Претражи Живе Речи Утехе

Tesla duhovni lik - Autor dr Oliver Subotic | ТЕСЛА: Духовни лик WWW.TESLA-DUHOVNI-LIK.RS Монографија Тесла: Духовни лик представља студију рађену у сарадњи са Музејом Николе Тесле у Београду, који је суиздавач. У књизи су обухваћене многе…

У суботу, 30. јуна 2018. године, у крушевачком насељу Мудраковац, одржана је промоција књиге ,,Непоновљива поновљивост'' протојереја Александра Михаиловића из Пожаревца. У цркви Свете Тројице у Мудраковцу, као и сваке суботе, најпре је служена вечерња служба са акатистом преподнобној мати Ксенији Петроградској, а потом је уследило окупљање и послужење верника у парохијском дому. Протојереј Иван Цветковић, старешина цркве, пожелео је добродошлицу о. Александру и бројним верницима, који су из различитих крајева дошли на ово сабрање. Представио је о. Александра Михајловића, старешину цркве св. Николе у Пожаревцу и предавача на Факултету за уметност и консервацију при Богословском факултету у Београду и најавио његово излагање о новој књизи ,,Непоновљива поновљивост''. Књига је издата са благословом Епископа браничевског Игнатија, у издању ..... ,,Непоновљиво поновљив'' је Господ Исус Христос, према речима св. Јована Златоустог. Овај израз је био инспирација за назив књиге, а разумљив је само у контексту Свете Евхаристије. Књига садржи различите текстове, а неке од њих је о. Александар писао у својој младости. У потрази за адекватним сведочењем Христа у данашње време, о. Александар је присутнима говорио о значајном утицају хришћанства на културу и цивилизацију (инкултурализацији хришћанства) од Христовог доба до данас. Христос је својом појавом у историји ,,развалио врата Торе – Мојсејевог закона''. Хришћанство је потекло из јеврејске заједнице, али се веома брзо излило у различите народе. Кроз историју хришћани су давали свој допринос цивилизацијским тековинама. Отац Александар је посебно нагласио да хришћанска проповед данас не може бити ограничена црквеном портом, да црква не треба да личи на неки музеј, кога одређује искључиво прошлост. Говорио је о потреби да се савремене теме и изазови данашњице сагледају из хришћанског угла и свету укаже на исправан став. У излагању се осврнуо на поједине актуелне биоетичке теме, попут еутаназије и вантелесне оплодње. Занимљиво излагање о. Александра подстакло је присутне да постављају питања, тако да је остатак вечери протекао у пријатном разговору. Сања Николић, вероучитељица ИЗВОР: Епархија крушевачка View full Странице

У четвртак 11. јанура 2018. године, на дан празновања светих 14.000 младенаца Витлејемских, у храму светог апостола и јеванђелисте Луке у Бегечу, служена је света заупокојена Литургија, а затим и опело новопрестављеном слузи божијем протопрезвитеру Љубомиру Станковићу, свештенику у пензији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Заупокојену Литургију и опело је служио протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов, свештеник у пензији. На светој Литургији оцу Радославу су саслуживали петорица свештеника и један ђакон, а у чину опела више свештенослужитеља Епархије бачке и других Епархија наше Помесне Цркве. На светој Литургији, протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, у својој беседи је казао да верујемо у Свемилостивог Господа, који по своме промислу изабира и призива Себи, да ће нашег брата и саслужитеља, оца Љубомира, примити у рајско насеље, настанити тамо где је живот вечни, тамо где царствује Светлост Његова, јер ту светлост и ту радост Неба, отац Љубомир је смело и у најтежим временима проповедао овде и тиме био лученосац светлосне Христове вере. Након одслуженог опела, протопрезвитер-ставрофор Мирко Шипка је истакао да је у духовној радости Рођења Христовог, Господ призвао оца Љубомира да пређе у живот вечни, тамо где нема бола и жалости. Протопрезвитер Љубомир Станковић се упокојио у Господу 9. јануара 2018. године у 75 години живота. Рођен је 2. новембра 1943. године у Великој Врбици, Општина Кладово, од оца Сретена и мајке Љубице. После завршене основне школе у Алексинцу, уписао се у Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Године 1966. ступио је у брак са Донком Мирков из Силбаша, са којом је имао троје деце, кћер Јелену и синове Александра (сада свештеника) и Милана. У чин свештеника рукоположио га је 2. новембра 1966. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Службовао је најпре у Тешици (Епархија нишка), а од 1971.у Мартоношу, Бегечу и Сиригу, одакле је и пензионисан 1. децембра 2006. године. Земни остаци оца Љубомира, положени су на месном гробљу у Бегечу. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Љубомире! Извор: Епархија бачка View full Странице

РЕАГОВАЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКИХ ПРОТОПРЕЗВИТЕРА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 8. јануар 2018. године Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина. Нема никакве потребе да бранимо Митрополита Амфилохија од најновијих напада на њега, јер нису ни први, а ни последњи. Слични напади су, познато је, обиљежили његову тродеценијску епископску и полувјековну свештеничку службу и никада до сада нисмо на овакав начин реаговали. Овим реаговањем заправо желимо да укажемо да је Митрополит Амфилохије својим ставом о односу према Косову и Метохији рекао истину која је разјарила Александра Вучића. Сигурни смо да митрополитова ријеч од које се као од грома тресе политички врх Србије није ни наручена, нити је опозициона, а ни политикантска, како неистинито тврди Марко Ђурић, него је искључиво пастирска ријеч егзарха Свештеног трона Пећког. Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас. Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина. Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари. Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији? Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу „унутрашњег дијалога”. Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом „унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то „унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора „дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли! Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да „Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији. Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији, посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи. Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити. АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ Цетињски Обрен Јовановић Подгоричко-колашински Велибор Џомић Подгоричко-даниловградски Драган Митровић Барски Слободан Зековић Будвански Борис Радовић Бококоторски Момчило Кривокапић Херцегновски Радомир Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу. Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице