Претражи Живе Речи Утехе

(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“) Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца. С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“. Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став. Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“ Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме. Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција. Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве. https://mitropolija.com/2024/04/02/protojerej-slobodan-lukic-isihija-u-doba-transhumanizma/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Пре свега, мора се рећи да се човек не рађа са завишћу. Као и самопоштовање, завист се негује. Ово је читав низ такозваних социјалних вештина којима дете учимо од малих ногу. Чим дете научимо да се пореди са другом децом, са другим људима, основа за завист се већ намеће, јер завист је заснована на поређењу и није џабе друштвени концепт. Рекао бих да је завист лична вештина која има друштвену природу, још вероватније породично-друштвену. Породични аспект бих ставио на прво место, јер се у породици учи да се пореди са другима. Такође је веома важно рећи да и такозвана дечја педагогија ствара завист, јер је све изграђено на поређењима. Такозвани васпитачи стално манипулишу поређењима међу децом. Осим тога, постоји огромна културна пракса васпитања деце у такмичарском контексту: ко је први, ко је јачи, ко је бољи, прва награда, друга награда и тако даље. Све ово, наравно, доприноси развоју зависти. На пример, мајка каже својој ћерки: „Погледај Ању. Видиш ли како јој је хаљина чиста? А твој је прљава.” Или: „Погледај своју сестру, она је већ појела сву кашу, а ти? Ако поједеш кашу, ја ћу те волети као и Ању.” Ова псеудопедагогија навикава дете да схвати да однос према њему и његов однос према себи зависе од поређења: колико је оно боље или колико је горе од друге деце или других људи. То нису само неке спољашње, културолошке, идеолошке ствари, већ су то дубока лична поређења која чине буквално виталну позадину за дете, јер мајчина љубав је његов ваздух, она је његово небо, то су руке које га хране. „Ако ме моја мајка не воли, онда ја уопште не постојим“, дете мајчину несклоност доживљава као крај свог живота и постаје зависно од емоционалних веза. Од раног детињства дете постаје зависно од тога колико је боље или лошије од других. Штавише, свако поређење је, наравно, потпуно субјективно, нема објективног мерења. Ако је дечак појео кашу исто тако брзо као и друго дете у вртићу, то уопште не значи да може да тражи потпуно исту љубав од васпитачице као и то дете. Зато што се васпитачица према сваком од њих односи субјективно – једног воли више, другог мање, некога издваја, а, напротив, неког не примећује. А онда сама конкурентност постаје готово недостижна, јер без обзира колико брзо дете поједе кашу, колико јасно пише у своју свеску без мрља, из неког разлога им се можда и даље не свиђа. И веома је застрашујуће за дете да љубав према њему постаје условљена његовим успесима, његовом социјализацијом, његовим интелектуалним развојем. Шта ако он нема способност да нешто уради? Ако из неког разлога не може тако брзо да једе кашу или да веже пертле, ако не може тако уредно и чисто да пише у свеску и памти таблицу множења као неко други у његовом разреду или из његове групе, тада та друга особа заувек постаје за њега личност која је вреднија љубави, значаја и вреди више од њега. Имајте на уму да се завист заснива на самопонижавању. Штавише, основа за ово може бити било шта - то могу бити потпуно несвесне ствари, што се најчешће дешава. Ако ме друга особа понижава речима, поступцима, погледима, ставовима, онда то код мене може изазвати љутњу, љубомору и мржњу и ја могу само да створим завист у свом срцу. Завист се рађа у случајевима када у дубини човекове савести и душе нема довољно чврстих основа за вредност сопствене личности као слике Божије. Постоје тренуци када губи осећај сопствене вредности или заборавља на ту вредност, сумња у њу – свако може имати такве тренутке када греши, када је крив, када је у покајању, када је болестан. У овим тренуцима, када се човек пореди са другим, рађа се завист. Али вештина завидења другоме, односно понижавања себе пред другим, не развија се тек тако. Развија се управо када се осећању сопствене вредности дода вештина поређења себе са другима. „Они ме не воле, али воле њега. Овде ја нисам много значајан, он је значајнији. Ја не учим баш добро, али онај други боље учи.” Ово су два важна разлога за завист – губитак самоперцепције вредности сопственог живота и поређење себе са другима. Друга ствар је да постоји истински врлинско осећање радости према другом. Када је други паметнији од мене, када други уради нешто боље, када могу да се радујем са другим и за другог, онда не настаје завист. Завист се јавља када тражим место које заузима друга особа - можда у срцу моје мајке, или у очима учитељице, или у женском осмеху који није упућен мени итд. Онда се осећам понижено што немам оно што други има. Две заиста ђаволске идеје – једнакост и правда – изазивају завист код људи, већ васпитаних на чисто друштвеним коренима. Морамо бити у стању да признамо да у свету нема правде ни једнакости. Моја лична правда не постоји у свету, у њој има много мојих личних промашаја, свет није устројен онако како ја сањам. Целокупна савремена култура, као и култура свих прича у свету, у великој мери је изграђена на зависти - непрестано се производи идеја о величању оних који су успешнији, богатији, лепши. Замислите када сељани гледају на ТВ-у како живе грађани. Или, на пример, људи неке неразвијене земље гледају како живе богати људи других земаља који су развијенији, напреднији. Култура среће, култура постигнућа и успеха, наравно, рађа снажну друштвену завист. Друштвена завист је извор непомирљивог непријатељства, ратова и многих савремених војних сукоба. У ствари, глобална, фундаментална мржња између цивилизација, на пример, хришћанске цивилизације или западне цивилизације и муслиманске цивилизације, која је углавном изграђена на руралном или номадском начину живота, у великој мери је подстакнута завишћу. Ово је јасно и очигледно. Дакле, завист је ужасан осећај који доводи до огромних губитака и тешког зла. Људи не признају да завиде, јер се завист односи на оне страсти и пороке које осуђује спољашњи морал. То су друштвени стереотипи. Истовремено, ова иста култура подстиче завист у људима. Оно што се дешава је сукоб две ствари: с једне стране, култура подстиче завист, а са друге стране завист препознаје као порок. Зато људи не признају да су завидни. Завист вам никада не помаже да постигнете више. Завист паралише и уништава нечији идентитет из једног једноставног разлога - све човекове креативне способности су засноване на његовом индивидуалном карактеру, јер су свакој особи дати јединствени таленти које само он има. Плус његово лично васпитање и његова лична историја стварају тај јединствени лични тип, који је део нашег учења о човеку. А када се човек фокусира на другог, он увек напушта себе. Тежећи постигнућу које други има, човек губи везу са сопственим могућностима, обезвређује их. И тежећи достигнућима других, која нису за њега, која му нису ни корисна ни згодна, он напушта своја. Дакле, велико стваралачко достигнуће чека човека само на путу савладавања своје личне посебности. А завист га удаљава са овог пута и стога не може ничему више допринети. Да бисте почели да се борите против зависти, само треба да анализирате своје стереотипе о упоређивању себе са другима и постаће вам јасно одакле све то долази. Овде је, наравно, неопходан унутрашњи духовни рад, укључујући и психотерапеутски рад. Психотерапија је у великој мери усмерена на рад са таквим комплексима, са таквим страстима као што је завист. Јер завист је веома тешка и разорна страст која нагриза личност и не доноси никакву корист. https://www.pravmir.ru

