Претражи Живе Речи Утехе

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Текст преузет са интернет-странице: https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm Извор: Радио "Слово љубве"

Извор: Храм Светог Симеона

На редовном годишњем Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15-21. маја 2022. установљен је празник Светих мученика зворничкотузланских. Поводом прве прославе Светих мученика зворничкотузланских биће служена Света архијерејска Литургија у четвртак, 8. јуна, у Саборном храму у Бијељини, са почетком у 9.00 часова. Раније поводом приједлога за установљене овог празника Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је да су Срби страдалнички народ који се од Косовске битке до данас бори за велике идеале и Царство небеско, знајући да је земаљско "за малена царство". "Молимо се Богу за све људе који страдају на свету, православе и неправославне, да их просветли и поведе на пут познања, истине и правде", поручио је Владика Фотије у бесједи приликом свете архијерејске Литургије која је служена, на молитвено сјећање, и помен свештеницима Епархије зворничко-тузланске који су пострадали у вријеме Другог свјетског рата. "Ту философију смо имали и имамо је до дана данашњег и зато смо народ мученички, страдални, народ који је заиста распет на крсту, али народ који верује у свеопште васкрсење, па и наше", навео је Владика Фотије. Епископ зворничко-тузлански је тада најавио процес канонизације светих мученика ове епархије, од којих је већина страдала у периоду уочи Петровдана, а прикупљена житија и мартирологији свједоче да су пострадали на просторима бивше Југославије и у нацистичким логорима Матхаузен и Дахау. "Свугдје смо дали допринос у мучеништву и то је наш понос, чиме се с правом дичимо, јер можемо да кажемо да идемо путем голготе који нас води у васкрсење и живот вјечни. Ту философију и вјеру чувамо и данас на нашем распетом Косову и Метохији, у Црној Гори, јер желимо да будемо са својим светима", рекао је Владика Фотије. Владика је навео да су у вријеме Другог свјетског рата, када су нацизам и усташтво препловили Европу, завили је у црно и начинили безбројне злочине, Србија и српски народ били на страни ослободиоца, савезника који су се борили против зла нацизма. "И ми данас нисмо савршени, али вјерујемо у савршенога Господа Исуса Христа и од њега задобијамо његово савршенство, њиме се испуњавамо и обожујемо", истакао је Епископ Фотије и поручио да се треба подсјећати свих мученика, свих времена, који су постадали за крст часни и вјеру православну. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Братство храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, на челу са протојерејем Небојшом Тополићем, обавештава благочестиви верујући народ престонице да ће света Литургија на дан молитвеног спомена свете Матроне московске 2. маја 2023. године, почети у 8 часова. Истога дана од 18 сати биће служен и Акатист овој угодници Божијој. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом великог празника Светога Саве, славе Спомен храма на Врачару, свету Литургију служе Епископи: сремски г. Василије, викари Његове Светости, ремезијански г. Стефан, новобрдски г. Иларион, липљански г. Доситеј и топлички г. Петар. Беседу о Светом Сави као "утемељитељу свега најзначајнијег у нашем роду, камену на којем се Црква утемељила" произнео је Епископ Иларион. На крају свете Литургије верном народу се обратио Архијереј сремски г. Василије, који је, говорећи о оцу наше Цркве, подсетио на речи св. владике Николаја да је Сава "најлепше дете које је родила српска мајка". Беседа Владике Илариона (снимак ТВ Храм): Реч Епископа Василија на крају Литургије (снимак ТВ Храм): Владика Иларион је истакао да је Свети Сава "поставио камен на коме се Црква утемељила, камен који је донео са Свете Горе Атонске" и додао да је "са тим каменом и тим утемељењем поставио и темеље наше државе, просвете и наше дипломатије". Указао је да "ми не можемо себе да разумемо ако не погледамо у своје срце и ако у том срцу не видимо Светог оца Саву и Онога коме је Он служио, Господа Исуса Христа. Нека бисмо и ми кренули путем Светога Саве на Свету Гору, јер сви смо Светогорци, и мушкарци и жене, и мали и велики, и млади и стари, јер нас је породио један Светогорац... Ето, парадокса, један монах толику децу има, један Светогорац толико род изродио. И заиста, на Њему се остварује оно обећање изречено праоцу Аврааму - да ће ти потомство бити више него звезда на небу..." У беседи је Епископ Иларион још казао да поучени примером Светога Саве, идући на Гору, у дубину нашег бића, доживимо награду Спаситеља коју је Он доживео, "...и онда, вративши се научени, поучени, да знамо како да се понашамо за катедром, да знамо како да се понашамо у школи, да знамо како да се понашамо када проповедамо, када учимо, када тешимо, када лечимо, када бранимо своје достојанство, када преговарамо, када треба да смо мудри. Нека би нам Свети Сава сваког дана био саговорник - са оцем треба да се саветујеш, њега треба да питаш - када не знамо, треба Њега да питамо". На крају свете Литургије, верном народу се обратио Преосвећени Владика сремски г. Василије који је посебно истакао да се "од Ванкувера до Новог Зеланда налази лик Светог Саве", да се у Његовој икони огледамо као што се Он огледа у лику Господа нашег, те да, прослављајући овај велики дан, станемо пред икону Савину и да тражимо благослов и опроштај, да нас Господ Савиним молитвама помилује, да утихне све ратове и жаришта у васцелом свету, да одагна болести од нас и наше деце, Његовим стопама и снагом духа, јер је то "Најлепше дете које је родила српска мајка". Извор: Радио Слово љубве

Поводом прославе Светога Саве, у параклису Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ће у четвртак 26. јануара бити служено свечано празнично бденије са почетком у 19 часова, најавио је ПБФ на својој интеернет-страници. Централна свечаност биће литургијски обележена у заветном Храму Светога Саве на Врачару на дан празника, 27. јануара са почетком у 9 часова, а Свечана славска Академија овог факултета одржаће се у амфитеатру ПБФ са почетком у 12 часова. Извор: Православни богословски факултет

Братство Храма Светог Саве организује прославу Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи проф. Јовану Лазаревићу. Поводом славе параклиса Светих Ермила и Стратоника, 26. јануара 2023. године, у 7 часова и 30 минута, биће служена света архијерејска Литургија у параклису храма Светог Саве, а празнично бденије у 17 часова у цркви Светог Саве. Истог дана у 19 часова у крипти Храма биће приређена свечана Светосавска академија на којој ће учествовати ученици XIV и III гимназије, Средње техничке школе ГСП и Средње музичке школе „Јосип Славенски“, као и ученици основних школа „Светозар Марковић“, „Јован Миодраговић“ и „Свети Сава“, са својим вероучитељима. На дан празника Светог Саве, у петак, 27. јануара, у 9 часова ће почети света архијерејска Литургија. Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, молитвено ће, као и претходних година, бити прослављен спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа), сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јовану Бабићу, сабрату ове цркве. Код иконе св. Старца Гаврила, која је освештана на његовим моштима у Грузији ће у навечерје празника, у уторак 01. новембра 2022. године од 17 часова, бити служено велико вечерње са читањем молитава против насртаја нечастивих сила. На дан празника у среду 02. новембра, света Литургија са резањем славског колача и читањем молитве за здравље почеће у 8 часова, а Акатист овом Божијем угоднику биће служен од 17 сати. Свештенство храма ће на обе вечерње службе помазивати народ уљем из манастира Самтавра у којем бдију мошти св. Старца Гаврила. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Извор: Радио "Слово љубве"

Српска православна епархија будимска и парохија у Помазу позивају благочестиви народ на прославу 300. годишњице храма Св. Великомученика Георгија у Помазу. Овим поводом, у суботу 29. октобра 2022. године свету архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и старешина храма Светог Саве на Врачару, као и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан, саопштила је Епархија будимска. Извор: Епархија будимска

Молитвене свечаности поводом значајне годишњице манастира Пустиња, 400 година од израде живописа ове светиње, биће приређене са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, 22. и 23. октобра 2022. године. Изложба овим поводом биће 22. октобра у Народном музеју Ваљево, а у недељу, 23. октобра, у Манастиру ће бити служена Архијерејска Литургија, потом ће у порти бити одржан пригодан програм, најавила је Епархија ваљевска. Извор: Епархија ваљевска

Патрон Епархије бачке – Чудо светог архангела Михаила у Хони, биће прослављен у понедељак, 19. септембра 2022. године, у храму Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Бођанима. Дочек архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова, а света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова. Извор: Епархија бачка

Митрополија црногорско-приморска и Управа манастира Морача 3. и 4. септембра 2022. године, организују прославу јубилеја – 770 година од оснивања ове древне Немањићке светиње (1252-2022). Тим поводом ће у суботу 3. септембра бити уприличена Свечана духовна академија у Дому културе у Колашину, са почетком у 19 часова, коју ће благословити Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, а празничну беседу произнеће академик Миро Вуксановић. У програму ће учествовати хор „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице, КУД “Мијат Машковић” из Колашина, гуслар Ђорђије Копривица и полазници школе веронауке из Колашина. У недељу, 4. септембра у 9 часова, Свету архијерејску литургију у манастиру Морача служиће са свештенством Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. У наставку ће бити уприличен богат културно-уметнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Величанствено духовно славље у Манастиру Пиносава. На дан Успенија Пресвете Богородице у Манастиру Пиносава у Кусатку, свечано је и ове године прослављена Прислава ове свете обитељи. Духовно славље је почело Светом Литургијом којом је у никада пунијем храму началствовао настојатељ манастира Пиносава архимандрит Петар (Драгојловић). Њему су саслуживали први парох Кусадачки протонамесник Дејан Бркић и ђакон Владимир Степановић. У току Свете Литургије празничном беседом верном народу се обратио Архимандрит Петар, који је говорио о три важна наука Пресвете Владичице наше Богородице. У току Свете Евхаристије је велики део верника који су дошли из свих крајева Србије приступио Светој Тајни Причешћа. На крају Литургује одржана је и Литија око храма са резањем Славског колача. Након евхаристијског сабрања одржана је Славска трпеза за преко 400 верника. Славску трпезу љубави су заједнички организовали Манастир Пинисава и овогодишњи славар господин Драгослав Гајић из Кусатка. У току трпезе љубави одржан је и мали културно-уметнички програм у коме су најмлађа деца из КУД Милоје Поповић Ђак из Кусатка одиграли сплет кола из Шумадије. У поподневним часовима, после Вечерње Службе, одржана је и традиционална Духовна Академија под Карађорђевим Храстом, која је почела у 17 часова и 30 минута. Поздравно слово на Академији одржао је председник Општине Смедеревска Паланка г. Никола Вучен, који је том приликом истакао да су и Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка увек помагали нашу Српску Православну Цркву, и да ће то чинити и у будућности, а посебно једини манастир у општини - Пиносаву у Кусатку. Веома надахнуто духовно предавање под Карађорђевим Храстом ове године је одржао протојереј Љубивоје Стојановић из Београда, на тему - Есхатолошки оптимизам. У свом предавању отац Љубивоје је између осталог посебно истакао да "ми као хришћани не чекамо пропаст света већ сусрет са Богочовеком Христом", те да "Православна Црква никада не учи о пропасти света, јер свет неће пропасти, већ о крају времена, јер када дође дан Страшнога Суда, времена више неће бити". У току Духовне Академије наступао је и наш знаменити песник, појац и композитор Љуба Манасијевић из Београда који је отпевао предивни сплет српских и руских песама. Као и ранијих година, у Духовној Академији је узела учешће и бисерни глас Јасенице, госпођа Марина Угриновић из Смедеревске Паланке, са сплетом духовних и традиционалних српских песама. Посебну радост и одушевљење публике је изазвала песма Бели Анђеле, коју је извела заједно са својом кћерком Инес Угринивић. Наступали су и најмлађи верници из нашег краја, са песмом - Ми смо деца Неба. На крају, као главни гости вечери, појали су Српски Православни Појци из Београда, са читавим једночасовни концертим српске традиционалне, родољубиве и духовне песме. Духовна Академија се завршила у вечерњим сатима а радост и дружење су настављени и празничном вечером коју су организовала браћа Манастира Пиносава, уз свесрдну помоћ браће и сестара који су посебно духовно везани за обитељи Светог Архангела Гаврила у Кусатку.

