводно живи у прошлости, тврдећи да је религија уопште „скуп застарелих догми“ које ометају напредак. Али тежња за световним „напретком“, уступак духу овог доба, ово је такође нецрквени пут и, штавише, отворено антихришћански. Да бисмо прошли „уски пут“ који је заповедио Сам Христос, не бисмо требали одустати од сопствене суштине, ради тренутног „јавног мњења“ и „прогресивне агенде“. Међутим, „игре улога“ које репродукују древност нису наш начин. Црква се ослања на мудрост својих светих подвижника из прошлости, али паметно примењује ову мудрост у садашњим стварностима, очекујући да ће се поново спојити са Христом у Његовом долазећем Царству. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-propoveda-o-budutshnosti-ne-o-proshlosti

У Бискупском дому у Пожеги 2. Јуна 2020. године, сусрели су се митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ пакрачко-славонски Јован и пожешки бискуп и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Домаћин, бискуп Антун, подсјетио је на значај овог сусрета у времену непосредно након празника Свете Тројице, који су католици прославили прошле недјеље, а који ће православни прославити сљедеће недјеље, а који је повезан у свијету с настојањима међуцрквеног разумијевања. Празник Педесетнице подсјећа хришћане да је Црква, дјело Исуса Христа живо у сили Светога Духа,и подстиче их да у том свјетлу и с вјером као каменом темељцем, размишљају о својим односима, моле се за јединство Исусових ученика и промовишу међусобно повјерење. Бискуп је подсјетио на сусрет свих епископа Српске Православне Цркве у Хрватској и делегације Хрватске бискупске конференције, одржан у јануару прошле године, који је био важан моменат у труду око међусобног разумијевања и повезивања пастира двију Цркава са обзиром на њихово јеванђелско послање у Републици Хрватској. Сусревши се након изолације због опасности од коронавируса и након земљотреса у Загребу и околини, угледни саговорници су имали прилику да овом приликом размијене мисли о неколико заједничких питања, важних за свједочење хришћанских вриједности у конкретним ситуацијама хрватског друштва. Између осталог, настојали су дефинисати заједнички став о праву вјерујућих на учешће у светим тајнама и на живљење вјере у вријеме забране окупљања у Хрватској због опасности од коронавируса. Саговорници су утврдили потребу његовања хришћанске културе сјећања на жртве из заједничке прошлости, од Другог свјетског рата до ратова из деведесетих година, тражећи могућност да се сјећање на та збивања не може повезати с вријеђањем било кога или с провокацијама политичке или друге природе. Бискуп и владике су започели разговор о појединим пасторалним питањима, као што су мјешовити бракови, вјеронаука у школи и заједнички став о моралним друштвеним проблемима. Саговорници су закључили да су сусрети епископа и бискупа незамјенљиви за напредак у међусобном повјерењу и сарадњи двају Цркава на томе да се различита, па и најтежа, питања сагледавају с јеванђелских полазишта, с настојањем да уплетеност тих питања у дневно-политичка догађања Црквама не одузме снагу и вјеродостојност. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У црквеном центру Свети Сава у Хановеру данас је одржан симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион је организовала Епархија диселдорфско-немачка у част два јубилеја - пола века постојања ове Епархије и 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Научни савет данашњег симпосиона чине најеминентнији професори теолошких факултета у Немачкој: проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену и проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру. "Веома сам срећан и мислим да је овај Симпосион врло успешно протекао и да смо први пут у Немачкој успели да окупимо младе научнике који раде на изучавању историје и садашњости Српске православне цркве у Немачкој. Колико ја знам ово је први пут да Епархија диселдорфско-немачка организује овакав догађај и с обзиром да је врло успешан мислим да би Епархија требало да настави да ради у овом правцу" - рекао је др Томас Бремер, професор католичког теолошког факултета у Минстеру. Он је на питање какву будућнст за Српску православну цркву у Немачкој види истакао да је за њену будућност велико и важно питање њене интеграције: "Велико питање је питање интеграције у том смислу да православни Срби који живе овде у Немачкој живе у овом друштву и они су део нашег друштва али са друге стране веома је важно да они очувају свој идентитет, своје српство и своју веру, тако да ће то бити највећи задатак да они нађу начин да изједначе та два елемента али ја се надам да ће то бити успешно" поручио је професор Бремер. Тродневне свечаности поводом јубилеја организоване су уз финасијско и материјално учешће католичке и евангелистичко-лутеранске цркве у Немачкој, што је потврда добре сарадње Епархије диселдорфско-немачке са осталим црквама на овом простору. Епархија диселдорфско-немачка се током свог педесетогодишњег постојања у Немачком друштву позиционирала као одговоран саговорник по свим питањима и достојан представник српскога народа, са чиме су сагласни сви учесници и посетиоци симпосиона. "Овај Симпосион обрађује прошлост и садашњост али значајан акценат ставља на будућност постојања ове Епархије која се у кроз протеклих 50 година значајно мењала и прилагођавала потребама како нашег народа тако и окружења у ком наш народ овде живи, почевши са првим генерацијама политичких прогнаника из Србије па до дана данашњег и последњих генерација које овде долазе из економских разлога. Наша Епархија потврђује да је једина институција која протеклих 50 година показује један историјски континуитет према нашем народу и води пастирску бригу о нашем народу на овим просторима" - рекао је др Павле Аничић, секретар Епархије диселдорфско-немачке. Епархија диселдорфско-немачка је на челу са Преосвећеним Владиком Григоријем предузела значајне активности у процесу прецизнијег дефинисања њенога статуса и остваривања тзв. права јавности, чиме ће се олакшати функционисање наше цркве у Немачкој и њен статус подићи на виши ниво. Извор: Телевизија Храм

У суботу, 15. јуна, др. Србољуб Убипариповић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржао је предавање са насловом „Света литургија и литургијски типови у прошлости и садашњости“. Веома занимљиво предавање, које је обухватило низ тема из ове области православног богословља и историје цркве, изазвало је живо интересовање окупљених слушалаца. Осим предавања, др Србољуб је узео и непосредног учешћа у животу наше заједнице, појући на богослужењима великог празника Духова. Извор: Ризница литургијског богословља и живота