Болест лишава човека безбрижног постојања, лаког постојања, безобзирног коришћења себе и благодати овога света. Болест лишава човека нечег фундаменталног – осећаја вредности и радости постојања. Болест доводи у сумњу да ли ова радост постоји? Није ли основно осећање живота – вредност бића, или, како хришћански психолози кажу, самопоштовање – илузорно? У болести, самопоштовање није очигледно. Болесник је у сталној недоумици да ли постоји радостан живот, да ли су бол и патња тако опипљиви и очигледни, да ли је здравље тако релативно, да ли је прилика да буде оно што јесте прекинута, исмеjана, обезвређена. Први и очигледан духовни тест који чека човека у болести је тест виталности, љубави према животу и радости осећања свог бића. Болест све ово доводи у питање. Као што је једна тешко болесна жена рекла: „Да ли заиста постоји живот у коме ништа не боли?“ Испит болести је тест чврстине вере у живот! Вера у непроцењиви дар живота. Вера у Животодавца! Болест се, такорећи, буни против дара, жели да га апсорбује, обезвреди. Потребан је духовни напор, духовни подвиг, стабилност у вери и трезвеност јаке воље да би се одржала отпорна вера и животољубив осећај себе. Ако је болест само испит љубави према животу, онда је духовни задатак болести да истрајава у „неочигледном“, да одржава веру у моћ живота, да верује у божански дар. * * * За човека је болест нарушавање његовог природног, правилног начина живота. Човек мора бити цео, потпун, излечен. И зато је Исус, дошавши у Галилеју, а касније у Јудеју, прво све исцелио, а затим им проповедао. Дакле, лекар је божанска служба, дужна служба, праведна служба. Човек мора да се излечи, излечи од свих болести. Али, због чега се човек разболи? Наравно, није могуће навести све факторе: биолошке, еколошке, физиолошке, психолошке, бихејвиоралне, моралне. Могуће је идентификовати само главне изворе морбидитета код људи и људске расе у целини. Наслеђе предака, искривљена (заражена) природа, али главно је људско понашање. Ово последње је слика греха, генеричка и лична. Грех је један од најзначајнијих узрока болести, али разлог није очигледан. Немогуће је назначити конкретан грех који би могао бити узрок одређене болести. Узрочно-последична веза између греха и болести је индиректна, а ланац таквих посредовања најчешће је скривен од свести, дуг и симболички замршен. На пример, веза између алкохолизма и цирозе јетре може бити разумљива, али често се болест не јавља јер на њу утиче више других фактора. Саме чињенице о непостојању болести услед узнапредовалог алкохолизма доводе у сумњу везу „грех-болест“. Понекад, напротив, почетак болести „указује“ на разлоге, на грехе, али их није могуће разазнати. Често се болеснику каже: „Покајте се и оздравите. Бог никада није неправедан!” То су пријатељи рекли Јову, али праведник није признао кривицу, и видео је узрок своје болести у вољи Божијој. Ово нас приморава да на везу грех-болест гледамо као на основну, али несвесну, невидљиву. Међутим, неки светитељи, праведници и подвижници, видели су ту везу у себи и могли су да говоре о себи (и само о себи) због чега страдају. Исто тако, сваки пацијент може да претпостави да његова болест може бити повезана са одређеним поступцима, делима, изборима и одлукама. Ово посебно важи за болести душе, менталне поремећаје и поремећаје личности. У овим случајевима још је теже сагледати, а понекад и сагледати и признати, признати себи везу између изабраних стратегија и насталих промена у психи. Али колико год да је тешко пронаћи „корен страсти“ својих болести, такав задатак ће остати духовно обавезан за зрео духовни пут. Проналажење духовних и свакодневних узрока сопствене болести је задатак духовног исцељења. Грех је као растресито, „плодно“ тло на коме расте болест. Болест пред човека поставља духовни задатак – да разуме шта се иза ње крије - имплицитно кршење, извртање истине, природе ствари, несагласност са Божјим планом. Човек се може наћи у тешкој потрази за истином о себи, о својој неадекватности, о греху. Али то је могуће само ако систем вредности укључује концепте одговорности за избор, за деловање и концепт греха као грешке, неиспуњавања заповести, као дела против Бога. Ако човек нема такав систем вредности, може се наћи пред зидом неразумевања. И онда чак и питање "зашто ми ово треба?" биће неприкладан. Духовна димензија овде отвара перспективу проналажења смисла, док одбацивање значења болести затвара хоризонт значења. Дакле, можемо претпоставити да је смисао болести да добијете прилику да промените нешто у свом животу. У супротном, патња као духовна шанса биће узалудна. * * * Почетак болести је често повезан са болом и патњом. Патња мења свест. Уобичајени начин живота је поремећен. Нестају многе могућности за уживање у животу, забаву, радост и срећу. Све ово мења свест изнова и изнова. Треба рећи да је пацијент особа са измењеним стањем свести, као особа у трансу или хипнози. А ово је објективна потешкоћа за особу која се разболела. Болесник сагледава свет и себе кроз мутну и нечисту призму тако измењене свести, његова перцепција је погрешна, нетачна и искривљена, и стога може довести до грешака, греха и трагедија. Болесној особи је веома тешко да се одржи способном за трезвено размишљање, за адекватност и критичност. Пацијент постаје права казна за себе и своје најмилије. Ово се још више односи на менталне и духовне болести. Зато је толико важно, упркос болести, задржати трезвеност, адекватност и одговорност. Дакле, трећи духовни задатак у болести је адекватност свести као посебног, натприродног духовног дела. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru

Субота 14. март 2015. године.У долинама око ријеке Сане и Рибника снијег је увелико окопнио. Указале су се њиве и ливаде. Птичице цвркутом, на силу, дозивају прољеће. Није баш нешто топлије. И јутрос је освануо мраз, сунце се стидљиво пробија кроз облаке и маглу. Понекад обасја. Отегла се зимура. Додијали капути и чизме, ко окови. Намислих отићи, обићи једно домаћинство које се налази... не знам ни сам. Дођох у Горње Врбљане да молим Неђу Томића званог Гараво перо да ми покаже пут. Чувши ауто, жена изађе пред кућу те ми рече да Неђо није кући, већ да је отишао у ту кућу у коју ја требам ићи и однио им пензију. Бацих поглед путем, видим човјек завезао коња за шљиву и ставља му зобницу да зобље, успут га тимари и нешто шапуће, вјероватно тепа коњу. Коњ је осредњи,црн и не баш ухрањен како то коњи знају бити. Помоз Бог Станко. Бог ти помог'о попе. Упитасмо се за здравље. Мени непријатно питати да ли би он мене упутио према Куртиној Греди.Старији је човјек. Аааа попе,не може се тамо тако лако.Далеко је забасаћеш, планина је то. Па шта ћу? Мислио сам са Неђом, он је окретнији, још изађе са ловцима за пасијом памећу. Ић'у ја с тобом. Гледам га онако, старина је то. Није за пјешака.Убјеђујем га да бих лакше са Неђом. Ма вратићу се ја Станко, па ћемо други пут ићи. Не,не попе,идемо ми сад. А ја кад сам кретао од куће убацим војничко седло у гепек. Извадим га и набацим коњчету. Одмах кренусмо. Спустисмо се у поток, деда Станко нађе брину са које се попе на коња.Ја пређох мост и из потока се одмах у'ватисмо "плећине". Планина је, иде кљусе грифови клапећу о камење, понекад се оклизне на једну ногу, али вичан странама спретно носи старину. Старина му понекад нешто говори, као да га соколи, не знам, не чујем, идем десетак метара иза њих. Полако се указује сњешчић ту и тамо, али и расте ко квасало тијесто за хљеб који жена остави да преноћи па ће га сутра испећи. Понегдје су лијеске легле на стазу, а ждријебе кад наиђе ослободи их свезе снијега па фијукне она лијеска ко канџија и исправи се у трену. Снијег бива све већи и већи, али нас тројица се не предајемо. Гази доро, носи деду. Мореш ли попе? Могу, могу,одговарам, а душа ми у носу. Привати се коњчету за реп. И тако ти се ја ватим коњског репа. Паде ми на памет ски лифт. То је нешто слично. Лакше ићи, али има један проблем. Коњ има крупније кораке и бржи темпо. Држао сам се за коња док није снијег дошао до кољена, а онда сам пустио. Нисам могао више да пратим тај ход. Има ли још колико, Станиша? Има, има попе, нисмо ни до пола. Куд кренух по овоме снијегу гдје се вуци и међеди легу. Повећава се разлика између мене и њих двојице.Сад их и не чујем, али идем трагом. Схватио сам да ја мање пропадам кроз снијег од коња, те сам ишао цјелцом. Понекад чујем "ооооп". То ми се Станко јавља да провјери јесам ли на правом путу и да одмјери раздаљину. И ја одговорим са "оп" које се разлијегне међу оним букветинама. Видим их већ горе, чекају ме. Кад оно горе пут прочистили шумски камиони према радилишту. Кад изађох на тај шумски пут као да сам се родио. Али...пресјекосмо онај пут у три корака и опет загазисмо у онај цјелац. Иде парипче носи деду. Снијег кваса. Преко кољена је. Разлика међу нама се опет повећава. Видим, паде коњ, а Станко устаде из седла, повуче га за јулар. Опет је на ногама.Сад га већ не јаши. А и нема образа га узјахати, и коњче има душу. Ту негдје пођосмо се обарати са планине. Лакше стрму него брду. Видим кућу, па ћу Станку радосно: ево куће, стигли смо. Попе ту нико не живи. Како се обрадовах тако и заћутах. Пролазимо пропланцима, око нас смрека и грмље, а около шуметина. Полако се разабира, има ливада. Понегдје прођемо поред крушке и јабуке. Ето и неки стари храстови диреци. Не смијем више ни упитати да ли је близу. Ћутим да сам себе не разочарам. Нека попе,пусти да ја идем први, има керова, страшиво је. Прођоше Станко и коњ, у том залаја кер. То је био најљепши лавеж на свијету. Ту смо, стигли смо. Шаров не напушта мало двориште али упорно лаје. Изађе домаћин и ућуткује псето. Помоз Бог кума Милане. Бог те помого кума Станко. Куд ви у 'ваком кијамету? Био Неђо,вас запјенио. Помоз Бог. Бог ти помог'о оче. Улазите. Уђосмо и сједосмо.А лијепо ли је сјести, к'о кад постиш часни пост па се омрсиш на Васкрс. Ја сам Милан Кркљић,ово је моја жена Војна. Попе, у 'вој кући није био поп има преко петн'ес година. Добро ти нама дош'о. Прво нас послужише ракијом незаборавном српском медицином. Кума Војна,имаш ли ти шта за појест? Упита Станко. Јој куме немам хљеба.Овај снијег и зима се одуљили, а коњ нам креп'о. Ма кума, имам ја хљеба и кући, дај ти нама меса. Изнесе баба меса и кобасице те стави пред свог кума Станка. А ја очима лижем оно месо. Гладан. Истјерала планина из мене оно јутрос мало кромпирића и хљеба. Знају да је пост. Мене и не нуде месом. Ето, попе, имам пекмеза али немам хљеба. Ништа не брините ја нисам гладан. Лажем! Станко једе ону кобасицу и не гули је нит' је реже ножем. А како је само слатко куса. Ето попе ми овде живимо, струје немамо нити смо је кад имали.Твоја нам је попадија писала молбу да добијемо струју али бивши начелник се исколачи на њу, а мени дође да га тљанем. Упалисмо свијећу, окадисмо се и помолисмо Богу. Дан нас тјера из планине те убрзо и кренусмо поздрављајући се са овим дивним старинама, а Станко натрпа пуне џепове оне кобасице. Вратићемо се околним путем, не вриједи да гинемо куд смо дошли. Можда је шумарство прочистило шумски пут. Ишавши наиђосмо на шупу од окорака из које се дими.Упитах мога водича ко овде живи. Попе,ту живи Хрват Миле Гашпаровић из Славоније. Дошао као дијете од тринаест година са самарицом и остао. Сад му је око педесет година. Био је и у нашој војсци читав рат. Зову га Туђман. Опет улазимо у шуметину. Убрзо изиђосмо на пут. Видим по трагу да је скоро прошла Лада Нива. Уска јој гума. Покушавам да идем трагом гуме али је тешко. Незгодно метати ногу пред ногу као манекенке на модној писти. Са наше лијеве стране је планина Овчара, а доле лијево према планини се обрушава тло до Рокиног дола. Хвата ме језа од оне моћне, мрачне планинчуге. Тихо је, без вјетра, ма ни птица се не чује. Праз,празна планина. Идем стотињак метара иза Станка, видим цријево огуљено од кобасице. Мези Станиша у седлу. Понекад се обазре да види јесам ли жив. Од неких колиба пођосмо се спуштати. Видим испод нас пут. Каже ми Станко да ја попријечим ако хоћу. Те ја попријечи стотињак метара по оном цјелцу. Кад опет доле друга кривина,а ја и њу попријечим. Снијег се смањује, пут је копан. Сад се ја јавим са ''оп'', слабо чујем Станка. Добро сам ја скратио на оним кривинама. У сред шуме мостић са оградом. Перишића поток. Близу сам. Излазим из шуме, прва кућа. Цивилизација,каква таква. Тек у Страинићима ме стигоше моји водичи. Био сам поново на Куртиној Греди 17. марта 2015. године. Однијели смо људима хране и средства за хигијену. Обишли смо и Гашпаревића и дали му хране и средства за хигијену. Хвала Општини Рибник, директору Шумарства Рибник, Борачкој организацији Рибник, Лазару Јокићу и Јови Бањцу Азапу. (Аутор је парох рибнички у епархији бихачко-петровачкој, дипломирани богослов Богословије Светог Петра Цетињског, који је био ученик друге генрације обновљене Цетињске богословије 1993-1998)

