Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин са којим смо разговарали о православном погледу агресију. Поменуто издање Врлинослова доноси одговоре на питања: o Шта је агресија? o Урзоци агресије? o Како да препознамо да смо постали агресивни? o Спомен агресије код светих отаца? o Како се односити према агресивном човеку? o Када се агресија са хришћанске тачке гледишта не сме трпети? o Које су последице по нас ако смо у друштву агресивног?

Поводом текста Института Арчибалд Рајс „Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци“, објављеног на „Стању ствари“ Није никаква новост то што, када је Српска Православна Црква у питању, у једном делу српског медијског простора влада мржња, а у другом велико незнање. Ипак, чини ми се да је најгоре када се усагласе или стопе мржња према Цркви и незнање о Цркви. И једно и друго има своју основу, али се то може оставити и за неку другу прилику. У сваком случају, треба знати да ниједан медијски урадак не може да утиче на живот Цркве и црквену организацију, али је циљ да се непрестано блати Српска Православна Црква ради стварање искривљене слике о њој у јавности. Није то, разуме се, никаква новост за Цркву, нити су ови данашњи први, а ни потоњи работници на том пољу! У једном делу јавности се појављују и објављују не само нетачни него и нечасни наводи о одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода у вези са одређеним неканонским и незаконитим радњама које су од 2017. до 2020. године спроведене у три епархије Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. Нису то одлуке Патријарха српског г. Порфирија, како се ових дана подмеће, нити, пак, блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. Сваком добронамерном и знавеном човеку је јасно да су то одлуке које су, у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, из домена својих надлежности и ради очувања црквеног јединства, устројства и поретка, доносили Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. На „Стању ствари“ је објављен текст „Нове недоумице у вези са епархијама СПЦ у Америци“ (20. фебруар 2023. г.) са потписом „Институт Арчибалд Рајс“ (узгред, није први пут да се ова невладина организација која је основана и регистрована у Лозани, а којом се управља из Мексика, појављује као „аутор“ различитих текстова против Српске Православне Цркве). Заиста, у одређеној мери имам разумевање за забринутост која је, мање или више знавеније, исказивана и која се и даље исказује у погледу положаја и перспектива мисије епархија Српске Православне Цркве у расејању, а посебно на територији САД. Међутим, у новије време се сусрећемо и са хајкачким и пропагандистичким односом према одређеним, канонски потпуно основаним и у црквеном смислу преко потребним одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода. Наведени текст заслужује детаљну деконструкцију само због тога што представља јединствен пример на једном месту сабраних антицрквених неистина, подметања и измишљотина које су појединачно присутне у низу више или мање утицајних медијских платформи. Управо због тога, овај текст истовремено и подједнако самозадовољно могу да читају другосрбијанци и различити леви и десни псевдоверски фанатици. Патријарх српски о Косову и Метохији Патријарх српски г. Порфирије од 24. јануара до 6. фебруара 2023. године није, како се тврди у тексту, боравио „у посети епархијама СПЦ у Сједињеним Америчким Државама“ него у радној посети њујоршким верницима, Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку и Православном богословском факултету Светога Саве у Либертивилу код Чикага. Јавност је о радној посети Патријарха српског г. Порфирија благовремено обавештена 12. јануара 2023. године преко званичне интернет странице Српске Православне Цркве. У питању је пастирска обавеза Патријарха српског г. Порфирија, јер су њујоршка парохија и Црквено-школска општина Светога Саве, због одређених проблема, одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године стављене под канонску надлежност и патријарашки омофор Патријарха српског до коначне нормализације тамошњих прилика. Даље, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу је у надлежности Светог Архијерејског Синода којим председава Патријарх српски. Дакле, није се радило о протоколарној канонској визитацији епархијама наше Цркве на територији САД него о радној посети, како је прецизно и наведено у саопштењу за јавност 12. јануара 2023. године. Радна посета Патријарха српског г. Порфирија верницима, свештеницима и Црквено-школској општини у Њујорку и нашем Факултету у Либертивилу нема никакве везе са, како се злонамерно подмеће, „кризом у вези са Косовом и Метохијом“ која се, како се незнавено тврди, није „захуктавала“ пред патријархов пут него је захуктана и кључа вековима. Ништа мање данас него јуче или пре 10, 20, 50 или 150 година! Само недобронамерни неће да знају да се све посете Патријарха српског планирају и припремају месецима раније. Износи се и нечасна тврдња да је у том периоду „најмање била испољена намера да се патријарх у име Цркве формално изјасни према растућој вероватноћи да су државне власти спремне да удовоље страним притисцима и да признају насилно одвајање колевке српске духовности и културе“. Необавештени критичар који селективно прати званичну интернет страницу Српске Православне Цркве уопште није хтео да види став Српске Православне Цркве о Косову и Метохији који је 20. јануара 2023. године, на дан своје Крсне Славе, пред председником Републике Србије и другим званичницима по ко зна који пут изговорио и поновио Патријарх српски г. Порфирије. Том приликом су прецизно и јасно истакнути, а јавности су доступни следећи ставови Српске Цркве и Патријарха српског г. Порфирија о Косову и Метохији: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије на челу са председником Александром Вучићем неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. Дакле, Патријарх српски г. Порфирије се уопште није изјашњавао о, како се тврди, некаквој „растућој вероватноћи“ већ је, непосредно пред пут у САД, јасно изнео уверење да државни органи Републике Србије „неће и не могу пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије“. Став Српске Цркве је саопштен по ко зна који пут и он је јасан и недвосмислен за свакога ко има очи да види и уши да чује. „Захуктавање кризе“, „прекоморски пут“, „важни тренуци“, „народ у матици“, „масовно противљење“, „ултимативно отимање“, „формално изјашњавање“, „растућа вероватноћа“, „удовољавање страним притисцима“, „насилно одвајање“, „критични период“, „безбедно растојање“, „епицентар контроверзе“, „спорадично виђање“, „горуће питање“ итд! Наведене језичке конструкције довољно показују колико је аутор тог уратка спреман да профанише све што овај честити народ има од Српске Православне Цркве до Косова и Метохије! И то све post festum! Мете су, разуме се, Српска Православна Црква и Патријарх српски! Није на одмет да се напомене да обиље придева и расцветала проза у овом случају нису ништа друго до реторички покушај маскирања одсуства чињеница и аргумената. Да је време мајсторско решето показало се и овом приликом. Шта се, у погледу статуса Косова и Метохије, догодило у време патријархове раније планиране посете САД или у, како се наводи, „критичном периоду“? Наравно, ништа! Можда бих и могао да разумем да је бојазан изражена пре патријарховог пута за Америку, али никако не могу да разумем зашто се то ради две недеље после патријарховог повратка у Србију када је познато да, хвала Богу, српске државне власти у том периоду нису прихватиле нацрт тзв. немачко-француског споразума о Косову и Метохији! И зато су, поред осталог, такви текстови недостојни потписа часног човека! Секуларни или црквени поредак? Други део текста је, после неуспелог покушаја моралне дискредитације Српске Православне Цркве и Патријарха српског на косовско-метохијском питању, посвећен „њујоршком црквеном случају“ и црквено-правном и правном положају епархија, парохија и црквено-школских општина Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. И ту се аутор текста показао не само као тотални дилетант него и као својеврсни антицрквени пропагандиста! Селективни корисник информација са званичне интернет странице Српске Православне Цркве се показао као онај који више верује својим (или туђим) инсинуацијама него сопственим очима. Тема тзв. ваздушних права, иначе отворена још 2014. године, уопште није разматрана током пастирске посете Патријарха српског г. Порфирија Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку. Осим тога, тзв. ваздушна права се не односе, како се погрешно тврди, на простор „изнад плаца на којем се налази изгорели храм“ него на плац на коме се налази паркинг у близини Цркве Светога Саве и који уопште није у власништву наше Цркве. Даље, нетачан је и навод да је Патријарх српски г. Порфирије овом приликом посетио Вашингтон. Где је то аутор прочитао? Даље, од када је прослава Дана државности Србије за било ког Србина, а посебно за Патријарха српског, „погрешно место“? Поражавајуће је и то што је аутор текста прескочио да помене историјски догађај у Њујорку када је Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Епископа канадског г. Митрофана и свештенства и у присуству верног народа, у недељу 5. фебруара 2023. године служио Свету литургију у Цркви Светога Саве на Менхетну – прву после скоро седам година од пожара у коме је сагорео овај Божји храм у коме се Срби моле Богу дуже од седам деценија! Патријарх српски г. Порфирије је, у сарадњи са Управним одбором Црквено-школске општине Светога Саве и својим сарадницима, после скоро седам година вратио мир и братску љубав међу развејане њујоршке вернике, а све заједно их је служењем Свете литургије вратио у њихов спаљени молитвени дом. То је најважнији видљиви резултат ове радне посете Патријарха српског г. Порфирија Америци. О поштовању надлежности Црквено-школске општине Светога Саве у Њујорку од стране Патријарха српског г. Порфирија, у складу са Уставом СПЦ и Статутом Црквено-школске општине, ипак треба питати чланове њеног Управног одбора. Текст који је 9. фебруара 2023. године објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве у коме су начелно изложене измене и допуне оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира Српске Православне Цркве на подручју САД, чији је аутор потписник ових редова, уопште није био у функцији „стварања привида да патријаршијска посета Сједињеним Америчким Државама није била често церемонијална и да су постигнути неки опипљиви резултати“. Само селективни корисник садржаја са званичне интернет странице Српске Православне Цркве не жели да види да су промене оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира у САД завршене до маја 2022. године, а да је, после приспећа официјелних превода на српски језик и стручне редактуре текстова, у Гласнику од јануара ове године, сходно ранијој одлуци Светог Архијерејског Синода, започето са објављивањем тих правних аката који се тичу три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД. Осим тога, у календару „Црква“ за 2023. годину, дакле много пре патријарховог пута у САД, објављен је опширнији текст о томе у ауторству потписника ових редова. Нечасно је да се канонски и уставно основана и преко потребна црквено-правна интервенција Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора у овом случају приземно сведе на „материјална питања“ и „различите интересе“. Јавност је упозната са чињеницом да су, после измена и допуна оснивачких аката и статута, три епархије и пет манастира на територији САД изведени из дотадашњег приватног статуса и враћени у јединствени поредак Српске Православне Цркве. Оснивачки акти и статути на на основу којих су, поред осталог, три епархије и пет манастира стекли правни субјективитет у шест савезних америчких држава, усклађени су са Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве и јединственим црквено-правним поретком Српске Православне Цркве. Посебна је тема покушај да се изједначи инкорпорисање три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД од 2017. године са црквеним питањем у Републици Северној Македонији које датира од оснивања Охридске архиепископије 1019. године, односно хиљаду година раније. Одавно је познато да су фразе и квалификације углавном потребне када нема чињеница и аргумената. Поштовање и чување црквеног јединства у САД које су на Сретење 1992. године васпоставили блаженопочивши Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј јесте и треба да буде светиња коју сви морамо да чувамо и сачувамо. Само недобронамерни и неодговорни могу себе да сврставају међу јуришнике на јединство Српске Православне Цркве и њен Устав, који је преживео и нацистичку окупацију, и усташки геноцид и готово затирање наше Цркве у тзв. НДХ, и гоњење Цркве под комунизмом. Црквено-правне интервенције у оснивачким актима и статутима три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД као новоформираним приватним корпорацијама, спроведене на основу одлука Светог Архијерејског Сабора и Синода од 2019. до 2022. године, нису једнострано наметнуте из „београдске“ Патријаршије него су пре тога једнодушно прихваћене и потврђене акламацијом на ванредном Црквеном сабору у Клирвотеру 29. фебруара 2020. године. Целокупно свештенство и представници свих црквеношколских општина и парохија из САД су једногласно поништили одлуке Црквеног сабора из 2019. године. Јавности је доступан снимак на коме се види да су сви свештеници и представници свих црквеношколских општина наше Цркве на територији САД аплаузом поздравили речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја: „Једна Црква – један Устав!“ Јавности су доступне, али ипак ваља подсетити на одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру од 29. фебруара 2020. године које гласе: „1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци“. У односу на ове чињенице више је него јалово пропагандистичко наклапање о „процесу подривања локалне самоуправе“ у Цркви, јер се процес измена и допуна оснивачких аката и статута три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД уопште није тицао и не тиче се црквеноправног и правног положаја, имовине и надлежности парохија и црквеношколских општина. Све надлежности и имовина црквеношколских општина и парохија Српске Цркве у САД остале су исте, уз уважавање њиховог досадашњег рада и мисије. Имовином црквеношколских општина, манастира и епархија, односно њиховим покретним и непокретним стварима и финансијама управљаће се, као и до сада, искључиво од стране њихових управних органа који су прописани Уставом СПЦ и који важи и обавезујући је за сваког епископа, свештеника, верника, парохију, црквену или црквеношколску општину, манастир и друге црквене установе у Српској Цркви. На крају, као један од учесника у том процесу и као човек коме је, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода, доступна комплетна документација овог случаја, а да би ствар била потпуно јасна, морам да, с пуним правом, истакнем да је, захваљујући одлукама Светог Архијерејског Сабора и Синода, заправо онемогућено све оно о чему се у једној мери и са правом говорило последњих година, посебно у САД, а то је да наше епархије и манастири у САД престану да буду део Српске Православне Цркве и постану део неке друге, несрпске црквене организације у САД. https://stanjestvari.com/2023/02/25/o-poretku-srpske-pravoslavne-crkve-u-sjedinjenim-americkim-drzavama/