Братство храма св. Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на молитвену прославу празника иконе Пресвете Богородице Страдалне у четвртак 25. и петак 26. августа 2022. године, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи старешини и Управи овог величанственог храма. Празнично бденије биће служено у четвртак 25. августа од 16 часова и у наставку Света Тајна јелеосвећења. На дан празника, у петак 26. августа, света Литургија ће почети у 9 часова, а Акатист пред иконом Богородице Страдалне биће служен тога дана у 17 часова. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! ИКОНА БОГОРОДИЦЕ СТРАДАЛНЕ (СТРАСНЕ) Тип Богородице која држи Христа, престрашеног символима страдања, који показује један или два анђела, познат је у византијском сликарству барем од 12. века, али композиција која предочава Христова страдања веома је ретка. Током 15. века, а и касније, ова се тема често, у потпуно истом облику, понављала на приличном броју икона. Пошто неки од најбољих носе потпис Андрије Рицоса, стари утврђени тип иконе се сасвим ис правно приписује овом значајном сликару, који уз своје име додаје Де Кандија увек када је његов потпис написан на латинском. (Андрија Рицос умро је око 1492. године, познат је по неколико великих потписаних или непотписаних икона Богородице Страдалне (Страсне) које су рађене у византијској традицији. Овој групи припада икона Богородице Страдалне из цркве Светог Влаха из далматинског града Стона). Композиција ове иконе без сумње је византијска. Њен беспрекорни изглед није лишен уздржане нежности у Христовом дирљивом држању и покрету. Богородица Страсна је иконграфски тип мајке Божије, приказане у пуној фигури или допојасно, с Христом дететом у наручју. Обично је жалосног лика, јер предосећа будуће страдање Сина, које најављују један или два лебдећа анђела, који приносе Христу оруђа његовог будућег страдања, што је, и поред могућих одступања, основна карактеристика овог типа. Када су приказана два анђела с инструментима страсти, они су уобичајено у горњем делу представе и то симетрично, по један с обе стране у односу на младенца. Један обично носи крст и клинове, а други зделу с копљем и трском. Младенац, уплашен од предзнака своје будуће патње, привија се уз мајку. Богородица, мислећи на мученичку смрт свог Сина, присно грли своје дете које, обузето сродним емоцијама, прибегава заштити своје мајке. (Извор: Азбучник православне иконографије и градитељства, Зоран М. Јовановић) Извор: Радио "Слово љубве"

Српска православна црква у уторак, 12. јула 2022. године по новом календару, а 29. јуна по старом, молитвено, у свим својим богомољама, прославља свете апостоле Петра и Павла, а овај празник је круна овогодишњег Апостолског поста који је почео 20. јуна. Посебно свечано биће у појединим храмовима који славе своје Небеске покровитеље, у појединим храмовима ће светом Литургијом началствовати архијереји СПЦ, у неким црквеним општинама биће организовани духовни и културни програми. Навешћемо поједине: Митрополит дабробосански г. Хризостом служиће свету Литургију 12. јула у месту Рудо. * Петропавловски храм у Бијељини прославиће славу архијерејском Литургијом коју ће 12. јула 2022. служити Епископ зворничко- тузлански г. Фотије. * Црквена општина Мајданпек најавила је прославу славе, празника светих апостола Петра и Павла – 11. јула је дочек Епископа тимочког г. Илариона у 17.45 ч, а после Вечерње с петохлебницом биће одржана Петропавловска литија. Сутрадан, 12. јула, након дочека архијереја у 8.45 ч, архијерејска Литургија биће служена у славу Небеских заштитника града, рудника и храма. * Епископ шумадијски г. Јован служиће 12. јула свету Литургију у манастиру Ралетинац, са почетком у 9 часова, поводом манастирске славе. * Епископ жички г. Јустин ће 12. јула служити у Мрчајевцима, од 08.30 ч. * Епархија бачка је најавила: Општинска народна библиотека „Вељко Петровићˮ Жабаљ и Управе парохија у Жабљу и Чуругу позивају - у оквиру Петровданских дана - 12. јула 2022. године, на Петровдан, у 19 часова, у библиотеци „Вељко Петровићˮ у Жабљу, биће одржано културно-уметничко вече о византијској духовној култури унутар српског наслеђа и том приликом говориће презвитер Радоје Марковић и уредница културног програма библиотеке Варја Нешић. Поред тога, биће одржана изложба радова иконописца г. Пера Цвјетковића и наступиће хор при Школи црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ у Новом Саду. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Фондација "Лаза Костић" приређује у суботу 02. јула 2022. године у Вазнесењској цркви у Жаркову, свечану прославу славе младих "Лазиних амбасадора", дан св. Јована шангајског и санфранцисканског. Бденије и потом резање славког колача од 17 часова предводиће прота Бранко Митровић старешина овог храма, од 18 часова и 30 минута млади амбасадори ће са о. Предрагом Поповићем посадити ново дрво у порти цркве, а од 19 часова ће овај свештеник одржати и предавање. Добродошлицу ће пожелети г. Драган Којић, председник Фондације "Лаза Костић". Сви сте добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Новомученици житомислићки ће први пут бити литургијски прослављени наредног викенда, 25. и 26. јуна 2022. године у манастиру Житомислић, у Епархији захумско-херцеговачкој, саопштила је за Радио „Слово љубве“ Ирина Колак Мандић, директорка Музеја манастира Житомислић. Након вечерње службе у суботу, 25. јуна, у оквиру програма свечаности поводом уношења Новомученика Житомислићких у календар Светих СПЦ, биће отворена изложба фотографија „Васкрсење манастира Житомислић“. На дан празника, у недељу, 26. јуна, Свету архијерејску Литургију служиће у манастиру Житомислић преосвећена господа епископи – нишки Арсеније, далматински Никодим и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Подсећамо, на последњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одређен је датум празновања Светих свештеномученика Житомислићких – 13/26. јун. Извор: Радио "Слово љубве" Ирина Колак Мандић, директорка Музеја манастира Житомислић

Епархија врањска је најавила прославу Сурдуличких мученика, 27. и 28. маја: 28.мај 2022. године (субота) Храм Светог великомученика Георгија у 17:00 - Празнично бденије; Сурдулички културни центар у 19:00 - Свечана академија; у 20:00 - отварање изложбе "Свети Викентије Митрополит скопски". 29.мај 2022. године (недеља) 09:00 - Света архијерејска Литургија у Храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици; 10:30 - Литија до "Дубока Долина", стратишта из Првог светског рата и постављање спомен обележја на истом; 12:00 - Славска трпеза код Храма Светог великомученика Георгија Сурдулица. Свети мученици сурдулички У току Првог Светског рата, бугарски окупатори, учинили су велике злочине на простору Сурдулице и околине. Убијено је између 4000-6000 Срба чије су кости расуте на више стратишта у Сурдулици и околини. Њима у спомен, 1924. гоодине подигнута је спомен-костурница у којој су похрањене кости сурдуличких мученика. Освећење спомен-костурнице извршио је Патријарх српски Димитрије, а чину освећења присуствовао је краљ Александар Карађорђевић са Владом Краљевине Југославије. Бугарски фашистички окупатори су поново, 1943. године учинили нове злочине, како на живима, тако и на мртвим мученицима срушивши спомен-костурницу и расејавши кости сурдуличкох мученика по околини Сурдулице. И то је потрајало све до 2004. године када је отпочела, а 2008. године завршена обнова спомен-костурнице. По Божијем промислу, на старом сурдуличком гробљу, код цркве св.Пантелејмона у Доњем Романовцу, пронађен је део земних остатака сурдуличкох мученика и они су 2010. године премештени, да почивају, у спомен-костурници. На предлог епископа Пахомија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је маја 2017. године, на свом редовном заседању прогласио сурдуличке мученике за нове светитеље и уписао их у календар светих. Њихов дан се обележава 16. маја (по старом)/29.маја (по новом календару). Извор: Епархија врањска

На празник Света Три Јерарха, у суботу, 30. јануара / 12. фебруара 2022. године, који је и престони празник Алмашког храма у Новом Саду, свету Литургију у наведеном храму служио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, прота Милош је поучио верни народ о значају тројице светитеља које Црква прославља у данашњем празнику – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста – те је, између осталог, рекао: „Сва тројица ових великих светитеља и просветитеља нису се трудили око свог овоземаљског града, знајући да, као хришћани, овде немају постојаног града, вазда ишчекујући и припремајући себе за тај будући град, небески град. Тако чинећи, они су сваки Богом им подарени минут на овој земљи искористили да би остварили, у највећој и најлепшој могућој мери, ове јеванђелске речи које је Христос упутио свима онима који имају намеру да буду не тек само хришћани него, пре свега, христолики: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега, Који је на небесима.” После свете Литургије, прота Милош Весин је извршио чин благосиљања славских дарова. Протојереј Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма, захвалио је свештеницима који су служили, а верном народу је честитао празник и храмовну славу. Досадашњим црквеним кумовима, Косани Субић, Илији и Стани Вагић, Радмили Хаџи-Костић, Душану и Дуњи Андрић, у знак молитвеног сећања прота Бране је поклонио иконе Пресвете Богородице Јерусалимске. Кумство за наредну годину прихватио је г. Милорад Лонић, уметнички директор Културно-уметничког друштва „Вила” из Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

После литургијског сабрања у Светосимеоновском храму, празнична радост настављена је свечаном светосавском прославом у свечаној дворани старе Основне школе „Михајло Пупинˮ у новосадском насељу Ветерник. Повезане вести: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник Свечаност прослављања школске славе почела је чином благосиљања славских приноса, који је служио презвитер Лазар Мајсторовић, надлежни парох, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића и Предрага Билића, пароха ветерничких, као и уз појање деце полазника верске наставе и њихових надлежних вероучитеља. Сабране је речима пригодне беседе поучио отац Лазар говорећи о правилном поимању просвете и просветитељства, указујући да је Свети Сава као светитељ Христов утемељио основе истинског образовања које приводи Христу и уводи у вечну заједницу са Њим. У наставку сабране је поздравила директорка школе Радослава Ступар, која је у свом надахнутом излагању говорила о ветерничком храму и школи као храму науке: „Имамо на уму и у срцу истину да је наш храм у Ветернику посвећен преподобном Симеону Мироточивом, оцу Светог Саве. Имајући то у виду, поносно можемо рећи да ветернички храм Светог Симеона и наша школа као храм науке који слави Светог Саву јесу два стуба овог нашег насеља.ˮ Овогодишњу светосавску беседу произнео је вероучитељ и катихета Бранислав Илић. „Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети Сава, кога са љубављу прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божји још за живота Савина у њему препознао свога оца и прозвао га светим. Савин животописац, Доментијан, каже да је наш просветитељ славуј богогласни неуснулих очију, који неућутним божанственим песмама буди (нас) заспале у гресима. Сачувана Савина дела, која су огромним својим делом поезија, потврђују нам истину да је он све таланте које је од Бога на дар добио, умножио, устостручио, па их, онда, Цркви и роду на спасење вратиоˮ, закључио је катихета Бранислав Илић у својој овогодишњој светосавској беседи. Славска свечаност настављена је пригодним програмом који су вероучитељи и учитељи припремили са својим ученицима, прослављајући Господа и Његовог угодника Светог Саву. Приредио: вероучитељ и катихета Бранислав Илић

Празник Светога Саве српског, 14/27. јануара 2022. године, свечано је прослављен торжественим евхаристијским сабрањем у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. На светој Литургији началствовао је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића, пароха ветерничког, и Предрага Билића, настојатеља храма, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Повезане вести: Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ После прочитаног јеванђелског одељка, о значају празника беседио је презвитер Лазар Мајсторовић, који је истакао да је Савино опредељење уобличило посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српскога народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, Светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. После литургијског отпуста сабраној дечици уручени су пригодни дарови, које је припремила Црквена општина ветерничка. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег. Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства. Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. Извор: Телевизија Храм

Припадници Речне флотиле, 17. октобра текуће године, прославили су храмовну славу, Светог праведног кнеза Стефана Штиљановића у касарни „Aлександар Берић“ у Новом Саду. Свету архијерејску Литургију у војном храму служио је Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење војног свештенства Војске Србије и новосадског свештенства. После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Дамаскин се присутнима обратио пригодном беседом. Саборно и окупљени уз дарове принете у славу и част светитеља, литију је предводио командант Речне флотиле капетан бојног брода Љубиша Марковић, уз припаднике јединице и многобројне госте у новосадској касарни „Александар Берић“, популарној међу Новосађанима као касарна „Морнарица“. Посебан печат који је обележио прославу храмовне славе било је освећење звона дарованих од добротворâ и пријатељâ Речне флотиле, изливених у ливници породице Кременовић, под геслом: „Нек’ речни токови веселе град Божји, освештао је насеље Своје Вишњи. Господ над војскама је са нама.“ Током прославе свечано је откривен постамент, посвећен подвижничкој борби за слободу и част отаџбине, у виду информативне плоче на којој су приказани фотографија речног монитора „Драва“ у пловидби, портрет и део писма поручника бојног брода прве класе Александра Берића, упућеног породици 6. априла 1941. године, у истоименој касарни. У току литије одслужен је помен на гробљу совјетских морнара пострадалих приликом ослобађања Југославије крајем Другог светског рата и сахрањених у кругу касарне, чија су гробна места обновљена непосредно пред прославу храмовне славе. Мермерним плочама поплочано је пет гробних места и постављено спомен-обележје „Непотопиви прамац“, озидано у облику прамца брода, симбола заједништва руских матроса и српских бродараца у вечној пловидби за слободу са реке. Храм Светог Стефана Штиљановића је освештао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење тадашњег Епископа војног владике Јована и новосадског свештенства, на Васкршњи уторак, 18. априла 2017. године. Захваљујући вештим рукама фрескописаца Горана Јанићијевића и Миодрага Милутиновића са Академије за фрескопис и консервацију Српске Православне Цркве осликава се унутрашњост цркве. Недавно је постављен и полијелеј израђен у облику кормиларског точка, опточен чаурама граната бродских топова са војних пловила Речне флотиле. Кум храмовне славе, поручник фрегате Владимир Матијевић, даривао је икону светог Николаја Мирликијског Чудотворца, која је литијски пронета кроз касарну заједно са покретном капелом Шајкашког батаљона из 1785. године, с обзиром на то да Речна флотила баштини традицију славних Шајкаша. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патрон Епархије бачке – Чудо светог архангела Михаила у Хони, биће прослављен у недељу, 19. септембра 2021. године, у храму Преноса моштију Светога Саве у Новом Саду. Дочек архијерејâ биће уприличен у 17:30, а вечерње богослужење биће служено са почетком у 18 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је 27. јула 2021. године традиционалним чином благодарења код споменика Светом кнезу Владимиру, Крститељу Русије, на Владимирскоj гори у Кијеву. Повезане вести: На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије У богослужењу су учествовали представници Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, епископи, свештенство и монаштво из свих епархија Украјинске Православне Цркве и десетине хиљада православних верника. Појао је хор Кијевске богословске академије и богословије под управом архимандрита Романа (Пидлубњака). На богослужењу су узнете молитве и благодарење Господу за изобиље благослова које је подарио овој земљи и што је изабрао да овај народ преко Светог кнеза Владимира прими веру православну. Упућене су молитве да се Црква спаси од раскола и невоља, да се умножи љубав у народу и да завлада мир и просперитет у украјинској држави. По завршетку молебна, Његово Блаженство Митрополит г. Онуфрије се обратио сабранима поздравима и духовним поукама: „Срдачно вам честитам Дан крштења Русије - дан духовног рођења нашег народа! Нека нам Бог помогне молитвама Светог кнеза Владимира. Нека нас Бог заштити молитвама Своје Пречисте Мајке“. После молебна, централним улицама престонице ка Кијево-Печерској лаври кренуло је десетине хиљада верних у величанственој литији са чудотворним моштима Светог кнеза Владимира и иконама Преосвете Богородице. Литију је предводио Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије са преставницима помесних Православних Цркава, архијерејима, свештенством и монаштвом Украјинске Православне Цркве. Како је касније на конференцији за медије истакао Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управник послова Украјинске Православне Цркве, у молитвеној поворци је учествовало више од 350.000 православних верника који су прошли централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-печерске лавре где су учествовали у свечаном свеноћном бденију. У литији су пронете мошти Светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице - Почајевске и Зимненске донете са запада земље, Свјатогорске са истока и Касперовске из северног дела Украјине. Током крсног хода митрополит Онуфрије се помолио за покој душа пострадалих у трагичним догађајима фебруара 2014. године. У тренутку када су се архијереји и свештенство већ сабрали на тргу испред Успенске цркве Кијево-Печерске лавре како би служили свеноћно бденије, поклоници су у дугој поворци и даље пристизали улицама престонице појући молитвене песме. После литије и бденија, чудотворне светиње су изложене верном наорду на поклоњење у цркви Преподобних Антонија и Теодосија Печерских у Кијево-печерској лаври. После одслуженог свеноћног бденија, митрополит Онуфрије је примио представнике помесних Православних Цркава који су узели учешће у данашњим свечаностима. Српску Патријаршију су представљали изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј. Сутра, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