"Особа која је зависна од нечега никада се неће ослободити туге." Ове речи припадају монаху Јовану Климакусу . Из њих произилази да је свака зависност увек узрок, а туга људског срца је већ последица зависности. Због тога је неопходно усмерити главне напоре на отклањање овог узрока како би наши животи били бар мало испуњени радошћу. Зависност дефинишемо као снажну жудњу за нечим, што говори о слабости људске воље, немогућности да се заустави у својим жељама и хировима. Слаба воља је знак болесне душе. Као што су млохави мишићи честа појава код дистрофичара, људи који нису у стању да обављају ни мањи физички рад. Јачање воље је најважније дело хришћанина, које се остварује непрестаним превазилажењем својих жеља и планова. Биће нам корисно да следимо једноставно правило: урадите више онога што не желите. На пример, ујутро одмах устаните из кревета након што зазвони будилник. Пре шољице јутарње кафе извршите прописано молитвено правило. На путу до посла прочитајте поглавље из Јеванђеља. Такође можете и треба да се поздравите са комшијама у лифту, захвалите домара што је очистио улаз и уступите своје место старијој особи у јавном превозу. Можемо наставити даље, али важно је рећи да поменута дела за Бога и знаке пажње према другима обичан човек обавља без много ревности, у великој мери трудећи се на себи. А ово је већ духовни рад, чије име је самопринуда. Зависност се може упоредити са зидом који стоји између човека и Бога. Потпуно заокупља ум и срце, приморавајући га да служи себи. Зависност је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Већина људи се налази у овом стању, а њихови животи су испуњени празнином и бесмисленошћу. На месту Бога су новац, култ људског тела, отворена себичност и свакакве забаве. Зависност се често јавља у породичном животу када један од супружника има аферу; може бити толико озбиљна да може уништити брак. Многи су зависни од алкохола, компјутерских игрица, гледања порно сајтова или хорор филмова. Знам причу о томе како је одрастао човек – глава породице и отац двоје деце – постао зависник од гледања лоших филмова. Гледао је ову грозоту у присуству своје жене, па чак и мале деце. Купио сам порно часописе и након читања оставио их у стану на највидљивијим местима. Женини захтеви, а затим и скандали нису били успешни: човек није могао да превазиђе своју зависност. Али разумевање је ипак стигло до њега. Радио је као возач. Једне вечери, приближавајући се малом брзином гаражи, хтео је да заустави ауто. Али, притискајући кочницу, осетио сам да је педала потонула на под. Аутомобил је лагано налетео на ивичњак. Одмах је схватио да су отказале кочнице. У том тренутку га је пробио унутрашњи глас: „Ово ти је последње упозорење!!!“ Човек је са ужасом схватио да у граду на свакој већој раскрсници могу отказати кочнице! Враћајући се кући, овај човек се ослободио одвратних производа, а затим - и то је главна ствар - дубоко се покајао због своје зависности. Људи који су зависни од лоших навика су по једном слични једни другима: њихова срца су тужна, тачније, пате и стога су дубоко несрећни. Савремени човек је често изложен разним поремећајима, од којих је корак до упорне депресије и дубоког малодушја. Разлог за то је неиспуњавање наших жеља. Желимо много у животу, али Бог не само да не даје оно што тражимо, већ нам често одузима и оно најпотребније. Због неразумевања шта се дешава, многи одустају и постављају се многа збуњена питања: „Зашто је све тако лоше?“, „Зашто уопште живети?“ Они који су имали скромно искуство „борбе са малодушношћу“ уверили су се у једноставну истину: што се више забављате, то вам више туга и меланхолија стежу срце. Грешна забава кратко време „опија“ душу, даје неку мутну радост, али после таквог „мамурлука“ живот постаје још мучнији. Свет, који је отпао од Бога, главни је варалица човека и кривац многих сломљених живота. Ко је уроњен у светску вреву, никада неће победити малодушност и тугу. Свети Јован Климакус каже да постоји само један начин да се победи туга – „мрзећи свет“. Овај захтев ментора источног монаштва већини људи је немогуће испунити. Разлог је слаба вера и неспремност да било шта промените у свом животу. Свима би нам било од помоћи да размишљамо о речима Светог писма: „Туга света производи смрт“ (2. Кор. 7:10). Колико год се забављали, на души вам неће бити лакше. Унутрашња пустош је веома алармантан знак, који указује на бесмислен живот, који је потпуно у ропству страсти. Туга срца постаје стабилно стање, јер се човек лишио најважнијег – Бога. Само Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и сврху живота. Љубав према свету и живот са Богом су неспојиви појмови. Мора се направити избор који захтева жртву. Без жртвовања ништа се неће догодити. Шта је главни знак наклоности и љубави према свету? „Лествице“ указују на разлог „зависности од нечега видљивог“. Ово „видљиво“, као и чујно, опипљиво, укусно, држи човека у ропству. Такву страст према земаљским задовољствима Свети Оци су изразили у тачном поређењу: орао, уплетен у омчу само једном канџом; замахне крилима, чак се и мало уздигне изнад земље, али не може да одлети, јер га мрежа држи. Чак и мала зависност од нечега привременог је опасно стање за спас душе. "Постоји ли нешто на земљи без чега не могу да живим ни један дан?" Ово питање морате себи постављати чешће. Склоност ка „изгледу“ долази на различитим скалама. За неке су мисли о смрти, старости, неизбежним болестима разлог за малодушност и лоше расположење. Живећи превише добро и удобно, желим, наравно, још више, и што је најважније, никада не умрем. Таква осећања указују на то да је човек потпуно „везан“ за земљу и да се само у привременом животу осећа самопоуздано и потпуно безбедно; за њега вечност не постоји. Видљиви свет и земаљски живот су оно чему он, према Лествици, има „склоност“. Скала наклоности је можда скромнија, али у духу је исто тако безбожна. Подсетимо се изрека наших савременика: „Не могу да живим дан без ТВ-а...“; „Не знам како ћу живети ако моја вољена мачка (или пас у крилу) умре...”; „Мој син је смисао мог живота, ја живим само за њега...“ Многи људи не могу да живе без шољице кафе, попушене цигарете, купања... Готово сви имају зависност од ствари, хране, родбине , пријатељи, њихове навике, укуси, принципи живота. Шта ако у неком тренутку човек изгуби све? Добро је ако Бог допушта губитак у овом животу, али шта ако смрт одлучује о свему? Шта да ради душа када напусти тело са свим овим „видљивим“, привременим и материјалним? Бог је у својој љубави према човеку веома љубоморан и не трпи никакве конкуренте. Онај ко воли своје створење савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева слично чисто осећање за Себе. Оправдано је бринути се само о основним стварима за привремени живот. Вишак и луксуз су као тегови од фунте који човека чврсто привлаче уз земљу. Која је сврха сакупљати и куповати нешто што ће у сваком случају припасти другима у овом животу или после њега? „Јер ништа нисмо донели на свет; Очигледно је да од тога не можемо ништа да узмемо. Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1. Тим. 6:7-8). https://pravoslavie.ru

Трагика данашњице се огледа у рушењу једног свијета, а са њиме и одређених форми живота и наратива који су донедавно чинили темеље здраворазумског свјетоназора. Слике ужасних ратних страдања, деградација културе, распад хијерархије вриједности, изазови су са којима се Црква данас суочава и на које је православна теологија дужна да пружи одговор. Теологија Цркве, као израз њене вјере, треба да освјетљава трагизам свијета непролазном Христовом свјетлошћу и да пред бесмислом који се манифестује у све страшнијим облицима, говори о Смислу. У пракси, међутим, видимо другачију слику, те се са све већом смјелошћу може поставити питање о (не)оправданости савремене теологије и (не)постојању потребне црквене одговорности код оних који се називају православним теолозима. Понекад се чини да је савремена теологија ”превазиђена”, због тога што не допире до човјека и што постаје све херметичнија. Искључиву кривицу за такво поимање сносе управо теолози јер су и сами изгубили повјерење у проповијед и снагу Јеванђеља, у оно на чему треба да се заснива њихова ријеч. С друге стране, дошло је до истицања спољашње, чисто академске стране теологије која је у доборј мјери условљена и одређена актуелним идеолошким стремљенима, страним и често супротстављеним бићу Православне Цркве. Тако теологија, умјесто да потреса и продире до раздиобе душе и тијела, до зглобова и сржи (Јевр. 4,12)… остаје штура и бесплодна. ”Салонски” карактер савремене академске теологије је чини беживотном и јаловом, што значи да таква теологија, чак и кад је коректна, запањује одсуством сваког живота. Све то не значи да је академска теологија сама по себи штетна и непотребна већ проблем настаје онда када теолог остаје само онај који говори о Богу, а не и онај у коме је могуће срести Бога. Да би теологија била плодоносна, није потребно уводити неки нови теолошки језик и ”стручну” терминологију, већ је неопходно у њу унијети искуство Цркве. ”Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће” (П. Евдокимов). Живимо у епохи крупних и непредвидивих промјена. Говорећи о књижевности на крају садашњице, Слободан Владушић је рекао да она (књижевност) настаје управо пред лицем смрти. Слично може да се каже и за теологију, која пред лицем смрти и тријумфа бесмисла говори и објављује Живот Који побјеђује смрт. Ако знамо да се стваралачко богословље рађа из судара са великим, не само философским, већ често и друштвеним прекретницама и ”потресима”, онда (и) у садашњој епохи, стваралачко богословље треба да се роди из судара са смрћу и бесмислом као тријумфом гријеха. Дакле, циљ није просто ”есхатолошко” бјекство из овог свијета и времена, већ се напротив, у прихватању овог времена које нам је Бог дао отвара могућност свједочења и аутентичног црквеног и богословског дјелања. У последњих неколико деценија очигледан је био својеврстан теолошки ентузијазам и полет који се, између осталог, манифестовао у великом броју превода, објављених теолошких књига, студија, чланака, дисертација. Међутим, чињеница је да је релативно мали дио од свега тога допрео до обичног вјерника чему је разлог удаљавање од богослужбене и подвижничке основе и извора богословља. Без богослужења су сва објашњења Православља и Цркве неубједљива и немогућа. Свијету је неопходна, писао је А. Шмеман, литургичка оностраност као тачка ослонца за свакодневну ”овостраност”, а теологија се упиње да даје одговоре на ”проблематику” коју намеће овај свијет. И зато је сваки одговор у старту погрешан, не допире до свијести слушалаца, те се све своди на отрцане фразе и идеологију. Ако теологија не може да допре до ”обичних вјерника” онда нема ништа бескорисније од ње, ма колико строг изгледао такав суд. Искуство које се даје и стиче у црквеном богослужењу треба да буде оно што формира богословље и црквени праксис. И све док је богословље одвојено од свог богослужбеног извора, оно није у стању да изрази спасоносни садржај Тајне. Учествовање у литургијском служењу треба да постане не навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Одсуство жеље да се схвати и проникне у свештени смисао богослужења доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Како је лијепо рекао о. Софроније Сахаров, у духовном животу нема каријере. Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. Према томе, разматрање смисла и улоге православне теологије данас, превасходно подразумијева одговор на питање колико она има додира са животом и колико је у стању да осмисли трагизам садашњег времена у којем Црква не престаје да врши своју мисију. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Тако је у циљу рјешавања задатка теологије неопходно најприје одвојити све оно што се неосновано представља као теолошко од онога што заиста јесте теологија, тј. израз искуства црквеног живота, њене вјере и наде. https://mitropolija.com/2023/11/29/protojerej-slobodan-lukic-teologija-pred-licem-smrti/

Спремност на служење људима је спремност да се личност свештеника сусретне са личношћу покајника. Са таквим сусретом све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да бисте постали онај ко се залаже за Цркву и Бога за човека, потребно је да у душу и свест унесете све што је нагомилано духовним искуством отаца и предања. Међутим, савремена пракса одржавања живота (термин који замењује „психотерапију“) такође може пружити значајну помоћ у овом погледу. Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети на веру. Људи можда нису увек адекватни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати и среди шта јесте, а шта није везано за исповест, шта је поуздано, а шта није, и зато је свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења према покајнику, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо: говоримо о греху или говоримо о сумњи, говоримо о некаквој сумњивој идентификацији плана, чина, мисли. А за то је, наравно, потребан пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. То јест, овде је здрава сумња заиста неопходна. Мора се рећи да су сама питања и помоћни разговор на исповести неопходни да би се разјаснило да ли је грех или није грех, говоримо ли о делу које је учињено или није. Свештеник током исповести може чути околности под којима је учињен грех које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, ово се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Главни критеријум у таквој квалификацији је шта је подложно контроли особе, а шта не. Грех је само нешто за шта је човек знао и могао је да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али када ово разумете, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се ово разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Свештеник на исповести често наилази на сузе и хистерију, што се може показати као само одбрамбени механизми. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када човек по навици користи модел жртве за себе у односима са људима, у нашем случају у односима са свештеником. Модел жртве је лична позиција у којој особа себе унапред доживљава као несрећну, увређену, од некога кажњену, и верује да је жртва неке врсте завере или интриге. Наравно, чешће су то жене, али не и само. Мушкарци такође прибегавају овом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, како кажу психолози. Мање се тражи од жртве, мање се кажњава, а према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у овом положају могу бити одбрамбени механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда он тиме човека удаљава од исповести и спречава га да се усредсреди на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбољи положај свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Хистерије се, наравно, ретко дешавају на исповести, али ипак, особе склоне хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може да почне јецањем, честим уздасима, превртањем очију, ломљењем руку, чешањем по њима, а праћена је испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом и мучнином. Морамо да разумемо разлог ове хистерије. Здрава хистерија увек има неки веома важан емотивни разлог. Или је ово нека врста шока или панике. Ако се ради о уобичајеном хистеричном понашању у исповести за особу, онда можемо рећи да је и то у природи одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционалне проблеме и покуша да покрене покајника, гурне га на сувопарнији приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи су управо оно што вам смета. Ако покајник почне емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да паузирате исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да се пусте двоје или троје људи да се исповедник смири, а да хистерија не прерасте у своју пуну клиничку манифестацију и да слегне. Тада можете наставити исповест од следеће тачке. Другим речима, хистерију је лакше зауставити него касније смирити. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоману, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав не у смислу да се исповедника мора волети као пријатељица, као жена, као деца, као мајка, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда се ограничите на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће ако је иначе немогуће извршити ову дужност. Али формално обављање услуге је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, ово је већ понос пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срдачни грех свештеника, који је одвратан Господу. Врло често је цинизам елемент општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. Све оне особине које су у основи свештеничке службе. Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све одбрамбене механизме и постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој спољашњих обличја, маски, друштвених улога, да би његова савест, његова истинска савест, она која процењује грехе и негрехе, могла да спозна свој глас и да се човек покаје. У овом тренутку, особа је веома подложна афектима, паници, осећају неуспеха и трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да трауматишу човека. На пример, ако свештеник говори покајнику о норми покајања и односу Цркве према његовом чину, који леже у основи покајничке праксе, односно оних веома строгих канонских правила о тешким гресима. Или свештеник може да изрази осуду неког чина у бескомпромисној и, дакле, делимично грубој форми, на коју човек није навикао – због свог васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто у овом тренутку човек не може да се одбрани и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Да, ако се то догоди, није нужно кривица свештеника, али ће кривица бити свештеника ако се није унапред забринуо о некаквој сигурносној зони за покајника. Литургијска одговорност не укључује појам безбедности човека у богослужењу, укључујући и исповест, али савести може помоћи и свештеник размишљајући о томе како се сада осећа човек који овде стоји, испред крста и Јеванђеља, да се осећа на суђењу – сопственом суђењу, суду свештеника који је слушао и, коначно, Суду Господњем. Да, покајање је веома тешко искуство. Али не вреди овоме додати још једну менталну рану ако за то нема хитне потребе. Шта би могла бити потреба за овим? То се може догодити само ако човек одбије да прихвати грех за грех, истраје у томе, а можда свештеник осети да покајник не жели да призна грех који је починио и сву његову тежину. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и тврдоглавост, окамењену безосећајност, прелазе на застрашивање човека. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је једноставно спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, распоредити их у одређену схему, и то може уплашити свакога. Видео сам како се државни службеници плаше на исповести, како се плаши полиција, како се плаше разбојници, како се уплашени озлоглашени алкохоличари и развратници ако само свештеник пред њима одвија своју покајничку беседу. Да, понекад је важна претећа проповед, али одговорност за овај страх мора бити посебна и двострука. И ми, свештеници, за ово ћемо одговарати пред Господом. Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Чини се да је ово поверење предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је то била случајност, мисли он, можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао неко време. У сваком случају, пришао ти је. Пре тога се припремао, слушао своју савест, можда се дуго препирао са њом, размишљао о томе, можда је био неискрен, а можда се дубоко покајао у тренутку искрености. На овај или онај начин, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је учинио много труда, укључујући и чињеницу да је овде и сада стоји пред вама. Ово је његов кредит од поверења, али овај кредит није бесконачан. Стога, особа неће увек толерисати грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак невољност да разуме. Овај кредит се може искористити у једној исповести. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс особе са којом долази код свештеника. Једна од најтежих тема на исповести је тема телесних греха: невера, послови ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно схватити да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек супернапет сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а оно што никада никоме не би желела да каже, каже свештенику. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење од женине искрености. Која су овде свештеникова искушења? Прва и најповршнија ствар је радозналост. Удубите се у детаље грехова жене, девојке, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах дефинисати, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Ако је то превара вашег мужа, онда је то варање вашег мужа. Како, када, са ким, колико су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, младић, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда ће му се у овом тренутку чинити да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник не само да мора бити изузетно опрезан, већ и да држи језик за зубима и да прихвати исповест, а не да разуме шта се са женом дешава. И то се њега не тиче. Ако се човек исповеда, онда је у овом случају, наравно, искушење суштински другачије и много мање. Али морате схватити да се са мушким причама такође треба односити са посебним опрезом. За многе мушкарце, приче о њиховим гресима могу бити хвале, жеља да покажу колико се човек високо поставља у том смислу. Чак и ако се покаје, може са неким унутрашњим задовољством рећи да је дамски мушкарац и Казанова. Оно што је овде потребно је, можда, више јасноће, строгости и сувоће — без додатних питања. Да, наравно, мушкарци су пажљивији, строжи и, по правилу, ћутљивији у исповедању. Жене умеју да буду и прећутне, јер се веома стиде да кажу мушком свештенику о својим гресима, али постоје неуротична стања када жена тежи овој пунословности и жели да исприча детаље. Ово се мора одмах прекинути и рећи да овде нема места детаљима и било каквим другим појашњењима. Само покајање и молитва. Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да се међусобно договоре о теми своје исповести и провере колико свештеник одговара њиховом плану, да ли су успели да нацртају свештеник у овај разговор. Томе се мора одупрети на све могуће начине и такве ситуације се морају избегавати. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, тако да не може бити преласка догађаја из једног у други. Свештеник не може рећи мужу ништа о исповести своје жене, а жена ништа о исповести свог мужа. Овакву ситуацију не треба дозволити, чак и ако овај пар још није у брачној вези. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када огроман број младих парова живи једни са другима, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, регистрације или венчања, савест свештеника је стално изазвана. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају, између осталог, у црквеним канонима, трајне, упркос бројним прекршиоцима. https://pravoslavie.ru/118781.html

Како спречити фрустрацију Нажалост, ликовање је веома чест грех и покреће га земаљско разумевање истине и правде. Очекујемо одмазду за људе који чине зло, посебно нама, и мислимо да тако треба да буде. Чак и позивамо Господа за сведока и толико се излуђујемо да се понекад и молимо Господу да казни неке људе који се, чини нам се, понашају потпуно погрешно. Наравно, ово је веома далеко од онога што је право хришћанство. Апостол Павле у својој чувеној химни љубави каже да се љубав не радује неправди, него се радује истини (1. Кор. 13, 6-6). Зло, односно бол и туга другог човека, за њега, наравно, није истина. А истина је блаженство у Царству Небеском. Ко се радује злу? Сатана. Ово је главни носилац злобе и ликовања. Када неког задеси невоља, ђаво се радује. Он жели да живот сваког човека буде уништен, оклеветан, оскрнављен – пре свега живот вечни, али по могућности и привремени живот. Ако изабереш ову позицију, ти, наравно, престајеш да будеш онај за кога апостол Павле каже: „Јер сте сви синови Божији по вери у Христа Исуса“ (Гал. 3, 26). Јер хришћанин жели спасење за сваког човека. Он је као Бог, и Бог жели да се сви спасу и радује се доброти сваког човека. Ако је неко нешто добро урадио, а ви сте љубоморни, онда је ово почетак ликовања. Ако се радујете са оним који се радује и плачете са оним који плаче испуњавајући речи апостола (Рим. 12, 15), онда сте као Христос, јер се Он радује доброти сваког човека. Како не пустити зло у себи? Шта да радимо ако нам је неко нанео много бола, уништио нам животе, вређао нас, јавно понизио – како да спречимо да нам зло уђе у душу? Постоји један универзални начин на који Господ говори: „Љубите непријатеље своје“ (Матеј 5:44). Шта можемо да одговоримо на ово? Можемо рећи да је то недостижно. Заиста, монах Силуан Атонски каже да је љубав према својим непријатељима савршенство хришћанске врлине. Треба да одрастеш до овога. Како одрасти? Али поред тога, у истом пасусу стоји: „Молите се за оне који вас користе и прогоне“ (Матеј 5:44). Ако се у твојој души узбурка зло према човеку, помоли се да му се душа спасе. А Господ већ зна шта ће с њим. Такође желим да истакнем веома важне речи апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него победи зло добром“ (Рим. 12,21). Ако, као одговор на зло које ми је учињено, пожелим зло, поражен сам овим злом, изгубио сам. Да сам зауставио зло у себи, да сам се молио за човека, да нисам пустио ове метастазе греха у своју душу, не бих се разболео од ове таме, од ове муке. А избор је наш. Ако се у теби појави зла помисао против човека, реци: „Господе, спаси овог слугу Твога." Није битно које је вере и шта ради. Сваку особу Бог воли. Дакле, можемо се молити нелитургијски за било коју особу. После извесног времена видећете да у себи више немате никаквог зла према човеку. И чудо је да скоро увек ова особа почиње да осећа топлину вашег срца и врло често се мења. То је оно што молитва чини, побеђује ликовање. „Допустио си себи да не волиш, али Бог остаје Отац пун љубави“ Када нас сатана позове да пожелимо нешто лоше човеку или да се радујемо што му се нешто лоше дешава, помолимо се за њега. Штавише, ликовање, изненађујуће, може променити Божју Промисао за особу. У Соломоновим премудростима постоје ове речи: „Не радуј се када непријатељ твој падне, и немој да се радује срце твоје кад посрне. Иначе ће Господ видети, и биће гнусно у очима Његовим, и одвратиће гнев свој од њега“ (Приче 24,17-18). Гледајући на ваше задовољство, Господ може променити казну овој особи. Веома је важно да човек, који иде праведним путем, не дозволи себи да ликује, јер на тај начин нитков може избећи казну. Зашто је ово потребно Господу? Господ ће показати да још увек воли ову особу. Дозволио си себи да не волиш, али Бог остаје Отац пун љубави. Дакле, ако су то у Старом Завету знали праведници, онда ми, новозаветни људи, чији је дух љубав, не можемо да дозволимо ликовање у својим душама. https://www.pravmir.ru/kogda-beda-proishodit-s-drugim-raduetsya-dyavol-protoierej-fedor-borodin/

Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу. Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд. Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима. Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно. Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди. Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета. одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" pouke.org

Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада. Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници. Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“. Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу. Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима. С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље. Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању. Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Црква није равнодушна према политици. Нарочито у контексту својих односа са државом, Црква мора да допринесе политичком животу и да својим институционалним присуством изрази политички глас када је то потребно. И овај дискурс постаје делотворан и активан када се изрази као дискурс службе а не моћи, као дискурс истине и правде, независно од политичких скривених мотива и сврсисходности. Израз њене речи диктира предање Православне Цркве. Нарочито у условима савремене нејасноће и лицемерја, реч Цркве о политичким стварима мора бити формулисана јасно и искрено. Не заборављајући главну сврху Цркве, не занемарујући њену есхатолошку перспективу, неопходно је да сведочи у свакодневној стварности. Живот светих, као и живот свих чланова Цркве, одвија се у општељудском животу, где је Црква, као и сваки верник, позвана да делује као со и светлост . Покушај политичке моћи да осмисли људски живот тако што ће узурпирати место Цркве или је чак употребити као свој инструмент води у тоталитаризам. Али и у неуспех да се да смисао и сврха животу, до чега "де факто" води слично искуство политичке моћи. Води до тривијализације узвишених принципа и вредности и промовише аморализам и анархију. На тај начин постаје евидентан значај Цркве у ограничавању политичке моћи на сопствене надлежности. Живо присуство Цркве у јавном животу отклања опасности тоталитаризма и анархије. Али када постане инструмент политичке моћи, искривљује не само себе него и политички живот. Права помоћ Цркве грађанима и политичарима нуди се када остане политички несврстана и духовно јака. Црква је „име јединства и сагласности“. Њена сврха је да се обрати свету не тако што ће се придружити његовим поделама, већ тако што ће га позвати на јединство између политичких и партијских подела. Док Црква чува свој идентитет, она нити дели нити раздваја, већ уједињује и обнавља. Зато је њена мисија, чак и на чисто друштвеном нивоу, јединствена је и незаменљива. Она пред друштвом и његовим члановима отвара простор за помирење и сарадњу, што омогућава суштинску и трајнију револуцију – стваралачку револуцију духа. Странке подразумевају поделе. Свака политичка партија, ма како инспирисана духом хришћанства, не може претендовати на хришћанско име чији је носилац Црква, али она се не може поистоветити са политичком моћи нити постати њен инструмент а да не буде у супротности са њеном суштином и мисијом. Црква није ограничена само на земаљско. Фокусирање на овоземаљско искривљује њену сврху и ограничава њену слободу. Странке допиру до људи са заједничким политичким аспирацијама и сродним социо-економским оријентацијама, док разлике међу њима стварају трвења и опозицију. Својим присуством у различитим земљама, верници могу допринети хармоничном јединству целине, али опасност за њих је, да могу да жртвују своју црквену савест у корист партије. А ова опасност се појачава када партије учвршћују контролу над државним и друштвеним животом, који заузврат контролишу, можда чак и гуше, центри локалне или чак глобалне моћи. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Чланови Цркве су природно заинтересовани за политички живот и баве се решавањем својих проблема, било као обични грађани или као представници и администратори државне власти. Штавише, равнодушност према политици је такође облик политичког става. У ствари, ова позиција додатно деградира политички живот. Избегавање политичке моћи од стране достојних, препушта своју владавину злима. А када зли нису само појединци, већ и шири кругови или инструменти мрачних сила, које обично превазилазе границе националних држава и делују неконтролисано, проблем постаје још акутнији. Нарочито у нашем модерном времену, ово искуство је веома болно. С друге стране, укључивање вредности у политику, уз њихову садашњу девалвацију, постаје проблематично, а стварање хришћанских партија, или још више удруживање Цркве са политичким формацијама, не може се теолошки оправдати. Штавише, покушаји стварања хришћанске партије у прошлости, имали су слабе резултате и били су неуспешни. Наравно, за хришћане је природно да више воле да политичка моћ буде у рукама верујућих људи. Међутим, политика се односи на решавање овоземаљских ствари и захтева посебне вештине као и методе које не морају нужно да претпостављају хришћанску веру, нити су са њом компатибилне, али могу бити присутне у сваком човеку. Штавише, познато је да су хришћани првих векова избегавали да преузму власт над светским властима, јер су их сматрали неспојивим са њиховом главном сврхом. Као што Ориген примећује, верни су се радије посветили „божанственијој и неопходнијој служби Божје цркве за спасење људи“. Бити добар хришћанин не значи нужно успех у вршењу политичке моћи. Овај успех не претпоставља хришћанску веру. Како примећује Свети Николај Кавасила, људски живот се креће на два нивоа: на земаљском и на нивоу вечности. Сврха политичке моћи је да регулише временски, а не будући живот. Као што се заповедници бродова брину о путницима само за време путовања, не мислећи да је њихова дужност да брину о њима након што напусте брод, тако ни они који управљају грађанским животом народа не сматрају својом дужношћу да брину за њихово вечно блаженство. Стога, додаје, људи који су успели у политици, напуштају овај свет испуњен небројеним залима, и док су овде почаствовани због своје политичке способности, тамо су сврстани међу најгоре и осуђени. На овом нивоу се креће и секуларна држава. Њена сврха није да даје смисао људском животу. То се ради у Цркви. Сврха државе је да брине о безбедности и добробити својих грађана. А овај циљ се остварује кроз политичке акције и прописе који су условне природе и природно подложни прилагођавању свету који се стално мења. Представници државне власти морају да воде рачуна о дугогодишњој колективној свести друштва којим управљају, а не да делују независно од ње, а још мање против ње. Напротив, треба да буду инспирисани њоме и да се радују њеној динамици, јер само тако могу да јој служе и да је промовишу. Поштовање институција, традиције и непролазне свести једног друштва је поштовање самог друштва. Као што је, с друге стране, њихова ерозија и промена кроз произвољно и политички мотивисано деловање, ерозија и промена самог друштва. Напредак није уништавање или игнорисање прошлости, већ је то надоградња и динамичко ширење ка будућности. Модернизација друштвених институција не може бити прогресивна. Напредак подразумева „пут“ који је већ пређен. И сваки „напредак“ који игнорише или не узима у обзир пут који је друштво већ прешло, може бити занимљив или чак и привлачан, али не и прогресиван у правом смислу те речи. Наравно, напредак мора ићи руку под руку са елиминацијом произвољних и неправедних пракси из прошлости. Црква је временски повезана са традицијом друштва свог народа. На тај начин она заправо има своју политичку димензију, која постаје још значајнија и актуелнија у процесу савремене глобализације. Штавише, чак и најдуговечнија влада или политичка партија у било ком региону света има, углавном, краћу историју од историје Цркве. Проблем је овде, наравно, однос који се ствара према политици. Приступ Цркве овом проблему не може бити политички, већ теолошки, па чак и више од тога - пастирски. Хришћанство не презире политику, али јој се не може ни прилагодити. „Предај, дакле, ћесарове ствари ћесару, а Божје ствари Богу”. Овај принцип је од изузетног значаја не само за верски већ и за политички живот. Присуство Цркве је од великог значаја за политички живот, јер не дозвољава држави да наруши принцип секуларизације и постане тоталитарна. То, наравно, захтева да Црква не нарушава сопствени принцип и да не постане политичка снага. Са православне теолошке тачке гледишта, не постоји политичко хришћанство. Ако су друге хришћанске конфесије подржале стварање хришћанских партија, Православна црква није. Христова заповест „љубите непријатеље своје“, пише старац Софроније, „не дозвољава нам да Јеванђеље сведемо на ниво братоубилачке поделе материјалних добара... Али можемо осудити неправду тако што ћемо интензивно живети да бисмо сачували правду за све, и то чинимо када видимо корист од наше речи“. У овој атмосфери лако је разумети зашто, тзв „политичко богословље“ западног хришћанског света, није наишло на значајнији одјек на православном тлу. Као што је успешно примећено, у „политичкој теологији“ се може уочити „извесна инфериорност хришћанске вере у секуларизованом окружењу западних друштава. У свету, у коме политичко деловање добија размере непосредне човекове способности да својим рукама обликује своју историјску судбину и своју будућност, хришћанска вера се појављује бесмислено и без „ефикасности“. Нешто слично се примећује и на институционалном нивоу у Цркви. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Васпитање дјеце представља један од најтежих проблема са којима се родитељи суочавају у данашње вријеме. У оквиру хришћанског учења, васпитање дјеце и младих је тема којој је од самих почетака живота Цркве придаван велики значај. Христос је управо истакао дјечију чистоту као узор за све Хришћане рекавши: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). На страницама Новог Завјета, нарочито у посланицама светог апостола Павла, налазимо бројне и јасне поуке и савјете о томе како треба васпитавати дјецу и младе. Када расуђује о дужностима тадашњих епископа (којима је у то вријеме било дозвољено да се жене и да имају породицу) апостол Павле на прво мјесто ставља њихов однос према члановима породице, говорећи да је сваки епископ дужан „да својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу“ (1Тим. 3,4). Зато Апостол строго осуђује немар према ближњима, тј. онима који су нам повјерени на старање и васпитање: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“ (1. Тим. 5, 8). Исправно одгајање дјеце апостол Павле поставља и као један од услова за рукоположење свештеника: „ … Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Он такође заповиједа младим женама да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45), „јер ће се жена спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Дакле, „рађање“ дјеце не значи само билошко рађање него подразумијева и обавезу да се мајка свесрдно посвети васпитању дјетета, његовом рађању за живот у вјери и честитости. Свака историјска епоха је носила одређене изазове и постављала различите проблеме пред хришћанску педагогију али је хришћански, црквени приступ увијек засниван на непромјењивим јеванђелским истинама које никада не могу да буду превазиђене или застарјеле. Проблем настаје онда када васпитачи, тј. онима којима је повјерено васпитање дјеце – на првом мјесту родитељи, а потом и наставници, учитељи итд. – изгубе вјеру у могућност да се на јеванђелским принципима, хришћанском вјером, молитвом и врлинама може побиједити зло и оно што атакује на дјечије душу у периоду њиховог узрастања. Другим ријечима, проблем настаје онда када васпитачи забораве и занемаре силу Јеванђеља и саобразе се духу овог свијета и времена. За правилно васпитање дјетета неопходно је да, по ријечима преподобног Порфирија Кавсокаливита, родитељи стоје на светим животним основама, да „милују дјецу молитвом“ и да их спасавају светошћу свог живота. Према томе, хришћанско васпитање дјеце почиње од раста духовне свијести родитеља и јачања њихове црквености. Говорећи о благодатном утицају Цркве на дјецу, Свети Теофан Затворник напомиње да немарност, одсуство вјере и непорочан живот родитеља обезврјеђују све напоре који се улажу у васпитање дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно. Родитељи су дужни да дјецу васпитавају у хришћанским врлинама, прије свега у духу хришћанског смирења. Међутим, у највећем броју случајева, данашњи родитељи својим поступцима код дјеце потхрањују егоизам те га на тај начин удаљују од свих животних вриједности. Природно човјеково стање јесте смирење и на њему изграђено схватање да „сваки добри дар“ јесте од Бога и израз је Његове љубави и милосрђа. Егоизам је управо супротност томе, то је неприродно и болесно стање од којег потиче бунт који дјеца испоље прије или касније. Погрешна слика коју егоистично дијете о себи створи током узрастања, у једном тренутку буде нарушена и такво дијете без благодатне Божије помоћи није у стању да се „помири“ са свијетом у којем оно није у центру сваке пажње. Зато је потребно подизати дјецу „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4), научити их да живе смјерно и једноставно, да би схватили да скромност и смиреност представљају највеће животно здравље. Дијете је највећи Божији дар човјеку за који је дужан да непрестано благодари, чувајући чистоту Божијег Образа у дјетету. Образовање, стога, и значи: обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој. Како је лијепо запазио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човјек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште. Према томе, и васпитање се дефинише као обнављање и обликовање човјека по Образу Онога Који га је створио и његово питање (храњење) божанским добрима, моралом и духовношћу. Дјеца ће током свог сазријевања неминовно да упознају зло које у овом свијету има много облика и маски. Владика Николај је говорио да је и потребно да дјеца упознају па и да отрпе зло, али да науче да распознају добро од зла и да се боре против зла у себи и око себе: „Не сакривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра“. Тако посматрано васпитање није само омогућавање дјетету да стекне одређена знања из једне или више области него је истовремено и његово спасење од гријеха, зла и смрти, које разарају човјекову богообразност. Борба са овим свијетом који сав у злу лежи (1Јн. 5,19) није лака и једноставна. Око нас је много зла и ругобе од којих је једино могуће бранити се Љепотом и Добром – Христом. Када нас потресу трагични догађаји попут недавних у београдској школи „Владислав Рибникар“ и Младеновцу, склони смо да трагамо за коријенима и узроцима несреће. Имали смо прилику да чујемо разне „експерте“ чије анализе су углавном у домену периферних и секундарних узрока. Међутим, заједнички коријен свих трагичних дешавања попут ових јесте – обезбоженост народа који постаје лак плијен „сина погибли“ (2Сол. 2,3). Наш задатак јесте да чувамо истину Цркве, проповиједамо Јеванђеље, гајимо код дјеце љубав према истинским вриједностима. Све то захтијева дубоко преумљење код родитеља и свих носилаца васпитног рада. Да би васпитање дјеце било успјешно и заиста било васпитање благодаћу Божијом, онда и сами родитељи најприје треба да задобију благодат врлинским животом, молитвом и покајањем. Зато је најсигурнија стратегија васпитања дјеце за вријеме које долази – покајање и обнављање хришћанских начела живљења. https://mitropolija.com/2023/05/16/protojerej-slobodan-lukic-kako-vaspitavati-djecu-u-obezbozenom-svijetu/

Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“? Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше". А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој безвредности. То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали. Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости? Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира. Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши. Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста. Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно. Није ли време да се уведе пост за мирјане? Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава. Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста. Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега. Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом. Човек се може веома трудити да испоштује сва монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално. Како избећи пост ради поста? Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!” о. Алексеј Умински https://www.pravmir.ru/kak-ne-udaritsya-v-post-radi-posta-protoierej-aleksij-uminskij-o-radosti-po-zaslugam/

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/

Двострука одговорност за страх Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све заштитне механизме, постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој са себе, спољашње маске, друштвене улоге, тако да би његова права савест, она која процењује грехе, могла да спозна свој глас и особа се покајала. У овом тренутку, особа је веома склона афектима, паници, осећању неуспеха, трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да повреде човека. На пример, свештеник може да осуди чин у бескомпромисном и, стога, помало оштром облику, на који човек није навикао – због васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто се у овом тренутку човек не може заштитити и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Не мора бити нужно кривица свештеника, али ће бити кривица свештеника ако није унапред водио рачуна о некаквој сигурносној зони покајника. Да, покајање је веома тешко искуство. Али додавати овоме духовну рану, ако нема преке потребе, не вреди. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и окамењену неосетљивост, прелазе на застрашивање особе. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је само спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, уградити их у одређену схему, и то свакога може уплашити. Да, понекад је потребна претећа проповед, а ми свештеници за ово ћемо сносити одговорност. Кредит поверења Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Ово поверење изгледа као предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао у одређеном временском периоду. Некако ти је пришао. Пре тога се припремао, саслушао своју савест, можда се дуго с њом препирао, размишљао, можда је био лукав, или се можда дубоко покајао у тренутку искрености. У сваком случају, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је урадио велики посао, који између осталог лежи и у томе што је овде и сада пред вама. Ово је његов кредит поверења, али овај кредит није бесконачан. Дакле, особа неће увек трпети грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак неспремност да се разуме. Овај кредит се може потрошити на једну исповест. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс човека са којим долази код свештеника. Забрањена питања Једна од најтежих тема на исповести је тема телесног греха: неверство, везе ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно разумети да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек изузетно интензиван сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а свештенику говори оно што никоме не би желела да каже. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење искрености жене. Каква су овде искушења свештеника? Прва је радозналост. Удубити се у детаље грехова жене, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах означити, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Како, када, са ким, колико - су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда му се у овом тренутку чини да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник мора да буде крајње опрезан, да прихвати исповест, а не да покушава да разуме шта се са женом дешава. То се њега не тиче. Унакрсна признања Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да међусобно усагласе тему своје исповести и проверавају да ли су успели да увуку свештеника у овај разговор. Томе се треба одупрети на све могуће начине и избегавати такве ситуације. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, стога не може бити прелаза догађаја из једног у други. Свештеник не може ништа рећи мужу о исповести његове жене, а жени о исповести њеног мужа. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када велики број младих парова живи једно са другим, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, савест свештеника је у сталном изазову. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају и у црквеним канонима, трајне, упркос бројним кршитељима. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru

Исповест је главно, а понекад и једино место и време сусрета свештеника и покајника. Овде је уметност дијалога, слушања, разумевања и саосећања потребна више него икада. Свештенику је потребан трезвен и искусан ум, познавање психологије и разумевање духовних основа човековог живота ради очувања сопственог душевног мира и помоћи ближњем. Спремност да се служи људима јесте спремност да се личност свештеника сретне са личношћу покајника. Од таквог сусрета све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да би се постао онај ко стоји пред Црквом и Богом за човека, потребно је да у душу и свест упије све оно што је духовно искуство отаца и предања нагомилало. Сенка здраве сумње Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети здраво за готово. Људи можда нису увек oбјективни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати шта има а шта нема везе са исповешћу, шта је поуздано, а шта није, и свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења у покајника, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо - говоримо ли о греху или говоримо о сумњи, а то захтева, наравно, пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. Односно, здрава сумња је овде заиста неопходна. Без детаља Свештеник на исповести може чути такве околности под којима је грех учињен, које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, то се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Грех је само оно што је човек знао и могао да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али, схватајући ово, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се то разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Хистерија омета покајање Свештеник се често сусреће са сузама и бесом током исповести, што може да се покаже само као одбрамбени механизам. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када их човек по навици користи у односима са људима, у нашем случају са свештеником, као модел жртве. Модел жртве је таква лична позиција у којој особа себе доживљава несрећном, увређеном, унапред кажњеном од некога, сматра да је жртва неке завере, интриге. Наравно, чешће су то жене, али мушкарци такође прибегавају таквом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, кажу психолози. Жртва је мање тражена, мање кажњена, према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у таквом положају могу бити заштитни механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда га тиме удаљава од исповести, спречава га да се концентрише на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбоље за свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Врло је важно. Људи склони хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може почети са јецајима, честим уздасима, колутањем очима, ломљењем руку, гребањем по њима, праћена испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом, мучнином. Неопходно је разумети који разлог има ова хистерија. Здрав бес увек има неки веома важан емоционални разлог. Или је то нека врста шока или панике. Ако је ово хистерично понашање уобичајено за особу током исповести, онда можемо рећи да ово има карактер одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционална питања и покуша да помери покајника, гурне га на суштински приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи само сметају. Ако покајник почне такорећи емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да обуставите исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да пропусте двоје-троје, па да се исповедник смири, а хистерија се није развила у свом пуном клиничком испољавању и спласнула је. Затим можете наставити исповест. Другим речима, лакше је зауставити бес него га касније смиривати. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Цинизам је један од знакова изгарања свештеника Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоманију, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав није у смислу да исповедника треба волети као пријатеља, као жену, као децу, као мајку, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда је потребно ограничите се на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће када се иначе ова дужност не може вршити. Ипак, формално обављање свете тајне је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, већ је гордост пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срчани грех свештеника, који је противан Господу. Врло често је цинизам део општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. https://pravoslavie.ru

У животу Цркве срећемо бројне примјере који показују да Црква, када је гоњена, ни у чему не бива слабија, већ напротив, трпљење невоља ушвршћује вјеру и спремност на свједочење. У свакој епохи, па тако и у данашњој, постоје разни покушаји да се Цркви науди, да се угрози њено јединство и наруши њен углед. Понекад су ти покушаји опаснији, перфиднији и захтијевају већу будност и трезвеност да би се препознали, а понекад су минорни и плод обичне људске сујете. Текст Владимира Вељковића под насловом ”Црквени нихилизам”, објављен на сајту пешчаник.нет ни по чему не можемо убројити у ову прву врсту насртаја на Цркву али у њему је аутор изнио неке тезе које су у суштини несмотрен покушај анти-црквеног удвориштва и које се често понављају у памфлетима сличне врсте. И зато није некорисно изнова указати на бесмисленост таквих теза, бар због основне црквене одговорности свједочења Истине увијек и на сваком мјесту, а Истина коју у Цркви живимо и исповиједамо јесте она од коју се разбијају бесмислице доконих ”публициста”. Циљ аутора чланка је, како сам казује, да на основу анализе Прогласа који је прочитан на Молебну за светињу брака и очување породице у Подгорици (који он из неког разлога карактерише као ”црквено-политички”) одговори на питање ”да ли у Српској Православној Цркви вјерују у постојање универзалних и апсолутних људских вриједности.” Добро би било да нам Вељковић одговори због чега сматра да би оданост ”универзалним и апсолутним људским вриједностима” какве их заговарају носиоци савремене неолибералне идеологије било нешто што Црква безрезервно мора да поштује. Јесу ли те анти-вриједности нека нова догма коју Црква по сваку цијену мора да усвоји? Карактеристика понашања СПЦ у Црној Гори протеклих година, према аутору, јесте та да се она позивала на одређена уставна права која су јој као вјерској организацији загарантована, као у случају заштите њене имовине, или приликом устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу (када је захтијевала да јој се омогући вршење богослужбеног чина), а такође и кад је оправдано захтијевала потписивање Темељног уговора са државом Црном Гором, у складу са Уставом и законима државе. Заиста је немогуће у томе видјети нешто спорно, Црква се позивала на Устав или, боље речено, није кршила Устав државе у којој дјелује када је настојала да врши своју мисију. Она тиме није, како то закључује Вељковић, усвјала неки ”сет вриједности”, јер Црква свој ”сет вриједности” који се назива Предање чува и исповиједа вијековима. Не нарушавајући одредбе Устава, она те предањске вриједности слободно исповиједа и њих поставља у темељ своје мисије и дјеловања. Према томе, и Молебан у Подгорици који је мотивисао Вељковића да изнесе своја запажања, јесте управо то – проповијед Цркве и позив њеним чедима, па и оним заблудјелим, на заштиту и чување породичних и брачних вриједности које су данас нарочито на удару промотера содомитске идеологије. Црква и у овом случају позива на покајање и повратак њеном мајчинском окриљу. Није тачна ни Вељковићева тврдња да Црква некоме нешто забрањује. Слобода јесте суштински принцип црквеног живота. Она не забрањује али позива, брине и тражи ”залутале овце”, њена мисија је да укаже на то шта је од свега што нам свијет доноси штетно и погубни, а с друге стране шта је спасоносно и душекорисно. Црква никога не напада, нити угрожава ничија права, она ”напада” гријех. У природи њеног свједочења јесте управо Христова побједа и уништење гријеха те би свако одступање од тога, свако одбијање да се разобличи гријех значило одбијање учешћа у тој Побједи. ”Непризнавање универзалних једнакости” аутор приписује и патријарху Порфирију и оптужује га за ”хомофобични говор” на Молебну који је у септембру служен у храму Светог Саве у Београду. Међутим, свакој доборнамјерној души јасно је да оно у чему је Вељковић препознао хомофобичност јесте пастриски говор којим је изражен глас Цркве у контексту актуелне пропаганде содомитства. За тај глас и позив Цркве многи нажалост немају уши, било да су поклоници савремених ”сетова вриједности” попут аутора чланка на који се осврћемо, било да су ангажовани ”ревнитељи” без елементарне црквене свијести. Упркос томе, глас Цркве одјекује и ријеч њене проповиједи и даље налази пут до срца вјерујућег народа, а то можда и јесте оно што највише боли заштитнике ”универзалних људских права и једнакости”. https://mitropolija.com/2022/10/18/protojerej-slobodan-lukic-anticrkveni-nihilizam/

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога. Али истински се треба бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен. Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха. Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош. Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље. Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља. Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх. Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати. Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити. crkva.net

„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести) У Цркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор. Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу… https://manastirpodmaine.org/protojerej-ajeksej-timakov-izgubljena-radost-ocrkovljenosti/