Не могу да се сјетим ничег сличног по старини и по универзалном значају, а да је у готово свакодневној употреби значајног броја грађана Црне Горе, као што је то – Псалтир. Бар 3.000 година дијели нас од времена настанка првих стихова из ове књиге, која је била основно штиво богослужења најприје Соломоновог храма у Јерусалиму, потом у синагогама широм Средоземља и Блистог истока, а у доба Новог Завјета од апостолских сабрања до данашњег дана – то је молитвена азбука свих вјерника јудео-хришћанске традиције, на све четири стране свијета. Када смо у питању ми Словени, текст псалама нам је постао познат послије превода најприје на глагољицу, а потом на ћирилицу првих црквених књига још у 9. и 10. вијеку. Преко једног миленијума траје присуство псаламске поезије у нашој култури. Какав је значај ове књиге за нашу писменост, сликовито говори чињеница да се она нашла у веома пробраној библиотеци штампаних књига на Цетињу, крајем 15. вијека. Пред очигледан слом сопствене државе и свега што је она представљала, а у бризи да овдашњи храмови не остану без потребне литературе, Ђурђе Црнојевић је готово пророчки, као у неку временску капсулу, упаковао оне књиге које ће у наредном времену, у наредних неколико вјекова, помоћи оном идентитету, сабраном око Цетињског манастира, да опстане и сачува своју виталност. Поред Октоиха = Осмогласника, који садржи молитвословља за сваки дан у седмици, међу тим ријетким књигама нашао се и Псалтир за својих 150 псалама. Оно што је Ђурђе Црнојевић одаслао у будућност, стигло је на Цетиње, кроз период од неколико вјекова културне стагнације и борбе за голи опстанак, до Црне Горе Петровића као једно од наставних средстава прве више школе у модерној црногорској историји – Цетињске богословије. Њен рад су покренули књаз Никола и архимандрит Нићифор Дучић у другој половини 19. вијека, тачно хиљаду година послије првог превода поменуте старозавјетне књиге на старословенски језик. А то (мени) значи да се модерна црногорска држава у настајању у потпуности ослањала на сопствену традицију. Тако усмјерена држава је дефиниција “петровићевске Црне Горе”. Данас, 160 година потом, свака хришћанска кућа, поред молитвеника и Новог Завјета, има Псалтир као основну књигу личне и породичне духовне изградње. Углавном, када је ријеч о српском језику, у свакодневној употреби је превод Ђуре Даничића (односно извод из Даничићевог превода цјелокупног Старог завјета), а однедавно у употреби је и превод блаженопочившег владике Атанасија Јевтића. Даничићев текст, иако увелико архаичан, приступачнији је ширим народним масама, док је Атанасијев превод ближи филолозима и људима од струке који су посвећени језичким нијансама и свим могућим опцијама превода неке фразе или поједине ријечи. У данима вишедневних постова, какви су управо ови текући, свештеници позивају народ да не пости само тјелесно, и да питање поста не своди на начин исхране, него да се, између осталог, умножи молитва. А како, чиме и колико умножити људску молитву Богу, поред оне интимне и прве (која се изговара својим ријечима) и поред оне основне, светоотачке, записане у молитвеницима? Управо је збирка псалама та књига која проширује видике наше душе и која, с обзиром на њен наратив и историјат трајања, богати наше срце новим изразима побожности. Псалми нијесу настали у некој канцеларији, нити су писани за потребе само једног човјека нити само једног времена, него представљају свједочанство многих, бурних историјских околности, а састављани су (па чак и музички компоновани) тако да се могу употребљавати у разним приликама, од свечаности до сахране, од свадби до затворске ћелије и болесничке постеље. Псалми се, по неком временском одређењу свог садржаја, могу пригодно читати и раном зором у зачетку дана, и током дневне вреве, и приликом заласка сунца, па чак и ноћу. Псалми су исповијест животних прегнућа царева и пастира; војника и морепловаца; свештеника и умјетника; побједника и поражених; младих и старих; прогоњених и оклеветених, али и узвишених и хваљених. Психолошки профили пјесника (а свакако их је било више, иако се, по навици, у неким од наслова сви приписују цару Давиду) који су писали ову духовну поезију, и морална и духовна стања кроз која су пролазили стварајући ово дјело, чини псалме блиским свакоме од нас. Јер, у њиховом тексту се подједанко могу пронаћи и препознати и они људи који безнадежно траже Бога и тренутно га не налазе, као и они који га славе и виде у свакој травци и лептиру. Попут његошевског егзистенцијализма израженог у ријечима “Што је човјек, а мора бит човјек? Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”, псалмопојац и сумња, и љути се, и пита се, али и вјерује, и хвали Творца, и позива на братољубље и човјекољубље. Немам дилему да су дјела најписменијих Црногораца 18. и 19. вијека била надахнута, између осталог, и псаламским стиховима, и да је Његошев закључак о свијету који је “грдна мјешавина” над којим ипак “умна сила торжествује” само генијални препјев онога што је у својим кратким годинама школовања (у Цетињском манастиру, цркви на Топлој и у манастиру Савини) и каснијег владиковања, свакодневно могао чути и прочитати Петар II Петровић. Овакво моје увјерење кријепим уношењем у садржај Псалтира, који управо приказује мјешавину како људских судбина, тако и природних, космичких стихија, али који – од почетка до краја – у свему томе види јасно присуство Божије воље и намјере. Једну од безброј занимљивости везаних за псалме, представља податак да су они промјенљиво нумерисани, од памтивијека, у зависности од тога којој од древних редакција припада издање које читате. Наиме, са преводом израиљске Библије на грчки језик, а све то – неколико стољећа прије Христа, дошло је до разних измјена и прекомпозиција у самом тексту. У то спада и раздвајање неких дужих псалама на два нова, као и спајање неких краћих псалама у један. То је довело до нових редних бројева у односу на распоред који су псалми имали хебрејском изворнику. Као очигледан примјер те измјене може нам послужити дјело Данила Киша “Псалам 44” посвећено страдањима Јевреја у нацистичком погрому, а инспирисано стиховима псалма који је у израиљском оргиналу нумерисан баш као 44. Међутим, вјекови библијског трајања донијели су измјену која је најприје прихваћена у грчком преводу Светог писма, а потом и у латинском, и до данас, канонизована у римокатоличкој Цркви као свети поредак библијских књига. Елем, Даничић је (на чијем преводу смо до данас штампали и читали Библију овдје код нас), Стари завјет преводио по “латинском издању Тремелиуса”, што ће рећи – према новијој нумерацији псалама, док се Киш, наравно, држао јеврејског библијског канона. Тако да данас, ако хоћете да у домаћим издањима (православним и римокатоличким) потражите псалам који је Киша инспирисао на роман, нећете га наћи под тим бројем (како стоји код Јевреја, или у протестантским преводима), него под бројем мање – псалам 43. Како су га писали најприје припадници полуномадског племена, непрестано окружени негостољубивом околином, а касније цареви, дворјани и поданици државе која је увијек била на путу и удару већих и јачих од себе – Псалтир одише антагонизмом између аутора који је или прогоњен или се брани, и великог броја прогонитеља који га нападају. У времену старозавјетне теологије такво се непријатељство подразумијевало с обзиром на појмове изабраног Божијег народа на једној и иноплеменика, незнабожаца на другој страни. Новозавјетна Црква је цио Стари завјет прихватила као своју књигу која најављује долазак Месије и која је и хришћане учила молитви и изразима хвале Богу. Међутим, хришћанство је ставило акценат на оно тумачење псаламских “непријатеља” које се не односи на друге људе, или на друге народе, него на гријехе, ружне навике и зле силе поднебесја. Отуда је Псалтир постао омиљена књига монаха, подвижника и пустињака, који се у свом животу најмање сусрећу са другим људима, а опет – ратују са бројним непријатеља, и у том рату се не уздају толико у своју силу, колико у Божију помоћ. https://mitropolija.com/2022/12/14/psaltir/

Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. „Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године) Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну. О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу. Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу. Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу? Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо. Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору? Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу. Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка. Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима. https://mitropolija.com/2022/09/22/petohljebnica/

У понедељак, 5. априла 2021. године, у јутaрњим часовима уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Милан Т. Остојић, умировљени парох темерински. Прота Милан је рођен у Госпођинцима, 29. августа 1954. године, у побожној и благочестивој породици, а у временима која многи памте као изузетно тешка за Цркву Божју изабрао је позив да служи Олтару Божјем. По завршетку Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки, рукоположен је у чин презвитера руком блажене успомене епископа новосадског и бачког Никанора (Иличића). Службовао је у Бајши, потом дуги низ година у Бачкој Тополи, а активну свештеничку службу је окончао као парох при храму Светога великомученика Георгија у Темерину. Током активне свештеничке службе био је постављен на дужност архијерејског намесника суботичког и архијерејског намесника новосадског другог. На предлог Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, одликован је на празник Преноса моштију Светога Саве, 19. маја 2019. године, орденом Светога Саве другог степена, за истрајну љубав према Цркви, посведочену вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем. По упокојењу своје троје деце, Александре, Јоване и Станислава, са сваким смирењем и молитвеним усрђем са својом супругом Наташом носио је животни крст, по примеру праведнога Јова. Oпело новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу биће служено у уторак, 6. априла текуће године, у 12 часова, у храму Светог великомученика Георгија у Темерину. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Милане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину.

Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. Извор: Епархија шумадијска

Од како је на православни Божић 2020. године ступио на снагу Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и од како су, због више дискриминаторних и неуставних одредби закона, покренуте многољудне литије у скоро свим градовима Црне Горе, јавно је проблематизовано питање иницијативе за оцјену уставности спорних одредби закона коју би Уставном суду поднијеле Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ у Црној Гори. Један правник је тврдио да Црква не подноси иницијативу Уставном суду, јер ”не жели да дјелује институционално него ванинституционално литијама”. Правник је заборавио да литије као јавна окупљања вјерског карактера итекако представљају институционални и легални облик дјеловања, јер су организоване у складу са Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама и у институционалној сарадњи Цркве као организатора са Управом полиције као надлежним органом државне управе. Други правник је готово стопроцентно био сигуран да ”Црква неће поднијети иницијативу Уставном суду”. Од почетка је било јасно да је прича о Уставном суду и иницијативи само разлог да безочно нападају Цркву и мирне грађане на литијама. *О чему се, заправо, ради? Прво, треба знати да није Црква један и једини субјект који има право да Уставном суду поднесе иницијативу за оцјену уставности спорних законских одредби. По Уставу и Закону о Уставном суду, свако може да поднесе иницијативу за оцјену усаглашености спорних законских одредби са Уставом. Осим тога, постоји и још једна могућност која се односи на покретање поступка предлогом за оцјену уставности, који могу да поднесу Влада, народни посланици, локалне самоуправе и друге установе. Као што се види, по Уставу и закону, поступак пред Уставним судом може да покрене свако, а не само Црква. Осим тога, и Уставни суд има право да по службеној дужности покрене поступак. Не чуди што се то питање поставља Цркви, али чуди зашто се то питање поставља само Цркви. Можда неко на то може да каже да је, по природи ствари, Црква најзаинтересованија да се из правног поретка Црне Горе уклоне неуставне законске одредбе о слободи вјероисповијести, поништавању правног субјективитета кроз тзв. реевиденцију вјерских заједница и ретроактивној примјени права којом је намјерено вршење брзопотезне национализације Светиња и остале црквене имовине која је настала прије 1. децембра 1918. године. То јесте тачно, али се није ваљда дотле дошло да је једино Црква у Црној Гори заинтересована за правду, правичност, уставност, законитост, људске слободе и права, правну државу и остале универзалне вриједности. *У чему је проблем? Нећу овдје да образлажем веома учестале тезе о уставним судовима као политичким судовима на екс-југословенским просторима. Умјесто тога, навешћу да правници-критичари Цркве и грађана на литијама нису примијетили крајње проблематично и незаконито стање у Уставном суду. Умјесто предсједника, замјеника предсједника или најастаријег судије као вршилаца дужности предсједника, како је прописано Законом о Уставном суду, у то вријеме је незаконито изабрана ”предјседавајућа судија” Уставног суда, а таква функција не постоји по закону. И то је недавно утврдила надлежна судска власт у Црној Гори, па је одмах по пресуди за вршиоца дужности предсједника, у складу са Законом о Уставном суду, изабран најстарији судија! И никоме ништа што је Уставни суд скоро годину дана доносио одлуке у незаконитом стању. Даље, прије неколико година је стављена ван снаге одредба из Закона о Уставном суду којом је било прописано да се поступак по иницијативи или предлогу за оцјену уставности има окончати у року од 18 мјесеци. И то је дуг рок у друштвено напетим и тензичним ситуацијама, а да не говоримо о садашњој ситуацији када није прописан никакав рок за окончање поступка, а што би трајало у недоглед. Многи не знају да евентуално подношење иницијативе Уставном суду од стране Цркве или било ког другог субјекта не би, само по себи, суспендовало примјену спорних, неуставних и дискриминаторних законских одредби. Сходно Закону о Уставном суду, једино би, у случају појединачног храма, манастира или неке друге црквене непокретности, могла да се тражи привремена мјера док би неуставне и дискриминаторне законске одредбе и даље биле на снази и производиле би своја циљана антицрквена дејства, односно испуњавале би свој антицрквени циљ и намјену. Због свих наведених разлога, без обзира што је Правни савјет Митрополије одмах након ступања закона на снагу припремио иницијативу Уставном суду, а посебно због великог узнемирења вјерника и оних који то нису – сматрали смо да се дијалогом могло доћи до бржег, једноставнијег, праведног и правно одрживијег законског решења које би било у складу са Уставом и јединственим правним поретком Црне Горе. Такво решење би, у складу са препорукама и честим охрабрењима са релевентних међународних адреса, најбрже повратило мир и спокој међу вјернике које је узнемирио Закон о слободи вјероисповијести са многим одредбама, а посебно са оним из чланова 3, 25, 26, 28, 62, 63 и 64 Закона, који и јесу најспорнији не само за Цркву него и за правни поредак Црне Горе. Вријеме је показало да смо били у праву. Инсистирали смо на дијалогу и институционалном решењу проблема, одазвали смо се на дијалог и аргументовано смо заступали јединствене и од Епископског савјета једногласно усвојене ставове Цркве. Владин експертски тим на челу са екс-министром Зораном Пажином је у дијалогу постављао ултиматуме, а све са циљем да се Црква окриви за све и свашта под капом небеском. На срећу, то је свако препознао! Лист Дан (Подгорица) 10. јануар 2020.

У издању Института за српску културу из Никшића објављена је монографија Српска Црква и модерна државност протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Рецензенти књиге су универзитетски професор др Саво Марковић, правни историчар, и научни саветник др Недељко Радосављевић, историчар из Историјског института из Београда. Монографија је посвећена 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и 800-годишњици од оснивања Епископије зетске (1220-2020). Књига представља један од плодова ауторовог дводеценијског истраживања државно-црквених односа. Аутор у уводном делу констатује да ”однос Цркве и државе у српској историји, па и данас, представља један од најважнијих и најсложенијих друштвених односа који је имао и има свој нормативни израз у различитим правним системима”. Имајући у виду да се у модерној државности темељ државно-црквених односа утврђује уставом, аутор подсећа да је Свети Сава је у Карејском типику први у нашем народу употребио појам “устав” (”уставац”). Такође, веома је важна констатација да, све до наших дана, питању односа државе и цркава и верских заједница није посвећивана одговарајућа пажња у савременој правној науци на нашим просторима. С једне стране, у времену идеолошких тумачења државе, устава и права уопште, разматрање односа државе и верских заједница није била популарна тема и није завређивала посебну научну пажњу и теоријску разраду. Преко овог питања се у правној науци деценијама само овлаш прелазило, а коментари о томе готово да нису дужи од уставног текста који регулише ову значајну област. Аутор је у овој књизи на 300 страна истражио историјат сложених црквено-државних односа код Срба од средњег до новог века. Детаљно проучавајући системе односе државе и Цркве кроз историју, аутор у првом делу монографије обрађује до сада познате системе односа државе и цркве; систем сагласја цркве и државе, систем хегемоније државе над црквом, систем хегемоније цркве над државом, систем државне цркве, систем признатих цркава и верских заједница и систем одвојености цркве од државе. У другом делу је обрађен правни положај Српске Цркве у средњовековној српској држави. У том делу, незаобилазан је Свети Сава са Законоправилом и његовим свеукупним делом. У том периоду је Жичка Архиепископија добила аутокефалност, а Савин брат је крунисан за српског краља у Манастиру Жичи као тадашњем седишту Архиепископије. Однос Цркве и државе је уређен по источно-ромејском моделу симфоније (сагласја) Цркве и државе. Централни део књиге је посвећен правном положају Српске Цркве у две нововековне српске државе: Кнежевини и Краљевини Србији, Књажевини и Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, СФР Југославији, СР Југославији и Државној заједници Србије и Црне Горе. У питању је период од 1804. до 2003. године, а током скоро два века модерне државности на нашим просторима донет је читав низ државних правних аката – устава и закона – од Сретењског устава 1835. године до Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Кнежевини и Краљевини Србији је донето шест устава и четири системска закона о Цркви и примењен је систем државне цркве. У Књажевини и Краљевини Црној Гори је донет један државни устав, а књаз Никола је прогласио два црквена устава и два закона којим је примарно регулисан правни положај Цркве применом система државне цркве. Аутор је посебно посветио пажњу утицају државне власти на унутрашња црквена питања, а однос државе према Цркви је пратио управо линијом поштовања унутрашње аутономије Цркве. Осим правног положаја државне Цркве, обрађено је и питање правног положаја припадника мањинских верских заједница – римокатоличке, јеврејске, протестантске и исламске. Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност. Од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године примењиван је систем признатих цркава и верских заједница. Овај систем је политички прокламован Крфском декларацијом, а нормативно имплементиран одредбама Видовданског устава од 1921. године. Посебно је указано да државна власт, и поред вишегодишњих настојања, није имала снаге да донесе закон којим би на исти начин уредила правни положај признатих цркава и верских заједница. Из тог разлога, у периоду тзв. шестојануарског режима 1929. године је започет процес доношења појединачних закона за признате цркве и верске заједнице. Иако су донети закони о Српској Православној Цркви, Исламској заједници, Јеврејској заједници и црквама аугсбуршког исповедања, представници Римокатоличке цркве нису прихватили да се њихов правни положај уреди законом већ су инсистирали на закључивању конкордата са Светом Столицом. Конкордат је закључен 1937. године, али није ратификован у Скупштини због огромног незадовољства грађана. За време трајања овог система, државна власт је донела два устава и четири системска закона за четири признате цркве и заједнице. После Другог светског рата и успостављања комунистичког режима, нормативно је имплементиран систем одвојености цркава и верских заједница од државе. Наступиле су нове неприлике за цркве и верске заједнице, јер је комунистички режим системски спроводио терор над свештеницима и верским службеницима, као и над верницима. Агресивна атеистичка пропаганда је допирала до свих сфера друштва, а посебно у систему образовања. Црквама и верским заједницама је национализована огромна имовина. У том периоду, државна власт је донела 3 устава, један савезни и шест републичких закона о правном положају цркава и верских заједница. Иако је уставима прокламовано и зајемчено право на слободу вероисповести, државна власт га је у пракси грубо нарушавала и кршила. После разбијања социјалистичке Југославије, донет је један савезни устав и једна уставна повеља заједничке државе Србије и Црне Горе, а државе чланице су донеле и по један републички устав. И даље је примењен систем одвојености цркава и верских заједница од државе, али кроз тзв. кооперативну одвојеност. У Србији је 1993. године стављен ван снаге Закон о правном положају верских заједница од 1977. године, али је у Црној Гори исти социјалистички закон остао на снази. На крају, прота Велибор Џомић је закључио да је ”правна држава најбољи оквир за поштовање људских права и регулисање уставно-правног положаја цркава и верских заједница. Уколико су основни циљеви уставотворца и законодавца везани за ту премису онда се пуна слобода остварује кроз сваки систем односа између цркава и верских заједница и државе које међународни стандарди оцењују као адекватни оквир”. С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus. Црква и верске заједнице у правном смислу речи биле су и остају институције sui generis у модерним правним системима и државама. Књига је, иако је у питању научна монографија са обиљем правних извора и литературе, писана тако да је разумљива широј читалачкој публици, а доноси обиље интересантних историјских података. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић говорио је у емисији ТВ Нови „У жижи“ о ситуацији у Црној Гори која је створена усвајањем тзв. закона о слободи вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Припремајући се за вечерашњи молебан и Литију имамо потребу и одговорност пред Богом и светињом Божијом као и пред десетинама хиљада људи и дјеце да се огласимо и подсјетимо све на циљ и смисао наших сабрања. Молитва, вјера и љубав према Цркви, као никад до сада, објединила нас је и Црну Гору учунила да личи на Свету Гору. Као такве, наше Литије су препознате у цијелом свијету и допринијеле да добијемо молитвену подршку свих Православних помјесних Црквама. На томе смо благодарни Богу и огромном броју вјерника и оних који то нијесу а који су на прави начин схватили благослов и поруку Цркве и са нама заједно ходе у достојанствене молитвене литије. Са жаљењем морамо констатовати да се последњих дана дешава оно што није добро и благословено, а чега смо се прибојавали, што може угрозити ова благословена сабрања. Подсјећамо да су Литије молитвена сабрања у којима не би требало да има мјеста никаквим политичким, националним кореографијама, као што их није било ни на Тројчинданском и Световасилијевском Сабору у Подгорици и Никшићу на чијим благословима су ове Литије и настале. Нажалост, у претходној Литији, на моменте, смо имали ситуацију да од скандирања и навијања није се могла чути молитва и Свето Јеванђеље. Схватајући бројна незадовољства која су изазвана доношењем Закона којим се отимају светиње и скрнави вјера православна и урушава људско вјечно достојанство, не можемо а да не уочимо да је такав вид протеста веома подложан злоуботреби и да се искрена и добронамјерна енергија, нарочито код младих, лако може изманипулисати како би величанствене Црквене Литије добиле политичке димензије. Као такве оне би биле претворене у снажно оружје против Цркве, што сигурни смо нико добртонамјеран не жели. Изјаве највиших државника и сазнања која имамо наговјештавају да ће таквих злоупотреба бити све више. То нас обавезује да будемо мудри, опрезни и јединствени. Јер наша сабрања су у име Бога љубави и као таква призивају на братску љубав и слогу а не против било кога. Очекујући да ћемо се и вечерас сабрати у великом броју још једном апелујемо, слушајмо глас Цркве и наших Епископа који нас са пуно мудрости и благослова Божијег воде у овој праведној борби против безакоња. протојереј – ставрофор Драган Митровић Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски и старјешина храма Христовог Васкрења Извор: Митрополија црногорско-приморска

– Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ. Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије. Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао. Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”. Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана! Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета. (Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла) Извор: ИН4С

Дана 25. јула 2019. године у 9 часова, на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у свом дому у Винчи после кратке и тешке болести упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Чедо Савичић, пензионисани парох лештански. Отац Чедо Савичић је рођен 10. октобра 1947. године у селу Герзово код Мркоњић Града где је завршио основну школу. Богословију Светог Саве у Београду завршава 1969. године. По одслулжењу војног рока ступа у свету тајну брака са спупругом Војном Лукић и бива рукоположен руком Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића) 27. јануара 1971. године у Карловцу и постављен за пароха требињског, поред Карловца, где је и службовао све до егзодуса српског народа из Републике Хрватске 4. августа 1995. године. По доласку у Србију постављен је за пароха при храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи где му је на опслужиување дато насеље Лештане у којем је саградио велелепни храм Светог великомученика Георгија. Сахрана проте Чеде биће обављена у суботу, 27. јула 2019. године. Заупокојена Литургија биће служена у 9 часова у храму Светог великомученика Георгија у Лештанама, а опело на Новом Бежанијском гробљу у 13,30 часова испред цркве на гробљу. Служашче свештенство ће понети своје светло одјејање. Извор: Архиепископија београдско-карловачка

На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ПРОТЕ ИЛИЈЕ, ДОНОСИМО СЛЕДЕЋИ ИНТЕРВЈУ: Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колио је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. Мали Мокри Луг, почетак јула, 36 степени у хладу. Стигли смо у Цркву Св. Муч. Трифуна на акатист њеном заштитнику, који средом у 17 сати служи старешина, прота Илија Ђурић. По завршетку, обратио се присутнима: "Ево дали смо души духовну храну – изволите сада у парохијски дом да дамо храну и телу". Жене, које назива „мироносницама“, међу којима је и протиница, износе укусно посно вариво и он благосиља трпезу. Док вечерамо, један брат чита из Охридског пролога за сутрашњи дан. - Прото, да ли увек после акатиста припремате трпезу љубави? - Да, а такође и после јелеосвећења, које служимо једном месечно, сваког младог петка. - Лепо Вам је овде. Све је ново, а двориште је прави цветни врт. Предивни су олеандри. - Да, семе смо донели из Хиландара и све се примило. Заиста је сада ово украс нашег насеља, али знате ли шта је овде било? Градска депонија. Како се овај део града ширио, а није било цркве, становници су припадали миријевској Цркви Св. Илије, затим Храму Покрова Пресвете Богородице. Али, пре 15 година, Божијом милошћу и заступништвом Св. Трифуна, уз благослов Патријарха Павла, као и трудом Грађевинског и Црквеног одбора, и захваљујући несебичној помоћи наших парохијана и свих људи добре воље, започели смо изградњу. А сад је скоро све завршено: и црква, и парохијски дом са пратећим просторијама и станом за свештеника. Имамо и извор Св. Трифуна, попут наших старих светиња, уклопљен у зграду нове капеле за свеће, а ту су још и учионица за хорске пробе, продавница. Видели сте да је у току живописање храма, а ради се и нов иконостас. - Каква је посећеност богослужења? - Хвала Богу и Св. Трифуну, наш храм је пун недељом и пазником, нешто мање радним данима. Активан је пододбор Верско-добротворног старатељства који ос 2002. издаје наш храмовни билтен Глас Св. Трифуна. Ускоро излази монографија о нашој цркви, а о насељу М. М. Луг већ је штамана. Организујемо и бројна предавања, као и поклоничка путовања. А можемо се похвалити да је у нашим основним школама „Десанка Максимовић“ и „Драгојло Дудућ“ посећеност веронауке изнад просека београдских школа. - Ви сте баш неуморни, оче! Ни врућина Вам не смета. Мислите ли на пензију? - Навикао сам, али мислим и на пензију. Треба млади да раде. Пуне 42 године служим, али ми шест година што сам радио у Хрватској још није регулисано. - Чили смо о Вама много похвалног, ево, и уверили смо се, али дошли см код Вас да бисмо написали чланак о још једној многодетној породици. - Често су долазили новинари да снимају и пишу о мојој породици. Кажу – то је интересантно. Ето, што је некад било нормално и уобичајено то је сада малтене ненормално. - Али, ми нисмо дошли са том намером него баш напротив, како у прошлом броју Мисионара рече архимандрит Василије Гондикакис, игуман светогорског манастира Ивирон, да ми од Вас „узмемо снагу“, као од духовног оца, али и оца седморо деце и деде 18-оро унучади. Вечера је завршена, парохијани отишли. Протиница Босиљка донела је албуме са фотографијама и села поред нас. У миру смо разговарали. Протојереј ставрофор Илија (66) и Босиљка (58) су непосредни, предусретљиви и комуникативни људи, који имају однегован осећај за заједницу. Она је за њих извор наслађивања. Та сладост сија са њихових лицам као рај кога већ сад предокушају, који им испуњава срца. Немају горко искуство болесника из бање Витезде, који је 38 година боловао и који се Христу пожалио да нема човека да га спусти у исцелитељну воду, и зато га милосрдни Христос исцели (Јн 5, 1-9). Напротив, имају човека и имају људе, јер имају Христа за Бога и Спаситеља. Испоњавају питомост и култивисаност људи којима је угодан живто у заједници и незамислив ван ње. Сетимо се да је ави Макарију (Старечник) Богом откривено да је пакао немогућност гледања у људска срца. Испричали су нам од када су њих двоје кренули овим подвижничким путем. Обоје су родом из мачванског села Клење, код Богатића, данас Епархија шабачка, а венчао их је 1970. године у Цркви Успења Пресвете Богородице прота Данило Дукић, потомак косовског војводе Дуке. Пошто је завршио богословију у Крки, исте године Илија је одређен за Епархију далматинску и од стране владике Стефана у том манастиру рукоположен у чин ђакона, а потом и чин презвитера у месту Преодац, код Босанског Грахова, који је припадао истој епархији. Служио је у Шибенику, Кистањама и Бенковцу. Тамо им се родило петоро деце (нажалост, пето, мушко дете, рођено у Задру, умрло је након рођења из непознатих разлога). Прота Илија (унапређен у протојереја-ставрофора 2007. г. од стране блаженопочившег Патријарха Павла) потиче од побожних родитеља: отац земљорадник и песник, чије су песме објављиване, био је председник црквене општине, а стричеви и ујаци у епархијском одбору, до је мајчин рођак прота који их је венчао. Илијин отац је имао седморо деце, а многи од родбине – седморо и осморо. И то је било сасвим нормално. Босиљкина мајка је родила петоро, а баба осморо деце. Њен деда по оцу био је председник црквене општине у Клењу, а деда по мајци у Прњавору. Након 16 година проведених у Далмацији, 1986. прешао је у Београд и распоређен у Цркву Покрова Пресвете Богородице, са станом у Топчидеру, а додељена му је парохија у М. М. Лугу где је 1996. започео изградњу новог храма, који је освећен 1998. г., и ту је његова породица коначно, после девет сеоба, нашла уточиште. Иначе, прота је познат као неимар и добротвор. У Далмацији је ударио шест темеља за нове цркве, а у М. М. Лугу три темеља, а после прогона српског народа из Хрватске и Босне, од 1995. до 2005. удомио је 55 избеглица. Ти људи памте њихово добро и данас им се јављају. А кум Раденко из Сарајева увек наглашава: „Нико нема такву куму! Она је све делила до најмањег делића на равне части, па ако не ко не стигне кад је ручак, ипак га сачека његов део. Само се бојала да не би неко од њихове деце то појео“. У Београду им се родило још троје деце. Тек тада се Босиљка запослила у Индустрији обуће Земун и радила 20 година. Крсна сава име је Св. Георгије Победоносац. - Причајте нам о Вашој деци. Имате пет кћери и два сина. Где су они сада? - Сви су у Београду, сви су своји људи, имају своје породице. Сви су, хвала Богу, завршили више школе и факултете, а неки и два, почевши од најстарије ћерке, која има 41 годину, до најмлађег сина, који има 29 година. А унучад су узраста од 21 године до 8 месеци. Драгиња има петоро, Мирјана, која је упоредо учила и филолошки и богословски факултет – троје, Љиљана – троје, једино је Биљана без деце јер је рано остала удовица, Смиљана – двоје, Миладин, који је завршио богословију и Академију за уметност и конверзацију а сада ради на изради новог иконостаса у нашој цркви – једно, а најмлађи Младен, који се тек уписао на Богословски факултет има већ четворо деце. - Ето, то су плодови Ваше деце, у ствари, Ваши оплођени плодови, Ваше принете жртве, попут зрна пшеничног које приносећи се рађа богати плод, или горушичиног зрна које израста у разгранато дрво. То је Божији благослов због Ваше верности Православној Цркви кроз коју сте учили своју децу, али и сву духовну децу, да се науче језику Цркве и надахњују светлошћу и светошћу њене Истине, јер је у њој живот човека и света. Зато ћемо Вас, као искусног проту, замолити да и нам поучите значењу јеванђелских Христових речи које говоре у односима у породици. - Бог је Творац, а све остало је Његова творевина: и родитељи наши, и браћа, и деца. Зато се треба везати за Творца. Прва Божија заповест каже да прво љубимо Бога свим својим бићем, а дрга каже да љубимо ближње као саме себе. Сам Бог нам је рекао шта је прво, али то прво не може ни без другога, па нам је лепо објаснио и ко је наш ближњи у причи о милостивом Самарјанину. Бог је љубав и нигде није рекао да некога мрзимо, а нарочито је петом заповешћу указао на важност поштовања родитеља. Али, то не зачи да вежемо своје срце уз њих а одрекнемо се Бога, него да их волимо кроз Бога, који је Творац свих нас. Зато нека нас не збуњују Христове речи кад је позивајући ученике у апостолску службу једнога од њих позвао са сахране његовог оца: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт 8, 20-22). Јер, прво је пут за Христом, а остало ће нам се додати. Да су се апостоли, светитељи и сви мученици везивали за родитеље, данас их се не бисмо сећали. Узмимо нама најближи пример, нашег Св. Саву. Да је остао везан за родитеље, остао би Растко. - То значи да треба да живимо мање по телу а више по духу, тј. по Духу Светом? Јер да бисмо вечно живели, морамо да задобијемо Духа Светога. То је главни циљ нашег живота, јер нас Он води Истини, по речима Св. Серафима Саровског. - У Светом Писму налазимо одговор на свако питање. Често нам Господ одговара директно: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Јер све ов и незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се (Мт 6, 25-34). Не смемо бит маловерни, ни кад нам је тешко, јер су уски и стрми путеви који воде у Царство Божије, а широк и равни који воде у амбис. - Људи често немају свест о томе шта је претежније, да је њихове егзистенција духовне природе и да од ње зависи и телесна. И држава и друштво подстичу људе да живе световњачки. Блаженопочивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић каже: „Оно што је душа за тело, то треба да буде Црква за друштво“. Кад је тако, зашто се уопште поставља питање односа између државе и Цркве? Друштво је тело, а Црква је душа. - То је лепо рекао прота Радован. Тако би требало да буде. Али често телу и одело може да буде тесно и неудобно. Тражи се комотно и удобно, као што је блудном сину било тесно у очевој кући па је отишао у „туђу“, и знамо како се провео. Ипак се на време покајао и отац се његовом покајању веома обрадовао (Лк 15, 11-32). Господ је рекао: Богу Божије, а цару царево. То значи да је и свака власт од Бога допуштена, и бива или као казна или као награда. - Да ли су Богу ближи они који имају много деце? Да ли они имају и више бриге, па се и више уздају у Бога? Да ли они боље схватају брижност и дарежљивост Божију према човеку? - Сви смо Божија деца, сви смо благословени. Сваки родитељ воли да су му деца добра и послушна. Али главна брига за родитеље је како ће их личним примером и љубављу васпитати. Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колико је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. - Неки родитељи не желе да имају много деце са образложењем да је велика жалост када деца рано умиру. Они то доживљавају као да се дете које рано умре узалуд родило. Да ли је то тачно? - Смисао брака је и продужетак људског рода, као највећег Божијег блага. А ниједно дете се није узалуд родило него о Промислу Божијем. Праведни Јов рече: Бог даде, Бог узе, нека је благословено Име Његово! - Можемо ли Бога изненадити у односу на оно што Он очекује од нас? - Не можемо. Дао нам је слободу за добро, и само то очекује од нас. Он зна шта можемо, а шта не можемо и зато не тражи од нас крст који не можемо да понесемо. Сви знамо причу о талантима. Блаженопочивши Патријарх Павле говорио је у скромности својој: Бог ми је дао један талант, а ја сам га умножио дупло, а мој школски друг (Д. К.) добио је пет и он их је дупло умножио. Наше је да се трудимо. Бог нам и преко деце даје таланте, и родитељи са једним дететом, ако нису могли да роде више, могу да их умноже као и они са десеторо деце. - А зар не бисмо могли онај један талант умножити у три, а не само у два? Зар то не би било пријатно изненађење за Бога? Непријатно изненађење би било да неко својих пет таланата закопа у земљу. Па Ви, као родитељ, изненађујете Бога тиме што имате мног деце? То је хришћански максимализам који остварујете вољно и у пуној слободи. - Максимализам је умножити онолико колико то Бог од нас очекује. Да очекује више од дупло, то би нам и објавио. Све што је преко мере није од Бога него од ђавола, који на тај начин хоће да нас спречи да не урадимо ни оно што можемо. А ни крст нам није додељен тежи од оног који можемо да понесемо. Таланти су нам дати заједно са крстом ради спасења. Без крста не можемо умножавати таланте, али ни без умножавања таланата не можемо изнети крст. Многи падају под њим јер се не труде колико је то потребно да би изнели тај свој крст, не умножавају таланте. Умножи таланте онолико колико то Бог тражи и изећеш свој крст и спасићеш се. - Колико се свештеници могу борити против чедоморства? Колики је у томе Ваш допринос? - Саветујем свима да се не боје бројности укућана, јер ако има слоге и љубави у кући неће ничега недостајати. - Да ли Вам се, можда, десило да од Вас траже благослов за абортус? Испричаћу поучан пример који сам чула од свог духовника: један забринути верник дошао је код свог духовног оца и изложио му свој проблем: његова жена је затруднела трећи пут, а они то нису планирали јер су лошег материјалног стања. Ево шта му је саветовао духовник: - Ког узраста су ти деца? - Ћерка 10, а син 6 година. - Добро, дао си шансу тој деци да поживе толико година а сад их уби, а овом трећем детету дај шансу да и оно угледа свет. Тиме ћеш одмах дупло смањити матеијалне трошкове. Човек се нашао у чуду. Дошао је по благослов да убије треће, нерођено дете, а духовник му је саветовао да убије своју живу и здраву децу. - Како да убијем живу децу? - И ово још нерођено је живо. Пред Богом је то исти злочин. Ужаснуо се и схватио поруку. Након шест месеци жена му је родила још јеног здравог сина. Да ли сте и Ви некада били у таквој неприлици? - Да. Пре око 30-ак година једна жена дошла је код мене на исповест. Заправо, то је више био њен вапај. Требало је са мужем и синчићем од 7-8 година да путује у иностранство где их је чекао сигуран посао, а она је непланирано затруднела. Понављала је: Морам да абортирам. Иако није била из моје парохије, забранио сам јој да се причести. Прошло је можда две године. Колеге су ми рекле да ме је тражила, јер је хтела да јој ја крстим дете, а кад смо се срели, рекла ми је: „Оче, ово је Ваше дете“. А имао сам случај једне интелектуалке која је извршила 28 абортуса, а родила само једно дете. Правдала се да би јој деца била сметња за каријеру. После сам сазнао да јој је страдало и то једно. - Такве ствари не постоје у хришћанском браку. По чему је он посебан? - Црквени брак је брак, а грађански без њега нема Божијег благослова. То је као дрво које једно време наредује, а онда почну гране да му се суше. Како може брак бити срећан без Бога, кад нема Сунца, кад нема Духа Светога?! Оно што нам личи на срећу, није тако у вечности, а овај живот је само инсерт вечности. Ми не знамо какви су пред Богом њихови преци, али знамо да се неокајани греси преносе и на потомке. - Је ли данас лакше подизати децу? - И лакше, али и теже. Нама није било лако у комунистичко време, то су и наша деца осећала. Али, свако време има своја искушења. - Пошто сте пред пензијом, шта бисте желели још да урадите? - Ето, жеља ми је да на нашој парохији нема некрштених и невенчаних и да народ још више окрене Цркви, па да Господ благослови да се изгради још једна црква. Извор: МИСИОНАР, бр. 326, јул-август 2012.

Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине. Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора. ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца. Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост! ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна. Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна. У окружници је написано: „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори! Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“. У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори. На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“. ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика. Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“. Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив! Извор: Дан

Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу. „Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих. Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон. „Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“ Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници. „Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):

У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијског Управног Одбора и Главни и одговорни уредник ТВ "Храм" АЕМ, служио је на дан св. великомученика Георгија победоносца, свету Литургију у Светосавској цркви на Врачару. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/06.05.19 o. stojadin beseda.mp3 У беседи сабранима, прота је истакао да на данашњи дан, када се у постваскрсном периоду сећамо наших покојника, Побусани понедељак, "верујемо Христу који је рекао да ће мртви васкрснути у последњи дан". Стога нам је Црква, због наше слабости, оставила примере светих и преподобних мученика, да нас подсећају како су стремели ка Царству Божијем, али и да нас позивају да будемо са Христом, каже прота Стојадин. Говорећи о прослављању св. Георгија, о. Стојадин је указао и на разлику у иконографији и подсетио да се "аждаја налази у многим бићима, многим облицима и ликовима". "Зато морамо бити св. Георгије, трудити се да то копље које нам је дао Господ у Јеванђељу Своме, користимо да се боримо против свих недаћа", каже прота Стојадин, коме и благодаримо за звучни запис ове надахнуте беседе. Извор: Радио Слово љубве

На самом почетку емисије отац Бранко говорио је о Томиној недјељи и “блаженом невјеровању” Светог апостола Томе а потом говорио о обичајима везаним за Побусани понедјељак, када вјерници треба да обиђу гробове својих упокојених ближњих и однесу васкршња јаја, који пада у понедјељак након Томине недјеље. Звучни запис емисије Он је подсјетио и на значај Светог великомученика Георгија честитајући свим свечарима славу Ђурђевдан, а свим православним вјерницима овај велики празник. Отац Бранко је потом одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су, између осталих, била питања о борби са помислима, како треба распоредити иконе на зиду, као и шта значи возглас Горе имајмо срца који свештеник изговара за вријеме Светог богослужења. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете чули ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

У Недјељу Томину, прву недјељу по Васкрсу, 5. маја 2019. године, Свету Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз сабрање вјерног народа одслужило је свештенство овога храма. Началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 038.m4a У славу Божију, а у част Пресвете Владичице Богородице, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. ,,Заиста смо блажени ако нисмо видјели својим очима и опипали, а повјеровали смо и вјерујемо, јер је Христос васкрсао. Сво проповједање апостола, па до дана данашњих јесте проповједање и исповједање Васкрсења Христовог. Заиста, да Господ није васкрсао, сав би наш живот био узалудан – владао би бесмисао живота. Сваке недјеље изнова Христос васкрсава, а ми изнова славимо дан Васкрсења Његовог. Сав наш живот је у знаку Христовог васкрсења“, казао је отац Далибор. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Благовијести Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз сабрање вјерног народа, служена је Света литургија којом је началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Ккнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. У славу Божију, а у част Пресвете Владичице Богородице, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. У својој празничној бесједи, отац Далибор је говорио о дубљем значају и смислу овог великог празника којег данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом, да је празник Благовијести, радосна вијест – објава и почетак нашега спасења. Као и да је самим актом, дјелом оваплоћења Бога Логоса, Бог постао човјек, да би човјек постао Бог. Благовијести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вијест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос. Пресвета Дјева Марија је пристала на то тек пошто је провјерила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити дјевојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Дјева Марија је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог ангела. Зато није била лаковјерна, као наша прамати Ева. На празник Благовијести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин гријех непослушности. Ева је употријебила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употријебила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој ријечи!“ Зато, по ријечима оца Далибора, Благовијести су почетак домостроја спасења којег је Бог планирао, као и почетак онога што је Бог најавио, првенствено кроз Стари завјет, преко пророка и људи Божијих, људи праведних и свега онога што су Израиљци као одабрани народ Божији ишчекивали. Такође, овом приликом отац Далибор је најавио и пројекцију филма о Преоподобном Јустину Ћелијском у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Пројекција филма поводом 40 година од упокојења Преоподобног Јустина Ћелијског почеће у 19 часова. Светим тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је и присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска