Претражи Живе Речи Утехе

BEOGRAD - Predsednik Skupštine Crne Gore i lider SDP Ranko Krivokapić rekao je da je paroh podgorički i koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske Velibor Džomić stranac u Crnoj Gori. Džomiću su nedavno poništena važeća lična karta i uskraćeno pravo na dalji boravak u Crnoj Gori. - Odnos prema strancima u Crnoj Gori je zakonom regulisan i deo je naših strogih evropskih obaveza - kazao je Krivokapić. Извор

У Митрополитовом конаку у порти храма Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру вечерас је представљена књига протојереја Андреја Ткачова "Анђео у олтару" у издању Верског добротворног старатељства и издавачке куће „Бернар“, a коју је приредио јеромонах Игњатије (Шестаков) из Сретењског манастира. Звучни запис представљања На представљању говорили су јеромонах Игњатије из Сретењског манастира, домаћин – јереј Владимир Марковић, старешина топчидерског храма Светих Апостола и секретар Старатељства - и Никола Дробњаковић, уредник куће "Бернар". Књига протојереја Ткачова је књига о савременим питањима и проблемима и клирика и лаоса Цркве, закључено је на сабрању. Извор: Православие.ру View full Странице

Матица српска и Друштво чланова Матице српске у Црној Гори 5. јуна у сали за седнице Матице српске организовали су промоцију књиге протојереја Слободана Бобана Јокића „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку” (у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Свевиђа и Светигоре). Ова историографска и теолошка студија на преко 200 страна расветљава вишевековни континуитет богослужбеног живота Православне цркве у Црној Гори, али пружа и значајан увид у различите светотајинско-литургијске и историјско-богословске изазове пред којима се налазио, посебно се везујући за период 18. и 19. века. Присутне је поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, а књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић и аутор. Извор: Матица српска View full Странице

Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/ View full Странице

У циклусу „Православље и млади“ Светосавска омладинска заједница угостила протојереја – ставрофора др Сава Б. Јовића Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- Страдање за Христа није нешто ружно. Напротив! Онај који га трпи бива овенчан светитељском славом, а од светитеља Христових ничег лепшег нема. Темељи ране Цркве никли су на крви, коју су мученици под мачем и у огњу паганских императора штедро проливали. Током двомиленијумске хришћанске историје, голготским путем Сина Божјег ходили су милиони људи. Гоњени, осуђивани и свирепо убијани... Без икакве кривице, до имена Христовог на уснама и у срцу. Друга половина двадесетог века на просторима Србије (Југославије), тачније период од 1945 до 1985. године, по снази подвига и трпљења прогоњених, односно суровости егзекутора, била је својеврстан повратак у ранохришћанско доба. Шест епископа и преко 700 свештеника и монаха је осуђено на доживотну робију, а 500 убијено. Страдали су чак и ученици богословија, људи који су певали у црквеним хоровима или на какав други начин остваривали живот у Цркви. За православног Србина сваки дан је био Велики петак, речи су Преподобног Оца Јустина Ћелијског на које је подсетио протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић на трибини „Страдање свештенства Српске Цркве 1945- 1985. Нећу да причам да бих ичије груди пунио мржњом, али нећу ни да правдам злочине речима „такво је било време“. Бог је све створио добро, а од нас зависи да ли ћемо га на добро или зло користити, мишљења је протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић.Људи кажу да треба пустити прошлост и да се окренемо будућности. Али, имајмо на уму да су неки убијани без пресуде и да им се чак ни гробови не знају, што је цивилизацијско право сваког човека. Ако будемо ћутали, камење ће проговорити... - Ништа не кошта оне које су били заведени комунистичком идеологијом да се покају. Христос је и за њих пострадао. Кад причамо о мученицима, не значи да ширимо мржњу према онима који су сејали смрт по овој земљи. Пре неколико дана смо били у Лисичјем потоку. Само на том месту убијено је око 4 хиљаде угледних грађана (лекара, професора...) Постојао је план партизана да за пет година искорене свештенство. Један прота је ухапшен само зато што је рекао:“Умреће и Тито једног дана“. Невероватно... Живот више вреди без речи, него речи без живота, мисао је Светог Исидора Пелеусиота. Управо ова максима у потпуности описује личност Епископа хвостанског Светог свештеноисповедника Варнаву Настића, кога су комунисти осудили на 11 година затвора. Био је млад, интелигентан и образован. Патријарх Павле, школски му из богословије, дивио се снази његове вере. Такође, примере мучеништва по узору на ране хришћане дали су и Епископи: бачки Иринеј (Ћирић), бањалучки Василије (Костић), дабробосански Нектарије (Круљ), затим Митрополит црногорско – приморски Арсеније, свештеници Божидар Лукић, Милутин Продановић, неславни рекордер по казаматском стажу (19 година) прота Сава Банковић, борац са Солунског фронта прота Вукашин Ристивојевић, јеромонаси Јероним (Половина) и Иларион (Живановић) и многи други на разне начине прогоњени и заточени, попут ћелијског богомудраца Светог Јустина Поповића, Епископа шабачко- ваљевског Симеона (Станковића), чија је страдања својим књигама од заборава отргао прота Саво Б. Јовић, који је и сам робијао (вербални деликт)пет несрећних година у затвору у Зеници. Са Ваљевцима на трибини није био само прота Саво, већ мученик и исповедник вере у Христа Господа. Није говорио о себи, већ о мучеништвима других која је видео и ја сам се осећао као да сам на часу историје хришћанске Цркве у богословији, са обиљем емоција рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин. - Кад он каже „не смемо гајити мржњу у грудима“, то има снагу јер је он преживео страхоте. Он и ја смо сарадници у Светом Синоду и дивно је радити с њим. Ми из Ваљева не бисмо смели дозволити да о. Сава оде одавде, а да не понесе оно што му припада. Наша епархија има Орден Светог Владике Николаја, који је такође мучеништвом сведочио веру у Христа у нацистичком логору Дахау – рекао је Владика Милутин и уручио проти Саву Јовићу Орден Светог Владике Николаја за, како се поред осталог наводи у тексту Архипастирске грамате, „храбро сведочење и исповедање имена Божјег у тешким временима...“. Упутивши усрдно благодарје ваљевском архијереју, прота Саво Б. Јовић рекао је да му орден Лелићког Златоуста нарочито значи, будући да су прве године његове службе у Епархији зворничко – тузланској обележиле кришом набављене књиге Владике Николаја. Такође, у тешким данима тамновања у злогласном зеничком казамату храбрио се и тешио његовим речима. Предавање проте Сава Б. Јовића било је једно од најбољих предавања у циклусу „Православље и млади“, који је за деценију трајања угостио најугледније духовнике, научнике, уметнике, спортисте и јавне личности уопште. Ј. Ј. Потресна сведочанства о страдању српског свештенства у времену комунизма - Од 1945. до 1985. године комунистички режим на доживотну казну затвора осудио је шест епископа и преко 700 свештеника и монаха, а њих 500 је изгубило животе. На освету нико не позива јер то није хришћански, али ћутати не смемо јер се кроз векове људи нису плашили да говоре о онима који су за Христа страдали, једна је од порука трибине „Страдање свештенства СПЦ од 1945. до 1985. године“, коју је у Вишем јавном тужилаштву одржао протојереј – ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Сјајно казивање и храбро сведочење вере проте Сава Б. Јовића, који је и сам био жртва безбожних власти, Епископ ваљевски Г. Милутин крунисао је Орденом Светог Владике Николаја- View full Странице